петак, 18. април 2014.

ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО Начин прослављања Народни обичаји

ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО
У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: Распни га! Распни га! Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.

Тропар (глас 2): Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело твоје, плашчаницеју чистоју обвив, и воњами во гробје новје покрив положи.

Начин прослављања Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву. У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном о распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост. Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.

Народни обичаји Свуда где Срби живе, народ од раног јутра одлази у цркву на молитве, а увече на службе на којима се износи плаштаница и врши опело Исусу Христу. Тада се народ поклања Христовом гробу и целива плаштаницу. Врше се и литије око храма. Строги је пост, а оно што је нарочито забрањено је пијење вина, јер оно представља Крв Господњу. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву једе и старо и младо. Избегава се било какав други посао. У јужној Србији децу не пуштају напоље, ван дворишта.

четвртак, 17. април 2014.

Тайная вечеря. (Глава из "Закона Божия" протоиерея Серафима Слободского)


В пятый день после входа Господа в Иерусалим, значит, по нашему в четверг, (а в пятницу вечером надлежало заклать пасхального агнца), ученики спросили Иисуса Христа: "где велишь нам приготовить Тебе Пасху?" Иисус Христос сказал им: "пойдите в город Иерусалим; там вы встретите человека, несущего кувшин воды; последуйте за ним в дом и скажите хозяину: Учитель говорит: где горница (комната), в которой бы Мне совершить Пасху с учениками Моими? Он покажет вам большую убранную горницу; там приготовьте пасху". Сказав это, Спаситель послал двух учеников своих Петра и Иоанна. Они пошли, и все исполнилось так, как сказал Спаситель; и приготовили Пасху. Вечером того дня Иисус Христос, зная, что Он будет предан в эту ночь, пришел с двенадцатью апостолами Своими в приготовленную горницу. Когда все возлегли за стол, Иисус Христос сказал: "очень желал Я есть с вами эту Пасху прежде Моего страдания, потому что, говорю вам, уже не буду есть ее, пока она не совершится в Царствии Божием". Потом встал, снял с Себя верхнюю одежду, препоясался полотенцем, налил в умывальницу воды и начал умывать ноги ученикам и отирать полотенцем, которым был препоясан
Умыв ноги ученикам, Иисус Христос надел одежду Свою и, возлегши опять, сказал им: "знаете ли, что Я сделал вам? Вот, вы зовете меня Учителем и Господом и правильно зовете. Итак, если Я, Господь и Учитель ваш, умыл ноги вам, то и вы должны поступать так же. Я дал вам пример, чтобы и вы делали то же, что Я сделал вам". Этим примером Господь показал не только Свою любовь к ученикам Своим, но и научил их смирению, т. е. не считать за унижение для себя служить кому бы то ни было, хотя бы низшему себя человеку. После вкушения ветхозаветной Пасхи еврейской, Иисус Христос установил на этой вечери таинство Святого Причащения. Потому и называется она "тайною вечерею".
Иисус Христос взял хлеб, благословил его, переломил на части и, подавая ученикам, сказал: Приимите, ядите; сие есть Тело Мое, за вас ломимое во оставление грехов", (т.е. за вас предается на страдание и смерть, для прощения грехов). Потом взял чашу с виноградным вином, благословил, возблагодарив Бога Отца за все Его милости к роду человеческому, и, подавая ученикам, сказал: "пейте из нее все, это Моя Кровь Новаго Завета, за вас Проливаемая во оставление грехов".
Слова эти означают, что под видом хлеба и вина Спаситель преподал Своим ученикам то самое Тело и ту самую Кровь, которые на другой день после этого Он предал на страдания и смерть за наши грехи. Как хлеб и вино стали Телом и Кровью Господа, это тайна, непостижимая даже для ангелов, почему и называется таинством. Причастив апостолов, Господь дал заповедь всегда совершать это таинство, Он сказал: "сие творите в Мое воспоминание". Таинство это совершается у нас и теперь и будет совершаться до скончания века за богослужением, называемым Литургией или Обедней.
