петак, 14. фебруар 2014.

Свети Јаков, aрхиепископ српски


Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.

Сретење Господње

У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој..." Још рече Симеон за Христа Младенца: "Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити" (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.

ТРОПАР (глас 1): Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.

Када зима сусреће пролеће,
Стар Симеон беше добре cpeћe:
Он сусрете Давночеканога,
Кроз пророке Пророкованога,
Њега — мајдан свих небеских блага —
Он сагледа ко младенца нага,
Па овако Симеон прорече:
— Мом животу спустило се вече;
Овај лежи, да многе обори
Ил' да дигне. Тако дух говори —
Старчево се пророчанство збило:
Поста Исус мера и мерило,
Избор среће, мира и радости,
Ал' и нишан свађе и пакости.
Једне диже a друге обара
И Рај и Ад људима отвара.
Нек свак бира што му срце вели,
У Рај c Христом! наше срце жели.

Говорећи о постепеном ширењу и слављењу Божића, св. Јован Златоуст вели: "Прекрасне и благородне воћке када се посаде у земљу, ускоро достижу велику висину и бивају отежане плодом; тако и овај дан." Тако и дан Сретења Господња. Од почетка се тај дан спомињао међу хришћанима, но торжествено празновање почело је од времена великог цара Јустинијана. У време овога цара удари велики помор у народ у Цариграду и околини тако да је дневно умирало по пет хиљада и више људи. У то исто време догодио се и страшни земљотрес у Антиохији. Видећи немоћ људских средстава, да се те беде отклоне, цар у договору с патријархом нареди пост и молитву по целом царству; а на сам дан Сретења уреде се велике литије кроз градове и села. Да би се Господ смиловао народу Своме. И Господ се заиста смилује, те помор и земљотрес наједанпут престану. То се догодило 544. године. Тим поводом и од тога времена Сретење се почело празновати као велики празник Господњи. Дрво се временом разрасло и почело доносити обилне плодове

субота, 08. фебруар 2014.

НЕДЕЉА ЦАРИНИКА И ФАРИСЕЈА Јеванђеље о правом и неправом богомољцу Св. Николај Велимировић Српски

Луки, 18, 10-17. Зач. 89.


(Зач. 89). 10. Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. 11. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. 12. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. 13. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! 14. Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.

Човек неки изађе у шуму, да избере једно дрво за јапију. И виде два дрвета једно поред другог. Једно беше глатко и витко, али са трулом срчиком унутра; друго беше споља рапаво и неизгледно, али са здравом срчиком унутра. Уздахну човек и рече самоме себи: шта ми помаже ово глатко и високо дрво, кад је труло и за јапију неупотребљиво? Оно друго, ако је и рапаво и неизгледно, бар је изнутра здраво, те са мало већим мојим трудом око њега моћи ће добро послужити за јапију у моме дому. И без дугог размишљања изабра то дрво. Тако ће и Бог изабрати за Свој дом између два човека не онога, који споља изгледа праведан, него онога, чије је срце испуњено здравом правдом Божјом. Нису мили Богу гордељивци, чије су очи непрестано управљене к небу, док им је срце испуњено земљом, него смирени и кротки, чије су очи оборене к земљи, док им је срце испуњено небом. Више воли Створитељ људи, да му људи набрајају своје грехе, него своја добра дела. Јер Бог је Лекар, који притиче постељи свакога од нас и пита: шта те боли? Мудар је човек онај, који искористи присуство лекара и искаже му све своје боле и сву своју немоћ, а малоуман је онај, који скривајући своје боле и немоћи, похвали се лекару својим здрављем. Као да лекар посећује људе због здравља, а не због болести! "Зло је грешити, говори мудри Златоуст, но ту се да помоћи; али грешити и о том не говорити, највеће је зло, јер ту се не да помоћи . Зато будимо мудри, па кад год стајемо на молитву Богу сматрајмо, да смо стали пред најбољег и најмилостивијег Лекара, који с бригом и љубављу пита свакога од нас: шта те боли? Не опознимо нипошто, да искажемо своје боле, своје ране, грехе своје. Томе нас учи и Господ Исус причом о царинику и фарисеју у данашњем јеванђељу. У јеванђељу се вели, да ову причу Господ каза онима који мишљаху за себе да су праведници а друге подништаваху. Зар не спадаш и ти у ове, којима је Господ управио ову причу? Не бунтуј се, него исповеди болест своју, застиди се од ње и прими лек, који ти најбољи и најмилостивији Лекар нуди. У једној болници лежаху многи болесници. Једни лежаху у ватри и једва чекаху, да дође лекар; други шетаху, сматраху себе здравим и не жељаху да виде лекара. Једног јутра уђе лекар, да обиђе болеснике. Са њим уђе и његов пријатељ, који носаше понуде болнима. Пријатељ лекарев виде оне болеснике, који беху у ватри и сажали се над њима. - Има ли им лека? упита он лекара. А лекар му шапну на ухо: овима што су у ватри и што леже има лека, а онима што шетају нема лека,... они болују од неизлечиве болести; сасвим су трули изнутра. - Зачуди се веома пријатељ лекарев, зачуди се двема стварима: тајни људских болести и варљивости човечијих очију. Замисли сад, да смо и на боловању у овој светској болници. Болест свију нас назива се једним именом - неправда. Ова реч обухвата све страсти, све пороке, све грехе, - речју, све слабости и раслабљености наше душе, нашег срца и нашег ума. Једни су болесници на почетку болести, други на врхунцу, а трећи прездрављавају. Но такво је својство ове болести унутрашњег човека, да само они који прездрављавају свесни су страшне болести, од које су боловали. Најболеснији најмање знају за своју болест. И при телесној болести човек у великој ватри не зна ни за себе ни за своју болест. Нити луд човек икад каже за себе, да је луд. Почетници пак у неправди неко време осећају стид од своје болести, но понављани греси брзо их приводе навици грешења, а ова опет опијености и заносу од неправде, при коме душа не осећа више ни себе ни своју болест. И сад замисли, да лекар уђе у болницу и упита: шта вас боли? Они, који су на почетку болести, од стида неће смети признати своју болест, него ће рећи: ништа! Они, који су на врхунцу болести, наћи ће се чак и увређени од таквог питања, и не само што неће рећи: ништа нас не боли! него ће се почети хвалити својим здрављем. Само ће они који прездрављају с уздахом одговорити лекару: Све, све нас боли! Смилуј се на нас и помози! "Ако се страшиш од исповести својих грехова, то посмотри на пакао, кога само исповест може угасити" (Тертулијан: О покајању, I, с. 12). Размисли, дакле, о свему овоме, чуј причу Христову и сам процени, уколико је она теби управљена. Ако са чудом будеш рекао: ова се прича на мене не односи, онда значи, да си на почетку болести, која се зове неправда. Ако ли с негодовањем будеш рекао: ја сам праведан, то се односи на ове грешнике око мене, - онда значи да си на врхунцу те болести. Ако ли се пак покајнички будеш грувао у прси и одговарао: заиста, болестан сам и желим лекара, - онда значи, да си на путу оздрављења. Не бој се онда, оздравићеш. Два човека уђоше у цркву, да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Два човека, два грешника, са том разликом, што фарисеј не признаваше себе грешником, а цариник признаваше. Фарисеј припадаше најуваженијој класи људи у тадашњем друштву, а цариник најпрезренијој. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако. Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи - хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Постим два пут у недељи; дајем десетак од свега што имам. Фарисеј је стао у врх храма, до самог олтара, према обичају свих фарисеја, да се гурају на прва места. Да је фарисеј стао сасвим напред, види се из доцнијег описа, где се каже, да цариник стајаше издалека. Толика је гордост фарисеја и самоувереност у своју праведност, то јест у своје духовно здравље, да он не тражи првенство само пред људима него и пред Богом, и не тражи га само на гозби и збору него и на молитви. Само то једно довољно је, да покаже тешку оголелост фарисеја од неправде, и затупелост у неправди. Зашто се каже: мољаше се у себи? Зашто не на глас? Зато што Бог пажљивије слуша, шта Му говори срце него језик. Оно што човек мисли и осећа, кад се моли Богу, оно је важније за Бога него оно што језиком исказује. Језик може и да обмане, али срце не обмањује, него показује човека онаква какав јесте - црна или бела. Боже, хвалим те што ја нисам као остали људи. Овако се усуђује говорити у цркви у лице Бога један грешан човек! Шта је црква него место састанка болесника са лекаром. Болесни од греха долазе да исповеде своју болест Богу Лекару, да потраже лека и здравља од Онога, који је истински Исцелитељ свију људских мука и немоћи и Дародавац свију добара. Иду ли здрави у болницу, да се похвале лекару својим здрављем? Но овај фарисеј није дошао у цркву као здрав и цео душом, да се похвали својим здрављем, него као тешко оболели од неправде, који у заносу болести не осећа више своју болест. Једанпут кад сам посетио једну душевну болницу, лекар ме доведе пред решетке најтежег болесника од лудила. - Како се осећаш? упитах га ја. Он одмах одговори: - Како се могу осећати међу овим лудацима око мене? Ето, тако и фарисеј говори: хвалим те, Боже, што ја нисам као остали људи! Он у ствари не хвали Бога зато. што би хтео тиме да припише Богу у заслугу, што он није као остали људи. Не; речи: Боже, хвалим те - нису друго, до једна узречица један ласкав приступ Богу, да би Бог изволео саслушати његова хвалисања. Јер из свега што је казао, он не хвали Бога ничим; напротив, он хули на Бога хулећи на остала Божја створења. Он не захваљује Богу низашто, јер све што је рекао о себи, све је истакао као своју сопствену заслугу, коју је он стекао без помоћи Божје. Он неће да каже, да он није хајдук, неправедник, прељубочинац или цариник зато што га је Бог сачувао Својом силом и Својом милошћу, да то не буде. Нипошто; него само да то што је он, лично тобож, човек таквог изузетног соја и цене, да му нема равна у свему свету. А поред тога, што је он таквог изузетног соја, он чини и напоре и жртве, да се одржи на тој високој висини изнад свих осталих људи. Наиме: он пости двапут у недељи и даје десетак од свега што има. Ах, како је лак пут спасења изабрао себи фарисеј, лакши од најлакшег пута пропасти! Од свих заповести, које је Бог дао народу преко Мојсеја, он је изабрао само две најлакше. Но и те две он стварно не испуњује. Јер те две заповести Бог није дао зато што Њему треба да људи посте двапут у недељи и да дају десетак. Богу то ни најмање није потребно. Нити је Бог дао те заповести људима, да буду оне саме по себи неки циљ, него - као и све остале заповести - да уроде плодом смирења пред Богом, послушности према Богу и љубави према Богу и људима; једном речју, да загреју, омекшају и просветле срце људско. Међутим фарисеј бесциљно испуњује ове две заповести. Он пости и даје десетак, али мрзи и презире људе и горди се пред Богом. И тако остаје као дрво бесплодно. Плод није у посту, плод је у срцу; плод није ни у једној заповести, плод је у срцу. Све заповести и сви закони служе срцу: греју срце, чисте срце, осветљују срце, залевају га, ограђују га, плеве га, сеју га, - само да би се плод у њиви срца зачео, порастао и сазрео. Све добродетељи јесу средство а не циљ, метод а не плод. Циљ је у срцу, и плод је у срцу. И тако фарисеј својом молитвом није постигао оно што је хтео; није показао красоту своје душе него наказност, није открио своје здравље него своју болест. А Христос је баш и хтео овом причом то да открије, и то не само у једном том фарисеју, него уопште у еснафу фарисејском, који је тада владао народом израиљским. Но том причом хтео је Господ да открије и изобличи криву побожност и лажно фарисејство и у свима поколењима хришћанским, па и у нашем поколењу. Зар нема и данас мећу нама људи, који се моле Богу овако исто као што се молио овај фарисеј? Зар их нема много, који почињу своју молитву тужбом и хулом на своје суседе, а завршују похвалом себи самим? Зар их нема много, који стају пред Бога као поверилац пред дужника? Зар не говоре многи и од вас: Боже, ја постим, ја ходим у цркву, ја плаћам порез држави, и дајем прилог цркви, ја нисам као други људи, као хајдуци и кривоклетници, као безбожници и прељубочинци, који ми досадише. Шта радиш ти, Боже? Зашто њих не умртвиш, а мене не наградиш за ово све што ја чиним за тебе? Зар не видиш ти, Боже, чистоћу мога срца и здравље моје душе? Но знај, "да нити Бог може тебе обманути, нити ти Њега" (Изрека Блаженог Максима (+ 1433, 11. Нов.). Још су и ово његове изреке: "Свак се крсти, но свак се не моли". Фарисеј је онај ко је "по бради Авраам, а по делима Хам"). Тако говоре. А Бог слуша и пушта их празне кући, говорећи им: ја вас не познајем као такве. И на Страшном Суду ће им рећи: ја вас не познајем. Јер Бог не распознаје Своје пријатеље по језику но по срцу; нити цени смокву по лишћу него по плоду. А ево како треба да се моли прави молитвеник: А цариник издалека стајаше, и не шћаше очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже милостив буди мени грешноме. Издалека стајаше! Прави молитвеник се не гура напред, на прва места у цркви. Нашто му то? Бог га види и у дну цркве као и у врху. Прави молитвеник је увек прави покајник. "Покајање човека празник је за Бога", вели свети Јефрем Сирин. Издалека стајаше. Он осећа своје ништавило пред Богом и испуњава се сав смирењем пред величанством Божјим. Јован Крститељ, највећи међу рођеним од жене, страшио се близине Христове говорећи: ја му нисам достојан одрешити ремена на обући Његовој! Жена грешница умивала је ноге Христове квасећи их својим сузама. Прави молитвеник је, дакле, дубоко смирен и сав радостан, ако га Бог пусти и к ногама Својим. И не шћаше ни очију подигнути на небо. Зашто да не подигне очи своје на небо? Очи су огледало душе. У очима се чита грех душе. Не видите ли сваки дан, да кад човек учини грех, обара очи пред људима? Како да не обори очи грешник пред Богом Свевишњим? Гле, сваки грех учињен према људима учињен је према Богу; и нема греха на земљи, који не погађа Бога. Прави молитвеник је свестан тога, па сем смирења испуњен је стидом пред Богом. Зато се и каже: и не шћаше ни очију подигнути на небо. Него бијаше прси своје. Зашто бијаше прси своје? Зато да се тиме покаже, да је тело повод човечјем грешењу. Жеља телесна наводи човека на најтеже грехове. Прождрљивост рађа похот; похот рађа гнев, а гнев убиство. Брига за тело одваја човека од Бога, сиромаши душу и убија божанско јунаштво у човеку. Зато цариник на молитви бијаше тело своје, бијући тиме виновника свога греха. свога понижења и свога стида пред Богом. Но зашто се бијаше баш у прси, а не по глави, или по рукама? Зато што је у прсима срце; а срце је извор и греха и врлине. Сам је Господ рекао: што излази из човека оно погани човека; јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, охолост, безумље (Марк. 7, 20-23). Ето зашто цариник бије срце своје. И говораше: Боже, милостив буди мени грешноме. Он не набраја ни добра ни зла дела своја. Бог све зна. И Бог не тражи набрајање, но скрушено покајање за све. Боже, милостив буди мени грешноме! Овим речима речено је све. Ти си, Боже, Лекар а ја болесник. Ти једини можеш излечити, и Теби једином припадам. Ти си Лекар а милост Твоја лек. Рекавши: Боже, милостив буди мени грешноме покајник као да је рекао: Лекару, дај лека мени болесноме! Нико у свету не може ме излечити осим Тебе, Боже. Теби једином сагреших, и зло пред Тобом, учиних (Пс. 50). Ништа ми људи не могу помоћи, ма колико праведни били, ако ми Ти не помогнеш. Ништа ми неће помоћи: ни мој пост, ни давање десетка, ни сва моја добра дела, ако милост Твоја не привије се као мелем на ране моје. Похвала људска не лечи ми ране; она их позлеђује. Ти, Ти једини знаш моју болест; и Ти једини имаш лек. Никоме другом не вреди ми ићи, никога другога молити. Ако ме Ти одбациш, сав свет не може ме задржати од пада у пропаст. Ти, Ти једини, Господе, можеш, ако хоћеш. Боже, опрости и спаси! Боже, милостив буди мени грешноме! Шта вели Господ Исус на овакву молитву? Кажем вам, рече, да овај отиде оправдан кући својој а не онај. Коме то каже Господ? Свима вама, који мислите за себе, да сте праведници. Цариник оде оправдан кући а не фарисеј. Смирени исповедник својих грехова оде оправдан својој кући а не охоли хвалисавац. Стидљиви покајник оправда се а не безочни и уображени гордељивац. Лекар се смилова и исцели болесника, који признаде своју болест и потражи лека, а отпусти празна онога што дође Лекару, да се похвали својим здрављем. Па завршује Господ Своју чудну причу овом науком: јер сваки који се сам подиже понизиће се, а који се сам понижава подигнуће се. Ко се сам подиже, а ко се сам понижава? Нико сам себе уопште не може подићи ни за једну длаку у висину, ако га Бог не подигне. Но овде се подразумева онај, ко мисли да себе подиже тиме, што трчи на прва места и пред људима и пред Богом; што се хвалише својим делима; што се горди пред Богом, и што хуљењем и презрењем понижава друге људе, да би он тако већи изгледао. Свима тим начинима, којима он мисли себе да уздигне, он себе у самој ствари понижава. Јер што год он бива већи у очима својим, па чак и у очима људи, то он бива мањи у очима Бога. Таквога ће и Бог понизити и једнога дана дати му да осети понижење. "Докле год човек не задобије смирење, не задобија награду за своја дела. Награда се даје не за дела него за смирење" (Св. Исак Сирин, Слово 34.). А ко сам себе понижава? Не онај који се прави мањи него што јесте, него онај који увиди своје понижење од греха. Заиста, човек не може, и да хоће, понизити себе ниже него што га грех понижава. И друго понижење Господ од нас и не тражи до само осећање и признање свога греховног понижења. А човеку који осети и призна низину, у коју га је грех свалио, немогуће је ниже се спуштати. Увек нас грех може свући ниже него што ми можемо увидети дубину пропасти, у којој се налазимо. Св. Макарије Велики каже: "Смирени никад не пада. Куда ће и пасти онај ко је нижи од свију? Високоумље је велико унижење; а смирење је велика висина, част и достојанство"( Бес. 19.). Једном речју: подиже себе онај ко поступа као цариник. Први је неизлечив болесник, који не увиђа своју болест; други је болесник, који прездрављава, јер је увидео своју болест, припао к Лекару и употребио лек. Први је као глатко и високо дрво са трулом срчиком, које домаћину не служи ни зашто, а други је као храпаво и неизгледно дрво, које домаћин узима у рад, прави од њега јапију и уноси га у дом свој. Нека би се Господ смиловао и свима покајаним грешницима, и исцелио од греховне болезање све оне, који Му се моле са страхом и трепетом, славећи Га као милостивога Оца, Јединороднога Сина и Пресветога Духа - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Неделя о мытаре и фарисее. Евангелие об истинном и мнимом богомольце Святитель Николай (Велимирович)

Лк., 89 зач., 18:10-14.
10два человека вошли в храм помолиться: один фарисей, а другой мытарь.
11Фарисей, став, молился сам в себе так: Боже! благодарю Тебя, что я не таков, как прочие люди, грабители, обидчики, прелюбодеи, или как этот мытарь: 12пощусь два раза в неделю, даю десятую часть из всего, что' приобретаю.

13Мытарь же, стоя вдали, не смел даже поднять глаз на небо; но, ударяя себя в грудь, говорил: Боже! будь милостив ко мне грешнику!

14Сказываю вам, что сей пошел оправданным в дом свой более, нежели тот: ибо всякий, возвышающий сам себя, унижен будет, а унижающий себя возвысится.
 
 
Человек некий пришел в лес, чтобы выбрать дерево на доски. И увидел он два дерева, стоящие рядом. Одно было гладким и стройным, но с гнилою древесиной внутри. Другое снаружи было шероховатым и невзрачным, но со здоровою сердцевиной. Вздохнул человек и сказал самому себе: «На что мне это гладкое и высокое дерево, раз оно гнилое и на доски не годится? То, другое, хоть и шершавое, и невзрачное, но, по крайней мере, внутри здоровое; и если я чуть больше потружусь над ним, оно вполне может сгодиться на доски для моего дома». И, не долго думая, он выбрал второе дерево.

