недеља, 31. октобар 2010.

СВЕТЕ ЖРТВЕ

5.
После неколико часова хода, спрводник је дотерао Николу и Ненада у једну тек образовану војну станицу. Тамо их је примио командир заробљеничке чете.
Увели су их у једну авлију, где је било око стотину заробљеника. Једни су седели; други су лежали, а неки су стајали; но сви су ћутали, замишљени и изнурени. Наоколо, поред ограде, стајали су стражари.
Неки заробљеници, неодлучни, сами су се предали; други, изнурени и оболели сустигнути су били. А сви су се горко кајали, јер су осетили: да је и смрт боља, него мучење и ропство.
Људи се у животу често пута више управљају по осећању, а не по разуму, и због тога пате, а много пута и страдају...
тудена киша је рмоњила и натапала их до сржи; густа магла спустила се до земље.
Они су, у магли, на киши дрхтали од студи; а сетни, разочарани и суморни, уздисали су болно...
Један непријатељски војник издаде им, пред мрак, по комад хлеба црног као земља.
Сви су преноћили напољу, беѕ склоништа, на ветру што их јесву ноћ шибао.
Изјутра су продужили пут. Водили су их, окружили и пратили туђи војници.
Два дана и две ноћи, с кратким одмором, путовали су по несрећном путу. За све то време, имали су по пола тајина, што су примили пре поласка.
Изнурени, преморени, неиспавани, прозебли, гладни и улопани блатом, ишли су тромо, лагано.
Кад би који застао, спроводник би га тако немилосрдно лупио кундаком, да је падао у блато. Затим би се јечећи једва дизао и с последњим напором би продужио ићи даље...
Слабији су падали и остајали мртви по путу...Сејао се паћенички народ...
Умрали су: мужеви, пцеви, браћа, док је поробљена нејач побожно и скрушено управљала погледе к небу молила се за њихово спасење и не слутећи можда: да никада више неће видети ни њих, нити њихове гробове.
Низали су се друмом мртваци без опела и последњег целива. Црна јата гавранова слетала су на лешине и, језивим грактањем, као опевали их. Место целива, разбијали су гаврани својим оштрим кљуновима лобање и кљували негда паметне мозгове; испијали помућене и укочене очи што су до скора живо гледале и чупали и раздирали мртва, племенита срца...

* * *

Трећег дана, зором, стигну у једну варош. Опљачкана и упропашћена, варош је изгледала као какво огромно старо и запуштено гробље. Света по улицама врло мало, и, сав утучен, ћути...
Но, однекуд се чуло оргијање....
Непријатељски официри и војници, упалили су једну богату трговаћку кућу; побили домаћине и чељад им и уселилисе. Пошто су подруми били пуни пића, није им се ћутало. Рапави њихови гласови падали су на становничке душе као тешко камење.
Мештани су их посматрали, заклоњени за своје решетке, уздисали и гнушали их се...
Поворка заробљеника морала је проћи поред те куће.
Пијани типови поврвеше на прозоре. Њихове чупаве, подбуле главе претиле су и псовале...

* * *

Тамо им се придружила још једна група заробљеника, и сви заједно продужише пут. Киша је сипала; магла се није дизала. Бриге нису нестајале; напор нису престајали...
Пролазили су кроз многа запуштена и опљачкана села; народ утучен, није излазио да их види.
Пустош је разастрала своја мрачна крила над целом земљом. На све стране, поред пута, разасуте свеже хумке поубијаних Срба...
Најзад, Никола и Ненад, угледаше кроз маглу црквицу, без торња; срушила га непријатељска граната...Ушли су у своје село...
Срца су им бурно заиграла; по лицу им се тренутно разлила румен, да одмах ишчезне и још тамније осенчени њихове бледе, увеле образе...
Праћене тешким уздасима, почеше се ређати, и муњевинитом брзином прелетати, успомене: навино детињство, чедна младост, стадо, игранке, песма...мајка!...
Ишли су средином родног села; нигде живе душе...
...Сутон...
Тамо далеко, кроз сутон и маглу, назреше погурену старицу. Стајала је на раскрсницу. Била је сва у црнини...
Кад су пришли, познадоше своју мајку.
"Мајко!" крикнуше оба брата једновремено; притрчаше к њој и почеше јој љубит руке...
Она их је посматрала немо; љубила их и, у дубокој тузи, само је пеошаптала:"Јадна децо моја!"
У топритрча спроводник, сину бајонетом на Николу и Ненада; они брзо одоше у ред. Други спроводник удари кундаком старицу, и она се стропошта у блато...
Поворка је продужила пут, а јадна старица се једва подигла и пошла својој зацрњеној кућици. У грудима је осећала страшну празнину. Обујмило је неко осећање, као кад се најмилији мртвац изнесе из куће и понесе на гробње...
Чим је стигла, пала је у постењу из које се више није ни дигла...

