ПОЕТА И ПОЕЗИЈА: Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

ПОЕТА И ПОЕЗИЈА: Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА: И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред олтаром стоји- Проста ти била моја љубав жива! Че...

ПОЕТА И ПОЕЗИЈА: Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

ПОЕТА И ПОЕЗИЈА: Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА: И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред олтаром стоји- Проста ти била моја љубав жива! Че...

ПОЕТА И ПОЕЗИЈА: Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА

ПОЕТА И ПОЕЗИЈА: Велимир Рајић: НА ДАН ЊЕНОГ ВЕНЧАЊА: И срушише се лепи снови моји, Јер главу твоју венац сад покрива, Крај тебе други пред олтаром стоји- Проста ти била моја љубав жива! Че...

ПОХВАЛА СВЕТОМ КРАЉУ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ(1)


Светоме међу краљевима, великомученику Јовану, знамењетворцу, мироточцу и чудотворцу Владимиру. Благослови оче!
Сабрао нас је данас, божански и свети празникољубиви зборе, христољубиви народе православни, овај међу краљевима изобилни љубављу, добропобедни мученик Истине, Јован Владимир, у овај велики духовни и пресвети храм. Сабрао се к њему христољубиви народ на ову годишњу и значајну светковину у жељи да му се по обичају побожно поклони, јер је време светог и благодатног спомена његовог, који је узрок божанских дарова. Зато се радујмо сви духовно, сви који сте окружили чесни и мироточиви ковчег свеблагочестивог мученика, Светога Владимира. Радују се с нама Анђели, небеса се веселе, крајеви земље играју; Илирик и сва земља Албанска и Српска радосно се окупљају на славу; све што је земаљско сједињује се данас са небеским, и заједно празнују; све постојеће учесник је у весељу, све се радује слави Јовановој; све му кличе славословље. Па и сами Пророци свети сагласно с осталима кличу у песмама. Један узвикује: Нека се веселе небеса и нека се радује земља! Други пева: Диван је Бог у светима својим, и - Бог се прославља на сабору светих! Један вели: Спомен је праведнога с похвалама; други говори: Прославићу оне који Ме прослављају, вели Господ! Трећи пак Пророк припева: Дому Твоме припада светиња, Господе, у све дане! Један од Пророка заповеда христољубивом народу: Саставите празнике на саборима од краја жртвеника; а други са песмом поручује: Глас је радости и спасења у насељима праведних! Један слави мученик овим речима: Блажен си ти и добро ће ти бити, а друга виче болесницима: Приђите к Њему и просветите се и лица ваша неће се посрамити! - Свему пак овоме повод је и узрок овај Пречудни и Мироточиви, некадашњи краљ Илирика и Дукље, мученик предвечнога Логоса Божјег и веродостојни сведок Његов, Јован - имењак благодати, којега ми данас с радошћу опевамо мада за то нећемо бити кадри, него ћемо само онолико испунити дужност колико нам силе дозвољавају.
Јер како ћемо ми људи достојно славити онога који је живео надчовечански; и то још мученика, то највеће и свагдасветлеће и најсјајније светило што се заблистало из отаџбине му; похвалу васељене, украс Цркве, поборника Крста и храброг борца за Истину, непобедиво оружје Христових царева и војника. Јован је круна благочестивог царства; Јован је најбржи исцелитељ и учитељ болних и ожалошћених; Јован је страдалницима осветник и лажљивцима укротитељ. Јован је свима нама утеха: оскуднима изобиље, сиротима заштитник, удовама хранилац, стаду пастир, њивама и гумнима благослов, виноградима плодност, заробљеницима одбрана, нападнутима заклон, гладнима храна; богумилима, месалијанима и осталим јеретицима пораз, заблуди пропаст, а вери правило и утврђење. Њега су безбожни јеретици па и рођаци напали и главу му отсекли, но он је своје гониоце победио и по смрти је уистину живео; и прихвативши рукама чесну главу своју отсечену у свети храм је ушао, и убицу свога запрепастио, завидљивце сатро, и из овог привременог прешао у вечно и бесмртно царство. Сада се налази у кругу Анђела око престола Величине на небесима, али је опет и близу нас, јер се невидљиво међ нама налази раскошно делећи дарове онима који му долазе. О свечудесног чуда! Којим речима да похвалим Краља и Мученика, заиста чудесног Мироточца! Којим ли звуцима и гласовима да похвалим његове подвиге! И на који начин да опевам његова дивна чудеса?
Одвоји се од Великомученика земни прах, али се од овога не одвоји Христос; расточи се природа, али не ишчезе вера. Он на једном месту почива, а у целом свету где год био призван пребива. Горе на небу уз Христа Бога стоји, а овде се ни најмање од нас не удаљује. Онамо нас заступа, а овде са нама ликује. Онамо служи, а овде чудотвори. Његове мошти почивају, а дела му се проповедају; језик му ћути, а чудеса му кликују. Ко је тако нешто видео? Да ли је ико икад тако нешто чуо? Кости су му затворене у гробу, а чудеса му се виде по свему свету. Нека се постиде идолопоклоници (безбожници) и нечестиви јеретици кад чују да зли духови од моштију страхују. Велика је слобода твоја пред Богом, Свети Јоване Владимире, кад си за Христа Цара поднео неправедну мученичку смрт и кад си Крст као скиптар узео на себе. Шта би сада рекли они који су због мале невоље и опасности отступили од Преслатког Исуса Христа и одрекли Га се? Нека сада виде каква је моћ вере. Разумите, народи, и покорите се, јер је с нама Бог! С нама је Бог дивни у светима Својима, Који показа такав изданак који израсте из краљевског корена и владаше над Албом и свом Илирском земљом и Далмацијом!...
На њега су се излиле одозго све благодати већ од првог узраста његовог, и сав је био богооблагодаћен. Назван је био по имену Јован, што значи - Божја благодат... Он беше рођен од родитеља царског порекла, познатих више по вери него по племићству. И од таквих родитеља рођен, Јован не постиде нити посрами родитеље своје, нити се мањи од њих показа, већ беше пун небеских благодати, кротак и смеран, тих и побожан, смирен и целомудрен. Он хиташе од нискога и привременога ка ономе што је узвишено и небеско, тако да је свима очевидан био његов напредак и достојан се показао наследник очевог престола и краљевине. Бог је објавио какав ће Јован постати, јер он напредоваше узрастом и нарави и разумом; уздржаваше се од страсти (и лепо се развијаше, тако да се од самог почетка могао видети напредак и узраст у који је касније достигао. Даноноћно напредујући у благодати и у узрасту, он се никад није мешао са другим господичићима и децом, него се само одавао молитвама и осталим врлинама. Будући вођен од Пресветог Духа он је изучавао само оно што му је требало, и то из Светога Писма, растући тако и учећи се науци и заповестима Господњим. Он се служио само оним што краси и улепшава нарав и врлине човекове. Родитељи га дадоше једном војводи да га учи војној вештини, и он то за кратко време изучи тако да су се храбрости његовој сви дивили, те убрзо постаде највештији и најбистрији краљевић. Али блажени у себи сједињаваше врлину и побожност, молитву и снагу. Увек се клонио рђавог друштва, а ипак је био свима све, и многим благодатним даровима обасут...
А када стиже у пуни узраст он и тада чуваше своју девственост, и када га родитељи оженише Косаром, ћерком Самуила цара бугарског и охридског, он тражаше згодно време да и жену обрати у ову врлину у којој се и сам находио. По смрти родитеља његових и по примању краљевства и власти требало је видети ревност његову и дивити јој се. Он одмах призва к себи старешине краљевине и сав покорни му народ, и вођаше их све по вољи Божјој, постављајући учитеље да људе његове васпитавају у православљу. Јер он ни на шта друго није мислио него на то, како да се по свој држави његовој прошири побожност и права вера у Христа Бога нашег. После поче да мудрим речима и духовним небеским поукама поучава своју жену и речима Светога Писма је увераваше да девичанство има велику награду пред Богом. Они који би девичанство одржали, говорио је, могу рећи да већ нису земаљски него небески и да су се по животу изједначили са Анђелима. Говораше јој све што је потребно за целомудрије и васпостављање вишег и будућег живота и бестрашћа и изједначења са Анђелима. А она њему, како историја прича, одговараше: Та је ствар, драги мужу, и неким птицама и животињама природно дата, па ако и ми добијемо тај дар онда нека је хвала Богу од Кога ти је та божанска намера дата. Таквим је речима блажени Јован жену своју приводио ка целомудрију.