Так и Бог из двух людей выберет для дома Своего не того, кто внешне выглядит праведным, но того, у кого сердце исполнено здравой правды Божией.
Не милы Богу гордецы, очи коих непрестанно обращены к небу, в то время как сердца исполнены земли; но милы Ему смиренные и кроткие, очи коих опущены к земле, а сердца исполнены неба. Создавший людей больше любит, чтобы люди перечисляли Ему свои грехи, а не свои добрые дела. Ибо Бог есть Врач, спешащий к постели всякого из нас и спрашивающий: «Что у тебя болит?» Мудр тот человек, который воспользуется присутствием Врача и поведает Ему обо всех своих болезнях и немощах; и скудоумен тот, кто, скрывая свои болезни и немощи, похвалится пред Врачом своим здоровьем. Как будто врач посещает людей из-за их здоровья, а не из-за их болезней! «Зло – грешить, – говорит мудрый Златоуст, – но здесь возможно помочь; однако грешить и не говорить о сем есть величайшее зло, ибо тут помочь невозможно».
Посему будем мудры и, вставая на молитву к Богу, будем стоять как пред самым лучшим и самым милостивым Врачом, заботливо и с любовью вопрошающим каждого из нас: «Что у тебя болит?» Поведаем Ему, не медля, о своих болезнях, своих ранах, своих грехах.
Этому нас учит и Господь наш Иисус Христос притчею о мытаре и фарисее в сегодняшнем Евангельском чтении. В Евангелии говорится, что эту притчу Господь сказал к некоторым, которые уверены были о себе, что они праведны, и уничижали других. Разве не принадлежишь и ты к тем, к коим Господь обратился с сею притчею? Не возмущайся, но исповедай болезнь свою, устыдись ее и прими лекарство, предлагаемое тебе самым лучшим и самым милостивым Врачом. В одной больнице было множество больных. Одни лежали в жару и с нетерпением ждали, когда же придет врач; другие прогуливались, считали себя здоровыми и не желали видеть врача. Однажды утром врач пришел осмотреть пациентов. С ним был и его друг, который носил больным передачи. Друг врача увидел больных, у которых был жар, и ему стало их жалко.
– Есть ли для них лекарство? – спросил он врача. А врач шепнул ему на ухо:
– Для тех, что лежат в жару, лекарство есть, а вот для ходячих нет лекарства… Они больны неизлечимой болезнью; внутри они совсем сгнили.
Весьма удивился друг врача, удивился двум вещам: тайне человеческих болезней и ненадежности человеческих очей.
Теперь представь себе: и мы находимся на лечении в этой всемирной больнице. Болезнь у всех нас одна, и название ей – неправда. Слово сие объемлет собою все страсти, все пороки, все грехи – короче говоря, все слабости и всю расслабленность нашей души, нашего сердца и нашего ума. Одни больные только что заболели, у других болезнь в самом разгаре, а третьи выздоравливают. Но таково свойство этого недуга внутреннего человека, что лишь выздоравливающие знают, какую страшную болезнь они пережили. Наиболее тяжко болящие менее всего понимают, что они больны. И при телесной болезни человек в сильном жару не осознает ни себя, ни своей болезни. И безумный никогда не скажет о себе, что он безумен. Новоначальные же в неправде некоторое время стыдятся своей болезни; но повторяющиеся грехи быстро приводят их к греховному навыку, а тот, в свою очередь, – к опьянению и обольщению неправдою, при которых душа более не осознает ни себя, ни своей болезни. И теперь представь, что в больницу приходит Врач и спрашивает:
– Что у вас болит?
Те, кто только что заболел, от стыда не посмеют признаться в своей болезни, но скажут:
– Ничего!
Те, у кого болезнь в самом разгаре, даже обидятся на такой вопрос и не только скажут:
– Ничего у нас не болит! – но и станут хвалиться своим здоровьем. И только выздоравливающие вздохнув, ответят Врачу:
– Все, все у нас болит! Помилуй нас и помоги!
«Если ты страшишься исповедать свои грехи, то воззри на адское пламя, кое лишь исповедь может угасить» (Тертуллиан. О покаянии, I, с.12).
Итак, поразмысли обо всем этом, услышь притчу Христову и сам рассуди, насколько она обращена к тебе. Если ты с удивлением скажешь: «Эта притча ко мне не относится», – значит, ты в начале болезни, коя зовется неправдою. Если ты с негодованием скажешь: «Я-то праведен, а это относится к тем грешникам вокруг меня», – значит, твоя болезнь в самом разгаре. Если же ты, покаянно ударяя себя в грудь, ответишь: «Воистину, я болен и имею нужду во Враче», – значит, ты на пути к выздоровлению. В таком случае не бойся – ты выздоровеешь.
Два человека вошли в храм помолиться: один фарисей, а другой мытарь. Два человека, два грешника, с тою только разницею, что фарисей не признавал себя грешником, а мытарь признавал. Фарисей принадлежал к наиболее уважаемому в тогдашнем обществе классу людей, а мытарь – к наиболее презираемому.
Фарисей, став, молился сам в себе так: Боже! благодарю Тебя, что я не таков, как прочие люди, грабители, обидчики, прелюбодеи, или как этот мытарь: пощусь два раза в неделю, даю десятую часть из всего, что приобретаю.Фарисей стал в передней части храма, у самого алтаря, по обычаю всех фарисеев проталкиваться на первые места. То, что фарисей стал совсем впереди, видно из дальнейшего описания, говорящего, что мытарь стоял вдали. Таковы горсть фарисея и его уверенность в собственной праведности, то есть в своем духовном здравии, что он ищет первенства не только пред людьми, но и пред Богом и ищет его не только на пиршестве и в собрании, но и на молитве. Одного этого довольно, чтобы показать: фарисей тяжело болен неправдою и в ней закоренел.
Почему сказано: молился сам в себе? Почему не вслух? Потому что Бог внимательнее слушает, что Ему говорит сердце, а не язык. То, что человек думает и чувствует, когда молится Богу, важнее для Бога, нежели то, что он произносит языком. Язык может и обмануть, но сердце не обманывает, оно показывает человека таким, каков он есть, – черным или белым.
