уторак, 9. новембар 2010.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ


КНЕЗ ЛАЗАР (1371-1389)

Кнез Лазар се родио у Прилепцу, код новог Брда. Васпитан је и одрастао на двору Душанову, а био је ожењен његовом рођаком Милицом.

После маричке битке Лазар беше најзнаменитији српски великаш. Управљао је северним делом Србије. Престоница му била у Крушевцу. Био је мудар владар и највећи пријатељ Урошев.

Ради просвећивања свога народа подигао је многе лепе задужбине: Раваницу, код Ћуприје; Горњак, на реци Млави; цркву Лазарицу, у Крушевцу. Његова шена, књегиња Милица, подигла је манастир Љубостињу, близу Трстеника.

После Урошеве смрти, Лазар настаде да здруши несложне српске великаше. С једнима се спријатељио и склопио савез, а самовласне је побеђивао и њихове земље присаједињавао својој држави.

Турцима није то годило, те га чешће нападаху, али их је Лазар побеђивао.

Да би му се осветио због турских пораза, султан Мурат дође с великом војском на Косово Поље.

Лазар скупи војску, а позва и све српске великаше у помоћ. По народној песми, кнез Лазар прокљињаше:

"Ко не дође на бој, на Косово,

"од руке му ништа не родило:

"ни у пољу бјелица пшеница,

"ни у брду винова лозица"...

Но мало се који одазвао. Једино му посло већу војску босански краљ Твртко Први. Ту војску је водио војвода Влатко (Владета) Вуковић. Са Босанцима су дошли и Хрвати "крсташи" и јуначки се борили.

Народна прича каже да је уочи косовске била на Косову Пољу заједничка вечера свих српских великаша. Јунака Милоша Обилића неки оклеветаше код кнеза Лазара да ће издати Србе на Косову.

"За трпезом Лазаревом сеђаху сви кнезови и војводе, а Лазар, савладан тугом срца, држаше десницом главу своју и ћуташе, па потом узе чашу вина и рече: "Здрав, сине и војводо мој Милошу, прва неверо с друговима сцојим!" Лазар је мислио на Милоша и његова двадруга, Косанчић Ивана и Топлицу Милана. Иако га је љуто заболела кнежева сумња, Милош устаде и поклонивши се рече: "Невера ти код колена седи. Сутра ћеш видети: ко је вера, ко ли невера, а ја мислим за тебе умрети и Мурата убити!" И стим речима он оде од трпезе, а за њим одоше и Милан и Иван. Лазар, пак, остаде на вечери с одталом властелом, и не надаше се делу Милошеву, а ујутру рано отстоја молитву у цркви која је на реци Самодрежи, удаљена два часа од турског стана. И тада бејаше јутрење и с тим заједно литургија коју Лазар саслуша.

Милош, Милан и Иван, поседнувши коње своје, одоше стану Муратову и јавише стражарима да Милош жели к цару. Страже јавише Мурату, а он, чувши да му долази Милош, заповеди да га пусте, и они са почастима уведоше Милоша и уза њ Милана као тумача. Мурат се надао да Милош долази потчинити се власти његовој или понудити предају свију Срба. А Милош пришавши Мурату и пруживши се да му руку пољуби-истрже свој нож и Мурата прободе. Видевши то, они који ту бејаху скочише на Милоша и на Милана-и Милан ту погибе. Милош, пак, изиђе из шаторацарева и поседе коња свога, па он и Иван Косанчић повадише мачеве, и тако отвараше себи пут оружјем, нити ко могаше стати против силе Милошеве. Ивану најпре отсекоше десну руку, па га онда савладаше и погубише. Милош сам остаде и већ хоћаже избегнути Турцима, али они подметнуше оштре мачеве под коња Милошева и тако коња убише. Тада Милоша Турци жива ухватише и пред Мурата одведоше. Мурат нареди да га чувају док је он жив и, заповедајући старешинама да даду знак за битку, рече: "Побијте се док сам ја жив, да не буде напразно ово скупљање војске, па да и ја видим на коме ће остати победа!"

На Видовдан, 1389 године судариле су се српска и турска војска. Срби су у почетку напредовали.

Али Муратов син Бајазит доведе у најодлучнијем часу одморну војску и Турци навале свом снагом. У то се кнезу Лазру сотакне коњ и Турци га заробе. Кад т видеше Срби, збуни се и почну отступати. Турци их тада потуку и заробе много великаша.

Једни су се спасли: Вук Бранковић, Влатко Вуковић и Стеван Мусић, са мало војника.

Бајазит нареди те погубише кнеза Лазара и све заробљене српске великаше.

Лазарево тело је најпре сахрањено у цркви Грачаници, на Косову, а одатле је пренесено у манастир Раваницу (1391). Доцније је пренесено у манастир Врник (Раваница), у Срему (1390). Данас се налази у Раваници код Ћуприје.

Кнез Лазара је српска црква прогласила за светитеља.

Љубављу према своме народу, и мученићком смрћу, кнез Лазар долзи у ред најсветих историјских личности. Кнез Лазар је постао исто тако наша народна светиња, као што је то, поред све своје трагике, и Косово Поље.

Силан је утисак оставио косовски бој на народ српски. У целом српском народу сматра се уторак као несрећни дан, јер је у био косовски бој. За сваку општу несрећу тражи се узрок у косовској погибији, јер се верује да не би дошла, да није било пропасти на Косову. Тешко нам, тешко од Косова", текне се у свакој злој прилици. У Црној Гори и Херцеговини жене још и сада наричу за косовским мученицима. Кад их је један изненеђени књижевник запитао ко им је умро, одговориле су: "Није сад нико, већ за Лазарем и Милошем наричемо, што нам на Косову падоше."

Нема коментара: