среда, 19. јануар 2011.

ЖИТИЈА СВЕТИХ

ПОВЕСТ О ДЕСНОЈ РУЦИ

СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ

која је крстила Господа



Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине. Када свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети еванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.

Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља.

Он гоњаше и убијаше не само живе људе који су у Христа веровали, него се нечовечно окоми и на мртве. Јер мошти светих што су раније пострадали, из гробова вађаше и огњу предаваше, a храмове Божје и сваковрсне светиње спаљиваше и у пепео претвараше. Па крену и у Антиохију да, с једне стране, принесе погане жртве нечестивом богу свом Аполону што је у Дафни у предграђу, a c друге, да и тамо гони хришћане и спали светиње које нађе. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаде пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Зато посла у Палестину у град Севастију, да се цело тело Крститељево које се тамо налазило, сем главе и руке, и гроб његов и храм предаду огњу и униште. Тако и би, као што пишу Никифор и Кедрин[2]. Али блажени Симеон Метафраст пише и то, да је спаљено не тело Крститељево, него неко друго тело које је било стављено место њега. Јер, каже Метафраст, патријарх Јерусалимски, сазнавши раније за наређење гонитељево, узе кришом из гроба Крститељеве мошти, и посла их у Александрију на чување, а место њих стави кости неког мртваца, и оне бише место моштију Крститељевих спаљене заједно са његовим гробом и храмом.

Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху. A од ње, као и раније, биваху чудеса. Да испричамо једно од њих:

У околини Антиохије беше једна велика и страшна змија, коју тамошњи незнабожни Јелини обожаваху као једно од својих поганих божанстава. И сваке године јој приношаху по једну жртву. А та жртва биваше овако: чедна девојка, нарочито за то чувана, давана је змији да је поједе, док је сав народ посматрао са гледалишта, које је било направљено недалеко од змијине пећине. И деси се једне године да коцка падне на једног грађанина који беше хришћанин, да своју кћер да на жртву змији. А он са многим сузама мољаше се Христу Богу и његовом светом Крститељу, да кћер његову избаве од тако горке смрти. И што се време тог богомрског празника змијиног све више приближавало отац је све већим плачем и ридањем вапијао к Богу, и призивао у помоћ светог Јована Крститеља. Дође и у храм, где се рука Крститељева чуваше, и замоли свесрдно црквењака, да му отвори, и допусти да се поклони чесној и светој руци. Ово пак чињаше са тајном, смишљеном намером, због чега и многе златнике беше понео са собом. И кад он у светом храму чињаше метанија пред кивотом у коме се чувала света рука, њему тобож случајно поиспадаше златници из недара. А црквењак, како беше златољубив, поче их марљиво скупљати. За то време овај хришћанин, целивајући свету руку Крститељеву, тајно одгризе зубима делић малога прста, сакри га, и пошто се довољно помоли, отиде добивши оно што је желео.

А када стиже онај црни дан, у који је требало невину девојку принети на жртву, слеже се народ у гледалиште. У одређени час стиже и отац, водећи кћер за жртву змији, а срце му беше пуно молитве к Богу и наде у Бога. И гле, изиђе из своје пећине она страшна змија шиштећи и са разјапљеним чељустима. И упути се својој жртви, припремљеној девојци, да је прогута, а отац не отступаше од ћерке своје, и непрестано призиваше у помоћ свевидца и Спаситеља Христа Бога и његовог Крститеља. Када се змија приближи и разјапи уста што је више могла, девојчин отац убаци змији у уста делић светог прста Крститељевог, и змија одмах паде мртва. И спасе се девојка од љуте смрти. А отац са сузама радосницама громко захваљиваше Богу Спаситељу и његовом светом Крститељу. И исприча свему народу дивно и преславно дело Божје. Народ пак који беше на гледалишту, видећи змију мртву и девојку живу где са оцем хвали Бога, најпре се веома зачуди и пренерази пред тако славним чудом, па затим удари у радост и једнодушно прослави јединог истинитог Бога који на висинама живи и на смирене погледа. И то би празник и велико весеље за све Антиохијце, јер врло велики број незнабожаца придружи се хришћанима, поверовавши у Христа Бога. А на оном месту, где се догоди ово славно чудо, подигоше дивну и огромну цркву у име светог Јована Крститеља.

А прича се и ово, да на Крстовдан архијереј подизаше и ту чесну руку Крститељеву, и она се некад пружала, а некад савијала. И тиме показивала да ли ће бити година родна или неродна. Јер када се пружала, све је изобилно рађало: и њиве, и виногради, и градине, и воћњаци. А када се савијала, бивала је неродица, и глад је наступала.

Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију. и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, али не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа[3], тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та света рука лежаше у прекрасном антиохијском храму светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то пак време Јов оде из Антиохије са чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон[4] обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење свете руке Крститељеве догоди се уочи самог светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин.

НАПОМЕНЕ:

2. Никифор Калист - црквени историчар, монах Софијског манастира у Цариграду; скончао око 1350 год.; Кедрин - исто тако познати црквени историчар, живео крајем XI или почетком XII века.
3. Византијски цар Константин VII Порфирородни царовао од 913 до 959. год.; а сродник његов Роман - од 920. до 944. год. Тако су они владали заједно од 920. до 944. године.
4. Халкидон - град у северозападном крају Витиније на обали Босфора према Цариграду.






video

ЖИТИЈА СВЕТИХ




САБОР СВЕТОГ ЈОВАНА, ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ



СИНАКСАР



Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Претече и Крститеља. А такав сабор вршио се по свима црквама у свету, и сада се врши. Но нарочито се свечано овај празник прославља у храмовима, посвећеним Крститељу, као што су: храм на Јордану, где је он Господа Христа крстио; храм у Севастији[1], где је он од Ирода посечен био; храм у Антиохији, где је свети еванђелист Лука донео десну руку његову; и у Цариграду, где је та света рука из Антиохије пренесена. Нарочито је овај празник прослављен у Цариграду, када је ова рука била пренесена. A то ce десило уочи светог Богојављења, када се врши освећење воде. И чинило се тада као да је сам свети Крститељ невидљиво дошао на освећење воде. Беше то велика радост и за цара и за сав народ. И са великом свечаношћу прославише сабор Крститеља сутрадан по Богојављењу.

Празнујмо и ми с радошћу духовном сабор светог великог Јована, Претече и Крститеља, молећи га да се моли за нас Господу Христу, да се саберемо и у Цркви небеској, у храму нерукотвореном вечном на небу, и да тамо слушамо глас оних што празнују, и да с њима празнујемо вечно Богојављење, наслађујући ce c њима гледањем лица Божјег, који јасно показује себе светима Својим, и славећи са свима небеским хоровима Оца и Сина и Светога Духа, вавек, амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Севастија - главни град Самарије.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Свети Јован Крститељ

Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом. За овај дан везује је још и догађај са руком Претечином. Јеванђелист Лука пожелео је да пренесе тело Јованово из Севастије, где је велики пророк и посечен био од Ирода, у Антиохију, своје родно место. Но успео је само да добије и пренесе једну руку која се у Антиохији чувала до десетог века, па је после пренета у Цариград, одакле је и нестала у време Турака. Свети Јован прославља се неколико пута у години, но највише свечара има овога дана, 7. јануара. Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком. Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну (в. датуме у години: 24. фебруар 25. мај 24. јун 29. август

Тридесет година поста и молчања!
To ни горске звери не могу поднети.
Лав глад своју блажи музиком рикања.
И дрво зашуми кад ветар налети,
A ти не зашуми, нит рикну, нит јекну.
Пустињом ни плач ти ни песма одјекну!
Човек ли си, реци? Како ти је име?
Да л' ћеш икад хтети проговорит' c киме?
— „Глас, глас, глас, ја сам глас, a On Реч Божја,
Послат сам да вичем деци Израиља:
Покајте се, људи, ево Он долази,
Добар плод творите свак по својој снази.
Ево, ево иде, o чудо чудеса,
Усред воде скривен огањ са небеса!
Ево јагње Божје сред вукова ходи;
Вукови, перите ћуд вучју у води!
Тридесет година молчања и поста,
Шта од твога тела сем гласа преоста?
Твоје сухо тело, сенка гласа твога,
Што вест једну гласа: ево к нама Бога!
Твоје сухо тело, трску, Ирод скpши.
Ho глас оде, оде, — нико да г' угуши.
Чиј' је глас то? од ког векови трепере?
Лава гладног? не, не — човека од вере.

РАСУЂИВАЊЕ

"Човек није нешто видљиво", рекао је св. Василије Велики. Као што кућа личи на кућу тако спољашњи човек на спољашњег човека. Но кући се одаје част према ономе ко станује у њој, тако и човеку према духу који станује у њему. И телесном виду јасно је да кућа није домаћин но само кућа у којој станује домаћин; али само духовном виду јасно је да тело није човек но само кућа у којој станује човек.

БЕСЕДА

о покорности вољи Божјој
Нека буде воља твоја и на земљи као на небу (Мат. 6, 10)
Благо Јовану Крститељу, јер испуни Јеванђеље пре Јеванђеља! Отишавши у пустињу, он се предао беше потпуно вољи Божјој, и телом и душом. И воља Божја вршила се и на земљи његовог тела као и на небу његове душе. Ни глад. ни звер не повреди му тело у пустињи кроз многе године, нити му душу повреди очајање због самоће, нити гордост због небесних виђења. Он не потражи од људи ни хлеба ни знања. Све му Бог даде што му беше од потребе, јер се беше потпуно предао вољи Божјој.
Нити он управљаше своје кораке у пустињу ни из пустиње. Невидљива крма свише крманила је животом његовим. Јер када требаше да изађе из пустиње и пође у сусрет Господу, вели се: "бысть глаголъ Божїи Іоаннγ" (Лк. 3, 2). Као невини младенац тако просто прича Јован своје општење са силама небеским: и ја га не знадох (тј. Христа); него онај који ме посла да крстим водом, он ми рече: на кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом светијем. И ја видјех и засвједочих да је овај син Божји (Јов. 1, 33—34). Како нежно и просто говори он о небеским предметима! А како је страшан, као лав, кад говори против неправде људи, против Ирода и Иродијаде! Јагње и лав у њему живе заједно. Њему је небо блиско као детету мајка. И воља Божја њему је тако приступачна и јасна као и ангелима на небу.
Господе премудри, управи према Твојој вољи живот и нас грешних у пустињи овог живота као што си управио живот св. Јована Крститеља. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Б О Г О Ј А В Љ Е Њ Е


Јеванђеље о крштењу Господа


свети Николај Велимировић Српски


Матеј, 3, 13-17. Зач. 6.


И јавиће се слава Господња, и свако ће тело видети. Јер уста Господња (тако) говорише (Ис. 40, 5).

У давна времена Господ је обећао јавити се у слави великој. Људи чули, па заборавили. Но Господ није заборавио реч Своју. Јер су речи Господње као куле камене, које се не руше. Господ је обећао доћи, но Он није дошао онда кад нам је најмање потребан, него онда кад нам је највише потребан. Док год је Господа могао заменити пророк, или ангел, дотле је Господ слао пророке и ангеле место Себе. Но када је порасло зло у свету тако, да га ни ангел није могао својом светлошћу сагорети, нити пророк својом речју умањити, тада је Господ испунио Своје давнашње обећање и јавио се на земљи. Но како се јавио Господ у слави? У неописаној смирености и послушности. Тако, да су ангели Његови изгледали светлији и пророци Његови већи од Њега. Кад су се на Јордану показали пророк и Господар, пророк је више падао у очи него Господар. Јован Претеча изгледао је чуднији и већи него Христос Господ. Са две тешке завесе заклонио је био Христос Своју славу и величину: са телом човечјим и са смиреношћу. Зато Га људи нису ни приметили нити познали, док су очи свих небеских сила биле упрте у Њега више него у сав створени свет. Обучен у истинско тело и у истинску смиреност Господ Исус дође из Галилеје на Јордан ка Јовану, да се крсти од њега.

Диван је Бог у делима Својим! Кроз сва Своја дела Он нас учи смирености и послушности. Он се крије иза дела Својих, као сунце ноћу иза звезданог сјаја, као славуј у жбуну иза песме своје.

Он позајмљује светлост своју сунцу, и сунце светли као својом сопственом светлошћу, док светлост Божја остаје скривена.

Он позајмљује глас Свој грому и ветровима, и ови се чују, а Он се не чује.

Он позајмљује красоту Своју планинама и пољима, и планине и поља блистају красотом као својом, док красота Божја остаје у тајности.

Он позајмљује убавост и мирис цвећу пољскоме, и убаво цвеће мирише као својим сопственим мирисом, док мирис Божји остаје неопажен.

Он позајмљује снагу свакоме створењу, и сва створења диче се једно пред другим снагом као својом, док безмерна снага Божја нити виче нити се дичи.

Он позајмљује човеку од ума Својега, и човек умује и мисли као својим умом, док ум Божји стоји у затишју од ларме и у заклону од похвале света.

Тако нас Господ учи смирености. Јер све то што чини, Он чини колико по самој природи Својој, толико и ради човека. Да би се човек застидео и тронуо од глупе охолости. Да се не би човек хвалисао самим собом, не имајући никаквих добрих дела, него да би пуштао напред дела своја, а он ходио позади њих, као Бог позади дела Својих. једва чујан и једва видан, као пастир иза многобројног стада.

Диван је Бог када нас учи смирености. Но диван је Бог наш и када нас учи послушности. Никад човек не може бити тако послушан као Бог. Човек баца семе у њиву и оставља га Богу. За један дан човек баци семе у њиву, а Бог стоји код семена стотину дана, те га чува, и греје, и оживотворава, и поступно извлачи из земље као траву, и поступно пуни траву зрном, и поступно чини те семе сазрева, док човек опет не уђе у њиву, да за дан два сабере зрно и однесе у житнице.

Гавран излеже тиће, и напусти их, и не брине ништа више о њима. А Бог прима бригу на Себе и послушно дан и ноћ бди над младунцима. Рибе баце икру и оду, а Бог остаје, да из икре излеже мале рибе и да се постара о њиховој исхрани и развитку. Безбројна сирочад, и људска и животињска, пропала би, када Бог не би о њима бринуо. Даноноћно бди Бог над свима Својим створењима, ослушкује њихове жеље и задовољава њихове потребе.

Бог слуша молбе и молитве људи и испуњује их; испуњује их послушно увек, кад год те молбе и молитве нису везане са грехом. Молитве пак, које хоће Бога да увуку у грех и да Га учине саучесником људскога греха, - те молитве Бог одбија и не слуша их. А од свих молитава Бог најрадије слуша скрушене молитве покајника, који моле за опроштај грехова. Јер ништа у свету није корисније за човека од опроштаја греха, од ослобођења од греха. С тиме човек постаје нова твар, тиме он почиње нови живот, живот сина на место живота слуге. Зато су сви пророци од увек тражили од људи покајање. Зато и Свети Јован Претеча не само проповеда покајање, него врши и крштење покајања, да би људи видљиво запечатили своје покајање. Што год веће покајање, то већа одрешеност од света и привезаност Богу; да, то бржа и послушност Божја према молитвама људи.

И тако никад човек не може бити ни тако смирен као Бог, нити тако послушан као Бог. Кроз сва своја створења на небу и на земљи Бог учи људе смирености и послушности. Ту поруку Бог нуди људима из Своје превелике љубави према човеку и из Своје пламене жеље, да се сви људи спасу и да ниједан не погине.

Но све ове поуке о смирености и послушности Бог је давао људима посредно, или кроз створену природу, или кроз Своје пророке и избранике и ангеле. Тек у лицу Господа Исуса Бог даје ову поуку људима непосредно, кроз Самога Себе, обученог у тело. У сваком тренутку Свога земаљскога живота, од рођења у пећини до распећа на крсту, Господ Исус је једна жива поука људима у смирености и послушности. Таква жива поука је Он и у своме крштењу на Јордану.

