среда, 08. јануар 2014.

РОЖДЕСТВО ХРИСТОВО Јеванђеље о Првенцу свети Николај Велимировић - Српаски

Матеј 1, 18-25. Зач. 2.


18. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. 19. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. 20. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. 21. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. 22. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: 23. Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. 24. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. 25. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус.

Ко са послушношћу и смирењем приђе Господу Исусу Христу, тај неће никада више пожелети, да се одвоји од Њега. Почетна вежбања регрута за војску Христову јесу вежбања у послушности и смирењу. Са послушношћу и смирењем почиње нови свет, нова твар, ново човечанство. Стари свет је погазио послушност према Богу и смирење пред Богом, и тиме је порушио мост између земље и неба. Духовна грађа за обновљење тога моста јесу, на првом месту, послушност и смирење. Док је Адам био богат послушношћу и смирењем, дотле је он једва могао правити разлику између свога духа и духа Божјега, између своје воље и воље Божје, између својих мисли и мисли Божјих. Он није могао ништа ни осећати, ни хтети, ни мислити, што није било у Богу и од Бога. Као ангели Божји тако је и Адам стајао у непосредној близини Бога, и из непосредне близине гледао је у праизвор светлости, мудрости и љубави. Није му било потребно палити некакву своју свећу живећи у самоме сунцу. Његова свећа у сунцу нити би горела нити би светлила. Но када је Адам прекршио послушност и изгубио смиреност - а то двоје увек једновремено се или губи или добија - тада је његово непосредно општење с Богом пресечено, мост порушен, и он је пао у страшну таму и мемлу, у којој је морао светлити себи својом свећом, коју му је ипак милост Божја дала онда када га је правда Божја истерала из Раја. Тада је он не само почео правити разлику између себе и Бога, између своје воље и воље Божје, својих осећања и осећања Божјих, и својих мисли и мисли Божјих, - не само почео правити и увиђати разлику, него је једва, овда онда у часовима просветљења, могао запазити сличност своју с Богом. Авај, у такав бездан био је сурван својом непослушношћу и гордошћу онај, који је првобитно био створен по образу и подобију саме Свете и Божанске Тројице! ("У човеку непорочном образ Божји био је извор блаженства, у човеку палом он је (само) надежда блаженства". Филарет Московски: Слово на Ваведеније.) Авај, сви смо ми потомци Адамови, сви - ниски изданци из пања посеченог кедра, који се негда величанствено узвишавао и вијао над свима Божјим створењима у Рају, ниски изданци обузети високим коровом сурове природе, која се као завеса спустила између нас и праизвора бесмртне љубави. Погледајте само како, као на удар магичнога штапа, непослушност и гордост људскога праоца наједанпут мењају сву твар около њега, и он бива окружен читавом војском непослушних и погорђених! Док је Адам био послушан и смирен пред својим Творцем, дотле је сва његова околина дисала послушношћу и смирењем. Но каква промена сцене у једном тренутку! У тренутку Адамова пада, Адама окружују све само непослушни. Ту је покрај њега непослушна Ева. Ту је главни носилац непослушности и гордости - дух непослушности, Сатана. Ту је и сва природа, непослушна, збунтована и луда. Воће, које се дотле топило од сласти у човековим устима, почиње га ударати својом горчином. Трава, која се повијала као свила под његовим ногама, почиње га грепсти као боца. Цвеће, које се радовало кад га цар њен мирише, почиње се оклопљавати трњем, да га одбије од себе. Зверови, који су се као јагањци умиљавали око њега, почињу налетати на њ са оштрим зубима, и очима пламтећим од гнева. Све узима немиран и пратећи став према Адаму. И најбогатији од све створене природе осетио се најсиромашнији. Пре тога обучен у славу архангелску, сада се осетио унижен, усамљен и - наг; тако наг, да је морао да позаима од природе одело својој наготи, и телесној и духовној. За своје тело почео је позаимати кожу од животиња и лишће од дрвећа, а за свој дух почео је позаимати од свих ствари - од ствари! - знање и умење. Онај који је дотле пио са препуног извора живота, сада је био принуђен да ходи за стоком, да се сагиње у блато, и пије из стопа сточних, како при физичкој тако и при духовној жеђи. Погледајте сада Господа Христа и Његову околину. Све сама послушност и смирење! Архангел Гаврил, представник ангелске послушности и смирења; Дева Марија - послушност и смирење; Јосиф - послушност и смирење; пастири - послушност и смирење; мудраци источни - послушност и смирење; звезде небеске - послушност и смирење. Послушне буре, послушни ветрови, послушна земља и сунце, послушни људи, послушна стока, послушан и сам гроб. Све је послушно Сину Божјем, Новом Адаму, и све се смирава пред Њим, јер и Он је бескрајно послушан према Своме Оцу и смирен пред Овим. Познато је, да уз многе земаљске усеве, које човек сеје и негује, радо ничу и неке друге траве и прорашћа, несејана и ненегована. Тако и са добродетељима: будеш ли марљиво сејао и неговао послушност и смирење у души твојој, видећеш, да ће убрзо поред њих нићи и цела кита осталих добродетељи. Једна од првих јесте простота, унутрашња и спољашња. Послушну и смирену Деву Марију краси истовремено и чедна простота. Тако исто и праведнога Јосифа, тако и апостоле, и јеванђелисте. Погледајте само, с каквом беспримерном простотом описују јеванђелисти највеће догађаје у историји људскога спасења, у историји васељене! Можете ли себи представити, с каквом би опширноћу и театралношћу један светски књижевник описао, рецимо, васкрсење Лазарево, да је случајно могао бити очевидцем тога догађаја? Или, какву би нафразану и надувену драму написао о свему ономе, што се дешавало у души послушнога, смиренога и простога човека Јосифа у оном тренутку, када је дознао, да је његова штићеница и обручница бременита? Све ово пак описује јеванђелист у данашњем јеванђељу свега са неколико простих реченица: А рођење Исуса Христа било је овако: кад је Марија, мати његова, била обручена Јосифу, а још док се не беху састали, нађе се да је она трудна од Духа Светога. Пре тога јеванђелист је описивао родослов Господа Исуса, или боље рећи: родослов праведног Јосифа, из племена Јудина а од колена Давидова. У томе родослову јевнађелист је ређао људе, рођене од људи, путем