Боже! благодарю Тебя, что я не таков, как прочие люди.
Так дерзает говорить в храме пред лицем Божиим грешный человек! Что есть храм, если не место встречи больного с Врачом? Болящие грехом приходят, дабы исповедать свою болезнь Богу Врачу, дабы попросить лекарства и здравия у Того, Кто является истинным Исцелителем всех скорбей и немощей человеческих и Подателем всех благ. Идут ли здоровые в больницу, чтобы похвалиться своим здоровьем перед врачом? Но фарисей этот пришел в храм, чтобы похвалиться своим здравием, не как человек с душою здравою и невредимою, но как тяжко болящий неправдою, который, находясь в болезненном бреду, более не ощущает своего недуга. Однажды, когда я посетил больницу для душевнобольных, врач подвел меня к решетке, за которою был человек, наиболее тяжело больной безумием.
– Как ты себя чувствуешь? – спросил я его. Он тут же ответил:
– А как я могу себя чувствовать среди этих сумасшедших?
Вот так и фарисей говорит: Боже! благодарю Тебя, что я не таков, как прочие люди. На самом деле, благодаря Бога, фарисей не хочет поставить Богу в заслугу, что не таков, как прочие люди. Нет; слова: Боже! благодарю Тебя, – не что иное, как присказка, льстивое вступление, обращенное к Богу, чтобы Он изволил выслушать хвастовство фарисея. Ибо из всего, что он сказал, он ничем не благодарит Бога; напротив, он хулит Бога, хуля прочие Божии творения. Он не благодарит Бога ни за что, ибо все, что он сказал о себе, он отметил как свои собственные заслуги, приобретенные без помощи Божией. Он не хочет сказать, что он не грабитель, не обидчик, не прелюбодей и не мытарь, так как Бог сохранил его Своею силой и Своею милостью, да не будет с ним того. Никак; он хочет сказать только: он лично, якобы, является человеком такого исключительного рода и цены, что ему во всем мире нет равных. А кроме того, что он такого исключительного рода, он и сам прилагает усилия и приносит жертвы, дабы удержаться на сей необыкновенной высоте над всеми прочими людьми. А именно: он постится два раза в неделю и дает десятую часть из всего, что приобретает. Ах, какой легкий путь спасения избрал для себя фарисей, более легкий, нежели наилегчайший путь погибели! Из всех заповедей, данных народу Богом чрез Моисея, он выбрал только две, самые легкие. Но и эти две заповеди он на самом деле не исполняет. Ибо Бог дал сии две заповеди не потому, что Ему нужно, дабы люди постились два раза в неделю и давали десятину. Бог нисколько в этом не нуждается. И Он дал людям сии, как и все прочие, заповеди не для того, чтобы они были самоцелью, но да принесут они плоды смирения пред Богом, послушания Богу и любви к Богу и к людям; одним словом, да согреют, да умягчат и да просветят сердце человеческое. Между тем фарисей исполняет эти две заповеди бесцельно. Он постится и дает десятину, но ненавидит и презирает людей и гордится пред Богом. И так он остается подобен древу бесплодному. Плод не в посте, плод – в сердце; плод даже не в исполнении заповеди, плод – в сердце. Все заповеди и все законы служат сердцу: согревают сердце, очищают сердце, освещают сердце, орошают его, ограждают, пропалывают, засевают, – лишь бы плод на ниве сердца зародился, вырос и созрел. Все доброделание есть средство, а не цель, метод, а не плод. Цель – в сердце, и плод – в сердце.
И так фарисей своею молитвой не достиг того, чего хотел. Он показал не красоту своей души, но ее уродство; не здравие свое явил, но свою болезнь. А Христос именно это и желал открыть сею притчей, и при том не только в одном данном фарисее, но вообще в фарисейской группировке, тогда господствовавшей в народе израильском. Но притчей сею Господь хотел открыть и изобличить мнимую набожность и лживое фарисейство и во всех поколениях христиан, в том числе и в нашем. Разве и сегодня нет среди нас людей, кои молятся Богу точно так же, как молился этот фарисей? Разве мало таких, кои начинают свою молитву с обвинений и хулы на своих соседей, а завершают похвалою самим себе? Разве мало таких, кои стоят пред Богом, как заимодавец пред должником? Разве не говорят и многие из вас: «Боже, я пощусь, я хожу в храм, я плачу налоги государству и жертвую деньги Церкви, я не таков, как прочие люди, грабители и клятвопреступники, безбожники и прелюбодеи, которые мне досадили. Куда Ты, Боже, смотришь? Почему ты их не умертвишь, а меня не наградишь за все то, что я для Тебя делаю? Разве Ты, Боже, не видишь чистоты моего сердца и здравия моей души?» Но знай, что «ни Бог тебя, ни ты Его не обманешь» (изречение блаженного Максима, память 11 ноября. Вот и иные его изречения: «Всяк крестится, да не всяк молится». Фарисей – это тот, кто «по бороде Авраам, а по делам Хам»).
Так они говорят. А Бог слушает и отпускает их в домы свои ни с чем, говоря им: «Как таковых Я не знаю вас». И на Страшном Суде Он скажет им: не знаю вас. Ибо Бог распознает друзей Своих не по языку, но по сердцу; и оценивает Он смоковницу не по листьям, но по плодам.
А вот как должен молиться истинный молитвенник:
Мытарь же, стоя вдали, не смел даже поднять глаз на небо; но, ударяя себя в грудь, говорил: Боже! Будь милостив ко мне грешнику! – Стоя вдали! Истинный молитвенник не проталкивается вперед, на первые места в храме. К чему ему это? Бог видит его в притворе точно так же, как и близ алтаря. Истинный молитвенник всегда является истинным покаянником. «Покаяние человека есть праздник для Бога», – говорит преподобный Ефрем Сирин. Стоя вдали. Он чувствует свое ничтожество пред Богом и весь преисполняется смирения пред величием Божиим. Иоанн Креститель, величайший из рожденных женами, устрашался близости Христа, говоря, что недостоин, наклонившись, развязать ремень обуви Его. Жена грешница умывала ноги Христовы, обливая их своими слезами. Итак, истинный молитвенник глубоко смирен и полон радости, если Бог допустит его хотя бы к ногам Своим.
