СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉЕВИЋ МАРКО (1371-1395)
Краљевић Марко је наследио свога оца, краља Вукашина. Престонива му била у Прилепу. У невољи је, као и многи српски великаши, морао признати врховну власт султана Бајазита, плачати данак и помагати му с војском у ратовима. То му је ратовање најтеже падало, нарочито кад је било против хришћана.
Кад зарати Бајазит против влашког војводе Мирчете, морали су с војском поћи и Константин Дејановић и Краљевић Марко.
Тада Марко рече Константину:"Кажем и молим Господа да помогне хришћанима (Власима ), макар ја први погинуо у боју".
И доиста, у боју на планини Ровинама (у народним песмама Урвине), погибе и Марко и Константин, али Турци победише Влахе. После Маркове смрти, Турци су заузели све његове земље.
Краљевић Марко је најпознатија и најомиљенија личност у нашем народу. Био је добар владар. Бранио је српски народ од турских зверства. Помагаоо је слабе, невоље и сиромахе, и народ му је многом лепим песмама и причама сачувао спомен.
Прича се:
"Марко је у детињству био слабуњав и нејак. У младости је чувао говеда с другим чобанима. Чим би које говечезашло у штету, или замакнуло у шуму, они ти јадног Марка преко леђа, те је морао ићи да говече истера, или врати. Једном га пошљу тако чобани, да из шуме врати коња. Усред шуме нађе лепу девојку где спава, а сунце јој ударило у лице. То је била вила. Он отсече грану и метне јој више главе, те јој начини хлад. Кад се вила пробудила, запита ко јој је начинио хлад. Марко каже да је он. Онда му вила рече, шта би нејвећма волео да му да. А он каже да би волео да је јачи од чобана, па јој приповеди, како га чобани бију и гоне. Онда га вила подоји, па му рече: "Де, ишчупај онај храстић!" Марко га спопадне, али ни помакнути. Тада га вила још једном подоји, па му онда рече да исчупа храстић. Марко потегне, па повуци, потегни, и ишчупа га. "Ето, сад си јак, вели му вила, па можеш ићи". Марко се отада није бојао чобана. Он је њих био, а не они њега."
По народним песмама, Марко је имао моћних помагача. Најверније му је савезник био Шарац, који није као други коњи, него је шарен као говече. Кад га Марко разљути, скаче по три копља у бисину, а по четри унапред: из копита му ватра сева, а из ноздрва модар пламен бије.
Марко је имао и сокола, кога је носио у лов. У невољи му је соко носио и писмо. Имао је и посестриму вилу, која му је, по народном вероваеу, у невољи помагала.
Маркова правичност и поштење, лепо су опевани у песми Марко казује на коме је царство:
"Састала се четри табора
"на убаву на пољу Косову,
"код бијеле Самодржље цркве:
"један табор Вукашина краља,
"друго табор деспота Угљеше,
"треће табор војеводе Гојка,
"а четврто царевић Уроша.
"Цареви се отимљу о царство,
"међу се се хоће да поморе,
"злаћенима да победу ножи,
"а не знају на коме је царство."
Они послаше по Марка, "јер је он код цара Душана писар био".
"Марко узе књиге староставне,
"књиге гледа, а говори Марко:
"А мој бабо, Вукашине краљу!
"мало л` ти је твоје краљевине?
"мало л` ти је?-остала ти пуста?
"већ с` о туђе отимате царство.
"А ти, стриче, деспоте Угљеша!
"мало л` ти је деспотства твојега
"мало л` ти је -остала ти пусто!
"већ с` о туђе отимате царство.
"А ти стриче, војевода Гојко!
"мало л` ти је војеводста твојега?
"мало л` ти је?-остало ти пусто!
"већ с` о туђе отимате царство.
!Видите ли, Бог вас не видео!
"књиге кажу на Урошу царство,
"од оца је остануло сину,
"дјетету је од кољена царство:
"Њему царство царе наручио
"на самрти кад је починуо."
Народ је воллео Краљевића Марка, па му није много замерао што је понекад помагао Турцима.
"И ако си турска удворица,
"опет ти си српска перјаница!"
вели народна песма.
Он Турцима никад није био искрен пријатељ, јер:
"Сами Турци међу собом зборе:
"Тешко Турком, тргујући с Марком!"
У песми Марко каје грехе, вели се:
"Бог да живи Краљевића Марка
"и његову острјелу мајку,
"која нам је јунака родила,
"да нас јунак од Турака брани."