* * *

Тужно, као каква пратња, кретао се неми спровод. Путовали су још неколико дана и ноћи. С вермена на време, одмарали су се и добијали по комад хлеба.
Најзад стигоше у једну непријатењску варош: гладни, оронули, блатњави.
Извели си ух ван вароши и затворили их у некакав квадрат, ограђен жицом. Ледина...Наоколо су с пуним пушкама и натакнутим бајонетима стражарили непријатељски војници...
Провели су под отвореним небом, суровим небом више времена; тамо су дознали да им је мајка умрла. Јадна старица, пресвисла је од туге и бола...
В р е м е ј е б и л о с у р о в о; с т р а ж а р с к и п о с т у п ц и ј о ш с у р о в и ј и...

СВЕТЕ ЖРТВЕ


4.
На Крфу, међу маслинама, наранђама, лимунова и смоквама; међу мрки-зеленим кипарисама, мирисним бресквама и живописним Гркињама, првео је Петар пуна четри, већином кишна, масеца. Добро се опоравио и он и његови другови. Сви су се изменили, преобразили. Место изнурених људи, као сенке, постадоше крепки и снажни људи и свежи младићи, лица румених као зрели нарови.
Тамо су добили, поред изврсне хране, нове преобуке и ново, зелено одело, па и нове француске пушке.
У мору су се често купали....
Дању је Петар обично седео у хладу под маслином, или је силазио до морског спуда где је брао шкољке и шљункове, разне боје и облика, и све је то брижљиво увезивао у марамицу: спремао је поклон својима.
А ноћу, блудећи по небесним висинама и посматрајући трепераве звезде и бледи месец како се, у пролећној ноћи, шеће по небу, често је размишљао у самоћи; она му је годила....Мислио је о мајци и браћи:
"Да ли су живи?! Шта ли раде, ако су живи!?! Сигурно се горко пате!"
Због тих брига, бивао је не весео...
" О, како бисмо срећни били да смо сви могли прећи!...Али, болест, слабост, тежак и далек пут!"...
Већ је постојао нестрпљив што се једном не иде заСолун. Командир им је то рание рекао....
У његовим младим грудима рађала се чежња и жудња; оне су га сажижале.... Разбудила се носталгија;-постао је сетан...

* * *

Једног лепог, сунчаног дана, његова јединица доби наређење да се укрца за Солун.
Весеље бескрајно; срећа неизмерна!...
Чинило му се да и птице веселије цвркућу.
Чисто је улетео с друговима у лађу, што је била укотвљена у пристаништу "Говино"
Опет се чула весела и чежњива српска песма и жагор срећних...
Звоно зазвони, и лађа се кренула.... Најпре троми, па све бржи ударци огромних масивних точкова, дробли су и секли слане морске таласе. Лађа је брзо одмицала и носила их све ближе њиховој поробљеној и напаћеној отаџбини.
"Што нису и моја браћа овде!" оте се Петру болан уздах са крова лађиног.
"Лепо је бити у друштву својих пријатеља, где вас увек сусрећу њихове благородне очи!...
"Срећни смо што имамо ваљане и силне пријатеље!"...размишљао је он даље, посматрајући, у крфском пристаништу, многобројне савезничке лађе, док су лепо остро и величанствена варош Крф, постепено у магли исчезавали...
Лађа је брзо ишла... Земља се постепено губила; све се претворило у боду....
Пучина....
Посматрајући тај водени бескрај, очима заблуделим у пучину, размишљао је:
"Како ли је сад у моме лепом сеоцету?!
Нема више", у то је веровао, "ни села, ни прела, нити веселих игранки...Све је покривено густом маглом робовања...Не одјекују више по луговима, кршима и шумама, танак, умилан глас чобанске свирале. Ни дивна песма-двојнице девојачке-не чују се више....Не звоне звона на овцам, ни клепетеше на говедама...Па ни црквено, свето звоно више не звони...
Р о б љ у није с л о б о д н о н и м о л и т и с е...
А сирота мајка?! Она је сигурно пресвисла од туге...Али нека!-сањарио је он даље, а груди су му се надимале, испуњене неким жаром поуздања и наде, "нека се душмаи још мало наслађују нашим, крвљу стеченим, малом; нек убијају душу и тело наше јаде браће! То ће њима злотворима, бити ропац, крвни ропац, јер ми, освежени, сад идемо да их у њихову нечисту крв утопимо..."
Осмех наде озарио је његово младо лице; очи су му засијале ватром поуздања, а из грла му се нехотице оте мила, из детињства, песмица, што је често певао гонећи стадо на пашу: "Ој, Мораво, моје село равно...!"
Сневао је Петар тако пуна три облачна дана...
Небо је било застрто густим облацима. Душа његова и мисли његове, одлетеле су муњевитом брзином, далеко, преко мора, чак у његово питомо селанце, ...тамо поред Мораве.
Ноћу би мало прилегао, но и онда је увек сањао: своју кућу, мајку, браћу, другове и-јаранице...
Б о ж а с т в е н а ј е ж у д њ а; ч е д н а ј е м л а д н о с т!
Најзад, четвртог дана дуну свеж ветар и растера облаке. Небо се показало насмејано и плаво као пољска љубичива; ваздух је мирисао свежином...
Петар је поранио и опет био на крову.
Рађало се сунце, црвено као огромна крвава лопта. Изгледало је као да се окупало у мору, па се затим постепено уздизало, пело и све више зажарило...
Већ се почеше назирати кршне обале с балканске стране, а мало доцније лађа уђе у залив. Пловила је још неко кратко време и указа се дивна слика: Солун са величанственим пристаништем...
Петар је уживао. Срце му је затреперило, а сузе наврше из оживљелих очији...
Кад је лађа пристала, сишао је раздраган с ње и отишао са својом јединицом на Халкидик. Тамо је провео неко време у одмору и бежби, а затим је с друговима упућен на фронт...
Његова је срећа била неизмерна као мореске дубине; бескрајна као небеске висине...