Не смел даже поднять глаз на небо. Почему он не поднимал глаз своих на небо? Глаза – зеркало души. В глазах можно прочесть грех души. Не видите ли вы каждый день, как человек, совершивший грех, опускает глаза пред людьми? Как же грешнику не опустить глаз пред Богом Всевышним? Се, всякий грех, совершенный против людей, совершен против Бога; и нет на земле греха, который не был бы направлен против Бога. Истинный молитвенник осознает это, и потому он, кроме смирения, исполнен и стыда пред Богом. Посему и говорится: не смел даже поднять глаз на небо. Почему он ударял себя в грудь? Дабы тем показать, что тело есть повод к человеческому греху. Телесное вожделение приводит человека к самым тяжким грехам. Чревоугодие рождает похоть; похоть рождает гнев; а гнев – убийство. Попечение о теле разлучает человека от Бога, обедняет душу и убивает в человеке ревность по Боге. Потому мытарь на молитве и ударял свое тело, ударяя тем самым виновника своего греха, своего унижения и своего стыда пред Богом. Но почему он ударял именно в грудь, а не бил по голове или по рукам? Потому что в груди находится сердце; а сердце является источником и греха, и добродетели. Сам Господь сказал: исходящее из человека оскверняет человека. Ибо извнутрь, из сердца человеческого, исходят злые помыслы, прелюбодеяния, любодеяния, убийства, кражи, лихоимство, злоба, коварство, непотребство, завистливое око, богохульство, гордость, безумство, – все это зло извнутрь исходит и оскверняет человека (Мк.7:20-23). Вот почему мытарь ударял по сердцу своему.
Ударяя себя в грудь.
Он говорил: Боже! будь милостив ко мне грешнику! Он не перечисляет ни добрых, ни злых дел своих. Бог знает все. И Бог требует не перечисления, а сокрушенного покаяния во всем. Боже! будь милостив ко мне грешнику! Этими словами сказано все. Ты, Боже, – Врач, а я – больной. Ты Единый можешь исцелить, и к Тебе Единому припадаю. Ты Врач, а милость Твоя – лекарство. Говоря: Боже! будь милостив ко мне грешнику! – кающийся словно говорит: «Врач, дай лекарства мне больному! Никто в мире не может излечить меня, кроме Тебя, Боже. Тебе Единому согреших и лукавое пред Тобою сотворих (Пс.50:6). Люди, сколь бы праведны они ни были, ничем не могут мне помочь, если Ты мне не поможешь. Ничто мне не поможет: ни мой пост, ни приношение десятой части, ни все мои добрые дела, если милость Твоя не изольется, как елей, на раны мои. Похвала человеческая не лечит моих ран; она их растравляет. Ты, Ты Единый знаешь мой недуг; и Ты Единый имеешь лекарство. Нет мне смысла идти ни к кому иному, нет мне смысла никого иного молить. Если Ты меня отвергнешь, весь мир не сможет удержать меня от падения в бездну. Ты, Ты Единый, Господи, можешь, если хочешь. Боже, прости и спаси! Боже! будь милостив ко мне грешнику
Что же говорит Господь наш Иисус Христос о такой молитве? Сказываю вам, что сей пошел оправданным в дом свой более, нежели тот. Кому Господь сказывает сие? Всем вам, уверенным о себе, что вы праведны. Мытарь идет оправданным в дом свой более, нежели фарисей. Смиренный исповедник своих грехов идет оправданным в дом свой более, нежели надменный самохвал. Оправдался стыдливый покаянник, а не бесстыдный и самодовольный гордец. Врач умилостивился и исцелил болящего, признавшего свою болезнь и попросившего лекарства; но ни с чем отпустил того, кто пришел ко Врачу, дабы похвастаться своим здоровьем. И завершает Господь Свою дивную притчу следующим поучением: ибо всякий, возвышающий сам себя, унижен будет, а унижающий себя возвысится. Кто суть возвышающий сам себя и унижающий себя? Вообще никто не может возвысить себя ни на йоту, если Бог его не возвысит. Но здесь подразумевается тот, кто думает, будто возвышает сам себя, стремясь на первые места и пред людьми, и пред Богом; хвалясь своими делами; гордясь пред Богом; унижая хулою и презрением прочих людей, дабы таким образом самому выглядеть значительнее. Всеми этими способами, коими он думает возвысить сам себя, он на самом деле себя унижает. Ибо чем больше он становится в собственных глазах, да даже и в глазах людей, тем меньше он становится в очах Божиих. И такового Бог унизит, когда-нибудь дав ему испытать унижение. «Доколе человек не приобрел смирения, не приобретет он награды за дела свои. Награда дается не за дела, а за смирение» (прп. Исаак Сирин. Слово 34). А кто есть унижающий себя? Не тот, кто притворяется меньшим, чем является, но тот, кто видит свое унижение от греха. Воистину, человек не может, даже если захочет, унизить себя более, нежели его унижает грех. Господь и не требует от нас другого унижения, кроме осознания и исповедания своего унижения греховного. А для человека, который осознает и исповедает низость, в которую его низверг грех, невозможно спускаться ниже. Грех всегда может совлечь нас ниже той глубины нашего падения, которую мы способны увидеть. Прп. Макарий Великий говорит: «Смиренный никогда не падает. Куда и пасть тому, кто ниже всех? Высокомудрие есть великое унижение. А смиренномудрие есть великая высота, честь и достоинство» (Беседа 19).
Одним словом: возвысится поступающий, как мытарь. Фарисей есть неизлечимый больной, который не видит своей болезни; мытарь – больной, который выздоравливает, ибо увидел он свою болезнь, припал ко Врачу и принял лекарство. Первый подобен гладкому и высокому дереву с гнилой сердцевиной, кое домовладыке ни на что не годно; второй подобен дереву шершавому и невзрачному, кое домовладыка обрабатывает, делает из него доски и вносит в дом свой.
Да помилует Господь и всех кающихся грешников и да исцелит от греховного недуга всех, кто молится Ему со страхом и трепетом, славя Его как милостивого Отца, Единородного Сына и Пресвятаго Духа – Троицу Единосущную и Нераздельную, ныне и присно, во все времена и во веки веков. Аминь.