Јован је био јунак дана. Христа није нико ни познавао. Па и кад су Га познали, грешни људи сматрали су Јована већим од Њега. Јовану врви народ са свих страна, неуки и учени, сиромашни и богати. Јован је много падао у очи, како својом спољашношћу, тако и својим пустињачким и испосничким животом, а тако исто и својим чудним речима. Нису толико људи врвели ка Јовану из осећања своје грешности, нити из чежње за покајање, колико из радозналости, да виде и чују једног необичног човека. Пуста радозналост! Колико нам она драгоцена времена одузме, не дајући нам зато ништа, осим пролазне људске сладуњавости, која се брзо обраћа у горчину! Колико нас она умрежава у своје мреже и колико одлаже и одлаже наше покајање и с тим и наше спасење!

Христос не изазива радозналост. У маси народа Он лагано корача ка Јордану. Он ничим не пада у очи народу,нити ико обраћа пажње на Њега. Његов изглед није тако необичан као Јованов, нити је Његова одећа тако чудна, нити је Његов живот тако сурово испоснички.

Он се умешао у гомилу, и гомила се кретала с Њим из Галилеје ка Јордану, једући и пијући с Њим и разговарајући као и са сваким другим човеком из те исте гомиле. Велики Исаија унапред је то предочио и провидео рекавши: и видесмо Га, и не беше ништа на очима, чега ради бисмо Га пожелели (Ис. 53, 2).

Али у целом скупу на Јордану беше један човек, један једини, који Га познаде, и то истински познаде. То беше сам Јован Крститељ. И засветлише очи у оштрога пустињика, и замукнуше за час громовита уста његова, и заборави Јован на сву осталу гомилу људи, у води и око воде, па указујући прстом на Исуса умилно рече: гле јагње Божје (Јов. 1, 29)!

Јагње Божје! Са ове две речи изразио је Претеча смиреност и послушност Господа Исуса. Он је смирен као јагње, и Он је послушан као јагње. И то смирен пред Богом и послушан Богу. Зато и каже: јагње Божје. Као јагње Он ходи кротко и смерно. И као што јагње ходи и на пашу и на кланицу са истом преданошћу своме пастиру, тако и Христос ходи тамо куда Га Отац небески упућује: на рођење у пећини, на крштење у Јордану, на распеће на крсту, вазда са истом готовошћу и истом преданошћу.

Но уз речи јагње Божје Јован додаје још и ове речи: које узе на се грехе света. Како узе Христос грехе света на се? Својом љубављу и Својом жртвом, што је једно од другог нераздвојно; јер нити има праве љубави без жртве, нити се чини права жртва без љубави. По Својој љубави Христос сиђе у овај телесни свет и обуче се у слабо људско тело. Овај свет није онако чист и красан и мио какав је био пре греха Адамова. Од греха је свет овај навукао на себе тамну и дебелу телесну образину, какву сада носи. Свет прозрачни постао је свет дебелости и таме; свет чисти постао је свет нечисти; свет красни - свет наказни и ругоба; свет мили - свет сурови. У тај свет спустио се Најпрозрачнији, Најчистији, Најкраснији и Најмилији. Тиме је Он већ узео на Себе грехе света, - тиме што се јавио у свету у телу света, које је грубо и које се храни грубом храном. Прво тиме, дакле, што је примио на Себе тело, какво је тело постало после првородног греха.

Друго и тиме, што је из љубави снисходио, да испуни све законе, који су дати људима после греха. Сам, немајући потребе у овим законима, Он је снисходио, да их све испуни, све - како законе дате природи, тако и законе дате људима. Зато је се подвргао и глади и жеђи и умору и болу сваке врсте, као и остали смртни људи; и зато је морао да лагано расте, као и све што се рађа. кроз пуних тридесет година, пре него ли отпочне Своју јавну службу. Најзад зато је и обрезан био; зато се и крстио; зато је и у храм ходио на молитву; зато је плаћао порез ћесару. Све законе после првородног греха Он је примио на Себе и испунио их. Зато се и каже: Он узе на се грехе света. Наиме, Он узе на се испуњење свих закона, и то са онолико послушности и лакоће, са колико су непослушности и тешкоће људи и те законе испуњавали.

И најзад треће тиме, што принесе Себе на жртву за грехе света. Својим добровољним распећем на крсту; тиме што би заклан као јагње и проли Своју невину крв за грехе многих. Истина, цео је Његов земаљски живот жртва, као што је цео Његов живот уопште љубав. Жртва је и то што је Он примио тело на Себе; жртва је и то што је Он примио закон на Себе. Но на крсту Он је крвљу запечатио Своју жртву и раздрао са свим рукописаније наших грехова. На крсту Он показа како сав ужас људског греха, тако и сву љубав Божју, која иде до саможртвовања.

И тако Христос узе на Себе грехе света на три начина:

прво, примивши тело на Себе,

друго, примивши закон на Себе и

треће, примивши жртву на Себе.

Онда када се Господ појавио у свет, обучен у тело, и као телесан подчинио се закону, тај догађај пропраћен је једном чудном природном појавом - појавом звезде на Истоку; затим још и слетањем ангела на земљу; па радовањем пастира витлејемских; па поклоњењем простих пастира и мудрих звездара Њему, божанском Младенцу. Но томе догађају следовало је Иродово клање деце и бекство Спаситеља у таму египатску испред још црње таме - јерусалимске.

Онда када се Господ јавно и јасно подчинио закону људском и примио крштење на Јордану, и тај догађај опет пропраћен је једном чудном природном појавом - по доцнијем сазнању Божјих светитеља - наиме: заустављањем воде у реци Јордану уступањем мора назад. Море видје и побјеже, Јордан возвратисја вспјат. Затим, небо се отворило, глас се чуо Оца небеског и видео се Дух Свети у виду голуба. Род човечји је то осетио и видео кроз свога представника, Светог Јована Крститеља. Но томе догађају следовао је четрдесетодневни пост Христов и мрак и ужас сатанског искушења. А потом појава ангела, који Му служаху.

Па и онда када је Господ све своје страдање у телу на земљи запечатио мукама и крвљу на крсту, и тај догађај пропратила је природа страшним појавама: потресом земље, помрачењем сунца, распрскавањем камења и отварањем гробова. Живи и мртви осетили су страховиту величину божанске жртве на Голготи: разбојници и незнабошци поверовали су у Сина Божјег, а мртви су се појавили на улицама јерусалимским. И томе догађају следовала је тама, тама ван гроба и тама у гробу; после чега је дошло коначно свануће, коначна победа и коначно - васкрсење. И опет појава ангела!

И тако ова три догађаја у животу Христовом дају нам најјаснију и најнепосреднију поуку божанског смирења и божанске послушности. Небесна радост и узвишеност свакога од њих преплиће се са ужасом људског злочина и сатанске саблазни. Но у сва три случаја Христос је изишао као сјајан победилац: над човеком Иродом, после Свога рођења; над сатаном, после Свога крштења и над удруженим људима и сатаном, после Своје смрти. А крштење на Јордану божанствени Матеј овако описује:

У време оно дође Исус из Галилеје на Јордан ка Јовану, да се крсти од њега. А Јован Му се опираше говорећи: ја треба да будем од тебе крштен, а ти ли долазиш к мени? Јован је познао Христа, али није познао Његов план спасења. И сад се открива јединствена сцена у историји људској: да се Бог надмеће у смирењу са човеком! Јован крштава грешнике ради покајања. Међутим, њему прилази безгрешни, који нема за шта да се каје и захтева да се и Он крсти. Јован, јачи духовном силом од свих смртних људи око себе, наједанпут познаје у Христу Јачега од себе. И, пре него што Га је видео, Јован је већ знао, да је Он дошао на земљу и да је међу људима. Међу вама стоји кога ви не знате (Јов. 1, 26). Но тек када је стао лицем с Њим, он Га је познао и указао људима прстом на Њега: гле, јагње Божје! Чим Га је свети Јован видео, Он је могао мислити, да је његова улога као Претече завршена, и рећи, као негда праведни Симеон: сад отпусти с миром слугу свога Господе (Лк. 2, 29), или као што је сам Јован доцније једном приликом рекао: Он треба да расте а ја да се умањујем (Јов. 3, 30). Али не; место да се деси то што Јован мисли и очекује, њему Христос задаје један неочекиван задатак. Увршћен мећу грешне људе, безгрешни Христос тражи од Јована, да овај учини с Њим што је чинио и с другима, то јест, да Га крсти у реци као што је крштавао и друге. Јованово опирање томе сасвим је разумљиво смртним људима. Ах, страшно је, браћо, увести у воду чистијег од воде! Страшно и престрашно створењу спустити руку своју на главу Створитеља. Како ће се усудити човек од праха и пепела ставити руку на Онога коме су херувими подножје ногама Његовим!