и начином природним, како се сви смртни људи у свету рађају. Наједанпут почиње описивати рођење Господа и вели: а рођење Исуса Христа.... као да покаже са оним а необичност и надприродност Његовог рођења, које се сасвим издваја од начина рођења свих набројаних предака Јосифових. Марија, мати Његова, била је обручена Јосифу. У очима света то обручење могло се сматрати као увод у брачни живот; но у очима Марије и Јосифа то се није могло тако сматрати. Исплакана од Бога, Дева Марија је заветом родитељским била заувек посвећена Богу. Тај завет родитељски она је и од своје стране драговољно усвојила, што показује и њено многогодишње службовање у храму јерусалимском. Да је стајало до њене воље, она би несумњиво провела до смрти у храму као и Ана, кћи Фануилова (Лк. 2, 36-37), али закон је другчије прописивао, па је друкчије морало и бити. Она се обручила Јосифу не зато, да би живела у браку него баш да би избегла брак. Све појединости овога обручења и његовог значаја налазе се у предању црквеном. И кад би људи ценили предање у вези са Богоматером, са праведним Јосифом и са свима личностима, поменутим у Јеванђељу, колико цене предања, често и најлуђа, у вези са светским царевима, војводама и мудрацима, свакоме би био јасан смисао обручења Пресвете Деве са Јосифом. (Свети Игњатије вели, да је Дева обручена била "да би рођење Његово било сакривено од ђавола, те да би ђаво мислио о Њему као рођеноме од венчане жене а не од девојке". Исто и Јероним Толк. на Матеја. Исто и Григорије Неокесаријски: II Слово на Благовести). А још док се не беху састали - ове речи не значе, да су се они потом састали као муж и жена, нити је ово на памети јеванђелиста. Јеванђелиста интересује у овом случају само рођење Господа Исуса и никога више, и он исписује горње речи, да покаже, да је Његово рођење било без састанка мужа и жене. Зато разуми речи Јеванђелиста исто као да је написао: и без састанка њихова нађе се да је она трудна од Духа Светога. Само од Духа Светога и могао је бити зачет онај, који је имао да усред царства духа мрака и злобе успостави царство Духа светлости и љубави. Како би Он могао испунити Своју божанску мисију у свету, да је дошао у свет кроз све канале земаљске, затворене грехом и запахнуте трулежи смртном? У том случају ново вино мирисало би на старе мехове, и Онај, који је дошао да спасе свет, и сам би потребовао спасења. - Чудом је само могао бити спасен свет, чудом Божјим; тако је веровао цео човечји род на земљи. Па кад је чудо Божје дошло, не треба сумњати у њега, него му се треба поклонити и себи у томе чуду потражити лека и спасења. Како поступа Јосиф сазнавши за трудноћу Деве Марије? А Јосиф муж њезин, будући праведан, и не хотећи је јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Он поступа, дакле, по послушности к закону Божјем. Он је послушан вољи Божјој, како је и уколико је воља Божја до тада била објављена народу израиљском. Он поступа и по смирењу пред Богом. Не буди сувише правдив! опомиње премудри Соломон (Пропов. 7, 16). То јест: не терај сувише правду над онима, који погреше, него се сећај своје слабости и својих грехова, па се старај да милошћу ублажиш правду према грешницима. Запојен овим духом Јосиф није ни помислио, да Деву Марију предаје суду за подозревани грех: и не хотећи је јавно срамотити, намисли је тајно пустити. Овакав план приказује нам Јосифа као узорита човека, узорита у правди и милости, каквог је у опште дух старога закона могао васпитати. Код њега је све просто и јасно, како је то и могло бити у срцу једног богобојажљивог човека. Али тек што је праведни Јосиф био смислио један згодан излаз из незгодног положаја, наједанпут умеша се небо у његов план са једном изненадном заповешћу: Но кад он тако помисли, а то му се јави у сну ангел Господњи и рече: Јосифе, сине Давидов! не бој се узети Марије жене своје, јер оно што се у њој зачело од Духа је светога. Ангел Божји, који је пре тога јавио Пречистој Деви долазак у свет Богочовека, сада иде и рашчишћава пут пред Њим и уравнава стазе ногама Његовим. Јосифова сумња је једна сметња на путу Његовом, и то врло јака и опасна сметња. Ту сметњу треба уклонити. Да би показао, како је небеским силама лако учинити и оно што је људима врло тешко, ангел се не јавља Јосифу на јави него у сну. Ословљавањем Јосифа сином Давидовим ангел хоће да га истовремено и почаствује и опомене. Као потомак цара Давида ти треба да се радујеш овој божанској тајни више од других људи, но треба и да је разумеш боље од других. Но како то да ангел назива Деву женом његовом: не бој се узети Марије жене своје? Онако исто како је и Господ са крста рекао Мајци Својој: жено, ето ти сина! а потом ученику своме: ето ши матере (Јов. 19, 26-27)! Ваистину, штедљиво је небо на речи, и ништа излишно не говори. Да није требало то рећи, зар би ангел рекао? Ако је овај назив Марије женом Јосифовом камен спотицања неким неверним људима, он је одбрана чистоте од нечистих сила, Јер Божју реч не слушају само људи него сви светови, и добри и зли. Онај ко би желео проникнути у све тајне Божје, тај би морао имати вид Божји за сву твар видљиву и невидљиву. Оно што се у њој занело од Духа је светога. Божје је то дело а не људско. Не гледај на природу, и не бој се закона. Овде дејствује већи од природе и јачи од закона, без кога ни природа не би имала живота, ни закони силе. Из овога што ангел саопштава Јосифу јасно је, да Дева Марија ништа није причала овоме о своме ранијем виђењу са великим архангелом, као што је јасно, да се она сада, када ју је Јосиф намеравао отпустити, није ни најмање правдала. Саопштење архангела, као и све небеске тајне, које су јој се постепено откривале, она је чувала и слагала у срцу своме (Лк. 2, 19; 2, 51). У својој вери у Бога и послушности према Богу она није презала ни од каква понижења пред светом. "Ако су моје муке угодне Богу, зашто да их не поднесем?" говорили су доцније неки хришћански мученици. Живећи у сталној молитви и богомислију и Пречиста је могла рећи: "ако је моје понижење угодно Богу, зашто да га не поднесем?" Само нека ја будем права пред Господом, који срца познаје, а свет нека чини са мном што хоће. Знала је пак она, да јој сав свет не може ништа учинити, што Бог не би допустио. Какво милокрвно мирење пред Господом живим, и каква предивна преданост вољи Његовој! И још уз то - какво херојство духа код једне нежне девице! Тајна је Господња у оних који га се боје (Пс. 25, 14). Док грешнице у наше време, као и у сва времена, наводе чак и лажне сведоке за себе, дотле Дева Марија, која нема човека за сведока него Свевишњега Бога, не правда се, не узбуњује се, него ћути, - ћути и чека, да је сам Бог у своје време правда. И Бог је похитао брзо, да оправда Своју избраницу. Онај исти ангел, који јој је открио велику тајну њеног зачећа, пожурио је сада да он говори место ћутљиве Девице. Објаснивши, дакле, Јосифу оно што је већ било, ангел Божји сада иде даље и објашњава му оно што има да буде: Па ће родити сина, и надени му име Исус, јер ће он спасти свој народ од грехова њихових. "Не рече: родиће ти сина, но тако просто рече - родиће; јер (га) не роди њему но свему свету" (Златоусти). Ангел упућује Јосифа, да се понаша према Новорођеном као истински отац, због чега и каже: и надени му име. Исус значи Спаситељ; зато друга реченица и почиње са јер; то јест. надени му име Спаситељ, јер ће он спасти свој народ од грехова њихових. Архангел је истинит весник Божји. Он говори оно што дознаје од Бога; он гледа истину о Богу. За њега природа са својим законима као и да не постоји. Он зна само за свемоћ Бога живога, као што је некада и Адам знао. Рекавши: он ће спасти народ свој од греха њихових, архангел је предсказао основно дело Христово. Христос има да дође да спасе људе не од неког споредног зла него од главног зла, од греха, који је извор свему злу у свету. Он има да спасе дрво човечанства не од једног облака гусеница, које га случајно брсте једне године, него од црва у корену, од кога се цело дрво суши. Он долази да спасе не човека од човека, ни народ од народа, но све људе и све народе од Сатане, сејача и властитеља греха. Он долази не као браћа Макавеји, или Варава, или Бар -Кохба, да диже буну против Римљана, који су као облак гусеница навалили на народ израиљски да га опусте, него као бесмртни и свеопшти лекар, пред којим су и Израиљци и Римљани, и Грци и Мисирци, и сви народи на земљи, болесни и преболесни, сушећи се од једног истог микроба, од греха. Христос је, доцније, савршено испунио предсказање архангела. Опраштају ти се греси! била је Његова победоносна реч кроз целу Његову земну делатност међу људима. У тим речима садржавала се и дијагноза болести и лек. Грех - то је дијагноза болести; опроштење греха - то је лек. И Јосиф је био први удостојен од смртних људи у Новом Стварању, да сазна прави циљ доласка Месије и праву природу Његове делатности. Ово што је архангел до сад рекао Јосифу, било је довољно, да овај, у послушности новој и непосредној заповести Божјој, одустане од својих мисли као и од плана у погледу отпуштења Марије. Небо наређује - Јосиф се повинује. Но обичан метод неба није, да људима издаје наредбе без апеловања на људско поимање и самоопредељење. Богу је од почетка било стало до тога, да човек дејствује као слободно биће. Јер у слободи, у слободном самоопредељењу човека, и састоји се сва чар човека. Без слободе човек би био само једна механичка вешта направа Божја, коју би Бог држао и кретао искључиво по својој вољи и својој сили. Таквих направа Бог има у природи доста, но човеку је Он досудио изузетан положај, давши му слободу, да се опредељује за Бога или против Бога, за живот или за смрт. Положај пун части но у исто време и пун опасности. Зато и не издаје Бог Адаму просту заповест: једи слободно са свакога дрвета у врту, али с дрвета од познања добра и зла - с њега не једи, него Бог одмах додаје: јер у који дан окусиш с њега, умрећеш (Пост. 2, 16-17). Са овом последњом реченицом Бог даје човеку један разлог његовом разуму и један мотив његовој вољи, да не једе од забрањеног дрвета ]ер у који дан окусиш с њега, умрећеш. Слично чини сада и архангел с Јосифом. Пошто је издао наређење овоме, да прими Марију и не отпушта је, и пошто је објаснио, да је плод девичанске утробе њене од духа светога, архангел подсећа Јосифа и на јасно пророчанство великог пророка: гле, девојка ће зачети и родиће сина, и назваће се Емануил, што ће рећи: с нама Бог (Иса. 7, 14)! То што је напред речено: и надени му име Исус не стоји у противности са овим што се сад каже, наиме: и назваће се Емануил, што ће рећи с нама Бог. У првом случају Јосифу се наређује, да му он надене име Исус, тј. Спаситељ, а у другом случају тврди се, да ће Младенац бити назван, од људи и народа, Емануил, тј. с нама Бог. И једно и друго име, свако на свој начин, изражавају најбољи смисао доласка Христовог у свет и Његовог дела у свету. Он ће наиме доћи, да опрости грехе, да помилује и спасе људе од греха, зато ће се звати Спаситељ, - Исус. Но ко може опраштати грехе осим једнога Бога (Марк. 2, 7)? Нико у свету; нико ни на небу ни на земљи нема ни права ни моћи опраштати грехе и спасавати од греха токмо един Бог. Јер грех је главни црв болести светске. И нико не познаје бездани ужас греха као Бог, који је безгрешан; нити ико може црв греха ишчупати из корена осим Бога. Па како је Исус опраштао грехе, и кроз то чинио људе здравим, то Он и јесте Бог међу људима. Кад би се хтела имена доводити у узрочну везу, онда би се име Емануил ставило пред име Исус. Јер да би Новорођени могао извршити посао Спаситеља, он мора бити Емануил, тј. мора доћи као Бог међу нас. Но и овако како је, има исти смисао. Свеједно је, рекли овако или онако; смисао је исти, рекли ми: Емануил - зато Спаситељ, или рекли Спаситељ - јер је Емануил (Но ко ће Га назвати Емануилом? Гле, овде се говори безлично "Нико Га није назвао Емануилом. По имену - нико, а уствари - сви. Они који су поверовали, саглашавали су се, да је с нама Бог, мада Он живи међу нама као човек". Монах Е. Зигабен: Толковање Матеја). У сваком случају једно је јасније од свега у свету, а то је, да спасења овоме свету нема, ако Бог не дође у њега; и да нама људима нема ни лека ни спасења, ако Бог не буде био с нама. Ако не буде Бог био с нама, и то не само као идеја или лепи сан, него с нама као и ми: с душом као и ми, у телу као и ми, у јаду и страдању као и ми, и - најзад, у ономе што нас највећма чини различним од Бога - у смрти као и ми. зато свака вера, која учи да Бог није дошао у телу и да не може доћи у телу, лажна је, јер представља Бога и као немоћна и као немилосрдна; представља га као маћеху а не као мајку. Као немоћна представља га, јер га увек бојажљиво чува од највећег мегдана - мегдана са Сатаном, грехом и смрћу. Треба оковати Сатану, треба ишчупати клицу греха из корена душе људске, треба жалац смрти сатрти - ах, треба извршити дело веће