недеља, 7. новембар 2010.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ


ЦАР ДУШАН СИЛНИ (1331-1255)
Од свог деде Милутина и оца Стевана, Душан је наследио јаку и добро уређену војску и велико богатсво. По природи бистар, окретан и храбар, Душан је мудро искористио и наслеђе својих предака и своје природне способности, те је енергичним радом узвисио и своју државу и себе.
Као добар политачар, Душан, чим доби престо, ступи у пријатељство с бугарским царем који му даде своју сестру Јелену за жену. Тиме је осигурао своју државу од бугарских напада.
Стога је и могао, по жељи своје властеле, да нападне Грке и освоји целу Мађедонију и опседне Солун.
Али, како у то време са севера нападоше Мађари и освојише српске земље све до манастира Жиче, Душан би приморан да напусти ратовање против Грка. С њима се измири и врати им јужне крајеве, а задржа северније, па одмах крете у сусрет Мађарима, коке брзо сузби и пребаци преко Саве и Дунава.
Кад у Арбанији и Епиру настадоше свађе међу великашима, Душан то искористи, нападне их и у току од четри године заузме Арбанију и Северни Епир.
У то време умре грчки цар Андроник трећи, а на престо дође његов малолетни син Јован Пети Палеолог. У име његово је управљала мајка царица, и великаш Јован Кантакузен. Кантакузен беше сујетан човек, па се завади с царицом и прогласи за цара. Пошто није могао победити царичину војску, пребегне Душану и замоли за помоћ.
Они склопе савез и уговоре: да Душан да Кантакузену војску, па обојица да заузимају грчке земље; што који освоји, да буде његово. Душан је срећно освајао, а Кантакузен губио. Стога Душан поче премишљати да раскине тај савез. Кад Кантакузен то дознаде, он преваром узе личну стражу Душанове жене Јелене, и са том војском поче освајати градове по Мађедонији. Душана то разгневи, те раскиде савез.
Кантакузен онда отиде у Малој Азији и с Турцима склопи савез против Душана и грчке царице.
Ускоро потом пређу Турци и на једноме месту победе српску војску.
Како то није био велики пораз, Душан наскоро освоји Серез и још нека места, па се прогласи царем Срба и Грка (1345)
Из тога Душановог поступка вид се његова намера и жеља: да Србија наследи Грчку (Византију) тј Ромелију која је почела, због унутрашњих немира, нагло слабили.
Затим Душан позове Сабор у Скопље, да се крунише за цара. Како је само патријарх могао извршити крунисање, Сабор најпре прогласи тадашњег архиепископа Јанићија за патријарха, а он круниса: Душана, за цара: његову жену Јелену , за царицу: а сина Уроша, за краља. То је било на Ускрс, 1346 године.
"Кад је патријарх Јаниђије поднео Душану византијску круну, која бјеше исто онаква као круна грчког цара, и коју круну сада придржаваху и патријарх бугарски Симеум и Митрополит Никола,-Душан је положио на своју главу, па онда даде знак својој жени и своме сину, да приђу, а својим грчким митрополитима: серским, филипинсим и драмским, климну главом, те они поднеше још две круне.
Душан узе најпре једну, па је стави на главу своје жене, која је клечела пред њим, и рече:
Госпођа Јелена! Венчавам те за царицу Србима и Грцима.
-Многаја љета царици!-захорисе по целој цркви.
-Тебе, сине Урошу, крунишем за младога краља, све српске земље и приморске земље!-и цар спусти краљевску круну на глави свога младог сина.
Царица и млади краљ целиваше руку која их круниса, устадоше и одоше да стану пред царског престола у цркви.
Кад је дошло до многољетствија с амвона, онда је протођакон овако загрмио:
"Благовјерном и христољубивом цару све српске, грчке и поморске земље, Арбаније и великог запада, господару Стефану Душану: благовјерној и христољубивој царици Србљем, Грком, Бугарима и Арбанасима, госпшђи Јелени: благовјерном и христољубивом краљу српске и приморске земље, царевићу Урошу, -подај, Господи, дуг и срећан живот!"
После крунисања отиде Душан с породицом у Свету Гору. Тамо посете многе манастире и царски их обдари, а нарочито Хиландар.
Пошто је оснажио и проширио државу, Душан је почео зређивати. Сем осталога, подизао је цркве и манастире, а помаго је и католичке цркве. Поред цркава и манастира, помагао је и болнице које цу се издржавале од прихода с манастирских имања.
Старао се да што боље развије трговину. Стога дубровчанима даде многе повластице.
Кад уреди земљу и ојача војску, Душан поново сазва Сабор у Скопље. На том Сабору је донео свој чувени писани закон, Душанов Законик. По њему се отада судило свима кривцима (1349).
Да би сасвим отклонио опасност од Турака, Душан је нанерио да Турке протера са Балканског Полуострова и да од Грка одузме Цариград.