Но Христос брзо завршава разговор са Јованом једном кратком али одлучном реченицом: остави (то) сад јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада Јован остави Га. Тиме Господ хоће да каже: прекини за сад реч о моме и твоме достојанству, и о томе ко је од нас двојице већи и јачи. Данашњи дан није зато одређен, но за нешто друго. Доћи ће време, кад ће се јавити и то што ти говориш. Не можемо ми људе научити ничему, што не будемо ми претходно сами извршили. Ко ће нам иначе веровати? И у чему би се ми иначе разликовали од законика и књижевника јерусалимских, који уче а не творе? Сав закон ми морамо извршити, да би свему закону дали један виши, духовни смисао и значај. И ја треба да се прво крстим водом, да бих потом крштавао Духом Светим и огњем. План спасења објављује се самим својим извођењем. Што ти је сад нејасно, биће ти ускоро јасно. Небеса ће се открити и оправдати ово, што Ја захтевам од тебе.

Колико је Јован у први мах био устрашен, да изврши крштење над Христом, толико је сада био послушан заповести Месије. И небеса су заиста похитала да оправдају и благослове чин Претечених руку. ("Тројаки је узрок био, да Спаситељ прими крштење од Јована. Прво, да би тако, пошто се већ родио као човек, испунио сваку правду и смирење пред законом. Друго, да би Својим крштењем утврдио значај Јованова крштења. Треће, да би освећујући воду Јорданску показао кроз слетање голуба силазак Духа Светога у часу крштавања верних", Јероним).

Христос се погружава у воду, не да Себе очисти, него да символички потопи старога човека. Својим погружењем у воду Он мислено понавља потоп света у време Ноја, и понавља потоп Фараона и његове египатске војске у Црвеном Мору. У светском потопу потопило се грешно човечанство, у црвеном Мору потопио се Фараон, непријатељ Бога живога. Христос је узео грехе људи на Себе. Добровољно Он је пристао, да се Он потопи на место грешног човечанства; драговољно Он је примио на Себе судбу потопљеног Фараона, непријатеља Бога живога. Он погружава у воду Своје тело, као да га сахрањује у гроб. Он се погружава у воду за тренутак, а потом се уздиже и излази из воде. Тиме Он понавља ону страховиту лекцију, коју је Бог пружио људима потопом грешника у време Ноја, и потопом Фараона у Црвеном Мору. Тиме Он на видљив начин но ћутке казује оно што је доцније казао речима ученоме кнезу Никодиму, наиме: ако се ко наново не роди, не може видети царства Божјега (Јов. 3, 1). Но наново се може родити још у овоме животу ко умре староме човеку, или друкчије речено: у коме умре стари. грешни човек. Ко се погрузи са својим грехом, а уздигне се чист од греха. Ко се погрузи телом као телесан човек, а уздигне духом као духован човек. Ко закопа себе с Христом крштењем као у гроб (Колос. 2, 12). Ко потопи гордост, непослушност, себичност и сваку нечистоту старога, грешнога човека, а он уздигне смирење и кротост, послушност и љубав. Ко умре себи, а оживи Богу (Рим. 6). Једном речју: ко себе сахрани као грешник и поново се роди као праведник, - тај ће остварити онај пример, који му је дао Христос Својим Крштењем у води Јорданској. "Пре него ли отпочне други живот, треба са првим окончати", говори Василије Велики. О, како је многозначајно и како многопоучно Христово крштење погружењем Његова светог тела у воду! Само безгранична мудрост Божја могла је устројити толико корисно и поучно за људе крштење на Јордану. Само та безгранична мудрост, која види прошлост и будућност као и садашњост, могла је да веже почетке са крајевима људске историје и да доведе у везу потопе грешног човечанства са погружавањем Христа у воду. Само та неисказана мудрост може једном сликом, једним чином, једним знаком да каже више него сви људски језици на земљи. Јер, гле, цео начин нашега спасења казан је чином Христовог крштења у Јордану.

И крстивши се Исус изиђе одмах из воде. И гле, отворише Му се небеса, и виде Духа Божјега где силази као голуб и дође на Њега. И гле, глас с неба који говори: ово је Син мој љубазни, који је по мојој вољи. Није Дух сишао на Христа док је био погружен у води, него кад је изишао из воде. Тиме Мудрост Божја хоће да нам покаже, да на старога човека, који је жив греху а мртав Богу, Дух Божји не силази. Него Дух Божји силази само на човека наново рођена, духовно препорођена, који је умро греху и оживео Богу.

Дух сиђе на Христа у виду голуба ("Голуб се спустио над главу Исусову, да нико не би помислио, да је глас Оца управљен био Јовану а не Господу" Јероним), не оваплоћен у голуба, као што је Христос оваплоћен у човека, него само у виду голуба, као голуб. То значи, да се Дух може јавити и у неком другом виду. И заиста Он се јавио доцније апостолима у виду огњених језика и као духање силнога ветра (Дела Ап. 2, 2). У књизи постања за Духа се вели: И Дух Божји носаше се над водом (1, 2). Дух Божји се, дакле, јавља у разним видовима, сходно догађајима, које Он освећује или покреће. Но сваки Његов вид показује Га као нешто делателно, покретно и чисто, што Собом проузрокује топлоту, покрет и чистоћу. При крштењу водом на Јордану Дух се јавио у виду кротког голуба, а при крштењу апостола Духом Светим и огњем у Педесетници; Он се јавио у виду силнога ветра и пламена. Тиме је показана разлика између крштења Јованова и крштења Христова. Крштење Јованово, или крштење водом, чини људе кротким и чистим као голубове, а крштење Христово, или крштење духом, чини људе силним и пламеним ("Пошто се човек састоји из две части: из душе и тела, то је и очишћење двојако: бестелесно за оно што је бестелесно, и телесно за тело. Вода очишћава тело, а Дух (очишћава и) запечаћава душу", Кирил Јерусалимски, Огласителное поучение III). Силазак Духа у виду голуба - као што и Свети Оци тумаче - напомиње голуба, кога је Ноје три пута пуштао из своје лађе, да њиме испита, да ли се земља осушила. И голуб му се вратио са маслиновим листом у кљуну. Маслинов пак лист означава мир; мир међу Богом и човеком. И сада, после Христовог изласка из воде, после символског потопљења старога човека у води, јавља се над главом Христовом Дух у виду голуба, да покаже, да је по овом престао, и да је мир завладао међу Богом и новим човеком. Зашто овај голуб не носи маслинов лист у кљуну, као знак мира? Зато што је ту, место маслиновог листа, сам Господ Христос, најсавршенији знак мира међу Богом и човеком. међу небом и земљом. Он је маслинов лист у Новоме Стварању. Зато голуб, летећи над Христом, нема потребе да држи други знак мира, други маслинов лист. Христос је крај потопа и почетак мира.

И гле, глас с неба! Небо отворено, Дух у виду голуба, и још уз то гле, глас с неба! Тако је многозначајно крштење Христово, да се при истом не јављају само ангели, него сама Света Тројица: Отац, Син и Дух Свети; Отац у виду гласа с неба, Дух у виду голуба, и Син као нови и савршени човек, као Богочовек.