Во время тайной вечери Спаситель объявил апостолам, что один из них предаст Его. Они этим очень опечалились и в недоумении, смотря друг на друга в страхе стали спрашивать один за другим: "не я ли Господи?" Спросил и Иуда: "не я ли, Равви?" Спаситель тихо сказал ему: "ты", но никто этого не слышал. Иоанн же возлежал рядом со Спасителем, Петр сделал знак ему, чтобы он спросил, о ком говорил Господь. Иоанн, припадши к груди Спасителя, тихо сказал: "Господи! кто это?" Иисус Христос так же тихо ответил : "тот, кому я, обмакнув кусок хлеба, подам". И, обмакнув кусок хлеба в солило (в блюдо с солью), Он подал его Иуде Искариотскому, сказав: "что делаешь, делаей скорее". Но никто не понял, для чего это Спаситель сказал ему. А так как у Иуды был ящик с деньгами, то ученики подумали, что Иисус Христос посылает его купить что-либо к празднику, или раздать милостыню нищим. Иуда приняв кусок, тотчас вышел. Была уже ночь
Иисус Христос, продолжая беседовать с учениками Своими, сказал: "Дети! уже не долго Мне быть с вами. Заповедь новую даю вам, да любите друг друга, как Я возлюбил вас. По тому узнают все, что вы Мои ученики, если будете иметь любовь между собою. И нет больше той любви, как если кто положит душу свою (отдаст жизнь свою) за друзей своих. Вы - друзья Мои, если исполните то, что я заповедую вам". Во время этой беседы Иисус Христос предсказал ученикам, что все они соблазнятся о Нем в эту ночь, - все разбегутся, оставив Его одного. Апостол же Петр сказал: "если и все соблазнятся о Тебе, я никогда не соблазнюсь". Тогда Спаситель сказал ему: "истинно говорю тебе, что в эту ночь, прежде чем пропоет петух, ты трижды отречешься от Меня и скажешь, что не знаешь Меня". Но Петр еще больше стал уверять, говоря: "хотя бы мне надлежало и умереть с Тобой, не отрекусь от Тебя". То же говорили и все другие апостолы. Но все же слова Спасителя опечалили их. Утешая их, Господь сказал: "да не смущается сердце ваше (т.е. не скорбите), веруйте в Бога (Отца) и в Меня (Сына Божия) веруйте". Спаситель обещал ученикам Своим послать от Отца Своего другого Утешителя и Учителя, вместо Себя - Святаго Духа. Он сказал: "Я умолю Отца, и Он даст вам другого Утешителя, Духа истины, Которого мир не может принять, потому что не видит Его и не знает Его; а вы знаете Его, потому что Он с вами пребывает и в вас будет (это значит, что Дух Святый пребудет со всеми истинно верующими в Иисуса Христа - в Церкви Христовой). Еще немного и мир уже не увидит Меня; а вы увидите Меня; потому что Я живу (т.е. Я есть жизнь; и смерть не может победить Меня), и вы будете жить. Утешитель же Дух Святой, Которого пошлет Отец во имя Мое, научит вас всему и напомнит вам все, что я говорил вам". Дух Святой - Дух истины, Который от Отца исходит, Он будет свидетельствовать о Мне; а также и вы будете свидетельствовать, потому что вы сначала со Мною" (Иоан. 15, 26-27).
Иисус Христос предсказал также ученикам Своим, что много зла и бед придется им вытерпеть от людей за то, что они веруют в Него. "В мире будете иметь скорбь; но мужайтесь (крепитесь)", сказал Спаситель, "Я победил мир" (т.е. победил зло в мире).
Беседу Свою Иисус Христос окончил молитвой об учениках своих и обо всех, кто будет веровать в Него, чтобы Отец Небесный сохранил их всех в твердой вере, в любви и в единодушии (в единстве) между собой.
Когда Господь окончил вечерю, еще во время беседы встал с одиннадцатью учениками Своими и, воспев псалмы, пошел за поток Кедрон, на гору Елеонскую, в Гефсиманский сад.
ПРИМЕЧАНИЕ: См. в Евангелии: от Матфея, гл. 26, 17-35; от Марка, гл. 14, 12-31; от Луки гл. 22, 7-39; от Иоанна, гл. 13; гл.14; гл.15; гл.16; гл.17; гл.18, 1.

Велики Четвртак (Велико бденије) Начин прослављања Народни обичаји

Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22,19; 1 Кор 11,24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође. У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.


Тропар (глас 8): Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти!