Напрасна смрт му осујети извршавање те велике намера(1355).
Сахрањен је у својој задужбини, цркви св. Арханђела, у Призрену.
Цар Душан долази у ред најзнаменитијих српских владара. Његова је држава била велика и силна. Стога је он прозван Душан Силни.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Св. вел. муч. Димитрије
Овај славни и чудотворни светитељ роди се у граду Солуну од родитеља благородних и благочестивих. Измољен од Бога од бездетних родитеља Димитрије беше јединац син њихов, због чега би с великом пажњом однегован и васпитан. Његов отац беше војвода Солунски; па кад му отац умре, цар постави Димитрија за војводу на место оца. Поставивши га за војводу христоборни цар Максимијан нарочито му препоручи да гони и истребљује хришћане у Солуну. Но Димитрије не само не послуша цара него, напротив, јавно исповедаше и проповедаше Христа Господа у граду Солуну. Чувши то цар веома се огорчи на Димитрија, па када се једном враћаше из рата против Сармата, цар Максимијан сврати у Солун нарочито, да ствар испита. Призва, дакле, цар Димитрија војводу и испитиваше га о вери. Димитрије јавно пред царем призна да је хришћанин, и уз то још изобличи царево идолопоклонство. Разјарени цар баци Димитрија у тамницу. Знајући шта га чека Димитрије уручи све своје имање своме верноме послушнику Лупу, да разда сиротињи, и оде у тамницу весео, што му предстојаше страдање за Христа Господа. У тамници му се јави ангел божји и рече му: „мир ти, страдалче Христов, мужај се и крепи се!" После неколико дана посла цар војнике у тамницу да убију Димитрија. Војници нађоше светитеља Божјег на молитви, и избодоше га копљем. Тело његово узеше хришћани потајно и сахранише чесно. Из тела страдалца Христова потече целебно миро, којим се многи болесници излечише. Ускоро над моштима би подигнута мала црква. Неки велмож Илирски Леонтије бејаше болестан од неизлечиве болести. Он притече моштима св. Димитрија с молитвом, и би потпуно исцељен. Из благодарности подиже Леонтије много већу цркву на место старе. Светитељ му се јави у два маха. Када цар Јустинијан хтеде пренети мошти светитељеве из Солуна у Цариград, искочише пламене искре од гроба и чу се глас: „станите, и не дирајте!" И тако мошти св. Димитрија осташе заувек у Солуну. Као заштитник Солуна св. Димитрије много се пута јављао и много пута спасао Солун од велике беде. Чудесима његовим броја нема. Св. Димитрија сматрају Руси покровитељем Сибира, који је освојен и Русији присвојен 26. октобра 1581. год.
РАСУЂИВАЊЕ

Чудо св. Димитрија Солунског. Св. Димитрије био је за живота војвода Солунски, и остао је то по смрти. Његово присуство у Солуну људи су осећали нарочито приликом великих беда. Он заштићава град, отклања невоље, одбија завојеваче, и помаже свакоме ко његово име призове. Ево једног дивног случаја његове необичне помоћи људима у беди. Једном нападоше варвари на Солун, и не могоше га узети. Гневни због тога они попленише сву околину, и одведоше у ропство две красне девојке, које дароваше своме кнезу. А девојке те знадоше добро рукама да везу. Када кнез виде неке њихове ручне радове, рече им: „чујем да у вашој земљи има велики Бог Димитрије, и он велика чудеса твори, извезите на платну лик његов". Девојке му рекоше, да св. Димитрије није Бог него слуга Божји и помоћник хришћанима, и најпре се опираху да везу лик светитељев, но када им кнез припрети смрћу, оне заповеђено учинише, и посао до дана св. Димитрија завршише. Уочи дана празника, дакле, оне обе гледаху у свој вез и плакаху тугујући једно због тога што тај празник проводе у ропству, а друго због тога што везени лик свога омиљеног светитеља морају да даду нечестивом варварину. И мољаху се обе девице св. Димитрију, да им опрости. Тада се јави св. Димитрије, и узе обе девојке, као негда ангел пророка Авакума, пренесе их у Солун и постави у своју цркву. У цркви се служаше свеноћно бденије, и народа беше врло много. И сазнавши за чудесно спасење ових хришћанских девојака, сви прославише Бога и Његовог великог слугу и војводу св. Димитрија.
Солун дични слави светитеља свога
Димитрија светог, слугу вишњег Бога. —
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Свети Павле Солун сузама рошаше,
Димитрије својом крвљу залеваше —
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Сузе апостола и крв мученика
Солуну су слава, спасење и дика. —
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Прославимо и ми Христова војника,
Мироточног свеца, храброг мученика,
Димитрије војевода,
Слуга Творца и Господа.
Спомен великог земљотреса
У време цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 740. год. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и св. Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста.