среда, 02. октобар 2013.

СВЕТИ ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ (1749-1830) Петар Ⅰ Петровић Његош


Свети Петар, Митрополит цетињски рођен 1. априла 1749. год. у Његушима од оца Марка и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када је Петру било 10 година, Митрополит Сава Петровић, стриц Петровог оца Марка, довео га је у Цетињски манастир „да учи књигу". У дванаестој години је примио монашки подстриг, у петнаестој је послат у Русију на даље школовање. Када се 1766. године упокојио Митрополит Василије, јеромонах Петар се вратио на Цетиње. Владика Сава га је убрзо рукопложио за јеромонаха, а нешто касније га је произвео у чин архимандрита. Са благословом Митрополита Саве 1777. године одлази у Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту свог српског народа. По упокојењу Митрополита Саве 1781. године, за његовог наследника изабран је Арсеније Пламенац, његов сестрић, који је после три године умро. Тада је за духовног и световног владара Црне Горе изабран архимандрит Петар Петровић. Хиротонисао га је у епископа у Сремским Карловцима 1784. године митрополит Мојсије Путник. Свети Петар Цетињски се посебно залагао да спречи крвну освету међу српским племенима у Црној Гори. Дао је први писани законик 1796. године. Написао је Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико песама и преко 260 архипастирских посланица. После 46 година архипастировања преставио се у Господу, у Цетињском манастиру, на данашњи дан, 1830. године у 81 години земаљског живота. Житије и Службу Светом Петру Цетињском написао је 1893. године београдски Митрополит Михаило на основу историјских извора и усменог казивања цетињског митрополита Митрофана Бана. Митрополит Петар, прозван Петар Цетињски, поштован је као свет још за живота. Многи храмови широм Српске Патријаршије посвећени су овом светитељу. Његове чудотворне мошти и данас почивају у Цетињском манастиру.


Тропар (глас 8): Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше.

Преподобна мати Параскева – Света Петка




Ова славна угодница Божија роди се у граду Епивату (Пиват - по турски Бојадис), који се налазише између Силинаврије и Цариграда. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског. Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља:"Ко хоће за мном да иде нека де одрекне себе и узме крст свој и за мном нека иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, ова света девица жељна подвижничког живота напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11 столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других. По промислу Божјем, који хтеде да прослави угодницу своју, откри њене свете мошти после много година и то на веома чудесан начин. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете петке налазе у румунском граду Јашу. У Београду се налази чудотворна и лековита вода (агаизма) ове светитељке, која лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.


Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели:
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде —
О предивна светитељко,
Наш узоре, света Петко!
Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи:
Ти му даде ум пречисти.
К'о анђелски — такав исти.
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!
Душу чисту Господ иште
К'о небеско светилиште;
Такву душу ти одгаји,
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам света Петко!
Помози нам молитвама
У животним невољама:
У облачној земној тузи
Засветли нам слично дузи —
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево?
Примери како светитељи сами откривају људима своје скривене мошти, оправдавају поштовање моштију светитељских, а да и не говоримо о чудотворном дејству тих моштију, које их двоструко оправдава. Гроб св. Петке дуго и дуго нико није знао. Једном се деси да неки морнар умре и тело му би бачено у близину гроба светитељкиног. Када се тело претвори у леш и поче одавати неподносиви смрад из себе, неки монах, који се недалеко подвизаваше, зовну сељаке, те сахранише леш. И деси се, да га сахранише у сами гроб св. Петке. Те ноћи јави се св. Петка у сну једноме од тих сељака, што сахранише леш, Ђорђу по имену. Јави се као нека прекрасна и преукрашена царица, окружена многим и дивним војницима, па рече: „Ђорђе, одмах извади мошти моје и положи их на друго место, јер не могу више подносити смрада од онога леша". И рече му св. Петка, ко је и одакле је. Исте те ноћи имала је исто такво виђење и једна сељанка из тога места, Ефимија. Сутрадан сељаци оду, почну копати, и заиста нађу мошти св. Петке, необично мирисне и, као што се убрзо показало, чудотворне. — О моштима св. Гервасија и Протасија прича св. Амвросије, како су исте њему на сличан начин биле откривене. Једне ноћи јаве се будноме Амвросију два красна младића и један старац, за кога Амвросије мисли, да је апостол Павле. И док су младићи ћутали старац рече Амвросију о њима, да су то Христови мученици, да њихове мошти леже на оном истом месту на коме се Амвросије у то време Богу мољаше, и да ће све остало сазнати о њима из једне књижице, коју ће наћи у гробу. Сутрадан објави Амвросије своје виђење, почну копати и заиста нађу мошти двојице људи, о којима из нађене књижице сазнаше, да се они зваху Гервасије и Протасије. У присуству св. Амвросија неки слепац Севир дотаче се тих св. моштију и одмах прогледа.