Ово је син Мој љубазни, који је по Мојој вољи! Тим речима Бог Отац објављује Сина Свога Исуса. У тим речима и сопственим гласом и речима и речи моћнога архангела Гаврила, изречене пресветој Деви Марији: и назваће се син Највишега (Лука 1, 32), и још: и назваће се Син Божји (1, 35). Сада Га уистини Бог Отац и назива Сином Својим, Сином љубазним. Јер Христос је једини Син Божји по рођењу и вечности, и једини Син Божји по рођењу и времену. Бог Отац не назива све људе Својим синовима но само Христа. Јер остали људи могу се назвати синовима Божјим по усиновљењу од Бога, и то због Христа и у име Христа. И кад Христос доцније говори људима: један је Отац ваш на небесима, Он тиме не мисли да каже нешто друго, него да су људи само по усиновљењу синови Божји. Само превелика љубав Божја може називати Своја створења синовима. Но Христос је једини и истински Син Божји и по љубави и по бићу.

Зато се и каже: Син Мој љубазни, који је по Мојој вољи. Овим двема реченицама појачава се израз Очеве љубави и Очевог благовољења према Сину Своме. Вечна веза, коју има Отац са Сином, није ослабила нити се Њихова међусобна љубав охладила тиме што је Син сишао у грешни свет, обучен у слабо тело човечје.

И тако, крштење Христово у Јордану везано је са откровењем Свете Тројице човечанству. Од тога откровења нема већега. Јер тиме нам је показана тајна тројединог бића Божјег. Спаситељ је отпечатио на Јордану и ту највишу тајну на небу и на земљи. Велимо - и на земљи, јер тројичношћу Божјег бића објашњава и најдубље тајне самога човека човекова тројичност, јер је речено још на самом почетку Светога писма, да је Бог створио човека по Своме обличју (Постање 1, 26). Зато се празник Христовог крштења и назива Богојављењем. Јер се Бог јавио на реци Јордану онакав какав је, уколико је то јављање приступачно човеку у телу. Још се овај празник назива и Просвећењем. Јер се њиме дух човеков озарава познањем најдубље божанске тајне. Он се назива Просвећењем још и зато, што крштење Христово погружавањем у води просвећује наш разум, чисти наше срце и облагорођава нашу душу познањем начина нашега спасења који се састоји у сахрањивању старога човека и рођењу новога, или другим речима: у смрти свега нашег грешнога и смртнога јестества и оживљењу безгрешнога и бесмртнога.

Све што се догодило при крштењу Христовом, догађа се и при крштењу свакога од нас. ("Господ, који управља животом нашим, установио нам је завет крштења, које има у себи слику смрти и живота... вода има слику смрти, која прима тело на погребење, а Дух улева животворну силу, која обнавља живот душе наше од смрти греховне у првашњи живот", Василије Велики, О крштењу). Погружавањем у воду ми умиремо с Христом, дизањем из воде ми се сједињавамо са живим Христом. Кротки Дух Божји као голуб лепрша се над нама, надахњујући нас Својом свемоћном благодаћу. А Отац нас кроз љубав Исуса Христа усиновљава и проглашује то усиновљење Својим гласом. Ко може знати, шта се у часу крштења дешава у души свакога младенца? Помрачени и утучени доцнијим грехом ми заборављамо највећу небесну тајну, која нам се при крштењу открива. Јер крштењем ми се чистимо од свакога греха, али после нашег крштења долазе сатанска искушења, којима Христос није подлегао, но којима ми подлежемо. Но они од нас, који се брину о спасењу своме дан и ноћ, са потпуним смирењем и послушношћу према Богу, могу се удостојити откривења превелике тајне божанске, која се показала на Јордану, као што су се удостојили овога виђења многи светитељи и мученици за Христа. Мучеништво за Христа пак сматра се трећим крштењем; пошто је прво Јованово крштење, крштење водом, а друго Христово, крштење, Духом Светим и огњем. Ово треће крштење, крштење мученичко, назива се крштењем крвљу. Мученици Христови, који су крштени проливањем крви своје за Христа, обично су виђали много од Јорданске тајне, откривене при крштењу Христа. Најпознатији пример овога видовитог крштења крвљу јесте смрт првомученика Христовог, архиђакона Стефана. Где стоји о томе написано. А Стефан будући пун Духа Светога погледа на небо и виде славу Божју и Исуса где стоји с десне стране Бога. Ту је, дакле, показан и Дух. и Син, и Отац. И повика Стефан: ево видим небеса отворена и Сина човечјега где стоји с десне стране Богу. И би засут камењем од Јевреја (Дела Ап. 7, 55-60).

Постарајмо се и ми, да јаком вером, добрим делима и братским саучешћем у радости и страдању наших ближњих, а све у смирењу и послушности према живоме Богу, повратимо безгрешну чистоту, у коју смо обучени крштењем, па ћемо се и ми удостојити славе, радости и вечне красоте Божјих светитеља и мученика. Тако ћемо се и ми просветити, небо ће се над нама отворити, и Бог ће нам се јавити - Отац, Син и Дух Свети, Тројица једнобитна и неразделна, којој нека је слава, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Б О Г О Ј А В Љ Е Њ Е


Богоявление. XIV век, Монастырь Высокие Дечаны, Сербия

Евангелие о Крещении Господа Мф., 6 зач., 3:13-17.
Святитель Николай (Велимирович)
И явится слава Господня, и узрит всякая плоть [спасение Божие]; ибо уста Господни изрекли это (Ис.40:5).
В давние времена Господь обещал явиться во славе великой. Люди услышали — и забыли. Но Господь не забыл слова Своего. Ибо слова Господни подобны твердыням каменным, нерушимым. Господь обещал прийти; однако Он пришел не тогда, когда Он нам менее всего нужен, а тогда, когда Он нам нужен более всего. Доколе Господа мог заменить пророк или ангел, дотоле Господь посылал вместо Себя пророков и ангелов. Но когда зло в мире возросло настолько, что ни ангел не мог попалить его своим светом, ни пророк — умалить своим глаголом, тогда Господь исполнил Свое древнее обетование и явился на земле. Но как явился Господь во славе? В неизреченном смирении и послушании. Так, что ангелы Его казались светлее Него, а пророки Его — более Него. Когда на Иордане стояли пророк и Владыка, пророк был заметнее, нежели Владыка. Иоанн Предтеча выглядел более дивным и великим, чем Господь наш Иисус Христос. За двумя тяжелыми завесами скрыл Христос Свою славу и величие: за телом человеческим и за смирением. Потому люди не заметили и не познали Его, в то время как очи всех небесных сил были устремлены на Него больше, нежели на весь сотворенный мир. Облеченный в истинное тело и истинное смирение, Господь Иисус Христос приходит из Галилеи на Иордан к Иоанну креститься от него.

Дивен Бог в делах Своих! Чрез все Свои дела Он учит нас смирению и послушанию. Он скрывается за делами Своими, как солнце ночью — за сиянием звезд, как соловей в кустарнике — за своею песней.

Он дает взаймы солнцу Свой свет, и солнце светит им как своим собственным, в то время как свет Божий остается сокровенным.

Он дает глас Свой грому и ветрам, и их слышно, а Его — нет.

Он дает лепоту Свою горам и долинам, и горы и долины блистают лепотою как своею, а лепота Божия остается в тайне.

Он дает красу и благоухание цветам полевым, и прекрасные цветы благоухают как своим собственным ароматом, а благоухание Божие остается незаметным.

Он дает силу всякому творению, и все творения гордятся друг перед другом силою как своею, а безмерная сила Божия не кричит и не гордится.

Он дает человеку от ума Своего, и человек рассуждает и думает как своим умом, а ум Божий пребывает в тиши, вдали от молвы, укрытый от похвалы мира.

Так Господь учит нас смирению. Ибо все, что Он делает, Он делает сколько по самой природе Своей, столько же и ради человека. Да устыдится человек и да отвергнет безумную гордыню. Да не хвалится человек самим собою, не имея никаких добрых дел; но да пускает он вперед дела свои, а сам да идет позади них, как Бог позади дел Своих, едва слышимый и едва видимый, словно пастырь за многочисленным стадом.

Дивен Бог тогда, когда учит нас смирению. Но дивен Бог наш и тогда, когда учит нас послушанию. Никогда человек не может быть так послушлив, как Бог. Человек засевает ниву и оставляет ее Богу. Человек за один день засевает ниву, а Бог стоит над семенем сотню дней, и хранит его, и согревает, и животворит, и постепенно извлекает из земли в виде травы, и постепенно наполняет траву зерном, и постепенно доводит его до зрелости, пока человек опять не придет на ниву, дабы за день-два собрать зерно и убрать в житницы.

