петак, 24. септембар 2010.

СВЕТЕ ЖРТВЕ


Била је марачна магловита, кишна и несрећна јесен।। Небо је нештедимице расипала читаве млазеве студених киша; млазеве што су продирали до сржи и својом језовитом мокрином натапали хладна срца целога пострадалог народа। Храброг и часног но несрећног народа на који се устремила-као каква орлушина на нејаку жртву-некаква мрачна, нвидљива сила.... Можда Судбина!...
Те жалосне јесени разорено је топло, патријахално огњиште слободе...
По блатњавом, тешком путу, борећи се са грозном немани, путовали су, застајали, падали и устајали и остајали, да нађу смрт у житком, лепљивом блату: војници, старци, жене, девојке и слаба, невина дечица....
Јадна дечица! Умирала су у маси....
А сви они, напустивши своје домове, и гладни и жедни, и голи и боси и промрзли, управљали су своје стакласте, безизразне очи у сиву и мрку влажну маглу и немо молила за спас, док је северац, ледећи кишне млазове, залеђивао срца њихова и шибајући голо, прозукло грање ударао по њему, као по некаквим струнама, и као свирао им, још за живота, загробну песму....
Смртоносне железне и челичне кугле, допуњавале су језиву симфонију бола, грозног живота и-блиске смрти.
Рвали се живот и смрт, и та је борба била проткана: лелеком, писком и вриском нејчи...
Скоро цео народ се кретао некуда, па су тад пошли три брата, три војника, синови самохране удовице мајк. Пољубили су запретано своје огњиште и мајку и прахнули кроз олују и мрак, као три сокола: прхнули у незнани свет тегобним путем части и-смрти...
Пред њима је блистало-као бодиља кроз сутон живота-сјајни стег народни....
Три младиђа, Никола, Петар и Ненад,-кршни као планине њиховога родног краја; прави као борови, а витки као јеле и мирисни као бели кринови, што расту по њиховој градини,-три слике чисте младости-докопаше своје брзометке и реденике, ранчеве и торбице, и пођоше у свет, не би ли тамо, у туђини, назрели кроз мрак-жижак светлости....
Никола је био најстарији; Петар седњи, а Ненад најмлађи....
Ишли су снажним, крепким и гипким младићским ходом। Лепљива, блатњава смоница прштала је и јечала под силним ударцима њихових поткованих цокула, док су поред пута падали немоћни и остајали у глиб.
Кршили су борци, кроз урвине, јагуре и кршеве дивљих албанских алпа, кршна своја тела। Ишли су преко врлети незгажене дотле љутском ногом; кроз кршевита станишта дивљег звериња по јагурама и пећинама и мрких орлова по висинам.
Али, ни младост није не сломљива; ни напор није бескрајан, све има своје границе и крај. И када се испуну: напор, снага, разум, лепота и богатство, сви прерогативи човечј, до свога врхунца-раније опредељеног неком вишом, нама непознатом, силом,-они постоје за извесно време на врхунцу, па затим почну опадати и слабити, исто онако као и напон свега живог на на нашој планети।
И снага јуначне браче, и њихов, како се чинило, несаломљив отпор, попуштаху лагано, неосетно, под тешким бременом несрећне судбине и напор.
Ноге су све трмије газиле и све теже се извлачиле из лепљиве, блатњаве масе масе। Снага преморена, лагано је малаксавал, исчезавала, премирала и умирала, истовремено са јесењом тмурном природом।
Ненад је био најнежнији и он први клону, посрну, паде।
У једној мркој дубодолини, нигде не зрачној сунчаном живом топлом, у мртвој долини, у склоништу студних, рзголичених кршева,-над којима крстаре гломазни орлови чија су гнезда тамо горе, на врховима истих кршева,-пао је најмлађи брат....
-Ја не могу даље!-изнемогло је крикнуо и клонуо на влажну земљу, покривену пожутелом, умрлом, јесењом травом।
Тренутак пун свечане тишине и очајан....
Оба се старија брата загледнуше। Уста им занемела; дах се уставио। Но очи, дотле помућене напорима, намах оживеше; њихове су се душе погледима споразумевале, договориле, док је Ненад, као обамро, лежао без глас.
"Или оставити оболела брата да га кроз који тренутак, још жива, почну раздирати орлови; или остати крај њега и неговати га, уколико је то могуће у пустоши, а затим пасти у канџе крвожедном непријатељу?!'' размишљали с браћ.
Од два зла, ваљало је изабраи мањ.
За овим се њихови тужни погледи сусретоше и приковаше на малаксалога Ненада, а мисли навреше, као бујица, кроз узнемирене и, од тешких брига, потамнеле мозгове:
''Шта ли би нам рекла наса сиротица мака кад се вратимо и кажемо где смо и како оставили бтара?! Да ли би нам опростила?!''
''Не!...'' сину кроз главу најстаријега, који се окрете средњем брату и рече му одлучно и чврсто:
-Ти иди даље, а ја ћу остати и чуваћу нашег брата। Спаси се бар ти и буди гласоноша нашој нааченој мајци, а нама шта Бог да!
Затим збаци ранац с лежа, а брзометку нежно спусти поред себ.
И настаде грљење, љубљење, праштање....
Речи су им у грлу застајале... Петар пољуби Ненада и можда последњи пут му рече:
-Збогом, Ненаде!-и загрцну се...
Брзо докопа пушку и ранац и пође клисуром.....
Никола и Ненад, остадоше у њој...