недеља, 04. јануар 2015.

КАКО СРЕСТИ ХРИСТА? ЛАВ ТОЛСТОЈ: У ГОСТИМА КОД МУЖИКА



Ову причу како је сам Христос дошао у госте мужику на Празник Рождества и чему га је научио, чуо сам од једног старог Сибирца, коме је тај догађај био добро познат. Оно што је он мени причао, пренећу вам његовим речима.
Наше место настало је као насеобина прогнаника, али је било лепо трговачко место. Мој отац је у ове крајеве дошао у време, док је у Русији још постојало кметство, а ја сам се ту родио. С обзиром на наш положај имали смо задовољавајуће приходе, а ни сада не оскудевамо. Вере се држимо просте, руске. Отац је био човек начитан и мени је љубав према читању улио. Ко год би волео науку, био би му први друг, и ја сам био готов да за њега у ватру и воду пођем. И, гле, Господ ми једном посла као утеху пријатеља Тимофеја Осиповича, о коме и желим да вам испичам, какво се чудо са њим збило.
Тимофеја Осипович дошао је к нама као младић. Мени је тада било осамнаест година, а њему, можда, непуних двадесет. Владање Тимошино било је беспрекорно. О томе због чега је по судској пресуди дошао у прогнаничку насеобину у нашој се ситуацији, из обзира према човеку, није распитивало, али причало се да му је стриц учинио неку неправду. Он му је у његовом малолетству, када је остао сироче, био старатељ и потрошио је или присвојио готово цело његово наследство. Тимофеј је, пак, по својој младости био прек, међу њима је дошло до свађе и он је пуцао на стрица. По милости Створитељевој, грех његовог безумља није се до краја испунио. Тимофеј га је само тешко ранио у руку. Због његових младих година Тимофеју није изречена тешка казна и будући да је припадао првом разреду трговачког сталежа био је послан к нама у насеобину.
Од имовине Тимошине, мада је њених девет десетина било рауграбљено, и са десетим делом још се могло живети. Он је код нас саградио кућу и почео да живи, али у души га је пекла увреда и дуго се клонио сваког живог. Седео је стално у кући, виђали су га само слуга и слушкиња, свеједнако је читао књиге, и то оне најбожанственије.
На крају, ја и он смо се упознали преко књига и ја сам почео сам к њему да одлазим, а он ме је радо примао. Допали смо се један другоме.
Моји родитељи су спочетка нерадо пуштали к њему. Тимофеј им је изгледао чудан. Говорили су: `Не зна се зашто је он такав и због чега се од свих клони... Да те нечем рђавом не научи...` Ја пак, будући послушан вољи родитељској, истину сам говорио оцу и мајци, када сам тврдио да ништа рђаво од Тимоше не чујем, него да се нас двојица занимамо тиме што заједно књиге читамо и о вери причамо: како по светој вољи Божијој живети треба, да лик Створитељев у себи не нагрдимо и не окаљамо. И они су почели да ме пуштају да код Тимофеја седим колико ми је воља и отац мој је сам к њему одлазио, а затим је Тимофеј Осипович дошао к нама.
Моји стари увидели су да је он добар човек и заволели су га и веома су почели да жале што је он тако често потиштен. Сети се своје увреде и, особито ако му и једну реч о стрицу кажеш, сав побледи, а после хода унезверено и руке му клону. Тада му није ни до читања, а у очима му уместо свагдашње нежности гнев гори. Поштења примерног, био је паметна глава, али се због туге своје никаквог посла није лаћао. Али, Господ је ускоро помогао његовој чамотињи: Тимоши се свидела моја сестра, он се њоме оженио, и престао је са чами и почео да живи и иметак да стиче, и за десет година постао је у очима свих најсолиднији човек. Кућу је подигао као господски дворац - свега пуно, свега довољно, и од свих поштовање, и жена добра, а деца здрава. И шта још човеку треба? Изгледало је да су се све пређашње жалости могле заборавити, али Тимоша је, ипак, свеједнако памтио своју увреду и једном, када смо нас двојица путовали таљигама и разговаралу и најбољем расположењу, ја сам га упитао:
- Како, брате Тимоша, јеси ли сада на своме?
- У ком то смислу? упита он.
- Имаш ли све оно без чега си у завичају остао?
Он сместа сав побледи и ни реч не одговори, само ћутке управљаше коњима.
Ја му се тада извиних.
- Ти ми, рекох, брате опрости што те тако упитах. Мислио сам да је зло давно минуло и заборављено.
- Не мари што је давно минуло, рече, све се памти...
Било ми га је жао, али не зато што је некада више имао, него зато што је био тако помрачен: Свето писмо познаје и добро о њему уме да говори, а на увреду такво сећање чува - значи, Његовом се светом речју не користи.
Замислих се: будући да сам га поштовао као у свему умнијег од себе, од њега сам очекивао да се користи добрим расуђивањем, а он зло памти...Он то примети и рече:
- О чему размишљаш?
- Тако, рекох, о чему било. И о теби размишљам.
- А шта о мени размишљаш?
- Ти се не љути, ево шта сам о теби помислио. Свето писмо познајеш, али срце је твоје гневно и Богу се не покорава. Имаш ли ти какву корист од Писма?
Тимотеј се не наљути, само се смрачи у лицу од неке жалости и одговори:
- Ти ниси упућен у то да наводиш свету реч.
- У праву си, рекох, ја нисам упућен.
- Ниси упућен рече, ни у то каквих увреда има на свету, које се отрпети не могу и да ја нисам због новца гњеван на свога стрица, него због нечег другог, што се заборавити не може. О томе бих целога века ћутао, али ћу се отворити пред тобом као пред својим пријатељем.
И откри ми да је стриц смртно ожалостио његовог оца, тугом отерао у гроб његову мајку, и њега самог оклеветао и под своје старе дане обећањима је навео и претњама принудио неке људе да за њега, старца, удају младу девојку коју је Тимоша од детињства волео и мислио да ће је за жену узети.
- Зар се, рече, све то може опростити. Ја му целога живота мећу опростити.
- Збиља, одговорих, та увреда је велика, то је истина, а да ти Свето Писмо није од користи ни то није лаж.
А он мене подсећа да сам ја од њега слабији у Светом Писму и почиње да наводи како у Старом Завету сами свети мужеви нису штедели безаконике и да су их чак сопственим рукама убијали. Хтео је, јадник, да тиме савест своју преда мном оправда.
Ја одговорих:
- Тимоша! Ти си паметна глава, начитан и све знаш и ја против тебе према Светом Писму не могу да одговорим. Понешто сам прочитао, признаћу ти, све ме разумем, будући да сам човек грешан и ум имам ограничен. Ипак, рећи ћу ти: у Старом Завету све је старо, а у Новоме јасно стоји "љуби и опрости", и то ми се допада као златан кључ који сваку браву отвара. А шта и опраштати, ако не баш највећу кривицу?!
Oн је ћутао.
Тада у души помислих:
- Господе, није ли угодно вољој Твојој да преко мене кажеш реч души брата мога? Како су Христа ударали, вређали, пљували и учинили да се само за Њега нигде места не нађе, а Он је свима опростио.
- Угледај се на то како најбоље знаш, али ја се бојим да те "многе књиге безумним чине". Ти си се на себе окомио. Док зло памтиш, зло је живо, а нека оно умре, тада ће и душа твоја у покоју почети да живи.
Тимофеј ме саслуша до краја и снажно ми стеже руку, али није стао нашироко да говори, већ ми кратко рече:
- Не могу, остави, тешко ми је.
Оставио сам га. Знао сам да болује и ћутао сам, а време је пролазило и протекло је још шест година, и све то време ја сам га посматрао и видео да он свеједнако пати и да би, када би му се дала слобода, и он негде дошао до свога стрица, заборавио на цело Свето Писмо и подлегао осветољубивоме сатани.
Али у своме срцу био сам спокојан, јер сам у томе видео Прст Божји. Он ми се почео постепено указивати, уистину, а најзад сам и целу Руку угледао. Спасиће Господ мога пријатеља од греха гнева. Чудесно је како се то збило.
Тимофеј је живео код нас у прогонству шеснаест година, а прошло је било већ петнаест откако се оженио. Било му је, дакле, тридесет седам или осам година и имао је троје деце и живео је веома лепо. Волео је особито цвеће - руже, и имао их је много и на својим прозорима, и у врту. Све је пред његовом кућом било застрто ружама и читаву кућу је запахњивао њихов миомир.
А имао је Тимофеј навику да, док се сунце ближи заласку, неизоставно излази у свој мали врт и сам дотерује своје руже и чита књигу на клупици. Штавише, колико ми је познато, бивало је да се ту понекадад и молио.
Сходно таквом обичају, дође он једном у врт и узме са собом Јеванђеље. Погледа руже, а затим приседе, отвори књигу и почне да чита. Чита како је Христос дошао у посету фарисеју и како Му притом нису дали чак ни воде да ноге омије. И то је за Господа Тимофеју било несносно увредљиво, и било му је жао Господа. Тако жао, да је заплакао. Кад гле, у том истом тренутку се зби и почетак чуда о коме ми је мој Тимоша овако говорио:
- Гледам, причао је, око себе и мислим; како је код мене свега у изобиљу и на претек, а Господ је мој ходио у таквој беди...И очи ми се напунише сузама и никако их са очију не могах отрти. И све око мене добило је боју ружа , чак и саме моје сузе. Тако у некој врсти заноса или обамрлости ускликнух: "Господе, када би Ти к мени дошао, ја бих ти самога себе дао!"
А одједном, у одговор, као у даху ружиног поветарца затрепери глас:
- Доћи ћу!
Тимофеј, сав треперећи, дотрча к мени и упита ме:
- Како ти то не схваташ, зар Господ може к мени у госте доћи?
Одговорих:
- То је, брате, изнад мога разумевања. Шта се о томе каже у Светом Писму?
А Тимофеј рече:
- У Писму стоји: "Христос је исти, данас и у веке", ја не смем да у то не верујем.
- Па добро, рекох, веруј.
- А ја ти велим да ћу свакога дана за Њега прибор на столу постављати.
Слегнух раменима и рекох:
- Ти мене не питај, види сам најбоље шта је по Његовој вољи, а што се прибора за Њега тиче, то не сматрам увредљивим, само није ли то - гордост?
- Речено је "Он грешника прима и са цариницима другује".
- Али речено је и ово "Господе, нисам достојан да уђеш у дом мој! " Мени се и то допада.
Тимофеј рече:
- Не знаш ти.
- Добро, нека ти буде.
Тимофеј нареди жени да од следеђег дана поставља за столом за још једнога. Будући да их за столом седи петоро - он и жена и троје деце - шесто место на крају стола увек је код њих било почасно и пред њим је стајала велика фотеља.
Жена је била радознала: шта је то - зашто и за кога? Али, Тимофеј јој није све откривао. Жени и другима говорио је само да тако треба, према завету његове душе, за госта, а за онога правог осим њега и мене, нико није знао.
Чекао је Тимофеј Спаситеља другог дана после оне речи коју је чуо у ружичњаку, чекао и трећег, затим и прве недеље, али та ишчекивања остала су неиспуњена: сваког великог празника Тимофеј је свеједнако очекивао Христа у гостима, муичио га је немир али није посустајао у надању да ће Господ Своје обећање одржати - да ће доћи. Открио ми је: - Свакога дана молим се - О, дођи Господе и ишчекујм, али не чујем жељени одговор -"долазим ускоро!"
Разум мој био је у недоумици шта одговорити Тимофеју и често сам помишљао да се мој пријатељ погордио те да се сада заплиће у непотребном искушењу. Ипак, Божје гледање на то било је другачије.
Наступило је Христово Рождество. Била је љута зима. Тимофеј дође к мени на Бадње вече и рече ми:
- Брате мили, сутра ћу дочекати и Господа.
На те речи ја одавно нисам имао одговор и само упитах:
- Како си у то уверен?
