субота, 19. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ



ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕВАН НЕМАЊА (1169-1196)


После Бодинове смрти, настале су између Зете и Рашке борбе о првенство.Грчки цар Јовн Комнен искористи заваду наших племена и обе покрајине покори. Његов син Манојло успе и потчини још и Босну, Срем и Хрваску до реке Крке.

У то време се Мађари припремили да удре на Грк. Рашки велики жупан Деса склопи савез са Мађарима. Кад то сазнаде, грчки цар Манојло ухватиДесу и одвде у ропство, а Рашку дае на управу синовима свога присталице Заведе: Тихомиру, Страцимиру, Мирославу иНемањи. Сви су они признавали грчку власт. Најзнаменитији од њих беше Стеван Немања. Он се родио уЗети у месту Рибни дашњ Пдгрце (1114).Управљао је земљам око: Ибра, Топлице Расине. Доцније му цар Манојло дао на управу и Дубочицу (лесковачка област).

Немања је муро управљао својим земљама, а с Манојлом био у пријатељству. Одмах је процнио од коликог су значаја цркве и манастири за народно просвећивање, јер калуђери и свештеници беху скоро једини писмени људи. Стога је подизао цркве и манасти и богато их обдаривао.Сештеници и калуђери, одушевљени оваквим Немањовим радом, хвалише га у народу те га народ много заволео и поштовао.

Но то се није свиђало његовој браћи, нарочито Тихомиру који је страховао да му Немања не одузме чин великог жупана.

Зато га позваше тобож на договор и упиташе: '' Шта радиш то, не договорив се с нама, што ти не личи да радиш?''А Немања им одговори:'' Браћо моја драга, ако смо једнородни, нека не буде на гнев ово моје дело, које почех у Господу и доврших. Ја га сврших, па ако је добро, нека је мени; а ако је зло, нека опет буде мени.''

Браћа не прихатише његове искрене речи, већ га бацише у тамницу. Али се Немња ускоро спасе тамнице, дође у своју земљу, победи браћу, и постане велики жупан.

Потом Немања склопи савез с Млетачком Републиком и Мађарском, и почеше да нападају на земље које беху под грчом управом. Тада грчки цар даде војску Немањиној браћи, а они прикупе још и много најамника па ударе на Немању.

Војске им се сударише код Пантина близу Липљана на Косову и Немањина војска потуче непријатељску војску. Како река Ситница беше надошла, многи се у њој удавише, па и најстарији брат Немањин, Тихомир.

Немања је би доброг срца,те се измири с браћом и врати им њихове земље, а он је управљао као велики жупан. Престоница му беше у граду Расу.

После се измири и с грчким царем Манојлом коме признаде врховну власт.

За његове владе почела се ширти у народу лажна богумилска вера (јерес). Та јерес је поникла у Малој Азији, одакле је пренесена у Бугарску. Тамо је прихвати и поче нагло ширити неки поп Богумил. Богумили нису признавали цркву, ни државне власти.

Немања није ни хтео, нити смео допустити да та јерес, која слаби државу, узме маха. Стога позва у град Рас Сабор. На Сабору је решено да се богумили казне најстржом казном и да се протерају из земље. Што решено, то учињео. Богумили беху кажњени и протерани. Многи пређоше у Босну.

По смрти цара Манојла удружи се Немања с Мђарима и оте од Грка многе земље укојима су Срби живели. Он присајеини држави Зету и Хум с Требињем. Тада је постао независан и више није признавао грчку власт.

У то време је пролазила велика немачка крсташка војска кроз Немањину земљу. Ишла је да ослободи Христов гроб од Турка.

Немања дочека и лепо угости у Нишу немачког цара Фридриха Барбаросу, даде му богате дарове. Том приликом се договорише да заједно ударе на Грке. Немања успе да освоји многе земље. Но, Немци се ускоро измире с Грцима. Тад Грци нападну с великом војском на Немању и победе га на Морави (1190). Немања потом закључи мир с Грцима. Да би прјатељство било чвршће, Немања ожени свога млађег сина Стевана синовицом тадашњега грчког цара Исака Анђела.

После пораза на Морави, Немања је радио на унутрашњем утвђењу своје државе.

Кад на гчки престо дође Стеванов таст, цар Алексије Анђел, Немања се, да би осигурао земљу и правослану веру, одрече престола и уступи га малађем сину Стевну; а старијем сину Вукану, чија је жена била католичке вере, даде на управу Зету коју је раније присајединио Рашкој.

Немања свечано предаде престо Стевану пред Саборм великаша и црквених старешина. (1196).