А што се тиче његове љубави према сиромасима и милостиње што је свагда чинио потребитима и невољницима, и што се тиче давања хране гладнима и саучешћа показаног према болнима, - много о томе говори стари српски синаксар, и ко би то све могао испричати и избројати? Свети Владимир беше пријатан и умилан телом но још пријатнији и умилнији духом, тако да су се надприродна показала врлинска дела његовог живота и чистоте. Једно само желим да нагласим, и то не ради показивања и хвалисања, него што ће се то онима који то нису чули и знали показати као најочигледнија слика која и најнемарљивије и најлење људе може покренути на подражавање. А то је ово.
Близу краљевског двора и краљевских дворских соба била је једна мала зграда у којој нико од посетилаца њених није смео да проведе ноћ, јер је место било страшно и мрачно и около су текле реке. Била је ту велика дивљина и због густине шуме и дрвећа тамо није допирао зрак сунца ни месеца. Нико тамо није кренуо у шетњу а да не сретне звери и дивље животиње. (Сада је то место, наравно очишћено и ту је подигнут храм у име овог светитеља). Једнога дана јашући туда овај блажени краљ Јован Владимир са своја три великаша, и пролазећи покрај тога места, угледа изненада као једнога орла коме се више главе сијаше као сунце пресветли Крст. Идући даље у ту шуму они стигоше у долину, и ту се заустави часни Крст. Сјахавши с коња заједно са великашима, људима одличним и побожним, он са њима заједно паде ничице и са великим усрђем и сузама поклони се свечасном и животворном Часном Крсту, који му се као оно Константину показа од Бога као скиптар моћи, као прави знак блаженства и бесмртног Царства које му се у наследство припремало. Због тога он сагради тамо молитвени дом, цркву, и долажаше на то место не једном него по писаноме - седам пута на дан. Тако он често улажаше у ту шуму и по обичају чињаше молитве и поклоне. Ту он постави и икону распетога Христа, и силом чесног и животворног Крста и Господа на њему прикованога, слободно долажаше сам ноћу и без престанка ту у тајности чињаше ноћна бдења и молитве. Но није било могуће овај светилник под судом скривати, јер је требало да светли и да се види и што пре да се покаже људима двора и дома његова, да би се на тај начин, по нелажним устима Господа нашег Исуса Христа, прославио Отац Небески. Шта се дакле догодило, и куда га је то Дух Свети упућивао и руководио?
Кад у оно време грчки самодржац Василије Порфирогенит диже рат на цара Самуила и победивши га уђе у Охрид, и непријатељи овог блаженог кретоше на његово краљевство, Албанију и Илирију, тада се свети Јован Владимир хваљаше не снагом и оружјем, него Господом Богом својим... Он и тада спокојно живљаше као што је то и доликовало човеку који је сав свој ум имао свецело посвећен Свевишњем Богу, за Кога је желео и крв своју да пролије и за љубав Његову да умре, да себе целога принесе Богу на жртву живу и миомирисну. И он, више небески него земаљски човек, стално је из божанске љубави размишљао о заповестима и наредбама Господњим. Завидљивац пак наших добара и непријатељ рода људског, онај исти који је и праведнога и беспрекорнога Јова искушавао, и који се на лоповски начин супротставља подвизима праведника, то јест сами лукави ђаво, лукаво је смислио да против праведника покрене мржњу и непријатељство брата жене његове. Покренут од ђавола овај (тј. Владислав) вешто смисли против Праведника неправедну смрт. Претварајући се најпре лицем како га тобож воли, а у себи у ствари скриваше злочин, ... он - пакосник дозва к себи шурака свог и мучки га удари мачем својим. Но он у томе не успе. И тек када му светитељ даде свој мач, онда му овај вероломник отсече главу. И, о чуда! Светитељ онако на коњу прихвати своју свету и драгоцену главу и потрча право у молитвени дом оне шуме где се налажаше чесни и животворни Крст. И кад тамо стиже, на опште запрепашћење свих, он сјаха с коња, и узевши своју свету и мученичку главу, спусти је, и поклонивши се на коленима рече: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух мој! А онај гнусни убица уздрхта и с места побесне отргнут и од једног и од другог живота. Јер праведник само по видљивости паде, а одлете као крилат ка Ономе Кога је свагда желео, и сједини се са Анђелима чије је житије на земљи подражавао.
Када пак народ сазнаде шта се збило и чу за неправедно убиство доброга краља, заштитника и оца, потрча одмах сва војска: намесници краљевства, великаши, кнезови, архијереји са крстовима и литијама и са клиром и народом, и сахранише девичанско и пречисто краљевско тело његово са многим кађењима и појањима. И сиђе божанска светлост на гроб његов, и премнога се чудеса догодише: слепи прогледаше, беени се од демона ослободише, болни се исцелише, свето миро из моштију његових потече. И тако све до данашњега дана Светитељ поста творац толиких чудеса и дивних дела. Он се заиста показује као сведок (мученик) Истине увенчан по праведним мерилима правде Божје, јер је Божански Промисао заиста праведно измерио правду његову. Тако је дакле поживео и животни свој пут завршио, и к Богу је узишао Кога је толико љубио. И сада, не гледа као кроз огледало, него се самим лицем појављује пред Лицем Христовим, и чистије и јасније созерцава светлост Блажене и Свете Тројице.
Ради свега тога треба према моћима својим да прослављамо и похваљујемо овога праведника, поборника и учитеља благочешћа, подвижника и уздржљивца, кротког, мирног и тихог врлиника, који је на земљи царовао и над земаљским стварима, и над гресима, и над уобразиљним помислима. Њега, који у борбама беше непобедив, и који је однео победу над заблудама и јересима. Јер кад се слави и хвали праведник тада се радују народи. Кроз ово ми узашиљемо Богу бескрајну жртву кроз жртве и молитве мученика. Пошто дакле оваквог заступника имамо пред Господом, празнујмо данас не по јелински него по хришћански; не трбухом, него душом, еда би светковина била достојна Светитеља. Они који у себи имају злопамтљивост нека је из љубави према Великомученику забораве и опросте ближњима, и нека добрим делима и милостињама умилостиве Бога. Угледајмо се добрим делима на Светога, еда бисмо и ми задобили бесмртни живот и нестариво блаженство. Ускликнимо и завапимо, ми грешни и ништавни, који смо се овде сакупили, овоме Мученику и Венценосцу:
О! мучениче Христов и војниче, и пријатељу и слуго Његов, који си од Њега толике благодати и милости добио! Као и обично, тако те и сада истичемо као свога заступника, и молимо те сви ми верни који ти вршимо овај пречасни спомен твој: Буди посредник и молитвеник пред Господом за нас грешне и унижене, и као заступник наш моли се за народ хришћански који се бедно мучи. Не престај неућутно говорити заједно са свима светима: Поштеди стадо Твоје, Пастиру Добри! Помилуј, Човекољупче, Цркву Твоју, јер ју је бура страшно захватила и јер је у опасности да се поцепа! Сажали се на наследство Твоје, јер га сваки дан поробљавају. Смилуј се на децу Своју, јер их је све мање и мање. Погледај, Владико, на народ Твој, јер га спопаде понижење и пропаст. Погледај на насиље и пружи нам човекољубиву љубав Твоју: види болест нашу, и дај нам оздрављење; погледај на вапаје наше, и јави милосрђе Твоје. Услиши нас, Милосрдни, и немој се до краја гневити и одбацити нас. Казнио си нас, сад нас исцели; расејао си нас, сад нас окупи и сабери; одбацио си нас, сад нас помилуј и поврати Теби; предао си нас - ослободи; прогнао си нас - опет нас поврати; немој се сећати више безакоња народних. Јер си Ти једини безгрешан, Ти си једини Човекољубац, Ти си једини многомилостиви Господар. Твој је живот и у Тебе је извор живота; Твоја је моћ и Твоја је сила. Јер си Ти Бог наш, Ти - Пастир и Спаситељ свету. Помилуј нас и из ропства избави народ Твој, еда бисмо у радости прослављали Тебе у Тројици слављенога Бога: Оца и Сина и Светога Духа, једно Божанство и Царство, сада и увек и кроза све векове. Амин.