- Сада, тек што сам се помолио "о, дођи Господе!", сва ми се душа узбудила и у њој као да је труба затрубила. "Дођи ћу убрзо!" Сутра је Његово Свето Рождество и неће ли баш у тај дан Он доћи. Дођи к мени са свима рођацима, душа ми страхом трепти.
Рекох:
- Тимоша! Ти знаш да ни о чему таквом да судим не умем и да Господа не очекујем да видим, јер сам грешан човек, а и ти си нам човек близак, ми ћемо к теби доћи. А ти, ако већ са таквим уздањем ишчекујеш тако великога госта, зови не своје пријатеље, већ окупи Њему угледно друштво.
- Схватам, одговори он, и сместа ћу послати своје слуге и сина свога да обиђу села и позову све прогнанике који су у нужди и невољи.Показаће Господ дивну милост, доћи ће, а сви ће бити дочекани како је зповеђено.
- Мени се ни та његова реч није свидела.
- Тимофеју, рекох, ко може да уради све како је заповеђено. Једно нећеш разумети, друго ћеш заборавити, а треће испунити не можеш. Ипак, ако све то тако силно "труби" у твојој души, нека буде тако, као се теби открива. Ако Господ буде дошао, Он ће све што недостане надопунити, па ако на некога ко је Њему потребан заборавиш, Сам ће ти га довести.
На празник Рождества дошла је Тимофеју и цела наша породица, мало касније, како се иде на свечану трпезу. Тако је позивао, да би све дочекао. Пространа кућа његова била је препуна људи, наших, Сибираца, мушкараца и жена и дечијег нараштаја, људи сваког звања и из различитих места, и руске и поњске и финске вере. Тимофеј је сабрао све сиромашне колонисте који се још од свога доласка нису доказали на своме газдинству. Столови велики, прекривени столњацима и свим што је потребно. Слуге трче, квас и зделе са пирошкама разносе. А на дворишту се већ смркло, и више се нема ко чекати: гости више нису имали одакле да дођу, јер се на дворишту усковитлала вејавица и мећава, као да је смак света.
Само једнога госта нема и нема, Оног Милијег од свих.
Већ је требало светиљке упалити и за сто сести, јер се било сасвим смркло и сви су чекали у мраку само при руменој светлости кандила пред иконама.
Тимофеј је ходао и седао, очигледно, силно узнемирен. Сва нада његова се била поколебала - сада је већ било очигледно да неће бити "великога госта".
Прошао је још минут - и Тимофеј уздахну, погледа ме утучено и рече:
- Но, брате мили, видим ја да је или Господу угодно да ме остави на подсмех људима, или си ти у праву: ја нисам умео да саберем све како треба, да бих Га дочекао.
Одговорих:
- Очитај молитву.
Он стаде пред икону и наглас очита "Оче наш... ", а затим "Христос се рађа, славите, Христос с небеса, срећите, Христос на земљи".
И тек што је ово изговорио, кад нешто страшно удари са дворишта у зид, да се све затресло, а затим се изненада зачу снажан шум на пространим тремовима и одједаред се врата у гостињску одају сама широм отворише.
А на вратима, на прагу, стајао је стари и прастари један старац, сав у ритама, дрхтао је, и да не би пао, обема се рукама за довратке држао, а иза њега из трема у коме је било мрачно, неописана ружичаста светлост светли, а преко рамена старчевих у одају улази као од снега, једна бела рука и у њој дугачка глинена посуда са огњем, каква се у беседи с Никодимом спомиње...Ветар са вејавицом са дворишта надире, а огањ ни да се залелуја... И светли он старцу у лице и на руку, а на руци у очи пада зарасли стари ожиљак - сав побелео од стида.
Чим га спази, Тимофеј повика:
- Господе, видим га и примам у име Твоје, а Ти Сам не улази к мени, ја сам човек грешан и зао, и притом се поклони лицем до земље. Са њим и ја падох на земљу од радости, што га је истинска богопослушност додирнула, и повиках да ме сви чују:
- Молите се: Христос је међу нама!
И сви одговорише:
- Амин, то јест "истина".
Тада донесоше светиљку, ја и Тимофеј подигосмо се са пода, али бела рука се више није видела, остао је сам старац.