и теже него што би било свет држати на својим плећима. Наш Бог је тај мегдан одржао, и то победоносно. Људи других вера боје се, да и у мислима дозволе својим боговима такву борбу, у којој би противници њихови могли победити. Каква би то мајка била, која се не би сагнула до земље из љубави према своме чеду, да га теши, да га љуљушка, да му гугуће? Па још ако је дете у огњу, или у зверињаку! О, Господе, опрости, што се овако питамо! Какав би Ти био милосрдни Творац света, кад Те милост не би спустила међу нас, него кад би само из магловите и безболне даљине посматрао несрећу нашу, а да никада хладан прст не пружиш у огањ наш, нити ногом Својом да крочиш у пећину, у којој нас зверови даве? Заиста, Ти си се спустио међу нас, и још ниже него што икаква земаљска љубав то изискује; родио се се у телу, да с телеснима поживиш и телесне спасеш; причестио си се чашом страдања свих Твојих створења; ниси делио ни с ким ту чашу горког причешћа, него си је сам до дна испио. Ти си зато наш Спаситељ, јер си био Бог међу нама; био си Бог међу нама, зато си и могао бити наш Спаситељ. Слава Ти, Исусе Емануиле! Што се тиче Јосифа, он је са страхом и трепетом све јасније увиђао, да се око њега плете ткиво, дуже од сунчане светлости а шире од ваздуха; једно ткиво, коме је сам Свевишњи основ, а ангели и сва створења потка. Њему је пало у део, да у центру самога ткива Новог Стварања послужи као оруђе Божје. Док год човек не осети, да Бог кроза њ дела Своје дело, дотле је он слаб и нејак, неодређен и самопрезрен. Но када човек осети, да га је Бог узео у Своје руке, као ковач гвожђе за ковање, он се осети истовремено моћан и смирен, јасан у поступцима својим, и поносит Богом својим. Кад се Јосиф пробуди од сна, учини онако како му је ангел заповедио, и узе Деву Марију опет к себи, и не знадијаше за њу док не роди сина свога првенца, и надене му име Исус. Кад читамо свето Јеванђеље, треба ум јеванђелски да преносимо у себе а не свој ум у Јеванђеље. Сам у чуду јеванђелист прича о чуду рођења Спаситељева. Њему је главно да покаже, да је то рођење било на чудесан начин. Ово је већ четврти доказ тога, који јеванђелист Матеј у данашњем јеванђељу истиче. Прво је рекао, да је Дева Марија била само обручена Јосифу; друго, да се она нашла трудна од Духа светога; треће, да је ангел у сну објавио њену трудноћу као чудесну и надприродну; и четврто, ево, сада понавља ту исту мисао речима, да Јосиф не знадијаше за њу док не роди сина свога првенца. Јасно је, дакле, као сунце, да Јеванђелист и не помишља да каже, као да је после овога рођења Јосиф ступио у везу са Маријом. Оно што није било док не роди сина, није било ни после, када роди сина. Кад би ми рекли за некога, да док год траје богослужење у цркви он не пази на речи свештеника, ми свакако и не помишљамо да тиме кажемо, да тај неко по свршетку богослужења пази на речи свештеника. Или кад кажемо за чобанина, да он пева док овце пасу, ми не мислимо, да чобанин не пева кад овце престану да пасу. ("Као што се каже за време Потопа, да се гавран не врати у лађу докле се земља не исуши; он се, наравно, ни после не врати. (Или) као што Христос говори: с вама сам до краја времена: еда ли потом неће бити с нама?" Теофилакт) Реч првенац пак односи се искључиво на Господа Исуса (Пс. 89, 27; сравни II Самуил 7, 12 - 16; Јевр. 1, 5-6; Рим. 8, 29), који је првенац међу свима царевима, и првенац међу браћом својом (Рим. 8, 29), то јест: међу спасеним и усиновљеним људима. Кад би се првенац писало са великим почетним словом, као особена именица, не би произашло никакво двојство у мишљењу. Или, кад би се пред реч првенац ставила запета, опет не би произашло никакво двојство и никаква забуна. Међутим, баш треба и читати, као да је Првенац особно име, и као да напред стоји запета: и роди сина свога, Првенца. Господ Исус је Првенац као творац новога царства, као Нови Адам. За светога Амона (Житија Светих: 4 Октобра) прича се, да је осамнаест година био у браку са венчаном женом не имајући с овом никако телесне везе. Света мученица Анастасија (22. децембра), такође живела је низ година у браку са Помплијем, римским сенатором, и није имала с њим никако телесне везе. Наводимо овде само два примера од хиљаде других. Својим пречистим девичанством, прежде рождества, в рождествје и по рождествје, Дева Марија је покренула на девичански живот хиљаде и хиљаде девојака и момака кроз историју цркве. Угледајући се на њено девичанство многе су венчане жене прекидале брак и посвећивале се девичкој чистоти. Угледајући се на њу многе су тешке развратнице трзале се од свог развратног живота, перући своју упрљану душу сузама и молитвом. Како би се, дакле, могло и замислити, да је Пречиста Дева, стуб и надахнуће хришћанске чистоте и девичанства кроз векове, могла бити нижа у девичанству, од свете Анастасије, Текле, Варваре, Катарине, Параскеве и осталих безбројних? Или, како би се могло и замислити, да је Она, која је носила у телу своме бестраснога Господа, могла икада имати и сен телесне страсти; Она, која је Бога носила и Бога родила "била је девом не само телом него и духом", говори свети Амвросије. А Златоуст опет сравњује Духа Светога са пчелом и вели: "као што пчела неће да уђе у смрадан суд, тако ни Дух Свети неће да уђе у нечисту душу". Но прекинимо разговор о ономе, чему треба посветити мање разговора а више дивљења. Тамо где је послушност и смирење наспрам Бога живога, тамо је чистота. Послушне и смирене слуге Своје Господ исцељује од сваке земаљске страсти и похоте. Посветимо се с тога очишћењу своје савести, своје душе, свога срца и свога ума, да би се и ми удостојили благодатне силе Духа Светога; да би једном престала земља сејати своје семе по унутрашњем човеку нашем, те да би Дух свети зачео унутра у нама нов живот и новога човека, сличнога Господу и Спасу нашем Исусу Христу. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Рождество Христово. Евангелие о Первенце - Свети Николай (Велимирович)


Тот, кто с послушанием и смирением приступит к Господу Иисусу Христу, тот никогда более не пожелает от Него разлучиться.
Начальные упражнения новобранцев войска Христова суть упражнения в послушании и смирении.
С послушания и смирения начинается новый мир, новая тварь, новое человечество. Ветхий мир попрал послушание Богу и смирение пред Богом, и тем разрушил мост между землею и небом. Духовный стройматериал для восстановление этого моста – прежде всего, послушание и смирение.
Доколе Адам был богат послушанием и смирением, он едва мог провести различие между своим духом и Духом Божиим, между своей волей и волей Божией, между своими мыслями и мыслями Божиими. Он не мог ни чувствовать, ни хотеть, ни думать ничего такого, что не было бы в Боге и от Бога. Как ангелы Божий, так и Адам стоял в непосредственной близости Божией и из непосредственной близи созерцал Праисточник света, мудрости и любви. Живя внутри самого солнца, не имел он нужды возжигать какую-нибудь свою свечу. Его свеча внутри солнца не горела бы и не светила.
Но когда Адам нарушил послушание и утратил смирение – а их всегда теряют или приобретают одновременно, тогда его непосредственное общение с Богом было прервано, мост разрушен, и он впал в страшную тьму и гнилую сырость, в коей вынужден был сам себе светить своею свечою, все-таки данной ему по милости Божией, когда правда Божия изгнала его из Рая. Тогда он не только начал ощущать разницу между собою и Богом, между своею волей и волей Божией, своими чувствами и чувствами Божиими, своими мыслями и мыслями Божиими, не только стал ощущать и осознавать эту разницу, но едва-едва, в редкие часы просветления, мог заметить богообразие своё.
Увы, в такую бездну был низвергнут своим непослушанием и гордостью тот, кто первоначально был сотворен по образу и по подобию Самой Святой и Божественной Троицы! («В человеке непорочном образ Божий был источником блаженства, в человеке падшем он (лишь) надежда блаженства». Филарет Московский. Слово на Введение.) Увы, все мы – потомки Адамовы, все – низкие отростки из пня срубленного кедра, что некогда величественно возвышался и возносился над всеми Божиими творениями в Раю, низкие ростки, заглушаемые высокими волчцами грубой природы, спустившейся, словно завеса, между нами и Праисточником бессмертной любви.
Посмотрите только, как, будто по мановению волшебной палочки, непослушание и гордость прародителя человечества тут же меняют всё творение вокруг него и его окружает целое войско непослушных и возгордившихся!
Пока Адам был послушен своему Творцу и смиренен пред Ним, все его окружение дышало послушанием и смирением. Но какая мгновенная смена декораций! В миг Адамова падения Адама окружают только непослушные. Вот рядом с ним непослушная Ева. Вот главный носитель непослушания и гордости – дух непослушания, сатана. Вот и вся природа, непослушная, взбунтовавшаяся и безумная. Плоды, дотоле сладостью таявшие в устах человека, начинают терзать его горечью. Трава, стлавшаяся под ноги его, как шелк, начинает царапать его колючками. Цветы, радовавшиеся, когда их царь вдыхал их аромат, начинают облекаться в броню терний, дабы оттолкнуть его от себя. Звери, ласкавшиеся к нему, как ягнята, начинают набрасываться на него с острыми клыками и горящими гневом глазами. Всё занимает по отношению к Адаму положение мятежное и угрожающее. Так самый богатый из всей сотворённой природы почувствовал себя самым бедным. До того одетый славою архангельской, ныне он ощутил себя униженным, одиноким и – нагим; настолько нагим, что вынужден был занять у природы одежды для своей наготы, и телесной, и духовной. Для своего тела он стал заимствовать кожу у животных и листья у деревьев, а для своего духа стал заимствовать у всех вещей – у вещей! – знания и умения. Тот, кто ранее пил из полноводного источника жизни, ныне должен был ходить за скотами, наклоняться в грязь и пить из скотских следов как при физической, так и при духовной жажде.
Взгляните теперь на Господа нашего Иисуса Христа и Его окружение. Все они – само послушание и смирение! Архангел Гавриил, представитель ангельского послушания и смирения; Дева Мария – послушание и смирение; Иосиф – послушание и смирение; пастухи – послушание и смирение; волхвы восточные – послушание и смирение; звезды небесные – послушание и смирение. Послушные бури, послушные ветры, послушные земля и солнце, послушные люди, послушные скоты, послушен и сам гроб. Всё послушно Сыну Божию, Новому Адаму, и всё смиряется пред Ним, ибо и Он бесконечно послушен Своему Отцу и смиренен пред Оным.
Известно, что вместе со многими земными посевами, которые человек сажает и возделывает, охотно произрастают и некоторые иные травы и растения, не сеянные и не возделанные. Так и с добродетелями: если будешь старательно сеять и взращивать послушание и смирение в душе своей, то увидишь, что вскоре рядом с ними вырастет и целый букет прочих добродетелей. Одна из первых – простота, внутренняя и внешняя. Послушную и смиренную Деву Марию в то же самое время украшает и целомудренная простота. Точно так же и праведного Иосифа, точно так же и апостолов, и Евангелистов. Посмотрите только, с какой бесподобной простотою описывают Евангелисты величайшие события в истории человеческого спасения, в истории вселенной! Можете себе представить, сколь пространно и театрально мирской литератор описал бы, например, воскрешение Лазаря, если бы случайно стал очевидцем сего события? Или какую велеречивую и напыщенную драму он написал бы обо всем том, что происходило в душе Иосифа, послушного, смиренного и простого человека, в момент, когда он узнал: его подопечная и обручница беременна? А Евангелист в сегодняшнем Евангельском чтении описывает все это всего несколькими простыми предложениями:
Рождество Иисуса Христа было так: по обручении Матери Его Марии с Иосифом, прежде нежели сочетались они, оказалось, что Она имеет во чреве от Духа Святаго. До того Евангелист описывал родословие Господа Иисуса Христа, или, точнее сказать, родословную праведного Иосифа из племени Иудина, от колена Давидова. В родословной этой Евангелист перечислял людей, рожденных от людей, естественным путем и образом, как рождаются все смертные люди в мире. Вдруг он начинает описывать Рождество Господа и говорит: Του δε Ιησου Χριστου η γεννησις ουτως ην…, словно хочет этим δε (а, же, однако) показать необычайность и вышеестественность Его Рождения, кое совершенно обособляется от образа рождения всех перечисленных предков Иосифа. Матерь Его Мария была обручена с Иосифом. В глазах людей это обручение могло считаться своего рода предисловием к брачной жизни; но в очах Марии и Иосифа оно не могло считаться таковым. Со слезами вымоленная у Бога, Дева Мария по обетованию родительскому была навеки посвящена Богу. Сие обетование родителей Она и со Своей стороны добровольно приняла, что показывает и Ее многолетнее служение в храме Иерусалимском. Если бы это зависело от Ее воли, она, несомненно, пребывала бы в храме до самой смерти, как Анна, дочь Фануилова (Лк. 2: 36-37), но закон предписывал иное, и иное должно было исполниться. Она была обручена Иосифу не для того, чтобы жить в браке, но именно для того, чтобы избежать брака. Все подробности обручения сего и его значения содержатся в Предании Церковном. И если бы люди ценили Предание, связанное с Богоматерью, с праведным Иосифом и со всеми личностями, упомянутыми в Евангелии, настолько, насколько они ценят предания, часто и самые глупые, связанные с мирскими царями, полководцами и мудрецами, всякому был бы ясен смысл обручения Пресвятой Девы с Иосифом. (Сщмч. Игнатий говорит, что Дева была обручена, «дабы Рождество Его было сокрыто от диавола и дабы диавол потому думал о Нем как о рожденном от законной жены, а не от девицы». То же и блж. Иероним. Толкование на Евангелие от Матфея. То же и свт. Григорий Неокесарийский. II слово на Благовещение).