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. Лука апостол и јеванђелист
Родом из Антиохије. У младости изучио беше добро грчку филозофију, медецину и живопис. У време делатности Господа Исуса на земљи св. Лука дође у Јерусалим, где види Спаситеља лицем у лице, чује Његову спасоносну науку и буде сведок чудесних дела Његових. Поверовавши у Господа св. Лука би увршћен у Седамдесет апостола и послат на проповед. Заједно са Клеопом видео васкрслог Господа на путу за Емаус (Лк. 24). По силаску Духа Светога на апостоле Лука се вратио у Антиохију, и тамо је постао сатрудник апостола Павла, с којим је путовао и у Рим, обраћајући у веру Христову Јевреје и незнабошце. Поздравља вас Лука љекар љубазни, пише Колошанима апостол Павле (Кол. 4, 14). На молбу хришћана написао Јеванђеље, око 60. године. По мученичкој смрти великог апостола Павла св. Лука је проповедао Јеванђеље по Италији, Далмацији, Македонији и другим странама. Живописао икону Пресвете Богородице, — и то не једну него три, а тако исто и иконе св. апостола Петра и Павла. Отуда се св. Лука сматра оснивачем хришћанског иконописа. Под старост посетио је Ливију и Горњи Мисир. Из Мисира се вратио у Грчку, где је настављао с великом ревношћу проповедати и људе Христу обраћати, без обзира на своју дубоку старост. Написао св. Лука Јеванђеље и Дела Апостолска, и обоје посвети Теофилу кнезу Ахаје. Беше му 84 године, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви (Теби) Беотијској. Мошти чудотворне овога дивнога светитеља беху пренесене у Цариград у време цара Констанција, сина Константиновог.

Божествени Лука, и уман и учен,
Драговољно беше за Господа мучен.
Избећи могаше поруге и муке,
Но свет не би им'о великога Луке.

Лука млади виде Божију Истину,
Предаде се срцем Божијему Сину
Слуша Учитеља, гледа Чудотворца,
И у Њему позна свог бесмртног Творца,
Виде Васкрслога и говори с Њиме,
Чудеса сотвори у Његово име.
И Христос му поста јединствена радост,
Жртвова Му Лука ум, благо и младост.
Кад остари Лука, млад Христом бејаше,
Од Христа примаше и свету даваше,
Па кад свету даде што могаше дати
Тад му свет, по Писму, немилошћу плати...
О маслини старој виси старац Лука
С осмејком на лицу, прекрштених рука,
Са неба се пружи рука самог Христа
И прихвати душу Свог Јеванђелиста.
Сад у Рају светлом с други апостоли,
За цркву се свету свети Лука моли.