1. Ова похвала је узета из напред споменуте грчке Службе ("Аколутија"), с тим што је понешто изостављено и исправљено, тј. усклађено према старијем српском предању о св. Краљу Мученику.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈОВАНА ВЛАДИМИРА, КРАЉА СРПСКОГ

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА
ЈОВАНА ВЛАДИМИРА, КРАЉА СРПСКОГ


Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).
Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин(1), он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.
Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем(2). Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.
Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).
Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.
У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.
Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.
А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.
Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године(3)".
Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио(4). У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.
Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.

Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском).( Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године(6). Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.(7)
Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.

1. Тачније речено то је рекао византијски хроничар Скилица (из 11 века), кога Кедрин само препричава. Видети о томе: Византијски извори за историју народа Југославије (Византолошки институт, књ. 10), том III, Београд 1966, стр. 51 и 117.
2. Словенски цар Самуило, владао у Бугарској и Македонији од 976-1014. год.; грчки цар Василије II Македонац владао Византијом од 976-1025. године.
3. По неким новијим историчарима то је било 1016. године, али Н. Банашевић (Летопис попа Дукљанина и народна предања, Београд 1971, стр. 189-191) показује исправност старије хронологије.
4. По сведочанству руског путописца И. Јастребова овај крст св. Владимира чуван је касније у црногорским племенима око планине Румије, код Крајињана, Мрковића и Андровића у селу Микулићи. Видети о томе код Ст. Новаковића, Први основи Словенске књижевности међу Балканским Словенима, у Београду 1893, стр. 229.
5. Овај запис на сва три језика преписао је и објавио Ст. Новаковић, Први основи Словенске књижевности... стр. 226-227.
6. Из предговора овога Јована Папе види се да је ту Службу, Синаксар и похвалу св. Владимиру саставио, користећи притом и већ постојеће словенско (српско) Житије и Службу, бивши митрополит Китије на Кипру Козма, који је тада, око 1690. год., заступао Охридског архиепископа и управљао манастиром св. Јована Владимира у Елбасану. После овог првог издања из 1690. год. било је и новијих издања ове "Аколутије": 1741. год. у Мосхопољу о трошку манастира св. Наума затим 1774. и 1858. у Млецима, итд.
7. Већ године 1405. подигнута је била једна црква св. Јовану Владимиру у близини града Улциња (на Јадранском мору), у чијој близини постоји и једно место звано Владимирово.

Јован Владимир (око 990 – 1016) је био владар Дукље од око 1000. до 1016. године, најистакнутије српске кнежевине тог доба.
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80

День Святой Троицы. Пятидесятница. Евангелие о сошествии Духа Святаго Святитель Николай Велимирович