Ворон выводит птенцов — и бросает их, и более нисколько о них не печется. А Бог берет попечение о них на Себя и день и ночь послушно бдит над детенышами. Рыбы мечут икру и уходят, а Бог остается, чтобы вывести из икры мальков и позаботиться об их пропитании и развитии. Бесчисленные сироты — и человеческие, и звериные — погибли бы, если бы Бог не пекся о них. Деннонощно бдит Бог над всеми Своими творениями, внимает их желаниям и удовлетворяет их потребности.

Бог слушает прошения и молитвы людей и исполняет их; исполняет их послушливо всегда, когда эти прошения и молитвы не связаны со грехом. Молитвы же, коими Бога хотят вовлечь во грех и сделать соучастником человеческого греха, Бог отвергает и не слушает. А из всех молитв Бог с наибольшим благоволением слушает сокрушенные молитвы кающихся, просящих оставления грехов. Ибо нет в мире ничего полезнее для человека, чем оставление грехов, чем освобождение от греха. Чрез то человек становится новою тварью, чрез то он начинает новую жизнь, жизнь сына вместо жизни раба. Потому все пророки испокон веков требовали от людей покаяния. Потому и святой Иоанн Предтеча не только проповедует покаяние, но и совершает крещение покаяния, дабы люди запечатлели свое покаяние видимым образом. Чем больше люди каются, тем больше они отлепляются от мира и прилепляются к Богу; и — тем скоропослушливее делается Бог к молитвам людей.

И, таким образом, никогда человек не может быть ни столь же смиренен, как Бог, ни столь же послушлив, как Бог. Чрез все Свои творения на небе и на земле Бог учит людей смирению и послушанию. Бог дает людям наставление сие из Своей величайшей любви к человеку и из Своего пламенного желания, дабы все люди спаслись и никто не погиб.

Но все те уроки смирения и послушания Бог преподавал людям косвенно, или чрез сотворенную природу, или чрез своих пророков, избранников и ангелов. Лишь в лице Господа Иисуса Христа Бог научает сему людей непосредственно, чрез Самого Себя, облеченного в тело. Каждое мгновение Своей земной жизни, от рождества в вертепе до распятия на кресте, Господь Иисус Христос является для людей живым уроком смирения и послушания. Таким же живым уроком явился Он и при Своем крещении на Иордане.

Иоанн был героем дня. Христа никто не знал. Да и когда Его узнали, грешные люди считали Иоанна большим Его. К Иоанну выходит народ со всех сторон, простецы и ученые, бедные и богатые. Иоанн весьма бросался в глаза как своею внешностью, так и своим пустынническим и постническим житием, а также своими дивными глаголами. Люди стремились к Иоанну не столько из осознания своей греховности или из жажды покаяния, сколько из любопытства, чтобы увидеть и услышать необычного человека. Праздное любопытство! Как много драгоценного времени отнимает оно у нас, ничего не давая нам взамен, кроме преходящей человеческой сласти, коя быстро обращается горечью! Как уловляет оно нас в свои тенета, все отлагая и отлагая наше покаяние, а вместе с тем и наше спасение!

Христос не вызывает любопытства. В толпе народа Он медленно шагает к Иордану. Он ничем не бросается людям в глаза, и никто не обращает на Него внимания. Его вид не так необычен, как вид Иоанна, и Его одежда не такая удивительная, и Его жизнь не такая суровая и постническая.

Он смешался с людской массой, и эта масса двигалась с Ним из Галилеи к Иордану, люди ели и пили с Ним и разговаривали с Ним, как и со всяким другим человеком из той же толпы. Великий Исаия заранее предусмотрел сие и предупредил о сем, возвещая: и мы видели Его, и не было в Нем вида, который привлекал бы нас к Нему (Ис.53:2).

Однако среди всех, собравшихся на Иордане, был один человек, один-единственный, который познал Его, и познал истинно. Это был сам Иоанн Креститель. И засияли очи строгого пустынника, и умолкли на мгновение громоподобные уста его, и забыл Иоанн о всей прочей массе народа, в воде и у воды, и, указуя перстом на Иисуса, умиленно изрек: вот Агнец Божий (Ин.1:29).

Агнец Божий! Сими двумя словами выразил Предтеча смирение и послушание Господа Иисуса Христа. Он смиренен, как агнец, и Он послушен, как агнец. И смиренен Он пред Богом и послушен Богу. Потому и говорится: Агнец Божий. Как агнец, Он ступает кротко и смиренно. И как агнец идет и на пажить, и на заклание с равной преданностью своему пастырю, так и Христос идет туда, куда управляет Его Отец Небесный: на рождество в вертепе, на крещение на Иордане, на распятие на кресте — всегда с равной готовностью и равной преданностью.

Но к словам вот Агнец Божий Иоанн добавляет еще и следующее: Который берет на Себя грех мира. Как Христос берет на Себя грех мира? Своею любовью и Своею жертвой, которые неотделимы друг от друга; ибо нет ни истинной любви без жертвы, ни принесения истинной жертвы без любви. По Своей любви Христос сошел в этот телесный мир и облекся в немощное человеческое тело. Мир сей не так чист, и прекрасен, и любезен, каков он был до греха Адамова. Грех напялил на этот мир темную и дебелую плотскую образину, кою мир ныне носит. Мир прозрачный стал миром дебелости и тьмы; мир чистый стал миром нечистым; мир прекрасный — миром отвратительным и уродливым; мир любезный — миром суровым. В мир сей спустился Прозрачнейший, Чистейший, Прекраснейший и Любезнейший. Тем Он уже взял на Себя грех мира — тем, что явился в мире в теле мира, теле грубом и питающемся грубою пищей. Итак, Он взял на Себя грех мира, во-первых, тем, что принял на Себя тело, таким, каким оно стало после первородного греха.

Во-вторых, и тем, что из любви Он снизошел до исполнения всех законов, данных людям после грехопадения. Сам не имея потребности в этих законах, Он снисходил до исполнения их всех, всех — как законов, данных природе, так и законов, данных людям. Потому Он подвергал Себя и голоду, и жажде, и утомлению, и различной боли, как и прочие смертные люди; и потому Он должен был медленно расти, как и все родившееся, на протяжении целых тридцати лет, прежде чем начать Свое общественное служение. Наконец, потому Он и был обрезан; потому и крестился; потому и ходил в храм на молитву; потому платил подать кесарю. Все законы после первородного греха Он принял на Себя и исполнил их. Потому и говорится: берет на Себя грех мира. То есть Он взял на Себя исполнение всех законов, и при сем с тою же мерой послушания и легкости, с какою мерой непослушания и затруднений люди исполняли эти законы.

И, наконец, в-третьих, тем, что Он принес Себя в жертву за грех мира, Своим добровольным распятием на кресте; тем, что Он был заклан, как агнец, и пролил Свою невинную кровь за грехи многих. Воистину, вся Его земная жизнь есть жертва, как и вся Его жизнь вообще есть любовь. Жертва — и то, что Он принял на Себя тело; жертва — и то, что Он принял на Себя закон. Но на кресте Он кровью запечатлел Свою жертву и окончательно раздрал рукописание наших грехов. На кресте Он показал как весь ужас человеческого греха, так и всю любовь Божию, доходящую до самопожертвования.

Так, Христос взял на Себя грех мира тремя способами: во-первых, приняв на Себя плоть; во-вторых, приняв на Себя закон; и в-третьих, приняв на Себя жертву.

Когда Господь, облеченный в тело, пришел в мир и, как телесный, подчинился закону, это событие сопровождалось дивным явлением природы — возникновением звезды на Востоке; а затем — и схождением ангелов на землю; и радостью пастухов вифлеемских; и поклонением простецов-пастухов и мудрецов-волхвов Ему, Богомладенцу. Но за событием сим последовало убийство Иродом детей и бегство Спасителя во тьму египетскую от еще более черной тьмы — иерусалимской.

