уторак, 30. новембар 2010.

СРПСКИ ФИЛОСОФИ


Божидар Кнежевић

(Рођен у Убу, 7/19. март 1862 — умро у Београду, 18. фебруар/3. март 1905)
био професор историје, преводилац неколико стручних радова са енглеског језика и аутор више научних дела из области филозофије историје. Књижевности припада само његово, обимом мало али значајно дело, Мисли.

Гиманазију је завршио у Београду, а ту је и дипломирао на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду. Године 1884. је отишао у Ужице и постао је наставник у тамошњој гимназији, где је предавао француски језик, историју и филозофску пропедеутику (увод у филозофију). Напусто је на кратко професорски посао и 1885. године учествовао у српско-бугарском рату, као четни комесар. Године 1889. је био премештен са службом у Ниш, а затим је радио и у Чачку, Крагујевцу, Шапцу, да би 1902 године био премештен у Београд. Исте године је полагао професорски испит са темом „Утицај Истока на цивилизацију европских народа“.

Живео је и радио у изузетно неповољним приликама. Двадесет година, најбољи део свога живота, провео је у унутрашњости, у тешким материјалним условима. Цео Кнежевићев живот је био обележен крајњом немаштином, трошењем у тегобном раду да би се издржавао током школовања, мукотрпним професорским положајем и бригом и за своју и за породицу свога брата, честим премештањем по налогу просветних власти из једне у другу гимназију (из Ужица у Ниш, Чачак, Крагујевац, поново Чачак и Шабац), недостатком потребних средстава за истраживачки и преводилачки рад, што му је, уз стално саплитање из академских кругова, онемогућило да се професионално изгради и за живота добије потребно признање научника и мислиоца.

Ипак, успео је да сам научи језике, посветио се дубљем изучавању филозофије, историје и социологије, што је, с обзиром на лошу опскрбљеност тадашњих библиотечких фондова и на необразованост и интелектуалну незаинтересованост паланачког окружења, био велики успех.

Поред других, значајни су његови преводи са енглеског Историје цивилизације у Енглеској Х. Т. Беркла (Београд, 1893—1894) и О херојима Томаса Карлајла (Београд, 1903).

Године 1902. дошао је у Београд, где је умро 1905. године као професор Прве београдске гимназије.

Мисли Божидара Кнежевића нису мисли и изреке по типу уобичајених афоризама, нису ни савети практичне моралне филозофије, по узору на старе моралисте. У Мислима писац често даје закључке својих историјско-филозофских размишљања. У њима има трагова филозофског шпекулисања и историјских идеја. Терминологија је понекад научна, али у делу има врло много и личног, готово аутобиографског.

Незадовољан својим животом, духовно и душевно вређан од околине, без правог пријатеља и саговорника, Кнежевић се повукао у себе и одвојен од својих савременика и изнад своје средине тражио заборав и утеху у чистим висинама мисли.

Његове омиљене идеје су: констатовање ниске животињске природе људске, песимистичко схватање човека, разлика која постоји између нижег, анималног и вишег, интелектуалног човека, борба идеала и стварности, крајњи тријумф духа над материјом и вечности над пролазношћу, култ и поезија мисли, откупљење душе мишљу, не бесмртност душе него бесмртност духа.

Цела ова мала књига је лирика интелекта и апотеоза мисли, Кнежевићеве ослободитељке и утешитељке од чамотиње, нискости, глупости и неразумевања.

Мисли су прво објављене у Српском књижевном гласнику (1901), а одштампане су у засебну књигу најпре 1902, па у другом, допуњеном издању у Београду 1914. године.