На Сабору Немања рече: '' Чеда моја драга, ево знаноје свима вама, како Бог својим пpомислом постави мене да владам над вма, и какву у почетку нађох упропашћену земљу, и, помоћу Божјом и пресвете владичице наше Богородице, колико сам моћи имао, не лених се, нити себи мира дадох, дакле све не поправих. И Божјом помоћу придодах и у дужину и у ширину, што је свима знано. Све вас, као и своју децу, однеговах, ево до сад, и научих вас да се држите правоверне вере... Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и правоверног закона, јер овога држећи се, имаћете Бога за пмоћника себи, и моју, ако и грешну молитву. А сада отпустите мене, господара свог, с миром, да виде очи моје спасење које је спремио пред лицем свега света на откриће народима и славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све што је човечје таште, како неће преостати после смрти, неће преостати богатство, нити ће сићи слава, јер кад дође смрт, све ово уништи.''
Сви су на Сабору плакали и молили Немању да их не осавља.
Немања показа на Стевана и рече: ''Овога имајте место мене, и њега посађујем на престо!''
Потом посавета Стеван и Вукана, говорећи им: "Да љубите брат брата, немајући никакве злобе међу собом. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на мој престо, ти се покоравај и буди мупослушан А ти, кои ћеш владати, не вређај брата својега, него га поштуј. Јер ко не љуби брата својега, Бога не љуби!"
Немања се после тога покалуђери и доби име Симеун. У почетку је живео у својој задужбини Студеници. Затим отиде сину Сави у Свету Гору.
Тамо подигоше леп манастир Хиландар, где је касније и умро на рукама свога најмилијег сина Саве (1200). Видећи да се Немањи ближи крај, Сава се налазио крај њега. Он овако описује задње часе и смрт свога оца:
"И подигавши руке своје састави их блажени (Немања) мени око врата и заплака њубећи ме, па стаде говорити:"Чедо моје мило, мој очни виде, утеха и чувару старости моје, ево приспе време нашега растанка. Ти не тужи, чедо; ову ће чашу свак испити. Ако се растајемо овде, опет ћемо се састати тамо где нема више растајања. И подигав својеруке и положивши их намоју главу, говораше: "Да си благословен. Нека те упути Бог путем којим си пошао отишавши некада од мене; и нка је увек с тобом, и овде и тамо, и моја молитва, иако грешна".
Ја падох ничице к ногама његовим, и са сузама му говорах.
А кад би 8 фебруар, сутрадан, рече ми:"Чео моје, пошаљи ми по оца духовнога и по све калуђере Свете Горе, да дођу к мени, јер се већ приближава дан одласка мога".
Испуних његову заповест, те дође мноштво калуђера, и благословише се с њим. И не даде им отићи, говорећи им:"Останите од мене док ми тело светим и часним молитвама вашим не опојете и погребете!"
И блажени старац од 8 фебруара па до смрти не окуси ни хлеба ни воде, само е сваки дан причешћаваше.
Једанајестог дана тога месеца видех га да се спрема на онај свет и рекох му", блажени господару Симеуне! Ево се већ спреа твој одлазак међу праведне. Већ сам слушао како си благословио наследнике своје, али дај им и сада свој последњи благослов". -И он подигавши руке поче са сузама говорити:"Тројице света, Боже наш, славим Те и благословим Те, и молим Те! Ево дајем наследницама војим и трећи благослов (први је дао предајући владу, а други при поласку из Ота бине). Господе сведржитељу, сачувј их и утврди у држави у којој сам владао И помоћ пресвете Богородице, и моја молитва, иако грешна, нека је с њима отсада и до века! А дајем им опет пређашњу заповест: да се љубе; а који од њих отступи од онага што сам им одредио, гнев Божји нека сатре њега и потомство његово!" -А ја на то све рекох: "Амин!"
Дванаестога дана тога месеца рече ми: "Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу (икону), јер сам се заветовао да пред њом ипустим дух свој". И ја учиних тако.-И кад би увече, рече ми: "Чедо моје, учини ми љубав: обуци ме у расу коју имам за мј погреб, и удеси ме сасвим као калуђера, онако како ћу и у гробу лежати; и прости рогозину на земљу, па ме положи на њу; и стави ми камен под главу, да тако лежим док ме Господ не узме". -И ја све то послушах, и сви то гледасмо и плакасмо.
Заиста, чудно беше погледати како онај, од кога се некад бојаху и трептаху на све стране, лежи као неки туђинац, сиромах, расом обавијен, на рогозини, а камен му под главом, и свима се клања и умиљава и од свих моли опроштај!-Кад ноћ дође, опростише се с њим и благословише сви калуђери и отидоше у ћелије, да службе служе и да се мало одморе. А ја и један сештеник остадосмо и бисмо ко њега сву ноћ.
Кад би поноћ, утиша се блажени старац и не узе говорити ми више ни речи. А кад би време јутрењи и кад се поче појање црквено, одмах се засветли лице блаженом стрцу, и, подигавшик небу, рече: "Хвалите Бога, у светињи његовој, хвалите Га на граду силе Његове".-А ја му рекох: "Оче, кога видиш, кад тако говориш?"-А он, погледавши ме, рече ми:"Хвалите Га прма силама његовим, хвалите Га по премногом личију Његовом". И то рекавши, исписти свој пребожанствени дух, усну у Господу. А ја падох на лице његово и плаках горко и дуго. И кад устадох, захвалих Богу што видех овакав крај овога човека".
Доцније Сава пренесе његово тело у манастир Студеницу.
Немања је био храбар, мудар и добар. Својим радом на стварању српске државе, он се истиче изнад свих ранијих српских владара. Уредо је државу и проширио и извојевао независност од Грчке. Раздвојене српске државице је присајединио и присилио на заједнички живот. Он је ударио темељ снажној српској држави којом су успшно владали двеста година његови потомци. Помоћу свога сна Саве учврстио је православље; ал је помагао и католичку веру, јер је у западним крајевима његове државе било и католика.
Подигао је многе манастире и цркве; Православна Црква прогласилага за светитеља; празнује се под именом Симеун Миротоциви.