Прежде нежели сочетались они, – эти слова не означают, будто бы они потом сочетались как муж и жена, Евангелист и не думает об этом. Евангелиста интересует в данном случае само Рождество Господа Иисуса Христа, и ничто более, и он пишет приведенные выше слова, чтобы показать: Его Рождение произошло без сочетания мужа и жены. Посему понимай слова Евангелиста точно так, как если бы он написал: и без сочетания их оказалось, что Она имеет во чреве от Духа Святаго. Лишь от Духа Святаго и мог быть зачат Тот, Кому предстояло среди царства духа тьмы и злобы восстановить Царство Духа света и любви. Как бы мог Он исполнить Свою Божественную миссию в мире, если бы пришел в мир по каналам земным, затворенные грехом и смердящим гнилостью смертною? В этом случае вино новое отдавало бы запахом мехов ветхих, и Тот, Кто пришел спасти мир, и Сам нуждался бы во спасении. – Только чудом мог быть спасен мир, чудом Божиим; в это веровал весь род человеческий на земле. И когда чудо Божие произошло, не следует сомневаться в нём, но следует преклониться пред ним и для себя в чуде сем найти лекарство и спасение. Как же поступает Иосиф, узнав, что Дева Мария имеет во чреве?
Иосиф же муж Ее, будучи праведен и не желая огласить Ее, хотел тайно отпустить Ее. Он поступает, таким образом, по послушанию закону Божию. Он послушен воле Божией в той форме и настолько, в какой и насколько воля Божия до того времени была объявлена народу Израильскому. Он поступает и по смирению пред Богом. Не будь слишком строг, – предупреждает премудрый Соломон (Еккл.7:16). То есть: не будь слишком строг к согрешившим, но помни о своих немощах и своих грехах и старайся в отношении к грешникам строгость растворить милостью. Взращенный этим духом, Иосиф и не подумал предать Деву Марию суду за подозреваемый грех: и не желая огласить Ее, хотел тайно отпустить Ее. Такой план показывает нам Иосифа как человека образцового, образцового в строгости и милости, какого вообще дух Ветхозаветного закона мог воспитать. Всё у него просто и ясно, как это и могло быть в сердце человека, боящегося Бога.
Но как только Иосиф придумал удобный выход из неудобного положения, внезапно в его планы вмешалось небо, дав неожиданное повеление:
Но когда он помыслил это, – се, Ангел Господень явился ему во сне и сказал: Иосиф, сын Давидов! не бойся принять Марию, жену твою, ибо родившееся в Ней есть от Духа Святаго. Ангел Божий, который до того благовестил Пречистой Деве пришествие в мир Богочеловека, ныне идет приготовить путь Ему и прямыми сделать стези Ему. Сомнение Иосифа – одно из препятствий на пути Его, и притом весьма сильное и опасное препятствие. Сие препятствие следует устранить. Дабы показать, как легко силам небесным сделать то, что для людей очень трудно, ангел является Иосифу не наяву, а во сне. Именуя Иосифа сыном Давидовым, ангел хочет одновременно и оказать ему честь, и вразумить. Как потомок царя Давида ты должен радоваться этой Божественной тайне более других людей, однако ты должен и понимать ее лучше других. Но как же ангел называет Деву женою его: не бойся принять Марию, жену твою? Точно так же, как и Господь со креста сказал Матери Своей: Жено! се, сын Твой, – а потом ученику Своему: се, Матерь твоя (Ин.19:26-27)! Воистину, небо бережливо на слова и не глаголет ничего лишнего. Если бы сего не следовало говорить, разве ангел сказал бы это? Хотя такое наименование Марии женою Иосифа является камнем преткновения для некоторых неверующих людей, оно есть защита чистоты от нечистых сил. Ибо слово Божие слушают не только люди, но все миры, и добрые, и злые. Тот, кто желал бы проникнуть во все тайны Божий, должен был бы иметь зрение Божие для всего тварного, видимого и невидимого.
Родившееся в Ней есть от Духа Святаго. Сие есть дело Божие, а не человеческое. Не смотри на природу и не бойся закона. Здесь действует Больший природы и Сильнейший закона, без Которого ни природа не имела бы жизни, ни закон – силы.
Из сообщенного ангелом Иосифу ясно, что Дева Мария ничего не рассказывала последнему о бывшем Ей ранее явлении великого архангела; как ясно и то, что ныне, когда Иосиф намеревался Ее отпустить, Она нисколько не оправдывалась. Весть архангела, как и все небесные тайны, кои Ей постепенно открывались, Она сохраняла…, слагая в сердце Своем (Лк.2:19; 2:51). В Своей вере в Бога и послушании Богу Она не страшилась никакого унижения пред людьми. «Если мои муки угодны Богу, почему бы мне не претерпеть их?» – говорили позднее некоторые мученики Христовы. Живя в непрестанной молитве и богомыслии, и Пречистая могла сказать: «Если Мое унижение угодно Богу, почему бы Мне не претерпеть его? Лишь бы Я была права пред Господом, познающим сердца, а люди пусть делают со Мною, что хотят». Ведала Она и то, что весь мир не может сделать с Нею ничего, чего не попустил бы Бог. Какое благодушное смирение пред Господом живым и какая предивная преданность воле Его! И кроме того – какое геройство духа у нежной Девы! Держава Господь боящихся Его, и завет Его явит им (Пс.24:14). Если грешники сейчас, как и во все времена, ищут для себя даже ложных свидетелей, Дева Мария, имея свидетелем не человека, а Всевышнего Бога, не оправдывается, не возмущается, но молчит – молчит и ждет, да оправдает Ее Сам Бог в свое время. И Бог скоро поспешил оправдать Свою Избранницу. Тот же самый ангел, который открыл Ей великую тайну Ее Зачатия, ныне поторопился заговорить вместо безмолвной Девы. Итак, объяснив Иосифу уже произошедшее, ангел Божий теперь идет далее и объясняет ему то, что должно произойти:
Родит же Сына, и наречешь Ему имя Иисус, ибо Он спасет людей Своих от грехов их. «Не сказал он: «Родит тебе Сына», – но так просто сказал: родит; ибо родит (Его) не ему, но всему миру» (Златоуст). Ангел наставляет Иосифа вести себя с Новорожденным как настоящий отец, почему и говорит: и наречешь Ему имя. Иисус означает «Спаситель». Поэтому второе предложение и начинается с ибо; то есть: и наречешь Ему имя Спаситель, ибо Он спасет людей Своих от грехов их.
