понедељак, 16. децембар 2013.

Материце


У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима. Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у којем учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се "дреше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.
 

Детињци


У трећу недељу пред Божић слави се овај празник. Тога дана ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користи каиш, гајтан или обичан канап, или обичан дебљи конац. Обично се завежу ноге или руке, па се једним делом канап завеже за сто или столицу. Везивање на Детинце, Материце и Оце има вишеструку символику. Прво символизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама, јер онај ко поседује поштено зарађену имовину и добра дела, лако ће себе откупити у свим споровима пред земаљским судовима, а посебно на последњем Страшном суду, где ће се само вредновати оно што је човек добро у свом животу учинио. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом па за тај дан набаве неку част и "дреше" се онима који их вежу.


 

свети преподобномуч. ђакон Авакум и игуман Пајсије

Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: "Мајко моја на мл'јеку ти хвала Ал' не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти..."

Тропар (глас 4): Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.

Majко мојa на мл'јеку ти хвала
Ал' не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Нe боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова:
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником.
Kao Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном,
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном Царству Христовоме.

Свети Никодим српски




Приликом избора новог српског архиепископа, након смрти архиепископа Саве, изборни сабор се у току 1317. године састајао неколико пута, јер није могао да се сложи у питању личности. Кандидован је Данило, за кога сабор није хтео ни да чује. Избор је пао на хиландарског игумана Никодима, некадашњег Даниловог ученика. Игуман Никодим изабран је, вероватно, на Спсовдан 12. маја 1217. године за архиепископа српског. Када се Данило повукао са игуманског положаја у манастиру Хиландару и отишао у Карејску испосницу Светог Саве, за новог игумана изабран је Никодим. Као хиландарски игуман, Никодим је био у Цариграду у једној дипломатској мисији, а у вези саједном расправом која је настала између краља Стефана Уроша и брата му краља Стефана, а по налогу оба брата и сабора Српске земље. Налазећи се у дипломатској мисији у Цариграду 1313. године Никодим је присуствовао богослужењу које су по типику преподобног Саве Освећеног вршили јерусалимски и антиохијски патријарх. Богослужење је на њега оставило изванредан утисак, тим пре што су га интересовала литургијска питања. Чим је постао архиепископ, Никодим је послао у Цариград да му се донесе јерусалимски типик који се налазио у манастира Светог Јована Крститеља. Превођењу Типика архиепископ Никодим је приступио као добар познавалац грчког језика. Његови књижевни радови показују да је имао велики литерарни таленат, изграђен и префињен стил и да је одлично познавао грчки језик, тако да је приликом превођења могао залазити и у финесе. За проучавање богослужења Српске цркве никодимов Типик је најважнији, јер је први пуни типик са календаром у Српској цркви. Богослужење Српске цркве је, захваљујући архиепископу Никодиму, већ у ХIV веку достигло свој пуни развитак. У другим словенским православним црквама јерусалимски Типик постао је много касније главни регулатор богослужења. Утицај Српске православне цркве на литургичку делатност других словенских православних цркава одавно је истакнут у литургичким круговима тих земаља, а главна улога у томе припада архиепископу Никодиму. Оригинал Никодимовог Типика је неповратно изгубљен, јер је изгорео у Народној библиотеци 6. априла 1941. године приликом бомбардовања. По заповести архиепископа Никодима, црноризац Дамјан је 1324. године преписао Шишатовачки апостол. У два наврата у својим повељама, од 1. септембра 1321. и 31. августа 1322. године, архиепископ Никодим је наредио да убудуће сваки архиепископ помаже испосницу Светог Саве у Кареји. У току свога архиепископског рада Никодим је 6. јануара 1321. године крунисао Стефана Дечанског за краља. Подигао је две нове цркве: Светог саве у Лизици и Светог великомученика Димитрија у Пећи. Управљао је Српском црквом осам година а умро је вероватно доста млад. По свему што знамо о архиепископу Никодиму он је био необична појава на почетку ХIV века у нашој држави, цркви и друштву. Он је био агилан, пун воље за добар и користан рад, био је добар организатор и добар политичар, вредан књижевник, човек који је поштовао и чувао традицију, али спреман и да уведе новину која ће бити од користи.

Свештеномученик Гаврил, патријарх српски



  У страшно време турске владавине над Србијом овај велики јерарх оде у Русију, где је учествовао на Сабору московском 1655. године. Вративши се, би оптужен као велеиздајник. Уз то још подигоше тужбу на њ неки зли Јевреји зато што беше превео неколико Јевреја у веру хришћанску. У својој тужби Јевреји наведоше, како он ради на покрштењу Турака, да би тиме јаче озлоједили турске власти. Изведен на суд, он би осуђен да прими веру мухамеданску. Но како Гаврил не хте о томе ни чути, то би, после тамновања, на смрт осуђен и обешен у Бруси 1659. године. И тако оде своме љубљеном Христу, да од Њега прими двојни венац, и као јерарх и као мученик.

Тропар (глас 1):
Био си осуђен неправедним судом и обешен, и као жртва свештена, жива и одушевљена, Владици свом Христу си био принет. Зато си и на небески жртвеник био примљен, свештеномучениче Гаврило, достојни поштовања.

Преподобна Ангелина и свети Јован деспот

Света Мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је ћерка кнеза албанскога Ђурађа Кастриотића Скендербега и супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића. Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети њено опширно Житије, а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована Деспота. Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини. После смрти Јовановог оца Св. Стефана , неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. Апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе.
Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима.
Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице. Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге. Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушшову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је правоелавни народ почео поштовати као светитеља Божјег. Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се "живи бес у утроби ваљаше", како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована. Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.

Тропар (глас 4): Диван си Боже и твориш преславна чудеса, и прослављаш по смрти оне који Те прослављају, јер си показао нетрулежна тела њихова, и чудодејством њиховим људе обогаћујеш. У славу Светог Имена Свога, даровао си нам тело угодника Свога, Светог Јована, који се моли за душе наше.

Угодница Божја, света Ангелина,
Света и у браку, и ко монахиња,
Стрпљива у муци, у добру милосна,
У туђој жалости сведушно жалосна,
Гледаше у Бога, свог Утешитеља,
Блажаше се крстом Христа Спаситеља,
Утеха свом мужу, пример својој деци,
Деца свете мајке постадоше свеци.
Ко призове име Мајке Ангелине,
Брзо ћe му мука свака да умине.
У туробно време кад се царство сруши,
Када грехом многи нашкодише души,
Када тама турска земљу охваташе,
Ангелина душе српске спасаваше
Указујућ к "небу и духом и прстом,
Тешећи их Христом, лечећи их крстом.
И сад она свакој болној души спеши,
И са већом силом и лечи и теши.
Ко призове име Мајке Ангелине,
Брзо ћe му мука свака да умине.

Свети Нектарије Битољски


Родом из Битоља. Подвизао се најпре у манастиру Светих Врача код Битоља, заједно са својим замонашеним оцем Пахомијем, потом прешао на Кареју, где продужи подвиг под руководством стараца Филотеја и Дионисија у келији Светог Архангела. После побеђене зависти људске, напасти демонске, и тешке болести, преселио се у Царство Христово 5. децембра 1500. године. Чудотворне мошти целе, нетљене и благоухане, почивају у истој тој келији.

 

Преподобни Јоаникије Девички

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље), од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.

Тропар (глас 1): Просветио си се постом, молитвама и божанском благодаћу, озаривши крајеве Земље светло и побожно. Од Бога си примио дар чудеса, да лечиш болести и изгониш зле духове из људи, који са вером притичу ка твојим светим моштима, свети оче наш Јоаникије: Слава Ономе који ти је дао благодат, слава Ономе који те је укрепио, слава Ономе који кроз тебе свима дарује исцељења.

СВЕТА ЈЕЛЕНА

СВЕТА ЈЕЛЕНА мајка Светог цара Уроша V и супруга цара Душана. Побожна, православна, христољубива и човекољубива, преставила се у миру као монахиња Јелисавета у својој задужбини манастиру Матејчи код Куманова, примивши пред смрт велики монашки образ са именом Евгенија. Још за живота сматрана од Светогораца за светитељку. На њен гроб у манастир Матејчу долазиле су жене нероткиње или оне којима се не држе деца или које немају материнског млека, и молиле јој се и палиле свеће. У старим типицима и записима назива се блаженом и светом. Године 1643, октобра 16, Српски патријарх је послао део њених светих моштију Руском цару на поклон. Њена света десна рука чува се данас у манастиру Савини у Боки Которској (и то од 1759. године), а њено свето име унето је и у стихиру Српским Светитељима и Просветитељима. Света царица монахиња Јелена – Јелисавета упокојила се 7. новембра 1376. године.