День Святой Троицы. Пятидесятница.
Евангелие о сошествии Духа Святаго

Святитель Николай Велимирович

Когда посеяно семя, должна сойти на него сила тепла и света, дабы оно возросло.
Когда посажено древо, должна прийти сила ветра, дабы его укрепить.
Когда домовладыка выстроит дом, он прибегает к силе молитвы, дабы его освятить.
Господь наш Иисус Христос посеял на ниве этого мира самое отборное семя. Должна была сойти сила Духа Святаго, да согреет и да осветит семя сие, чтобы оно росло успешно.
Бог Сын посадил на диком поле смерти древо жизни. Должен был налететь могучий вихрь Бога Духа Святаго, да укрепит древо жизни.
Превечная Премудрость Божия создала Себе домы из избранных душ человеческих. И Дух силы и святости Божией должен был сойти на домы сии и освятить их.
Божественный Жених избрал Себе Невесту, Церковь чистых душ, и Дух вечной радости должен был сойти, да обручит небо с землею и да облечет Невесту в одежду брачную.
Все свершилось так, как и было предречено. Дух Святый был обетован, и Дух Святый сошел. Кто мог обещать сошествие на землю Духа Всесильного, кроме Того, Кто знал, что Дух Сей послушает Его и сойдет? А по отношению к кому мог Дух Всесильный явить столь быстрое Свое послушание, если не по отношению к Тому, к Кому Он имеет совершенную любовь?
О, как совершенная любовь всегда готова к совершенному послушанию! Да ведь совершенная любовь не может быть совершенно выражена иначе, как в совершенном послушании. Любовь постоянно бдит в желании и готовности послушаться своего возлюбленного. А из совершенного послушания проистекает, словно поток меда и млека, совершенная радость, коя и составляет притягательную силу любви.
Отец имеет совершенную любовь к Сыну и Духу. Сын имеет совершенную любовь ко Отцу и Духу. И Дух имеет совершенную любовь ко Отцу и Сыну. По этой совершенной любви Отец есть самый ревностный послушник Сына и Духа, и Сын есть самый ревностный послушник Отца и Духа, и Дух есть самый ревностный послушник Отца и Сына. Совершенная любовь делает Отца совершенным слугою Сына и Духа; и Сына – совершенным слугою Отца и Духа; и Духа – совершенным слугою Отца и Сына. Как никакая любовь в сотворенном мире не может сравниться со взаимною любовью Божественных Ипостасей, так и никакое послушание не может сравниться с Их взаимным послушанием. Я прославил Тебя на земле, совершил дело, которое Ты поручил Мне исполнить. – Да будет воля Твоя. Не являют ли слова сии совершенного послушания Сына Отцу? – Отче! Благодарю Тебя, что Ты услышал Меня. Я и знал, что Ты всегда услышишь Меня, – сказал Господь Иисус Христос при воскрешении Лазаря; а позднее Он однажды воскликнул: Отче! прославь имя Твое. Тогда пришел с неба глас: и прославил и еще прославлю (Ин.11:41-42; 12:28). Не являет ли все сие совершенного послушания Отца Сыну? – Но Я истину говорю вам: лучше для вас, чтобы Я пошел; ибо, если Я не пойду, Утешитель не приидет к вам; а если пойду, то пошлю Его к вам …да пребудет с вами вовек. – Когда же приидет Утешитель, Которого Я пошлю вам от Отца, Дух истины, Который от Отца исходит, Он будет свидетельствовать о Мне (Ин.16:7; 14:16; 15:26). И действительно, в пятидесятый день по Воскресении Утешитель Дух истины сошел на тех, кому был обетован. Не являет ли сие совершенного послушания Духа Святаго Сыну?
То спасительное правило, кое апостол Павел повелевает выполнять всем верным: честию друг друга больша творяще – в почтительности друг друга предупреждайте (Рим.12:10), – в совершенстве осуществлено между Ипостасями Святой Троицы. Каждая из Ипостасей старается в почтительности предупреждать Две Другие; как и Каждая желает послушанием умалиться пред Двумя Другими. И если бы у Каждой из Божественных Ипостасей не было сего сладчайшего и святого устремления даровать Свою честь Двум Другим и умалить Себя послушанием, то по бесконечной любви, которую Каждая из Них имеет к Каждой, Троичность Божества утонула бы в некоей безразличности Ипостасей.
Итак, по безграничной любви Бога Духа Святаго к Богу Сыну Дух Святый с безграничным послушанием поспешил исполнить волю Сына и сошел в предопределенное время на апостолов. Бог Сын твердо знал, что Бог Дух Святый послушает Его, потому Он так твердо и обещал Его сошествие на апостолов. Вы же оставайтесь в городе Иерусалиме, доколе не облечетесь силою свыше, – заповедал Господь наш Иисус Христос апостолам Своим. Не спрашивайте, откуда Господь знал заранее, что сия сила свыше, или Дух Святый сойдет на учеников Его. Господь знал заранее не только это, но и все прочее, что произойдет до конца времен, да и после конца времен. Но, глубже вдумавшись именно в сей случай, вы увидите: это предведение и предсказание Господа о сошествии Духа Святаго является предведением и предсказанием лишь в том, что относится к внешнему событию сего сошествия, но не в том, что касается согласия Духа и Его желания исполнить волю Сына и сойти. Ибо, и прежде нежели Господь заговорил о сошествии Духа, Он уже имел ревностное и добровольное согласие Духа на то. Вернее, Дух Святый и говорил чрез Него о Своем сошествии. Ибо не сказано ли в Евангелии: Иисус, исполненный Духа Святаго (Лк.4:1)? И не признал ли Сам Господь наш Иисус Христос в Назарете, что на Нем сбылось пророчество Исаии: Дух Господень на Мне; ибо Он помазал Меня благовествовать нищим (Лк.4:18)? Ясно, таким образом, что Сын находится в беспрерывном общении с Духом Святым, как и со Отцем, – в общении взаимной любви, послушания и радости. Помазание Духом свидетельствует о живом и действительном пребывании Духа в конкретной личности. Так как же Помазанник мог бы говорить что-либо о Том Самом Духе, чтобы при сем Дух этого не знал? И обещать некое соработничество Того Самого Духа, если бы Дух не был с этим заранее согласен? А что Дух Святый пребывал в Господе нашем Иисусе Христе и был согласен со всяким словом, всяким делом и всяким обетованием Иисусовым, свидетельствует и сегодняшнее Евангельское чтение.
В последний же великий день праздника стоял Иисус и возгласил, говоря: кто жаждет, иди ко Мне и пей. Здесь речь идет о празднике кущей, который праздновался осенью в память о строительстве кущей в пустыне во время странствования по ней иудейского народа. Этот праздник отмечался в седьмой месяц по иудейскому исчислению, что соответствует нашему сентябрю, и был праздником веселья великого (Лев.23:34; Втор.16:13-14). Он праздновался семь дней, и последний день, должно быть, отмечался особенно торжественно, раз назывался великим. Кто жаждет, – возгласил Господь, – иди ко Мне и пей. В безводном Иерусалиме трудно было напоить многолюдную толпу и обычной, материальной водой. Специальные водоносы таскали воду для храмовых сосудов с источника Силоам. Что побудило Господа заговорить о жажде и воде? Быть может, жалобы народа на жажду. Быть может, вид работавших водоносов, кои с трудом тащили воду снизу из Силоама на гору Мориа, где находился храм. А быть может, и то обстоятельство, что это был последний день, и посему Господь хотел воспользоваться временем, дабы напомнить людям с окамененными сердцами о духовной жажде и предложить им духовное питие. Некогда Он сказал женщине самарянке: кто будет пить воду, которую Я дам ему, тот не будет жаждать вовек. И ныне Он имеет в виду ту же животворящую воду духовную, ныне, когда призывает всякого жаждущего: иди ко Мне и пей.
