КРАЉ ВУКАШИН (1366-1371)
Српском народу је претила велика опасност од Турака који су имали јаку и добро уређену војску. Стога се Вукашин старао да што више српских земаља здружи, како би се могао одбранити од турске најазде. Он је управљао земљама с десне стране реке Вардара. Под њим су били градови: Скопље, Призрен, Охрид, Прилеп, Битољ и Лерин.
Његов брат Угљеша је управљао земљама око реке Месте и с леве стране реке Струме. Градови Серез и Драма припадали њему.
Имајући њих држао је земљу на југ од Дојранског језера и Бутковског, војвода Богдан ( Љутица Богдан ), стриц Константина Дејановића.
Северно од Угљешине државе, између Вардара и Струме, с неким крајевима на десној страни Вардара, управљали су сестрићи цара Душана, Драгош и Константин Дејановић. Турци почеше нападати на српске земље и дођоше до границе Угљешине државе.
Угљеша замоли Вукашина за помоћ. Овај се одмах одазва. Скупи велику војску и дође на реку Марицу, где се његова и Згљешина војска састадоше код места Црномена и тамо се улогорила.
Угљеша и Вукашин, намерили су да Турке сасвим отерају с Балканског Полуострва.
Видећи пред собом малу турску војску, Срби се развеселе и охрабре, те нису били довољно обазриви, већ заноће у пољу без страже: отпашу оружје и пусте коње да пасу.
Турски војсковођа сазнаде како је српска војска у нереду поспала, па, иако је имао малу војску, изненада ноћу удари на Србе. Ови се иза сна страховито збунише и почеше се међусобом тући. Тако су се тукли све до зоре.
У тој забуни многи Срби изгину, а многи се подаве у Марици. Они што остадоше живи, разбегли се, ма да их нико није гонио.
Тада погибоше и Вукашин и Угљеша (1371 ).
Угљешине земље потом заузеше Турци.
"Толика се невоља и љуто зло просу на све градове и крајеве, да то нити је кад чуо, нити видео. Пошто погибе храбри деспот Згљеша, Турци се разасуше и полетеше по свој земљи(Мађедонији) као птице по ваздуху, те једне од хришћана мачем клаху, друге у робље одвођаху, а треће превремена смрт однесе. Који пак од смрти осташе, оне глад помори, јер свуда наста таква глад, какве није било откако је свет створен. А који од глада осташе, њих вуци дању и ноћу нападаху и јеђаху. О, како жалосно беше погледати! Оста земља пуста, без људи и животиња и рода свакога, јер се не нађе никакав кнез, ни војвода који би људе избавио и спасио".
Ускоро после маричке битке умро је и цар Урош.
Многи српски великаши морали су признати врховну власт турско цара, плачати му данак и помагати у ратовима. Исход маричке битке био је од пресудног значаја за опстанак српске државе, јер су се тада Турци коначно утврдили на Балканском Полуострву, те су постепено стављали пос своју власт Грке, Србе и остале Јужне Словене.
Нема коментара:
Постави коментар