СРПСКИ ФИЛОСОФИ

Божидар Кнежевић

(Рођен у Убу, 7/19. март 1862 — умро у Београду, 18. фебруар/3. март 1905)
био професор историје, преводилац неколико стручних радова са енглеског језика и аутор више научних дела из области филозофије историје. Књижевности припада само његово, обимом мало али значајно дело, Мисли.

Гиманазију је завршио у Београду, а ту је и дипломирао на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду. Године 1884. је отишао у Ужице и постао је наставник у тамошњој гимназији, где је предавао француски језик, историју и филозофску пропедеутику (увод у филозофију). Напусто је на кратко професорски посао и 1885. године учествовао у српско-бугарском рату, као четни комесар. Године 1889. је био премештен са службом у Ниш, а затим је радио и у Чачку, Крагујевцу, Шапцу, да би 1902 године био премештен у Београд. Исте године је полагао професорски испит са темом „Утицај Истока на цивилизацију европских народа“.

Живео је и радио у изузетно неповољним приликама. Двадесет година, најбољи део свога живота, провео је у унутрашњости, у тешким материјалним условима. Цео Кнежевићев живот је био обележен крајњом немаштином, трошењем у тегобном раду да би се издржавао током школовања, мукотрпним професорским положајем и бригом и за своју и за породицу свога брата, честим премештањем по налогу просветних власти из једне у другу гимназију (из Ужица у Ниш, Чачак, Крагујевац, поново Чачак и Шабац), недостатком потребних средстава за истраживачки и преводилачки рад, што му је, уз стално саплитање из академских кругова, онемогућило да се професионално изгради и за живота добије потребно признање научника и мислиоца.

Ипак, успео је да сам научи језике, посветио се дубљем изучавању филозофије, историје и социологије, што је, с обзиром на лошу опскрбљеност тадашњих библиотечких фондова и на необразованост и интелектуалну незаинтересованост паланачког окружења, био велики успех.

Поред других, значајни су његови преводи са енглеског Историје цивилизације у Енглеској Х. Т. Беркла (Београд, 1893—1894) и О херојима Томаса Карлајла (Београд, 1903).

Године 1902. дошао је у Београд, где је умро 1905. године као професор Прве београдске гимназије.

Мисли Божидара Кнежевића нису мисли и изреке по типу уобичајених афоризама, нису ни савети практичне моралне филозофије, по узору на старе моралисте. У Мислима писац често даје закључке својих историјско-филозофских размишљања. У њима има трагова филозофског шпекулисања и историјских идеја. Терминологија је понекад научна, али у делу има врло много и личног, готово аутобиографског.

Незадовољан својим животом, духовно и душевно вређан од околине, без правог пријатеља и саговорника, Кнежевић се повукао у себе и одвојен од својих савременика и изнад своје средине тражио заборав и утеху у чистим висинама мисли.

Његове омиљене идеје су: констатовање ниске животињске природе људске, песимистичко схватање човека, разлика која постоји између нижег, анималног и вишег, интелектуалног човека, борба идеала и стварности, крајњи тријумф духа над материјом и вечности над пролазношћу, култ и поезија мисли, откупљење душе мишљу, не бесмртност душе него бесмртност духа.

Цела ова мала књига је лирика интелекта и апотеоза мисли, Кнежевићеве ослободитељке и утешитељке од чамотиње, нискости, глупости и неразумевања.

Мисли су прво објављене у Српском књижевном гласнику (1901), а одштампане су у засебну књигу најпре 1902, па у другом, допуњеном издању у Београду 1914. године.