Кто верует в Меня, у того, как сказано в Писании, из чрева потекут реки воды живой. Сие сказал Он о Духе, Которого имели принять верующие в Него: ибо еще не было на них Духа Святаго, потому что Иисус еще не был прославлен. – Веруяй в Мя, якоже рече Писание, реки от чрева его истекут воды живы. Прежде всего Господь определяет веру в Себя. Он обещает награду тому, кто право верует в Него, то есть верует так, якоже рече Писание (как сказано в Писании). Он не хочет, чтобы в Него веровали как в одного из пророков. Вот, все пророки пророчествовали о Нем. И не хочет Он, чтобы Его считали вторым Илией или Иоанном Крестителем. Вот, и Илия, и Иоанн были лишь слугами Божиими и предтечами Его. А Он не называет Себя ни слугою Божиим, ни чьим бы то ни было предтечею. Священное Писание глаголет о Нем как о Сыне Божием, рожденном от Бога Отца в вечности и от Пресвятой Девы Марии во времени. Когда апостол Петр исповедал такую веру в Него, сказав: Ты – Христос, Сын Бога Живаго (Мф.16:16), – то Он такую веру похвалил. Когда же старейшины и книжники хотели Его смутить разными хитросплетенными вопросами, Он Сам смутил их и заставил замолчать ссылкою на Священное Писание, где говорится, что ожидаемый Мессия является не только Сыном Давидовым, но и Сыном Божиим (Мф.22:41-46). Он хочет, дабы в Него веровали и как в высшее откровение Божие, в коем соединяются все прочие откровения от начала и до конца. Вне Его тщетна вера, тщетна надежда, невозможна любовь. А что правая вера в Него спасительна, убедится тот, кто право верует. Как убедится? У него из чрева потекут реки воды живой. Под водою живой здесь подразумевается Дух Святый, как объясняет сам Евангелист: Сие сказал Он о Духе. Итак, Дух Святый вселится в того, кто верует в Сына Божия, и духовные живоносные реки потекут из чрева его. Но почему из чрева? Потому что тело в жизни сей у святых является обителью Духа Святаго, как и апостол говорит: Не знаете ли, что тела ваши – суть храм живущего в вас Святаго Духа (1Кор.6:19)? Так говорит апостол Павел верным, на коих Дух Святый уже сошел чрез веру в Сына Божия. В более узком смысле под чревом подразумевается сердце человеческое, как средоточие жизни и телесной, и духовной. Тот же апостол Павел глаголет: Бог послал в сердца ваши Духа Сына Своего (Гал.4:6). И, таким образом, из сердца как из главного святилища Духа Святаго разольются духовные живоносные струи по всему человеку, телесному и духовному. Последствием сего будет то, что у верующего тело станет орудием духа человеческого, а дух человеческий – орудием Духа Святаго. Весь человек будет очищен, просвещен, утвержден и обессмерчен теми струями Бога Духа, так что все его помышления, вся любовь и все делание будут устремлены в жизнь вечную. Потоки его жизни будут переливаться в вечность, и потоки вечности будут переливаться в его жизнь.
Но в то время, когда Господь наш Иисус Христос говорил сие, еще не было на них Духа Святаго, потому что Иисус еще не был прославлен. То есть Духа Святаго еще не было на верующих, на Иисусе же Он был. Дух Святый еще не начал Своего действия в мире в полноте и во всей силе, ибо Господь наш Иисус Христос еще не был прославлен, то есть еще не принес до конца Себя в жертву за род человеческий и не завершил Своего дела как Спаситель человеков. В домостроительстве спасения человеков Отец имеет полноту действия в мире, когда посылает Сына на дело спасения человеков; Сын имеет полноту действия, совершая сие дело спасения как Богочеловек; а Дух Святый имеет полноту действия, утверждая, освящая и продолжая дело Сына. Но нельзя понимать это так, как если бы Сын и Дух не действовали, когда действует Отец; или Отец и Дух не действовали, когда действует Сын; или Отец и Сын не действовали, когда действует Дух. Да удалится от тебя подобная злочестивая и безумная мысль. Ибо, се, пока еще Сын был в полноте Своего действия на земле, действовали вместе с Ним и Отец и Дух, как это было явлено при Крещении на Иордане, и как сказал Сам Господь наш Иисус Христос: Отец Мой доныне делает, и Я делаю (Ин.5:17). Значит, и Отец и Сын действуют вместе и одновременно. Точно так же вместе и одновременно действуют и Дух Святый и Сын, как видно из обетования Господа нашего Иисуса Христа послать ученикам Духа Утешителя, при том что и Сам Он останется с ними во все дни до скончания века. Троичное Божество единосущно и нераздельно, но по отношению к сотворенному миру Оно выражает Свое действие более заметно то чрез Одну Божественную Ипостась, то чрез Другую. Итак, когда Господь наш Иисус Христос обещал сошествие Духа Святаго на апостолов, Дух Святый был в Нем, так что можно сказать: насколько сие обетование исходило от Бога Сына, настолько же Оно исходило и от Самого Бога Духа Святаго.
Рассмотрим теперь, как исполнилось это обетование, или как произошло сошествие Бога Духа Святаго, которому мы сегодня и посвящаем сие торжественное празднование.
При наступлении дня Пятидесятницы все они были единодушно вместе. По заповеди Своего Господа апостолы оставались в Иерусалиме и ожидали силы свыше, коя укажет им, что им следует делать дальше. Все они вместе и единодушно пребывали в молитве, все, как один человек, как одна душа. Содержание душ делает души человеческие непохожими или схожими; а содержание душ всех апостолов в то время было одно и то же: их души были наполнены прославлением Бога зато, что было, и чаянием того, что будет.
И внезапно сделался шум с неба, как бы от несущегося сильного ветра, и наполнил весь дом, где они находились. И явились им разделяющиеся языки, как бы огненные, и почили по одному на каждом из них. И исполнились все Духа Святаго. Что это за шум? Не шум ли это воинства ангельского? Не шум ли это херувимских крыльев, который слышал пророк Иезекииль (Иез.1:24)? Чем бы он ни был, был он не с земли, но с неба и не от земных ветров, но от силы небесной. Шум сей объявляет о сошествии Царя Небесного, Бога Духа Утешителя. Дух не есть огонь, как не есть Он и голубь. Но Он явился на Иордане как голубь, а ныне является как огонь. Там – чтобы знаменовать невинность и чистоту Господа нашего Иисуса Христа, на Коего Он и сошел; здесь же – чтобы знаменовать огненную силу, теплоту и свет: силу, попаляющую грехи, теплоту, согревающую сердца, свет, просвещающий умы. Дух бесплотен и не воплощается ни в каком теле, но при необходимости Он является в том телесном виде, который лучше всего символизирует значение данного момента. А почему Дух Святый в этом случае явился в виде разделяющихся огненных языков, которые почили по одному на каждом из апостолов, сразу же становится понятно из последовавшего:

И начали говорить на иных языках, как Дух давал им провещевать. Вот и объяснение, почему Бог Дух явился в виде языков, и при том разделяющихся. Да станет первым Его действием то, чтобы апостолы смогли говорить на иных языках. А из сего ясно, что с самого начала Церкви Христовой Евангелие спасения было предназначено всем народам земли, как и определил Господь после Своего Воскресения, заповедав апостолам: идите, научите все народы. Ибо после того как иудеи, народ богоизбранный, отвергли Господа и распяли Его, Господь Победитель свершил для Себя новое избрание из всех народов на земле, и так возник новый богоизбранный народ, не единого языка, но единого духа, народ святой, или Церковь Божия. Как же апостолы Христовы пошли бы ко всем народам и научили бы все народы, если бы не знали языков тех народов? Таким образом, первой силою, потребной этим первым миссионерам Евангелия, дабы они могли начать свою миссию, была возможность понимать иностранные языки и говорить на них. Люди простые, они знали лишь свой родной язык, еврейский, и больше никаких. Если бы они стали учить многие иные языки обычным путем и способом, то когда бы они их выучили? И за всю свою жизнь они не выучили бы того, чему научил их Дух Святый в одно мгновение. Ибо, взгляните, сколько разных народностей, говорящих на разных языках, собралось тогда в Иерусалиме: Парфяне, и Мидяне, и Еламиты, и жители Месопотамии, Иудеи и Каппадокии, Понта и Асии, Фригии и Памфилии, Египта и частей Ливии, прилежащих к Киринее, и пришедшие из Рима, Иудеи и прозелиты, критяне и аравитяне!