Архангел есть неложный вестник Божий. Он глаголет то, что узнает от Бога; он в Боге видит истину. Для него природа со своими законами словно и не существует. Он знает только о всемогуществе Бога живаго, как некогда знал и Адам. Сказав: Он спасет людей Своих от грехов их, – архангел предрек основное дело Христово. Христу подобает прийти для того, чтобы спасти людей не от какого-нибудь второстепенного зла, но от главного зла, от греха, являющегося источником всего зла в мире. Ему подобает спасти древо человечества не от одной тучи гусениц, которая в некий год случайно напала на него, желая обглодать; но от червя в корне, от коего все древо сохнет. Он приходит не для того, чтобы спасти человека от человека или народ от народа, но для того, чтобы спасти всех людей и все народы от сатаны, сеятеля и властителя греха. Он приходит не так, как братья Маккавеи, или Варавва, или Бар-Кохба, чтобы поднять мятеж против римлян, которые, словно туча гусениц, напали на народ Израильский, желая уничтожить его; но как бессмертный и всеобщий Врач, пред Коим и израильтяне, и римляне, и греки, и египтяне, и все народы на земле суть больные и тяжелобольные, сохнущие от одного и того же микроба, от греха. Христос позднее в совершенстве исполнил предсказанное архангелом. Прощаются тебе грехи, – было Его победоносным словом на протяжении всего Его земного служения среди людей. В тех словах содержался и диагноз болезни, и лекарство. Грех – это диагноз болезни; прощение грехов – это лекарство. И Иосиф был удостоен первым из смертных людей в Новом Творении узнать истинную цель пришествия Мессии и истинную природу Его служения.
Изреченного архангелом Иосифу было достаточно, чтобы сей, в послушании новой и прямой заповеди Божией, отказался от своих мыслей, как и от плана отпустить Марию. Небо повелевает – Иосиф повинуется. Но обычный метод неба – не давать людям повелений без апелляции к человеческому пониманию и самоопределению. Богу с самого начала было важно, чтобы человек действовал как свободное существо. Ибо в свободе, в свободном самоопределении человека и состоит вся отрада человека. Без свободы человек был бы просто искусным механическим устройством Божиим, которое Бог поддерживал и приводил бы в движение исключительно по Своей воле и Своею силой. Таких устройств у Бога в природе достаточно, но человека Он сподобил исключительного положения, дав ему свободу, дабы тот определился: за Бога он или против Бога, за жизнь или за смерть. Положение весьма почетное, но в то же время и весьма опасное. Посему Бог и не просто заповедует Адаму: от всякого дерева в саду ты будешь есть, а от дерева познания добра и зла не ешь от него, – но тут же добавляет: ибо в день, в который ты вкусишь от него, смертью умрешь (Быт.2:16-17). Этим последним предложением Бог дает человеку довод для его разума и мотив для его воли, да не ест от запретного дерева: ибо в день, в который ты вкусишь от него, смертью умрешь. Схоже поступает ныне и архангел с Иосифом. Дав ему повеление принять Марию и не отпускать Ее и объяснив, что Плод Девического чрева Ее есть от Духа Святаго, архангел напоминает Иосифу и о ясном пророчестве великого пророка: се, Дева во чреве пришлет и родит Сына, и нарекут имя Ему Еммануил, что значит: с нами Бог (Ис.7:14).
То, что сказано ранее: и наречешь Ему имя Иисус, – не противоречит тому, что говорится теперь, а именно: и нарекут имя Ему Еммануил, что значит: с нами Бог. В первом случае Иосифу повелевается наречь Ему имя Иисус, то есть Спаситель; а во втором случае утверждается, что Младенец будет назван, людьми и народом, Еммануил, то есть с нами Бог. Оба имени, каждое по-своему, выражают главнейший смысл пришествия Христова в мир и Его служения в мире. А именно, Он придёт, чтобы простить грехи, чтобы помиловать и спасти людей от греха, посему и будет зваться Спаситель – Иисус. Но кто может прощать грехи, кроме одного Бога (Мк.2:7)? Никто в мире; никто ни на небе, ни на земле не имеет ни власти, ни силы прощать грехи и спасать от грехов – только один Бог. Ибо грех есть главный червь всемирной болезни. И никто не ведает бездонного ужаса греха так, как безгрешный Бог. И никто не может уничтожить червя греха в корне, кроме Бога. А поскольку Иисус прощал грехи и чрез то делал людей здоровыми, то Он и есть Бог среди людей. Если бы мы захотели привести имена в причинно-следственной связи, тогда имя «Еммануил» надо было бы поставить пред именем «Иисус». Ибо для того, чтобы Новорожденный мог совершить дело Спасителя, Он должен быть Еммануилом, то есть должен прийти как Бог среди нас. Но и в таком порядке смысл остается тот же. Все равно, как сказать, так или иначе; смысл не меняется, скажем ли мы: «Еммануил – посему Спаситель», – или: «Спаситель – ибо Еммануил». (Но кто наречет Ему имя Еммануил? Се, здесь говорится безлично. «Никто не нарек Его Еммануилом. По имени – никто, а по существу – все. Те, кто уверовал, соглашались, что с нами Бог, хотя Он живет среди нас как Человек». Монах Евфимий Зигабен. Толкование на Евангелие от Матфея). Во всяком случае, одно яснее всего в мире: что нет спасения этому миру, если в него не придёт Бог; и что для нас, людей, нет ни лекарства, ни спасения, если Бог не будет с нами. Если Бог не будет с нами, и при том не как идея или прекрасная мечта, но с нами, как и мы: с душою, как и мы; во плоти, как и мы; в скорби и страдании, как и мы; и, наконец, в том, что нас более всего отличает от Бога, – в смерти, как и мы. Потому всякая вера, которая учит, что Бог не пришёл во плоти и не может прийти во плоти, является ложной, ибо представляет Бога и бессильным, и немилосердным; представляет Его мачехою, а не матерью. Бессильным представляет Его, ибо всегда трусливо оберегает Его от величайшего поля битвы – поля битвы с сатаною, грехом и смертью. Надо сковать сатану, надо вырвать росток греха из корня души человеческой, надо уничтожить жало смерти – ах, надо совершить дело величайшее и тягчайшее того, как если бы нужно было весь мир держать на своих плечах. Наш Бог выдержал борьбу сию, и притом победоносно. Люди других вер боятся даже в мыслях позволить своим богам такую брань, в коей их противники могли бы победить. Да что это была бы за мать, если б она не склонилась до земли из любви к своему чаду, чтобы утешать его, баюкать его, агукать ему? А тем паче если ребенок оказался в пламени или среди зверей! О Господи, прости, что мы задаем такие вопросы! Какой бы Ты был милосердный Творец мира, если бы не спустился к нам по милости Твоей, если бы лишь из туманной и беспечальной дали смотрел на наше несчастье, и ни одного хладного перста не протянул бы в пламя наше, и ногою Твоею не ступил бы в ров, в коем нас терзают звери? Воистину, Ты сошел к нам, и еще ниже, чем требует какая бы то ни было земная любовь. Ты родился во плоти, дабы с плотскими пожить и плотских спасти. Ты причастился чаше страданий всех творений Твоих. Ни с кем Ты не разделил сей чаши горького причастия, но один испил ее до дна. Поэтому Ты наш Спаситель, ибо Ты был Бог среди нас; Ты был Бог среди нас, и поэтому Ты мог быть нашим Спасителем. Слава Тебе, Иисус Еммануил!