Народне песме су овековечиле име Краљевића Марка, прославиле га, и задржале у најлепшој успомени. С тога се у једној песми и вели:
"Спомиње се Краљевић Марко,
"као добар данак у години."

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ ВУКАШИН (1366-1371)
Српском народу је претила велика опасност од Турака који су имали јаку и добро уређену војску. Стога се Вукашин старао да што више српских земаља здружи, како би се могао одбранити од турске најазде. Он је управљао земљама с десне стране реке Вардара. Под њим су били градови: Скопље, Призрен, Охрид, Прилеп, Битољ и Лерин.
Његов брат Угљеша је управљао земљама око реке Месте и с леве стране реке Струме. Градови Серез и Драма припадали њему.
Имајући њих држао је земљу на југ од Дојранског језера и Бутковског, војвода Богдан ( Љутица Богдан ), стриц Константина Дејановића.
Северно од Угљешине државе, између Вардара и Струме, с неким крајевима на десној страни Вардара, управљали су сестрићи цара Душана, Драгош и Константин Дејановић. Турци почеше нападати на српске земље и дођоше до границе Угљешине државе.
Угљеша замоли Вукашина за помоћ. Овај се одмах одазва. Скупи велику војску и дође на реку Марицу, где се његова и Згљешина војска састадоше код места Црномена и тамо се улогорила.
Угљеша и Вукашин, намерили су да Турке сасвим отерају с Балканског Полуострва.
Видећи пред собом малу турску војску, Срби се развеселе и охрабре, те нису били довољно обазриви, већ заноће у пољу без страже: отпашу оружје и пусте коње да пасу.
Турски војсковођа сазнаде како је српска војска у нереду поспала, па, иако је имао малу војску, изненада ноћу удари на Србе. Ови се иза сна страховито збунише и почеше се међусобом тући. Тако су се тукли све до зоре.
У тој забуни многи Срби изгину, а многи се подаве у Марици. Они што остадоше живи, разбегли се, ма да их нико није гонио.
Тада погибоше и Вукашин и Угљеша (1371 ).
Угљешине земље потом заузеше Турци.
"Толика се невоља и љуто зло просу на све градове и крајеве, да то нити је кад чуо, нити видео. Пошто погибе храбри деспот Згљеша, Турци се разасуше и полетеше по свој земљи(Мађедонији) као птице по ваздуху, те једне од хришћана мачем клаху, друге у робље одвођаху, а треће превремена смрт однесе. Који пак од смрти осташе, оне глад помори, јер свуда наста таква глад, какве није било откако је свет створен. А који од глада осташе, њих вуци дању и ноћу нападаху и јеђаху. О, како жалосно беше погледати! Оста земља пуста, без људи и животиња и рода свакога, јер се не нађе никакав кнез, ни војвода који би људе избавио и спасио".
Ускоро после маричке битке умро је и цар Урош.
Многи српски великаши морали су признати врховну власт турско цара, плачати му данак и помагати у ратовима. Исход маричке битке био је од пресудног значаја за опстанак српске државе, јер су се тада Турци коначно утврдили на Балканском Полуострву, те су постепено стављали пос своју власт Грке, Србе и остале Јужне Словене.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

ЦАР УРОШ НЕЈАКИ (1355-1271)
Душана наследи син, цар Урош који је тада био веома млад. Душан није стигао да потпуно уреди државу и своје великаше убеди у потребу што веће, јаче и јединствене државе. Они су га слушали, јер су га се и бојали и поштовалига. Али кад он умре, све пође другим путем. Нестаде чврсте Душанове руке, а на Урошева слаба плећа паде огроман терет. Великаши почеше вући сваки на своју страну, и не хтедоше, или не могаше, схватити штетност свога разорног рада по опасност државе. Цар Урош се борио колико је могао и за десет година после Душанове смрти одржавао је некако државно јединство. Како је његов утицај бивао све слабији, а моћ појединих властољубивих великаша све већа, српска се држава потом поче распадати.
Највише се осилише браћа Мрњавчевићи: Вукашин и Угљеша. Вукашин се прогласио краљем и завлада самостално својим земљама. Престоница му је била у Прилепу.
Балшичи: Страцимир, Ђурђ и Балша, такође се одментнуше од Уроша, прешли у католичку веру и почели самостално управљати у Зети и Северној Албанији.
Од знатнијих великаша једино остадоше верни Урошу: Лазар Хребељановић и Вук Бранковић. Цар Урош је владао ослабљеном српском државом до своје смрти (1371). Он је последњи потомак славне лозе Немањића. Народ га прозвао Урош Нејаки. Његове су мошти доцније пренесене у манастир Јасак, у Срему.