СРПСКИ ФИЛОСОФИ


Ксенија Атанасијевић
рођена 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице Светозара Атанасијевића. Њена мајка Јелена, из београдске свештеничке породице и сестричина председника београдске општине Аћима Чумића, умрла је после порођаја. Када је имала 12 година, умире јој отац, и бригу о Ксенији преузима њена маћеха, просвећена наставница Више женске школе Софија Атанасијевић. Најбољи друг јој је песник Растко Петровић и његова сестра, париска сликарка Надежда. Ксенија студира филозофију на Београдском универзитету, професор главног предмета јој је славни Бранислав Петронијевић, кога због открића у палеонтологији и оригиналних филозофских радова високо уважавају европски научни кругови. Међутим, Петронијевић ја на Београдском универзитету страх и трепет. Ксенија се у писму пријатељици јада да су његова предавања „физиолошки неиздржива“ и да студенти падају у несвест на семинарима које Петронијевић води, трудећи се да исмеје, понизи и с факултета заувек отера сваког ко није у стању да му интелектуално парира.

„Ја сам очекивала да сваког часа паднем мртва. Једна студенкиња је почела да плаче, а једна је отишла и никада више неће доћи“, каже млађана Ксенија. Али тај исти Петонијевић Ксенију открива као најталентованију на факултету и неформално је проглашава својом наследницом. Но, први успеси на факултету први су сусрети Ксеније Атанасијевић са злобом чаршије, која никада није трпела нити подржавала изузетост: почињу оговарања о њеној љубавној вези с професором Петронијевићем.

Пошто је дипломирала, за докторски рад она узима дело Ђордана Бруна и трага за ретким књигама о њему по читавој Европи. Има 28 година када брани своју докторску тезу Бруново учење о најмањем, 16. јануара 1922. године. У комисији којом председава Петронијевић још су и Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић. Можда стога да би сам раскринкао трачеве о његовој сентименталности према Ксенији, Петронијевић тада превазилази и сопствену малициозност и суровост према студентима, па у једном часу Ксенију Атанасијевић, иако на филозофском испиту, води кроз подручје више математике. Она неочекивано доказује да је сасвим спремна да објасни и математичке формуле које се тичу дела Ђордана Бруна, а запањени Петронијевић и Миланковић гледају један другога и коментаришу: „Колега, јел све у реду са хормонима наше кандидаткиње?!“ Њихови неспретни комплименти требало је да кажу да је Ксенија „паметна као мушко“, но такве шале су учврстиле Ксенију решеност да се бори за равноправност жена у друштвеном животу Краљевине Југославије.

Чаршија у Београду прелази на „нову аферу“, и проглашава Ксенију љубавницом њене најбоље пријатељице Зоре Станковић. Ова говоркања затим замењују новом „причом“: Ксенија Атанасијевић је у вези с познатим београдским лекаром и „ожењеним човеком“ Миланом Марковићем. Провакативни наслови о љубавном животу Ксеније и доктора Марковића појављују се и на првим странама тадашње жуте штампе, листова „Балкан“ и „Вече“. Чаршија им не признаје и приватност ни када се доктор Марковић разводи од прве жене и венчава са Ксенијом Атанасијевић. Пошто је Ксенија постала и предавач на Београдском универзитету, увређени професор Милош Тривунац на седници универзитетског већа поносно прокламује: „Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци.“

Ксенија Атанасијевић неће издржати тортуру која јој се спрема на Београдском универзитету. Читав круг професора, који углавним анонимно делују, страсно се окомио на њу и смишља афере. Главна им је да је Ксенија, у једном предавању на Коларцу, поменула извесни извор, не цитирајући га јасно, па је на тај начин постала плагијатор. На основу овога, они организују гласање за избацивање професорке Атанасијевић с Универзитета. Професор и правник, Живојин М. Перић, јавно и ватрено упозорава да су та гласања сасвим незаконита. Анонимна група тада дискусију пребацује на терен „аутономије Универзитета“. Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право барем да се брани. С друге стране нема одјека, а што време више пролази, ствара се чаршијски утисак да „ту нечега ипак има“. Пуних осам година Ксенија Атанасијевић безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. Коначно она сама 1936. године пише молбу Универзитету да је превремено пензионише. Уморна од ове борбе је говорила: „на својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више“.

