СВЕТЕ ЖРТВЕ

5.
После неколико часова хода, спрводник је дотерао Николу и Ненада у једну тек образовану војну станицу. Тамо их је примио командир заробљеничке чете.
Увели су их у једну авлију, где је било око стотину заробљеника. Једни су седели; други су лежали, а неки су стајали; но сви су ћутали, замишљени и изнурени. Наоколо, поред ограде, стајали су стражари.
Неки заробљеници, неодлучни, сами су се предали; други, изнурени и оболели сустигнути су били. А сви су се горко кајали, јер су осетили: да је и смрт боља, него мучење и ропство.
Људи се у животу често пута више управљају по осећању, а не по разуму, и због тога пате, а много пута и страдају...
тудена киша је рмоњила и натапала их до сржи; густа магла спустила се до земље.
Они су, у магли, на киши дрхтали од студи; а сетни, разочарани и суморни, уздисали су болно...
Један непријатељски војник издаде им, пред мрак, по комад хлеба црног као земља.
Сви су преноћили напољу, беѕ склоништа, на ветру што их јесву ноћ шибао.
Изјутра су продужили пут. Водили су их, окружили и пратили туђи војници.
Два дана и две ноћи, с кратким одмором, путовали су по несрећном путу. За све то време, имали су по пола тајина, што су примили пре поласка.
Изнурени, преморени, неиспавани, прозебли, гладни и улопани блатом, ишли су тромо, лагано.
Кад би који застао, спроводник би га тако немилосрдно лупио кундаком, да је падао у блато. Затим би се јечећи једва дизао и с последњим напором би продужио ићи даље...
Слабији су падали и остајали мртви по путу...Сејао се паћенички народ...
Умрали су: мужеви, пцеви, браћа, док је поробљена нејач побожно и скрушено управљала погледе к небу молила се за њихово спасење и не слутећи можда: да никада више неће видети ни њих, нити њихове гробове.
Низали су се друмом мртваци без опела и последњег целива. Црна јата гавранова слетала су на лешине и, језивим грактањем, као опевали их. Место целива, разбијали су гаврани својим оштрим кљуновима лобање и кљували негда паметне мозгове; испијали помућене и укочене очи што су до скора живо гледале и чупали и раздирали мртва, племенита срца...

* * *

Трећег дана, зором, стигну у једну варош. Опљачкана и упропашћена, варош је изгледала као какво огромно старо и запуштено гробље. Света по улицама врло мало, и, сав утучен, ћути...
Но, однекуд се чуло оргијање....
Непријатељски официри и војници, упалили су једну богату трговаћку кућу; побили домаћине и чељад им и уселилисе. Пошто су подруми били пуни пића, није им се ћутало. Рапави њихови гласови падали су на становничке душе као тешко камење.
Мештани су их посматрали, заклоњени за своје решетке, уздисали и гнушали их се...
Поворка заробљеника морала је проћи поред те куће.
Пијани типови поврвеше на прозоре. Њихове чупаве, подбуле главе претиле су и псовале...

* * *

Тамо им се придружила још једна група заробљеника, и сви заједно продужише пут. Киша је сипала; магла се није дизала. Бриге нису нестајале; напор нису престајали...
Пролазили су кроз многа запуштена и опљачкана села; народ утучен, није излазио да их види.
Пустош је разастрала своја мрачна крила над целом земљом. На све стране, поред пута, разасуте свеже хумке поубијаних Срба...
Најзад, Никола и Ненад, угледаше кроз маглу црквицу, без торња; срушила га непријатељска граната...Ушли су у своје село...
Срца су им бурно заиграла; по лицу им се тренутно разлила румен, да одмах ишчезне и још тамније осенчени њихове бледе, увеле образе...
Праћене тешким уздасима, почеше се ређати, и муњевинитом брзином прелетати, успомене: навино детињство, чедна младост, стадо, игранке, песма...мајка!...
Ишли су средином родног села; нигде живе душе...
...Сутон...
Тамо далеко, кроз сутон и маглу, назреше погурену старицу. Стајала је на раскрсницу. Била је сва у црнини...
Кад су пришли, познадоше своју мајку.
"Мајко!" крикнуше оба брата једновремено; притрчаше к њој и почеше јој љубит руке...
Она их је посматрала немо; љубила их и, у дубокој тузи, само је пеошаптала:"Јадна децо моја!"
У топритрча спроводник, сину бајонетом на Николу и Ненада; они брзо одоше у ред. Други спроводник удари кундаком старицу, и она се стропошта у блато...
Поворка је продужила пут, а јадна старица се једва подигла и пошла својој зацрњеној кућици. У грудима је осећала страшну празнину. Обујмило је неко осећање, као кад се најмилији мртвац изнесе из куће и понесе на гробње...
Чим је стигла, пала је у постењу из које се више није ни дигла...

* * *

Тужно, као каква пратња, кретао се неми спровод. Путовали су још неколико дана и ноћи. С вермена на време, одмарали су се и добијали по комад хлеба.
Најзад стигоше у једну непријатењску варош: гладни, оронули, блатњави.
Извели си ух ван вароши и затворили их у некакав квадрат, ограђен жицом. Ледина...Наоколо су с пуним пушкама и натакнутим бајонетима стражарили непријатељски војници...
Провели су под отвореним небом, суровим небом више времена; тамо су дознали да им је мајка умрла. Јадна старица, пресвисла је од туге и бола...
В р е м е ј е б и л о с у р о в о; с т р а ж а р с к и п о с т у п ц и ј о ш с у р о в и ј и...