Что же касается Иосифа, то он со страхом и трепетом все отчетливее видел: рядом с ним ткется полотно, длиннее солнечного света и шире воздуха; полотно, для коего Сам Всевышний – основа, а ангелы и все творения – уток. Ему же выпал жребий послужить как орудие Божие в центре самого полотна Нового Творения. Доколе человек не почувствует, что Бог чрез него делает Своё дело, дотоле он слаб и немощен, неопределёнен и сам себя презирает. Но когда человек почувствует, что Бог взял его в Свои руки, как кузнец – железо для ковки, он ощутит себя одновременно сильным и смиренным, ясным в поступках своих и хвалящимся Богом своим.
Встав от сна, Иосиф поступил, как повелел ему Ангел Господень, и принял жену свою, и не знал Ее. [Как] наконец Она родила Сына Своего первенца, и он нарек Ему имя: Иисус. Востав же Иосиф от сна, сотвори якоже повеле ему Ангел Господень, и прият жену свою. И не знаяше Ея, дондеже роди Сына Своего первенца, и нарече имя Ему Иисус. Когда мы читаем Святое Евангелие, то должны ум Евангельский переносить в себя, а не свой ум – в Евангелие. Сам дивясь, Евангелист повествует о чуде Рождества Спасителя. Для него главное – показать, что Рождение сие произошло чудесным образом. Вот уже четвертое доказательство этого, приведенное Евангелистом Матфеем в сегодняшнем Евангельском зачале. Сперва он сказал, что Дева Мария была лишь обручена Иосифу: обрученей бо бывши Матери Его Марии Иосифови… Во-вторых, он говорит: обретеся имущи во чреве от Духа Свята. В-третьих, Матфей сообщает, что ангел во сне объявляет о Ее чревоношении как о чудесном и вышеестественном. И вот теперь, в-четвертых, Евангелист повторяет ту же самую мысль с помощью слов: И не знаяше ея, дондеже (пока не) роди Сына Своего первенца. Таким образом, ясно как день, что Матфей и не думает говорить, будто бы после Рождества сего Иосиф сочетался с Мариею. То, чего не было, дондеже роди Сына Своего первенца, не было и потом, когда Она родила Сына. Если мы скажем о некоем человеке, что, пока длится богослужение в храме, он не обращает внимания на слова священника, мы, конечно, и не думаем этим сказать, что человек сей обращает внимание на слова священника по окончании богослужения. Или, если мы говорим о пастухе, что он поет, пока овцы пасутся, мы не имеем в виду, что пастух не поет, когда овцы перестают пастись. («Как говорится о времени Потопа, что ворон не возвратился в ковчег пока земля не высохла; он, разумеется, и после не возвратился. (Или) как Христос говорит: и се, Я с вами во все дни до скончания века; разве потом Он не будет с нами?» Блж. Феофилакт.) Слово же первенец относится исключительно ко Господу Иисусу Христу (Пс.88:28; сравни: 2Цар.7:12-16; Евр.1:5-6; Рим.8:29), Который есть первенец между всеми царями и первородный между многими братиями (Рим.8:29), то есть между спасенными и усыновленными людьми. Если бы слово первенец писалось с заглавной буквы, как имя собственное, не было бы никакой двусмысленности. Или если бы перед словом первенец стояла запятая, тоже не было бы никакой двусмысленности и никакого смущения. Между тем, как раз и следует читать слово первенец, как будто это имя собственное и перед ним стоит запятая: Она родила Сына Своего, Первенца. Господь наш Иисус Христос есть Первенец как Творец нового Царства, как Новый Адам.
О преподобном Аммоне (Жития святых, 4 октября) рассказывается, что он восемнадцать лет состоял в законном браке, не имея с женою никаких телесных связей. Святая великомученица Анастасия (22 декабря) также жила несколько лет в браке с Помплием, римским сенатором, не имея с ним никаких телесных связей. Мы приводим здесь лишь два примера из тысячи других. Своим пречистым девством, прежде Рождества, в Рождестве и по Рождестве, Дева Мария на протяжении всей истории Церкви подвигла на девственную жизнь тысячи и тысячи девиц и юношей. Взирая на Ее девство, многие законные жены разрывали брак и посвящали себя девственной чистоте. Взирая на Нее, многие закоренелые блудницы отвергали свою развратную жизнь, омывая свою оскверненную душу слезами и молитвой. Так как же можно даже подумать, что Пречистая Дева, столп и вдохновение христианской чистоты и девства на протяжении веков, могла быть в девстве ниже святых Анастасии, Феклы, Варвары, Екатерины, Параскевы и бесчисленного множества других? Или как можно даже подумать, что Она, носившая в теле Своем бесстрастного Господа, могла когда бы то ни было иметь и тень телесной страсти? Она, Бога носившая и Бога рождшая, «была Девою не только телом, но и духом», – говорит святитель Амвросий. Златоуст же, сравнивая Духа Святаго с пчелою, глаголет: «Как пчела не влетит в смрадный сосуд, так и Дух Святый не войдет в нечистую душу».
Но прервём разговор о том, чему следует посвятить меньше речей и больше восхищения. Там, где послушание Богу живому и смирение пред Ним, там и чистота. Послушливых и смиренных рабов Своих Господь исцеляет от всякой земной страсти и похоти. Поэтому посвятим себя очищению своей совести, своей души, своего сердца и своего ума, дабы и нам сподобиться благодатной силы Духа Святаго; дабы земля наконец перестала сеять свое семя во внутреннем человеке нашем – и Дух Святый зачал внутрь нас новую жизнь и нового человека, подобного Господу и Спасу нашему Иисусу Христу. Ему же подобает честь и слава, со Отцем и Святым Духом – Троице Единосущной и Нераздельной, ныне и присно, во все времена и во веки веков. Аминь.