Света новомученица Злата Меглинска




Рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Св. Злата беше кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом. Када Злата једном изађе на воду, ухватише је неки бесрамници Турци и одвукоше у своју кућу. Када јој један од њих нуђаше да се потурчи и да му буде жена, неустрашиво одговори Злата: „ја у Христа верујем, и Њега јединога знам као Женика свога; Њега се нећу одрећи никада, макар ме ви и на хиљаде мука метнули и на комаде исекли". Тада јој дођоше родитељи њени са сестрама. И рекоше јој родитељи: „кћери наша, смилуј се себи и нама, родитељима својим и сестрама, одреци се Христа привидно, да будеш срећна и ти и ми, а Христос је милостив, опростиће ти грех, учињен у нужди живота". И плакаху горко родитељи бедни и сестре и рођаци. Но витешка душа св. Злате не даде се победити ђаволским замкама. Она одговори родитељима својим: „кад ме ви саветујете да се одрекнем Христа, истинитог Бога, нисте више родитељи моји ни сестре моје; имам оца Господа Исуса Христа, и мајку Богородицу, и браћу и сестре — светитеље и светитељке". Тада је Турци бацише у тамницу, где лежаше три месеца; и извођаху је сваки дан и шибаху док крв њена не затопи земљу. Најзад је обесише стрмоглав и подложише ватру, да би се од дима угушила. Но Господ беше са Златом и даваше јој силу у страдању. На послетку је обесише о дрво и исекоше сву на мале комаде. И тако ова мужествена девица предаде дух свој Богу и пресели се у рајска насеља, 1796. год. Комаде њених моштију разнеше хришћани по својим домовима ради благослова.


Тропар (глас 4): Доблествијем твојим терпјенијем безаконија мучитељи ужасила јеси, изволивши паче усердно за Христа умрети, нежели студно без крста жити, великомученице Злато богоизбранаја, смертију же твојеју вјернија свјетом озаришасја, мучитељи же студом облекошасја. Ми же вјерно вопијем ти: молимсја Христу Богу непрестано о всјех нас.

Свету Злату, златно срце,
Турци мучили
Ради Христа, живог Бога,
муком морили.
Не заплака златна Злата,
нит се колеба,
Но срцем се сва предаде
Господу неба.
Залуд сузе родитељске,
сузе сестринске,
Злата тражи сласт кроз муке,
сласти истинске,
Сласти које Христос спреми
мудрим девама,
Сласти које Женик даје
верним девама.
Разорише кавез тела
златне Златице.
Душа јој се ослободи
трошне тамнице,
И у рај се Злата диже
душе веселе
Усели се међ цареве —
свете ангеле.
Некад бедна сељанчица
света Златица
У рају се сада слави
као царица.

Свети Стефан деспот Српски (Слепи)




Стефан Бранковић (око 1425. — 9. октобар 1476.) син деспота Ђурђа и Јерине Бранковић. Ђурађ даде своју кћерку Мару за жену султану Мурату II, као жртву за спас народа и отаџбине. Касније је Мурат II узео Марину браћу Стефана и Гргура за таоце и ослепио их. Деспотску власт над Србијом примио је 1458. године, по упокојењу најмлађег брата Лазара, деспота. Стефан Слепи је владао заједно са својом снахом. Ступио је одмах у дипломатске односе са угарским двором, тражећи помоћ. После споразума са Угарима, први је дошао са својих 8.000 војника Михаило Силађи и распоредио се дуж Дунава, настојећи да спречи могући прелаз Турака преко реке. Међутим, у таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Личност деспота Стефана је почела да пада у заборав. Босански краљ Стефан Томаш је на сабору у Требињу понудио решење око Смедерева. Понудио је да се ћерком умрлог деспота Лазара, Јелачом ожени његов син Стефан Томашевић, планирајући да тако у мираз добије и остатке деспотовине. Угарски краљ се сагласио са овом одлуком, не питајући српског деспоита Стефана. 1. априла 1459. обављено је венчање Стефана Томашевића и Јелаче, па је тако у мираз босански краљ добио и Српску деспотовину. Деспот Стефан је збачен са трона 8. априла 1459, а затим је напустио Србију. Збачени деспот Стефан Бранковић потом одлази у Будим, па затим код сестре, грофице Катарине Цељске, а затим у Дубровник. Одатле је отишао у посету Скендер-бега у Албанију, где се 1460. оженио Ангелином, ћерком Скендербега. Из тог брака му се родио син Ђорђе и још двоје млађе деце (Јован и Марија). Пред крај живота борави у Венецији, да би се на сам крај живота нашао у оронулом замку крај Удина, који је носио назив Београд, а био је познат и под именом Фриули. Често болестан, проводио је дане у беди, и молећи за помоћ. Писао је писма господарима по Италији. Све до смрти је живео од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа. Умро је 9. октобра 1476. у истом замку. Његове нетрулежне и чудотворне мошти Турцу су сасекли и запалили заједно са манастиром Крушедолом 1716. године. Остатак моштију му почива у обновљеном манастиру Крушедолу на Фрушкој гори, задужбини његовог сина Ђорђа Бранковића, у монаштву названог Максим.