Начин прослављања На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња. За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије Св. Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског Архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Народни обичаји У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Старији људи памте да су се некад јаја фарбала броћом, копривом и љуском од лука, а касније и варзилом. На Велики четвртак и у Пчињи боје јаја, само то раде рано ујутру пре изласка сунца. Прво обојено јаје деца односе на њиву, која је прва узорана прошле јесени и ту остављају у ораници да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године. Неко га затрпа озимим усевом, и у оба случаја га зову "чуваркућа". На овај дан се не оре и не обрађује земља. Срби на Косову у рану зору обоје само једно јаје које се зове "страшник". Док је још свеже од боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у ложичарки. То прво јаје се добро чува да се не разбије.

петак, 11. април 2014.

Перенесение мощей праведного Лазаря Четверодневного



Перенесение мощей праведного Лазаря Четверодневного, епископа Китийского, совершено в IX веке. Святой праведный Лазарь, брат Марфы и Марии, жил в селении Вифания, недалеко от Иерусалима. Во время Своей земной жизни Господь Иисус Христос часто посещал дом Лазаря, которого очень любил и называл Своим другом (Ин. 11,3; Ин.11, 11), а когда Лазарь умер и уже четыре дня пролежал во гробе, Господь воскресил его из мертвых (Ин. 11, 17 - 44) (Воскрешение Лазаря воспоминается Церковью в субботу шестой недели Великого поста - "Лазареву субботу"). Многие иудеи, услышав об этом, приходили в Вифанию и, удостоверившись в действительности этого величайшего чуда, становились последователями Христа. За это первосвященники хотели убить Лазаря. Праведный Лазарь упоминается в Святом Евангелии еще один раз: когда за 6 дней до Пасхи Господь опять пришел в Вифанию, там был и воскрешенный Лазарь (Ин. 12, 1 - 2, Ин. 12, 9 - 11). После воскрешения святой Лазарь жил еще 30 лет, епископствовал на острове Кипр, где распространял христианство, и там же мирно почил.

Воскрешение ЛазаряСвятые мощи епископа Лазаря были обретены в Китии. Они лежали в мраморном ковчеге, на котором было написано: "Лазарь Четверодневный, друг Христов". Византийский император Лев Мудрый (886 - 911) повелел в 898 году перенести мощи Лазаря в Константинополь и положить в храме во имя Праведного Лазаря.

ЦВЕТИ Начин празновања и народни обичаји


Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим. Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен". Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу". Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Тропар (глас 1): Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње.

Начин празновања Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом. Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима. Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Народни обичаји Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће. Најчешће велике цветове маргарете, да би били лепи и крупни; дрен да би били јаки; љубичицу, да би били миришљави и привлачни; врбове гранчице, да сви буду напредни. Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноће. Понекад се цевеће потапа у воду са златним или сребрним прстеновима и онда се том водом деца умивају. Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи нарочит букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који преовлађују девојка разазнаје момкова осећања. У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и раскршћима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева јер траје пост. Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови. Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере. У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.

Лазарева субота - ВРБИЦА


Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе. Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.


Тропар (глас 1): Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, измртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је благословен Онај који иде (долази) у име Господње!

Литија На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава о Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.

Народни обичаји У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу. Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају пригодне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе на врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона. Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака. Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа. Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.

недеља, 06. април 2014.

Благовещение Пресвятой Владычицы нашей Богородицы и Приснодевы Марии. Беседа святителя Прокла, Патриарха Константинопольского