У Београду за време Другог светског рата, Ксенија Атанасијевић одбија да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца. Штавише, пре рата писала је против национализма и бранила Јевреје, па је Гестапо хапси. После завршетка рата, нове власт је хапсе. Један од њених „колега“, Душан Недељковић, постаје декан Филозофског факултета, академик и председник Комисије за ратне злочине, па тражи смртну казну за Ксенију Атанасијевић. Ипак, изашла је из комунистичког затвора само лишена грађанских права, а све њене књиге стављене су на листу забрањених. Наставља анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела Филозофски фрагменти. Тај рукопис није никада пронађен. На основу онога што јесте пронађено, сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система.

Највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али остала је у Београду, где умире 1981, у својој 88. години. Сахрањена је на београдском Новом гробљу. Стара породична гробница Ксеније Атанасијевић постоји само у архивском регистру. Гробно место је прекопано и продато новим власницима, а све гробне плоче су уништене. Како је приватна породична гробница уништена крајем осамдесетих, више нема никаквих њених „земних остатака“ и обележја.

СРПСКИ ФИЛОСОФИ

Борислав Лоренц
(1883 – 1975)

филозоф, професор Теолошког факултета у Београду. Гл. дела: „Психологија“ (1926), „Мисао u акција“ (1930), „Психологија u филозофцја религије“ (1939).

Рођен је у Аранђеловцу где је провео и детињство, ниже школе завршава у Ваљеву, а вишу гимназију завршава у Београду. Након тога одлази у Немачку где на берлинском универзитету студира филозофију и стиче научни степен доктора 1908. када се и враћа у Србију.

Извесно време је радио као професор Гимназије а потом бива постављен за професора на катедри за философију на Философском факултету у Скопљу. Убро прелази на новоосновани Богословски факултет у Београду на коме предаје све до 1956.

Објавио је више радова из философије и психологије, учествовао је на више значајних конференција из ових области. Знао је више језика; енглески, немачки, француски, руски, латински и грчки, те је имао могућност широког увида у стручну литературу.

СРПСКИ ФИЛОСОФИ


BRANISLAV PETRONIJEVIĆ

(1875 - 1954)

The most important Serbian philosopher and famous scientist B. Petronijević was born 1875 in the Sovljak village near Ub in the impoverish, traditionally cleric family. Primary and secondary education he finished in Sovljak, Valjevo and Belgrade under harsh financial conditions. In the school he excelled with this knowledge. He was especially interested in philosophy, mathematics and physics. He started medical studies in Vienna but after the third semester he proceeded to the Faculty of Philosophy in Leipzig. He graduated there in 1897 yet in 1898 he defended his Doctorate in philosophy, physics and botany.

In Belgrade on the Department of philosophy he was from 1898 to 1927 in all professors levels on the University. During the First World War he lived and worked in London and Paris. From 1920 he was a member of the Serbian Royal Academy. He was precociously retired in 1927. Until the end of his life he was very active in philosophy and science in spite of large financial and other troubles. He deceased in Belgrade on 4th of March 1954.

Petronijević was completely devoted to philosophy and science. He spent his life in intensive work never accepting any social duties. In essence he was synthetic-deductive philosopher who divides the system of knowledge into three spheres: metaphysical, intermediary and empirical. He considered himself for „born metaphysician" and devoted all his efforts into building of the original system of the spiritualisticobjective idealism. In that metaphysical system he introduced the theory of cognition and philosophy of nature. His starting stance mono-pluralism he connected with the original empiric-rationalistic theory of cognition, with his own discrete geometry and philosophy of developing nature. He was strict finitst in everything. As synthetic philosopher and dialectician Petronijević tried to merge primary philosophic doctrines: in gnoseology, empirism and rationalism; in metaphysics, mo-nadology and substantialism; in ontology and methodology, dialectics and metaphysics (in Hegel's sense); science and religion, science and speculation and others. – His main philosophic work Principles of metaphysics (I and II) was left undone.