Тропар (глас 4): Процвета нам пролеће благодати, успомена Стефана новог, да празнујемо Прославитеља његовог. Јер призва све који воле празнике да узнесу благодарност Богу, Који је сачувао тело његово у гробу цело и нетрулежно, и чудесима прослављено: Он се моли Господу за народ свој, као отаџбинољубац, и за оне који славе успомену његову.

Свети Стефан и Јелена (Штиљановић)




Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима. Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром. Упокојио се почетком XVI века (по некима 1515. год.). На гробу његовом појављивала се ноћу светлост, према којој су и пронађене његове свете мошти, које су дуго почивале у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, па су за време другог светског рата пренете у Београд и положене у Саборну цркву поред тела кнеза Лазара. Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.



Тропар (глас 4): На Земљи си премудрошћу стекао славу, богатство твоје Господу предавши, и Он те је међу небеске житеље населио. Тело твоје, свети, на земљи је сачувао нетрулежно, јер си у целомудрености и чистоти праведно поживео: Зато са слободом моли Бога да нас спасе, Свети Стефане.


     Нетрулежне мошти Светог Стефана Штиљановића

Преподобни Давид - Димитрије Немањић, кнез Српски


Димитрије је био најмлађи син кнеза Вукана и унук Стефана Немање. Имао је титулу српског Жупана. Саградио је манастир у Бродареву на Лиму, где се и замонашио добивши име Давид. Црква коју је подигао (Давидова црква) се по својим архитектонским одликама издваја из низа храмова тог времена. Путовао је на поклоништво у Свети Град Јерусалим. Мирно се упокојио у Господу и од Њега је прослављен као чудотворац.

Свети краљ Владислав



 Син краља Стефана Првовенчаног. Саградио манастир Милешеву, где је пренео из Трнова мошти Светога Саве, стрица свога. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао „раб Христов Владислав". Мирно се упокојио на рукама свога синовца светог краља Милутина, и погребен чесно у његовој задужбини манастиру Милешеви.



Преподобни Симон - Свети Стефан краљ српски првовенчани

 Крунисан за краља у својој задужбини Жичи од свога брата и духовног оца св. Саве. Побожан хришћанин, мудар и мирољубив владалац, Стефан је са св. Савом уздигао Православље до великог торжества у народу своме. По његовој жељи св. Сава замонашио га пред смрт и дао му име Симон. Упокојио се у Господу 24. септ. 1224. год. Његове чудотворне мошти почивају у Студеници. – Св. Давид (најпре кнез Димитрије), син Вукана, брата Стефанова. Саградио манастир на Лиму, где се и сам замонашио. – Св. краљ Владислав, син краља Стефана. Саградио манастир Милешево, где је пренео из Трнова мошти св. Саве. Одликовао се необичном милосрдношћу према бедним људима. На новцу његовог времена он се потписивао: „раб Христов Владислав".

Тропар (глас 3): Бога си од младости заволео и скиптар државе си уздигао: На земљи си се са храброшћу подвизавао и земним благом си наследио Небеско, даровано од Великог Дародавца. Зажелевши се монаштва, и примивши га, убрзо си опет умро, и као да си заспао Господ је сачувао твоје тело. Зато те молимо да молиш Христа Бога, да спасе нас који поштујемо свету успомену твоју.

Стеван Пешић ТЕСЛА ИЛИ ПРИЛАГОЂАВАЊЕ АНЂЕЛА (+плејлиста)