Когда Господь явно и ясно подчинился закону человеческому и принял крещение на Иордане, и это событие тоже сопровождалось дивным явлением природы, как позднее узнали угодники Божии, а именно: вода в реке Иордан остановилась, море отступило назад. Море виде и побеже, Иордан возвратися вспять (Пс.113:3). Затем небеса отверзлись, и был слышен глас Отца Небесного, и был виден Дух Святый, как голубь. Род человеческий почувствовал и увидел сие чрез своего представителя, святого Иоанна Крестителя. Но за этим событием последовал сорокадневный пост Христов и мрак и ужас диавольского искушения. А потом — явление ангелов, которые служили Ему.

И тогда, когда Господь все Свои страдания во плоти на земле запечатлел муками и кровью на кресте, природа и это событие сопроводила страшными явлениями: земля потряслась, солнце помрачилось, камни расселись, гробы отверзлись. Живые и мертвые ощутили страшное величие Божией жертвы на Голгофе: разбойники и язычники уверовали в Сына Божия, а мертвые явились на улицах иерусалимских. И за сим событием последовала тьма, тьма вне гроба и тьма во гробе; после чего наступил окончательный рассвет, окончательная победа и — окончательное воскресение. И снова — явление ангелов!

И так эти три события в жизни Христовой дают нам самый ясный и непосредственный урок Божественного смирения и Божественного послушания. Небесная радость и возвышенность каждого из них переплетаются с ужасом человеческого злодеяния и диавольского соблазна. Но во всех трех случаях Христос одержал блистательную победу: над человеком Иродом, после Своего рождества; над сатаною, после Своего крещения; и над собравшимися вкупе людьми и сатаною, после Своей смерти. Крещение же на Иордане Божественный Матфей описывает вот как:

Тогда приходит Иисус из Галилеи на Иордан к Иоанну креститься от него. Иоанн же удерживал Его и говорил: мне надобно креститься от Тебя, и Ты ли приходишь ко мне? Иоанн познал Христа, но не познал Его плана спасения. И ныне открывается единственная в истории человеческой сцена: Бог соревнуется в смирении с человеком! Иоанн совершает над грешниками крещение покаяния. Между тем, к нему приходит Безгрешный, не имеющий, в чем каяться, и требует от него крещения. Иоанн, будучи духовно сильнее всех окружающих его смертных людей, вдруг узнает во Христе Сильнейшего себя. И прежде нежели увидеть Его, Иоанн уже ведал, что Он пришел на землю и находится среди людей. Но стоит среди вас Некто, Которого вы не знаете (Ин.1:26). Однако только встав с Ним лицем к лицу, Иоанн познал Его и указал на Него перстом людям: вот Агнец Божий. Узрев Его, святой Иоанн мог подумать, что его роль как Предтечи завершена, и сказать, как некогда праведный Симеон: Ныне отпускаешь раба Твоего, Владыко, по слову Твоему, с миром (Лк.2:29); или как он сам скажет позднее, в другом случае: Ему должно расти, а мне умаляться (Ин.3:30). Но нет; вместо того, о чем думает Иоанн и чего он ожидает, Христос ставит пред ним неожиданную задачу. Присоединившись к грешным людям, безгрешный Христос требует от Иоанна, чтобы последний сделал с Ним то же, что и с другими, то есть крестил Его в реке, как и прочих. Возражения Иоанна совершенно понятны смертным людям. Ах, страшно, братия, ввести в воду Чистейшего воды! Страшно-престрашно творению опустить руку свою на главу Творца. Как дерзнет человек из праха и пепла возложить руку на Того, для Кого херувимы — подножие ног Его!

Но Христос быстро заканчивает разговор с Иоанном кратким, но решительным высказыванием: оставь теперь, ибо так надлежит нам исполнить всякую правду. Тогда Иоанн допускает Его. Этим Господь хочет сказать: «Оставь теперь слова о Моем и твоем достоинстве и о том, кто из нас двоих больший и сильнейший. День сей не для того предопределен, но для иного. Придет время, когда явится и то, о чем говоришь ты. Мы не можем научить людей ничему, чего прежде не исполнили сами. Иначе кто нам поверит? И чем иначе мы отличались бы от законников и книжников иерусалимских, кои учат, но не делают? Весь закон должны мы исполнить, дабы всему закону дать высший, духовный смысл и значение. И Мне надлежит сперва креститься водою, чтобы затем крестить Духом Святым и огнем. План спасения раскрывается самим своим воплощением. То, что тебе ныне не ясно, скоро станет ясно. Небеса отверзнутся и оправдают то, чего Я требую от тебя».

Сколь Иоанн в первую минуту страшился совершать крещение над Христом, столь же он теперь был послушен заповеданному Мессией. И небеса воистину поспешили оправдать и благословить деяние, рук Предтечи. («Троякая была причина того, что Спаситель принял крещение от Иоанна. Во-первых, дабы таким образом, поелику Он уже родился как Человек, исполнить всякую правду и смирение пред законом. Во-вторых, дабы Своим крещением утвердить значение крещения Иоаннова. В-третьих, дабы, освящая воду иорданскую, показать чрез схождение голубя сошествие Духа Святаго в момент крещения верных». Блж. Иероним.)

Христос погружается в воду не для того, чтобы очистить Себя, но для того, чтобы символически потопить ветхого человека. Своим погружением в воду Он мысленно повторяет всемирный потоп во времена Ноя и потопление фараона и его египетского войска в Чермном море. При всемирном потопе утонуло грешное человечество, в Чермном море утонул фараон, враг Бога живаго. Христос взял грехи людей на Себя. Добровольно Он согласился потопить Себя вместо грешного человечества; добровольно Он принял на Себя судьбу потонувшего фараона, врага Бога живаго. Он погружает в воду Свое тело словно полагает его во гробе. Он погружается в воду на мгновение, а потом восстает и выходит из воды. Этим Он повторяет тот страшный урок, который Бог дал людям, потопив грешников во времена Ноя и потопив фараона в Чермном море. Этим Он видимым образом, но безмолвно говорит то, что позднее сказал словами ученому начальнику иудейскому Никодиму, а именно: если кто не родится свыше, не может увидеть Царствия Божия (Ин.3:3). А свыше еще в жизни сей может родиться тот, кто умрет для ветхого человека, или, иначе говоря, в ком умрет ветхий, грешный человек. Тот, кто погрузится со своим грехом, а восстанет чистым от греха. Кто погрузится плотию как плотской человек, а восстанет духом как духовный человек. Кто погребет себя со Христом в крещении, как во гробе (Кол.2:12). Кто потопит гордость, непослушание, себялюбие и всякую нечистоту ветхого, грешного человека, воздвигнет же смирение и кротость, послушание и любовь. Кто умрет для себя, оживет же для Бога. Одним словом: кто похоронит себя как грешник и вновь родится как праведник — тот последует примеру, который Христос подал ему Своим крещением в водах иорданских. «Прежде нежели начнется другая жизнь, нужно покончить с первой», — говорит Василий Великий. О, как многозначительно и многопоучительно Христово крещение, совершившееся погружением Его святого тела в воду! Лишь безграничная мудрость Божия могла устроить столь полезное и назидательное для людей крещение на Иордане. Лишь сия безграничная мудрость, зрящая прошлое и будущее, как настоящее, могла связать начала и концы человеческой истории и явить связь потопа грешного человечества с погружением Христа в воду. Лишь сия неизглаголанная мудрость может одною картиной, одним действием, одним знаком сказать более, чем все человеческие языки на земле. Ибо, се, весь образ нашего спасения выражен действием Христова крещения в Иордане.

И, крестившись, Иисус тотчас вышел из воды, — и се, отверзлись Ему небеса, и увидел Иоанн Духа Божия, Который сходил, как голубь, и ниспускался на Него. И се, глас с небес глаголющий: Сей есть Сын Мой Возлюбленный, в Котором Мое благоволение. Дух ниспустился на Христа не тогда, когда Он был погружен в воду, но тогда, когда Он вышел из воды. Тем премудрость Божия хочет показать нам, что на ветхого человека, живого для греха, мертвого же для Бога, Дух Божий не сходит. А сходит Дух Божий только на человека, рожденного свыше, духовно перерожденного, умершего для греха и ожившего для Бога.