Тимофеј устаде, узе га за обе руке и посади на почасно место. А ко је био он, тај старац - можда се и сами досећате - то је био душманин Тимофејев, стриц, који му је све његово уништио. Укратко речено, он је испричао како му се све његово развејало у прах, како је остао и без породице, и без богатства и кренуо одавно да пронађе синовца и замоли од њега опроштај. И чезнуо је за тим и бојао се Тимофејева гнева, а по овој мећави скренуо је са пута и почео да се смрзава, чекао је већ једино смрт.
- Али, одједном, причао је, обасја ме неко Непознат и рече ми: "Иди, огреј се на Моме месту и пиј из Моје чаше". Узе ме за обе руке, и ја се нађох овде, не знам ни сам откуда.
Тимофеј пред свима одговори:
- Ја стриче, твога Пратиоца знам: то је Господ који је казао: "ако је гладан непријатељ твој, нахрани га, ако је жедан, напој га!" Седи код мене на почасном месту, једи и пиј у славу Његову, и буди у моме дому, колико ти воља, до краја живота.
Од тога часа старац је и остао код Тимофеја и, умирући, благословио га је, а Тимофеј је занавек нашао мир у срцу своме. Тако се мужик научио да у срцу своме направи јасле за рођенога на земљи Христа. И свако срце такође може бити таквим јаслама, ако испуни заповест - "љубите непријатеље своје, чините добро онима који су вас увредили" - Христос ће доћи у срце његово, као у јутром умивену одају, и начиниће тамо обиталиште Себи.

ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ: МАЛИШАН КОД ХРИСТА ЗА БОЖИЋ



Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.
Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.
Како се она овде нашла?
Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника - а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан - и није могао дочекати празник!
У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гуњђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.
Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.
Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.
"Много је овде хладно",помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог псакоји је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред сусдним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.
Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одкле је дошао, ноћу је црна помрчина - један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога - сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.
Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде - ах, Господе, да му је сад да једе!...И каква је овде врев и тутњава, каква светлост, и људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!
Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже... тако му се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.
Ево опет једна улица - ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!
А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју, и нешто једу и пију.
Ено, она девојчица почела је да игра са дечаком - како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.
Млишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му
већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче са њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље ....и, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, ана столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четри богате госпође, по ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, с улице улази много господе.
Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе... Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му отворила врата - на улицу! Како се уплашио! А копејка му ј одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.
Истрчао је малишан на улицу и пошао брже и брже, а куда - ни сам није знао... Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер одједном се осетио тако усамљен, и било му је ужасно ... одједном ...о, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се - иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре - само се због стакла ништа не чује...
Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке - изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.
Одједном му се учини д га је неко од позади зграбио за капутић: велики и зао дечак стјао је поред њега, и изненада га је ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљи; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежти, бежати, и одједном је утрчао - ни сам не зна где - испод неке капије, у туђе двориште - и чучнуо је иза наслаганих дрва: "Овде ме неће наћи, а и мрак је."
Чучну је и згурио се, а никако није могао д одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су одједном престале да га боле и било м је тако топло, као на пећи!.... Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!
"Поседећу овде. Па ћу опет поћи да погледам оне лутке", помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, "стварно као да су живе!"... И одједном му се причуло да је над њим његова мама запевала песмицу. "Мма, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!"
"Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку", прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.
Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али се неко сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и ...и одједном ...о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка - он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке - али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.
"Мама! Мама! Ах како је лепо овде, мама!", довику је јој малишан, и опет се љуби са децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. "Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?", пита их он смешећи се и љубећи их.
"Ово је Христова јелка", одговарају му они. "Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке."
И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он - али једни посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратинма петроградских чиновника; друга су се угушила код чуходки дојкиња - које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила у вагонима треће класе - и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице...
А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу; свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо.
А вратари су ујуту нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака... Пронашли су и његову мајку...Она је још пре њега умрла - срели су се код Господа на небу.

Оци или Очеви


У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.
Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на којем се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се да је породица темељ једнога друштва - државе и цркве.