Свети Урош, цар српски


Стефан Урош V Нејаки је једини син и наследник цара Душана. Владао је од 1355. до 1371, а задужбина му је Манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша српска држава престаје да постоји. Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог родитеља. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понео надимак Урош Нејаки. Нови српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. И како је већ било правило у средњем веку, и Урош је морао да води битку за своја наследна права. Најозбиљнији противник му је био Симеон Немањић, Душанов полубрат. Иако је целокупна српска властела и црква стала на Урошеву страну на државном сабору у Скопљу 1357Симеон војно далеко снажнији себи је доделио царске достојанствене ознаке и завладао Епиром и Тесалијом 1359. Млади Урош је уз подршку своје мајке Јелене, државног сабора одржаног у Скопљу и Дубровчана успео је да спасе своје владалачко наслеђе. Убрзо српска држава поделила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем делу који је обухватао све старе српске земље владао је Урош. Претпоставља се да је умро 2. или 4. децембра 1371. године, вероватно после Маричке битке, као последњи српски цар. За време његове владавине, 1365. године, за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наследити царски престо јер Урош није имао потомака. Те године Вукашинов брат Угљеша преузима од царице Јелене (Урошеве мајке) власт у Серу. После великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва бахатости властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима и пљачкама. Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година после смрти. Његове мошти су након упокојења лежале у „манастиру Светог Уроша" у Неродимљу. Српски монах Христифор је 11, маја 1705, пренео Урошеве свете мошти у Сремски манастир Јазак, а заједно са њима понео је и Житије и Службу Светога. (Један део светих моштију цара Уроша донет је у манастир Студеницу). Из Јазка су мошти Светог Уроша преношене у манастире Врдник и Крушедол, па су затим опет враћане у Јазак. За време последњег Светског рата (14. априла 1942. године) мошти Светог цара Уроша морале су испред безбожних усташа бити уклоњене из манастира Јазка, и тада су пренете у Саборну цркву Св. Арханђела у Београд, где и до данас почивају. Његов лик и народна традиција о Вукашину Мрњавчевићу, су послужили као основни мотив за историјску драму Стефана Стефановића из 1825.године под именом „Смрт Уроша V“. Пре њега овај мотив је покушао да обради Емануел Козачински, а његов рад је прерадио Јован Рајић под именом „Трагедија цара Уроша“, али та дела немају значајну књижевну вредност. Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи другу државу. То су почели чинити и други велможи, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окпили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен.Син цара Душана, последњи потомак династије Немањића. Царовао у тешко време распада царства српског. У Бици на Марици 1371. годинеучествовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до Косовске Битке 1389. године у којој нису учествовале све српске области. Кротак, побожан и благ, он није хтео силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за време Другог светског рата (1942. године) пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара и деспота Стефана [тиљановиша. За време овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.



Тропар (глас 3): Као младић си процветао отаџбини твојој, добротом украшен, и неправедну и вечну смрт си примио, Уроше свеславни. Царскога корена корене слатки, иако на време ниси сазрео, у Господњу житницу си се уселио и велику жалост твојим сродницима си оставио. Моли се за нас, који прослављамо свету успомену твоју.

Као ветар прође Душанова сила,
Урошева оста за навек светиња.
Нејак у насиљу, силан у врлини,
Силан у врлини, правди и истини,
Урош Христа Бога свом душом заљуби,
Па задоби небо а земљу изгуби.
Грех никакав душу њему не искриви
Побеђен победи, умртвљен и - живи.
Сви велможи српски, горди, плаховити,
Не могоше живи оно учинити,
Што сад мошти чине Уроша светога,
Божјег угодника, Уроша Силнога.
Не царују људи богати прашином,
Но богати правдом и Божјом истином;
Зацарени Урош и сада царује,
И народу своме муке ублажује;
Молитве у Рају пред Христа узноси
Милост роду своме од Господа проси.
О Уроше царе, свети, племенити,
Помози нам закон Божји испунити!