              Благовещение. (фреска) Монастырь Высокие Дечаны (Косово, Сербия) 14 век

Кто видел, кто слышал, чтобы обитал во чреве Беспредельный Бог, Которого не вмещают Небеса, Которого не ограничивает чрево Девы!?
Родившийся от жены не есть только Бог и не есть только Человек: этот Родившийся соделал жену, древнюю дверь греха, дверью спасения; где змий разлил свой яд, нашедши преслушание, там Слово воздвигло Себе одушевленный храм, вошедши туда послушанием; где возник первый грешник Каин, там родился бессеменно Искупитель человеческого рода Христос. Человеколюбец не возгнушался родиться от жены, потому что это дело Его даровало жизнь. Он не подвергся нечистоте, вселившись в утробу, которую Он Сам устроил чуждой всякого повреждения. Если бы эта Матерь не пребыла Девой, то рожденный Ею был бы простой человек, и рождение не было бы чудесно; а так как Она и после рождения пребыла Девой, то Кто же - Рожденный, как не Бог? Неизъяснимо таинство, потому что родился неизъяснимым образом Он, беспрепятственно прошедший дверьми, когда они были заключены. Исповедуя в Нем соединение двух естеств, Фома воскликнул: "Господь мой, и Бог мой!" (Ин. 20, 28).
Апостол Павел говорит, что Христос "иудеем убо соблазн, еллином же безумие" (1 Кор. 1, 23): они не познали силы таинства, потому что оно непостижимо уму: "аще бы быша разумели, не быша Господа Славы распяли" (1 Кор. 2, 8). Если бы Слово не вселялось во чрево, то плоть не воссела бы с Ним на Божественном Престоле; если бы для Бога было оскорбительно войти в утробу, которую Он создал, то и Ангелы оскорблялись бы служением человеку.
Тот, Кто по Своему естеству не подлежит страданиям, по милосердию к нам подверг Себя многим страданиям. Мы веруем, что Христос не чрез постепенное восхождение к Божественному естеству соделался Богом, но, будучи Бог, по Своему милосердию соделался Человеком. Мы не говорим: "человек сделался Богом"; но исповедуем, что Бог воплотился и вочеловечился. Рабу Свою избрал для Себя в Матерь Тот, Кто по существу Своему не имеет матери, и Кто, являясь по Божественному смотрению на земле в образе человека, не имеет здесь отца. Как один и тот же есть и без отца, и без матери, по слову Апостола (Евр. 7,3)? Если Он - только человек, то Он не мог быть без матери: и действительно, у Него есть Мать. Если Он - только Бог, то Он не без Отца: в самом деле, у Него есть Отец. Он не имеет матери как Творец Бог, не имеет отца как Человек.
Убедись в этом самым именем Архангела, благовестившего Марии: ему имя - Гавриил. Что значит это имя? - оно значит: "Бог и человек". Так как Тот, о Ком он благовествовал, есть Бог и Человек, то имя его предуказывало на это чудо, дабы верою принято было дело Божественного домостроительства.
Спасти людей нельзя было простому человеку, потому что всякий человек сам имел нужду в Спасителе: "вси бо, - говорит святой Павел, - согрешиша, и лишени суть Славы Божия" (Рим. 3, 23). Так как грех подверг грешника власти диавола, а диавол подверг его смерти, то состояние наше сделалось крайне бедственным: не было никакого способа избавиться от смерти. Были присылаемы врачи, т. е. пророки, но они могли только яснее указать на немощи. Что они делали? Когда видели, что болезнь превышает искусство человеческое, они с Небес призывали Врача; один говорил: "Господи, преклони небеса, и сниди" (Пс. 143, 5); другой взывал: "Исцели мя, Господи, и исцелею" (Иер. 17, 14); "воздвигни силу Твою, и прииди во еже спасти нас" (Пс. 79, 3). Иной: "Яко аще истинно вселится Бог с человеки на земли" (3 Цар. 8, 27). "Скоро да предварят ны щедроты Твоя, Господи, яко обнищахом зело" (Пс. 78, 8). Другие говорили: "О люте мне, душе! яко погибе благочестивый от земли, и исправляющаго в человецех несть" (Мих. 7, 2). "Боже, в помощь мою вонми: Господи, помощи ми потщися" (Пс. 69, 1). "Аще умедлит, потерпи ему, яко Идый приидет, и не умедлит" (Авв. 2, 3). "Заблудих яко овча погибшее: взыщи раба Твоего, уповающаго на Тя" (Пс. 118, 176). "Бог яве приидет, Бог наш, и не промолчит" (Пс. 49, 3). Потому Тот, Кто по естеству есть Царь, не презрел естества человеческого, порабощенного лютой властью диавола, благосердый Бог не попустил быть ему всегда под властью диавола, Присносущий пришел и дал в уплату Свою Кровь; для искупления рода человеческого от смерти отдал Свое Тело, которое принял от Девы, освободил мир от клятвы закона, уничтожив смерть Своею смертью. "Христос ны искупил есть от клятвы законныя", - восклицает святой Павел (Гал. 3, 13).
Так знай, что Искупитель наш не есть простой человек, потому что весь род человеческий порабощен греху, но Он также и не Бог только, непричастный естества человеческого. Он имел тело, потому что если бы Он не облекся в меня, то и не спас бы меня. Но, вселившись во чрево Девы, Он облекся в меня осужденного, и в нем - в том чреве совершил чудную перемену: дал Духа и принял тело, Один и Тот же (пребывая) с Девою и (рождаясь) от Девы. Итак, Кто же Он, явившийся нам? Пророк Давид указывает тебе в сих словах: "Благословен Грядый во Имя Господне" (Пс. 117, 26). Но яснее скажи нам, пророк, Кто Он? Господь Бог воинств, говорит пророк: "Бог Господь, и явися нам" (Пс. 117, 27). "Слово плоть бысть" (Ин. 1, 14): соединились два естества, и соединение пребыло неслитным.
Он пришел спасти, но должен был и пострадать. Как могло быть то и другое вместе? Простой человек не мог спасти; а Бог в одном только Своем естестве не мог страдать. Каким же образом совершилось то и другое? Так, что Он, Еммануил, пребывая Богом, соделался и Человеком; и то, чем Он был, спасло, - а то, чем Он соделался, страдало. Потому, когда Церковь увидела, что иудейское сонмище увенчало Его тернием, оплакивая буйство сонмища, - говорила: "Дщери Сиони, изыдите и видите венец, имже венча Его мати Его" (Песн. 3, 11). Он носил терновый венец, и разрушил осуждение на страдание от терния. Он Один и Тот же был и в лоне Отца и во чреве Девы; Один и Тот же - на руках Матери и на крыльях ветров (Пс. 103, 3); Он, Которому поклонялись Ангелы, в то же время возлежал за столом с мытарями. На Него Серафимы не смели взирать, и в то же время Пилат делал Ему допрос. Он - Один и Тот же, Которого заушал раб и пред Которым трепетала вся тварь. Он пригвождался ко Кресту и восседал на Престоле Славы, - полагался во гроб и простирал небо яко кожу (Пс. 103, 2), - причислен был к мертвым и упразднил ад; здесь, на земле, клеветали на Него, как обманщика, - там, на Небе, воздавали Ему славу, как Всесвятому. Какое непостижимое таинство! Вижу чудеса, и исповедую, что Он - Бог; вижу страдания, и не могу отрицать, что Он - Человек. Еммануил отверз двери природы, как человек, и сохранил невредимыми ключи девства, как Бог: исшел из утробы так же, как вошел чрез слух; одинаково и родился и зачался: бесстрастно вошел, без истления вышел, как об этом говорит пророк Иезекииль: "Обрати мя на путь врат святых внешних, зрящих на востоки: и сия бяху затворенна. И рече Господь ко мне: сыне человечь, сия врата заключенна будут, и не отверзутся, и никтоже пройдет ими: яко Господь Бог Израилев, Он един, внидет и изыдет и будут заключенна" (Иез. 44, 1-2). Вот - ясное указание на Святую Деву и Богородицу Марию. Да прекратится всякое противоречие, и Священное Писание да просветит наше разумение, дабы нам получить и Царство Небесное во веки веков. Аминь