As a philosopher and scientist, according to his own opinion, he published 53 original principles, discoveries and innovations. He considered that the highest level in science he reached in mathematics, especially with his original discrete and finite geometry. Time and space are real forms of the being and the space itself is simultaneous coexistence of real points and the fragments of the being in the time. That geometry mathematicians today consider as unusual, abstruse and not strictly mathematically founded. However, it is aloowed that it was not still adequately studied and it is possible that in its deepest essenceit has certain philosophical foundation and truthfulness. This mathematical quintessence is still not clear to anyone but it has to be discovered and further developed through strict matematization of Petronijević 's ideas. -He worked on other mathematical problems but was less original. For mathematician he demonstrated surprising wideness of knowledge and capability in that science.

In natural sciences Petronijević published many texts in palaeontology, biology, comparative anatomy, physics, chemistry, astronomy and the history of those sciences. His most significant results he achieved in the research of fossil birds. He discovered a number of details in the Archae-opteryx skeleton on which basis he separated the Berlin eyample into the new genus Archaeornis. From that fact he made important speculative conclusions about the origin, development, taxonomy and characteristics of the early birds. -After the extensive examination of five newly discovered early bird specimens all of his interpretations were abandoned. Only his real discoveries of the Archaeopteryx skeleton parts remained.

These parts were located with the aid of his original method of channelled dep preparation from the depth of the stone plate. – The important place in the science remained for his other papers on fossil vertebrates. Specially fascinating and important are Petronijević 's contributions to the philosophy of natural sciences. Among them there are the explanation of the Dollo's law of irreversible evolution, the introduction of his own law of non-correlative evolution and detailed explanation of various segments of universal evolution.

With his whole philosophical, philosophically-scientific and scientific activity Petronijević, in the line of earlier empiric and critical metaphisicists (Lotze, Herbart, Hartmann, Volkelt), – he directly significantly contributed and made possible formation of modern sphere of cognition which is today known as methascience.

By the power of his analytical and synthetic opinions, by their width and depth, than by the creativity of his intuition and especially by the consequentiality and originality of conceptions, Petronijević achieved the peak of metaphysical thought in our country. Those same qualities enabled significant achievements in science and philosophy of science to him. Because of that Petronijević relished considerable credit in Europe and the whole world, which is still the honour of Serbian science and philosophy.

СРПСКИ ФИЛОСОФИ


Бранислав Петронијевић

рођен је 7. марта 1875. у Совљаку, а умро 3. марта 1954. у Београду. Завршио је Ваљевску гимназију у Ваљеву. У својој 19. години живота одлази у Беч на студије медицине, не толико због тог студија колико због могућности да се посвети студијама философије.

Докторски рад успешно је одбранио 1898. године. Исте године постављен је за учитеља језика у Трећој београдској гимназији, где истовремено предаје и филозофску пропедевтику. Крајем те године постављен је за доцента Велике школе, а већ наредне, 1899. године, постаје ванредни професор.

Године 1903. постављен је за редовног професора Велике школе, а када је ова прерасла у Универзитет опет постаје ванредни професор, да би 1919. године био изабран за редовног професора. Године 1921. Петронијевић постаје редован члан Српске краљевске академије.

Проглашен је за најважнију личност ваљевског краја икада. Унео је 52 новине у научни свет. Биста Бранислава Петронијевића налази се у убском градском парку.

Одабрана дела

Едуард Хартман. Живот и филозофија. Београд, 1907. стр. 43
Историја новије филозофије. I део од Ренесансе до Канта. Београд, 1922. стр. 389
О слободи воље, моралној и кривичној одговорности. Београд, 1906. стр. 178+1
Основи емпириске психологије. Београд, 1910. стр. 318
Основи емпириске психологије. II изд. Књ. I-III. Београд, 1923-6. стр. 12+172
Основи теорије сазнања са 19 сл. у тексту. Београд, 1923. стр. 187
Спиритизам. Београд, 1900. стр. 74
Филозофија у „Горском Вијенцу“ Н. Сад, 1908. стр. 60
Фридрих Ниче. Н. Сад, 1902. стр. 99
Хегел и Хартман. Београд, 1924. стр. 151
Чланци и студије. Књ. I-III. Београд, 1913-22.
Чланци и студије. Нова серија. Београд, 1932. стр. 1932
Шопенхауер, Ниче и Спенсер. Београд, 1922. стр. 316