Каждый слышал их говорящих его наречием. И все изумлялись и дивились. Они видели пред собою людей простых, с простыми манерами, просто выглядевших и одетых, и каждый слышал их говорящих его родным языком о великих делах Божиих. Как тут было не изумляться? Как не дивиться? Иные, не зная, как все сие объяснить, начали говорить: они напились сладкого вина. Но так бывает часто: пьяным людям трезвый кажется пьяным, и безумным разумный кажется безумным. Венчанные с землею и землею опьяненные – как и могли они иначе судить о людях, исполненных Духа Святаго, о духоносцах, глаголющих, как Дух давал им провещевать? Люди рутины не любят неожиданностей и, когда неожиданности происходят, встречают их, или гневаясь, или насмехаясь. Но Дух Святый не похож на человека, насильно врывающегося в чужой дом. Он входит туда, где для Него добровольно отворяют двери дома, и где Его ожидают как самого дорогого и самого желанного Гостя. Апостолы с нетерпением ждали Его, и Он сошел на них и вселился в них. Он сошел на них с шумом – не угрожающим, но радостным.

О братия, как радуется Дух Святый радостью неизглаголанною, когда обретет чистые и открытые души, жаждущие Его! С радостным шумом Он вселяется в них и одаряет их своими богатыми дарами. Как огонь, входит Он в них, дабы попалить и последние ростки греха; как свет – дабы осиять их незаходимым светом небесным; как теплота – дабы согреть их Божественной теплотою любви, которой согреваются бессмертные воинства ангельские во Царствии Божием. («Как светильник, хотя и елеем полон, и фитиль имеет, но если не зажжен огнем, остается весь темным: так и душа, по-видимому украшенная всеми добродетелями, если не сделается причастною света и благодати Святаго Духа, есть еще погашенная и омраченная, и дела ея еще нетверды; ибо надобно, чтоб они были обличены и явлены светом (Еф.5:13)». Прп. Симеон Новый Богослов. Слово 59). Даром языков наделил Он апостолов как первым даром Своим, более всего им в то время потребным. Но позднее Он, опять же в соответствии с потребностями служения апостольского, изливал на них и иные дары: дар чудотворения, дар пророчества, дар рассуждения, дар слова, дар терпения, дар внутреннего мира, дар непоколебимой веры и надежды, дар боголюбия и человеколюбия. Обильно и радостно раздавал Дух Святый дары сии не только апостолам, но и их преемникам, и всем святым Церкви Христовой доныне, в соответствии с потребностями и чистотой человеческой. Своим великим делом на земле Господь наш Иисус Христос принес великую радость и Отцу и Духу Святому. С первых райских дней Адама Дух Святый не имел той радости, какую имел Он в день Пятидесятницы, когда Бог Сын создал для Него возможность действовать среди людей в полную силу. Правда, Он непрерывно действовал на род человеческий, и когда тот содержался в оковах греха, с грехопадения Адама до Воскресения Христова; однако тогда Его действие стеснял и мешал ему грех человеческий. Тесным и претесным путем Он ходил и тогда среди людей, подливая елей в лампаду жизни лишь настолько, чтобы она совсем не угасла. Он действовал и чрез законы природы, и чрез законы человеческие, и чрез пророков и царей, и чрез художников и мудрецов, настолько, насколько те могли и хотели предаться Его действию. Где бы ни капала в прах земной слеза, порожденная жаждою правды Божией, – сие было от теплоты, которою Он согрел сердце человеческое. Где бы ни блистала светлая мысль мудреца о Едином бессмертном Боге – сие была Его искра, брошенная в душу человеческую. Где бы художник ни сочинял, ни ваял или ни рисовал некую сказку жизни, коя хоть сколько-нибудь отверзала ослепленному человечеству очи для видения Божественной истины, – се, здесь Он соприкасался Своим животворящим дыханием с духом человеческим. Где бы витязь, с верою в Бога жертвуя собою, ни вставал на защиту попранной истины и правды – се, здесь Он вливал Свои силы в сердце человеческое. Но все это было без великого размаха и без великой радости. Все это были лишь крохи, брошенные голодным узникам в темнице. Когда Господь и Бог наш Иисус Христос сокрушил темницу греха и смерти и извел пред Духа Святаго двенадцать Своих апостолов, как двенадцать светлых царских чертогов, тогда Бог Дух Святый с радостным шумом и с полнотою Своего действия вселился в них. Бог Дух Святый, скорбевший еще со времен греха Адамова, тогда первый раз с великим дыханием, с великим размахом и с великою радостью снова начал в людях Свое неограниченное действие силы и вдохновения.

Или, чтобы лучше уразуметь, воспользуйтесь таким сравнением. Солнце светит и зимою, и весною. Но его свет и теплота не могут привести к тому, чтобы зимою из снега что-либо выросло. А весною свет и теплота этого же самого солнца приводят к тому, что из земли прорастает и возрастает все посеянное. Ученые говорят, что зимою земля уклоняется от солнца, что снежные края находятся дальше от солнца и принимают солнечный свет через наклонные, а не отвесные солнечные лучи. Весною земля обращается к солнцу, снежные края оказываются ближе к нему, и солнечные свет и тепло сходят через более отвесные лучи. От Адама до Христа душа человеческая была подобна земле в зимнее время. Дух Святый светил и грел, но душа человеческая из-за своей греховной искривленности и удаленности от Бога словно оледенела, и в ней ничто не могло произрастать и плодоносить. Господь наш Иисус Христос выпрямил душу человеческую и приблизил ее к Богу, очистил ее ото льда и снега, вспахал и посеял в ней Божественное семя. И тогда Дух Святый, словно солнце весною, начал Своею силой растить и являть дивные и сладкие плоды на ниве души человеческой. Никогда зима не сможет поверить в чудеса, в которые весна обряжает землю. Так и люди, уклонившиеся от Духа Святаго, живущие с душою, покрытой льдом и снегом своих собственных самообманов, никогда не смогут поверить в то, какими чудесными дарами Дух Святый украшает приблизившихся к Нему и вставших под отвесные лучи Его Божественного света и теплоты. Да и как эскимос, который родился и весь свой век прожил среди льда и снега, может поверить путнику из южных краев, рассказывающему о цветах и деревьях, о пестрых полях и зеленых холмах?

Так и некие люди из удаленной от Бога страны, оледеневшей и помраченной грехом, не поверили апостолам, когда те начали благовествовать им о живом Боге, сущем на небесах, об Отце, Который призывает к Себе всех, желающих называться Его чадами; о Сыне Божием, Который явился в мире как Человек, жил с людьми, пострадал за людей, воскрес в силе и вознесся во славе; о Духе Святом, Который сошел на них и наделил их дарами небесными; о светлом и бессмертном отечестве нашем на небесах, от которого нас только грех разлучил; о чистоте жизни, которая требуется от нас, дабы мы могли возвратиться в это свое небесное отечество и стать сослужителями и братиями ангелов в жизни вечной. Иные поверили сей радостной вести, иные – нет. От Божественных апостолов разливались реки воды живой по всему миру. Иные пришли и напились сей воды живой, а иные – нет. Апостолы ходили среди людей, как боги, творя чудеса, врачуя всякую болезнь и всякую немощь, проповедуя покаяние и прощение грехов. Иные приняли их, радуясь, а иные отвергли, гневаясь и насмехаясь. Те, кто их принял, ощутили и сами общение свое с Духом Святым и действие Духа Святаго в себе. И так возрастал народ святой, и Церковь Божия ширилась и утверждалась в мире. Так семя проросло и принесло плод. Так дом истины, краеугольный камень коего есть Господь наш Иисус Христос, освятился Духом Всесвятым, распространился на все четыре стороны света и кровлею своею вознесся до величайших высот небесных.

Отмечая день сей как праздник Духа Святаго, благоизволившего по бесконечной любви к Богу Сыну с бесконечною радостью и послушанием сойти на землю и взять в Свои всесильные руки дело человеческого спасения, помянем в благодарственных песнопениях и Пресвятую Деву Марию, на Кою Дух Святый сошел ранее, нежели на апостолов. На апостолов Бог Дух сошел как на Церковь, как на единодушную общину святых; на Богоматерь же – как на особо избранную Личность. Дух Святый найдет на Тебя, и сила Всевышнего осенит Тебя, – благовестил архангел Гавриил Пресвятой Деве. И Она силою Духа Святаго родила Плод краснейший, от Коего благоухают небо и земля и Коим питаются все верные от начала до конца. О Пресвятая Пречистая Богородица, заря и колыбель нашего спасения, наш образ смирения и послушания, Заступница и Молитвенница наша у престола Божия, молись непрестанно со святыми апостолами о нас!

О Царю Небесный, Утешителю, Душе истины, приди и к нам, и вселись в нас, и пребывай в нас как сила, свет и теплота; как жизнь наша и радость наша! И очисти нас от всякой скверны, и спаси, Блаже, души наши! Исполни сердца наши радости и уста наши – песнопений, да славим и величаем Тебя со Отцем и Сыном – Троицу Единосущную и Нераздельную, ныне и присно, во все времена и во веки веков. Аминь.