Благовести

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

ТРОПАР (глас 4):
Днес спасенија нашего главизна, и јеже от вјека тајинства јављеније; Син Божиј, Син Дјеви бивајет, и Гаврил благодат благовјествујет. Тјемже и ми с њим Богородицје возопијим: радујсја благодатнаја, Господ с тобоју.

 да дивне вести: радуј се Пречиста,
Ти нам роди Христа!
O радосне вестп: радуј се Девице,
Светла Голубице!
Радуј cе Марије, радуј благодатна.
Ти капијо златна!
O купино сјајна, неопалимаја,
Зоро новог сјаја!
Гаврил речи снује, и сам се радује.
Благовест казује!
Благовест казује, цело небо слуша,
Твоја трепти Душа!
Храму си служила, Богу се предала.
Храмом си постала!
Радуј се Пречиста, небесна невесто,
Ти си царски престо!
O радуј се кротка. Кроткога ћеш родит",
И свет препородит"!
Радуј се Послушна, Бог те послушао,
Славом увенчао!
O радуј се Сузна, сузом омекшана.
Духом просијана!
O радуј се Нишча, но најбогатија.
Од сунца светлија!
Измоли нам радост у Твог сина Христа,
O Дево Пречиста!

Кондак Благовещения

глас 8

Взбранной Воеводе победительная, яко избавльшеся от злых, благодарственная восписуем Ти, раби Твои, Богородице, но, яко имущая державу непобедимую, от всяких нас бед свободи, да зовем Ти: радуйся, Невесто Неневестная.

Величание праздника Благовещения

Архангельский глас вопием Ти, Чистая: радуйся,/ Благодатная, Господь с Тобою.