Дух ниспустился на Христа в виде голубине («Голубь спустился над главою Иисусовой, дабы никто не помыслил, будто глас Отца обращен был к Иоанну, а не ко Господу». Блж. Иероним), не воплотившись в голубя, как Христос воплотился в человека, но лишь в виде голубя, как голубь. Это значит, что Дух может явиться и в некоем другом виде. И, воистину, впоследствии Он явился апостолам в виде огненных языков и несущегося сильного ветра (Деян.2:2). В Книге Бытия о Духе говорится: и Дух Божий носился над водою (Быт.1:2). Таким образом, Дух Божий является в разных видах, в соответствии с событиями, кои Он освящает или вдохновляет. Но всякий Его вид показывает Его как Нечто действующее, движущееся и чистое, вызывающее Собою теплоту, движение и чистоту. При крещении водою на Иордане Дух явился в виде кроткого голубя; а при крещении апостолов Духом Святым и огнем в день Пятидесятницы Он явился в виде сильного ветра и пламени. Тем показана разница между крещением Иоанновым и крещением Христовым. Крещение Иоанново, или крещение водою делает людей кроткими и чистыми как голуби, в то время как крещение Христово, или крещение Духом делает людей сильными и пламенными («Поелику человек состоит из двух частей: из души и тела, — то и очищение двояко: бестелесное для того, что бестелесно, и телесное для тела. Вода очищает тело, а Дух (очищает и) запечатлевает душу». Свт. Кирилл Иерусалимский. Огласительное поучение III). Сошествие Духа Святаго в виде голубине — как и святые отцы толкуют — напоминает о голубе, которого Ной трижды выпускал из своего ковчега, дабы с его помощью испытать, сошла ли вода с земли. И голубь возвратился к нему с масличным листом в клюве. Масличный же лист означает мир; мир между Богом и человеком. И ныне, после выхода Христа из воды, после символического потопления ветхого человека в воде, является над главою Христовой Дух в виде голубя, дабы показать: теперь потоп закончился и воцарился мир между Богом и новым человеком. Почему голубь сей не несет в клюве масличного листа — знамения мира? Потому что тут, вместо масличного листа, Сам Господь Иисус Христос — совершеннейшее знамение мира между Богом и человеком, между небом и землею. Он есть масличный лист в Новом Творении. Посему голубь, парящий над Христом, не имеет нужды держать другой знак мира, другой масличный лист. Христос есть конец потопа и начало мира.

И се, глас с небес глаголющий. Небеса отверсты, Дух в виде голубине, и, сверх того, се — глас с небес! Так велико значение крещения Христова, что при нем являются не ангелы, а Сама Святая Троица: Отец, Сын и Дух Снятый; Отец в виде гласа с небес, Дух в виде голубя и Сын как новый и совершенный Человек, как Богочеловек.

Сей есть Сын Мой Возлюбленный, в Котором Мое благоволение. Этими словами Бог Отец являет Сына Своего Иисуса. В этом гласе и словах — исполнение слов, сказанных могучим архангелом Гавриилом Пресвятой Деве Марии: и наречется Сыном Всевышнего (Лк.1:32); и еще: наречется Сыном Божиим (Лк.1:35). И ныне Бог Отец воистину называет Его Сыном Своим, Сыном Возлюбленным. Ибо Христос есть единый Сын Божий по рождению и вечности и единый Сын Божий по рождению и времени. Бог Отец нарекает Своими сынами не всех людей, но только Христа. Ибо прочие люди могут быть названы сынами Божиими по усыновлению от Бога, и сие — Христом и во имя Христово. И когда позднее Христос говорит людям: один у вас Отец, Который на небесах (Мф.23:9), Он этим не думает сказать ничего иного, кроме того, что люди — сыны Божии лишь по усыновлению. Только превеликая любовь Божия может нарекать Свои творения сынами. Но Христос — единый и истинный Сын Божий и по любви, и по существу.

Потому и говорится: Сей есть Сын Мой Возлюбленный, в Котором Мое благоволение. Этими двумя фразами усиливается выражение Отчей любви и Отчего благоволения к Сыну Своему. Вечная связь Отца и Сына не ослабла и Их взаимная любовь не охладела из-за того, что Сын, облекшись в слабое тело человеческое, сошел в грешный мир.

И, таким образом, крещение Христово в Иордане связано с откровением Святой Троицы человечеству. Нет откровения большего, нежели сие. Ибо чрез него обнаружена пред нами тайна Триединства Божества. Спаситель на Иордане снял печать и с этой тайны, величайшей на небе и на земле. Мы говорим «и на земле», потому что Троичностью Божества объясняется и глубочайшая тайна самого человека — его троичность, как уже в самом начале Священного Писания сказано: Бог сотворил человека по образу Своему (Быт.1:26). Потому праздник крещения Христова и называется Богоявлением, ибо Бог явился на реке Иордан таким, каков Он есть, насколько это явление доступно человеку в теле. Сей праздник называется еще и Просвещением, ибо он озаряет дух человеческий познанием глубочайшей Божественной тайны. Он называется Просвещением и потому, что крещение Христово погружением в воду просвещает наш разум, очищает наше сердце и облагораживает нашу душу познанием строя нашего спасения, который состоит в погребении ветхого человека и рождении нового, или, другими словами, в смерти всего нашего грешного и смертного естества и оживлении безгрешного и бессмертного.

Все то, что произошло при крещении Христовом, происходит и при крещении всякого из нас. («Господь, управляющий жизнь нашу, установил для нас завет крещения, имеющего в себе образ смерти и жизни... Вода имеет образ смерти, принимающей тело для погребения, а Дух вливает животворящую силу, обновляющую жизнь души нашей от смерти греховной в первозданную жизнь». Свт. Василий Великий. О крещении.) Погружением в воду мы умираем со Христом, восстанием из воды мы соединяемся с живым Христом. Кроткий Дух Божий, как голубь, парит над нами, вдохновляя нас Своею всемогущей благодатью. А Отец усыновляет нас чрез любовь Иисуса Христа и свидетельствует об этом усыновлении Своим гласом. Кто может знать, что происходит в душе всякого младенца в момент крещения? Помраченные и подавленные последующими грехами, мы забываем величайшую небесную тайну, открывающуюся нам при крещении. Ибо крещением мы очищаемся от всякого греха, но после нашего крещения приходят искушения диавольские, коим не подпадал Христос, но подпадаем мы. Однако те из нас, кто деннонощно ревнует о спасении своем, с полным смирением и послушанием Богу, могут удостоиться откровения превеликой тайны Божией, явившейся на Иордане, как удостоились сего видения многие угодники и мученики Христовы. Мученичество же за Христа считается третьим крещением; ибо первое крещение — Иоанново, водою; второе — Христово, Духом Святым и огнем. Третье крещение, мученическое, называется крещением кровью. Мученики Христовы, крещенные пролитием крови своей за Христа, обычно созерцали многое из иорданской тайны, открытой при крещении Господнем. Самый известный пример этого тайновидческого крещения кровью — смерть первомученика Христова, архидиакона Стефана, о коем написано: Стефан же, будучи исполнен Духа Святаго, воззрев на небо, увидел славу Божию и Иисуса, стоящего одесную Бога. Здесь, таким образом, показаны и Дух, и Сын, и Отец. И сказал (Стефан): вот, я вижу небеса отверстые и Сына Человеческого, стоящего одесную Бога. И был он побит камнями от иудеев (Деян.7:55-60).

Потрудимся и мы твердою верой, добрыми делами и братским соучастием в радостях и скорбях наших ближних, и при том в неизменном смирении и послушании живому Богу, возвратить безгрешную чистоту, в которую мы облеклись крещением; тогда и мы сподобимся славы, радости и вечной лепоты Божиих угодников и мучеников. Так и мы просветимся, отверзнутся нам небеса, и явится нам Бог — Отец, Сын и Дух Святый, Троица Единосущная и Нераздельная, Коей подобает слава, ныне и присно, во все времена и во веки веков. Аминь.