четвртак, 26. јануар 2012.


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског

БЕКСТВО У CBETУ ГОРУ И ПОСТРИГ

Устремљен својом христочежњивом душом ка свему небеском, божанском,
бесмртном, Растко се ревносно и упорно отимао и одвајао од свега световног,
земаљског, пролазног. Будно пратећи побожна дела свога оца, мајке и стрица
Страцимира у подизању задужбина: Студенице, Светог Николе, Топлице, Граца; и
читајући побожне књиге и житија светих, млади Растко је суревњиво неговао у себи
судбоносну жељу: да и он, по примеру пустињака и испосника, напусти двор свога
оца, повуче се у свету тишину, и свега себе посвети Богу. Проводећи своје
младићке дане у овој узвишеној и слаткој жељи, Растко је често и много слушао,
нарочито од побожних монаха, који су ради милостиње долазили у Рашку и на
Немањин двор, како тамо далеко на југу иза Солуна постоји једна планина одвојена
од света, која се зове Света Гора, како тамо има много манастира, у којима живе
многобројни монаси, који су ради Христа и спасења своје душе оставили свет,
одрекли се свега телесног и земаљског, и посветили себе Богу, посту и молитви.
Сем тога њему су казивали да тамо има много испосника, који живе по шумама,
пећинама и урвинама, муче своје тело на разне начине и проводе тежак и строг
живот у сталном посту и молитви, даноноћно служећи Господу Христу, да би
осигурали себи живот вечни и блаженство вечно.
По навршеној шеснаестој години родитељи његови намеравали су да га ожене, а
та намера је одлучно утицала на Растка да жељу душе своје претвори у одлуку и
приведе у дело. Томе много допринесе долазак светогорских монаха баш у то време.
На седамнаестогодишњег Растка нарочито је утицао један руски монах, који са
другим светогорским монасима беше дошао на двор његова оца да проси милостињу.
Овога божанствени младић узе насамо, каже животописац Теодосије, и распитиваше
га о Светој Гори, пошто претходно доби од монаха обећање да никоме не прича
његову тајну. А монах му исприча све о поретку пустињском: о општежићном животу
по манастирима, и о засебном - по два или три заједно, и о усамљеничком - који
проводе неки, удаљивши се, у посту и ћутању. Све му то исприча тачно, јер тај
монах не беше прост него зналац онога што прича, као од Бога послан. А младићу,
слушајући то о монашком животу, и о њиховом ревновању за Бога, и о њиховим
добрим подвизима, потоци суза изливаху се из очију. Па пошто одахну мало, рече
старцу: "Видим, оче, да је Бог, који унапред зна све, видевши тугу срца мога,
послао твоју светост да утеши мене грешна. Сада се утеши срце моје и развесели
душа моја неисказаном радошћу. Сада разумех за чим непрестано жуђах. Блажени су
и преблажени они који се удостојише таког безбрижног и неметежног живота. Шта
дакле да учиним ја, оче, да бих узмогао побећи од многометежног живота овога
света и удостојити се таког анђелског живота? Ако ме родитељи моји ожене,
задржан љубављу према ономе што је телесно, ја нећу достићи таква живота. После
овога не бих хтео да останем овде ниједан дан, да се мене не би коснуло
сластољубље овога света, те да ми и против воље отргне душу од такве љубави
према анђеоском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, али, не знајући
пута, могао бих далеко залутати, а отац би ме, пошто му је могуће, стигао и
вратио, чиме бих и оца ожалостио и себе много осрамотио, а потом не бих постигао
оно што желим".
"Жудна је љубав родитељска, одговори старац, нераскидна веза природна, и
милосно јединство породично. Али Господ заповеда да се и то све лако остави, и
узме крст на раме, и усрдно иде за Њим, и сва страдања лако подносе, угледајући
се на Његова страдања ради нас; да се не благује у мекоти, да се не тражи
телесни одмор, него да се, штавише, усрдно привикава на голотињу, глад, бдење и
молитву, и да се брижљиво стиче умилење и плач са уздисањем и скрушеност срца.
Јер се ово предлаже богољубивим душама као лак пут који води к врлини и ово
доноси истинску славу и поуздану част".
И младић, слушајући ово, примаше к срцу старчеве речи као што добра земља
прима семе, и непрестано јецаше. А старац се дивљаше његовој топлој љубави према
Богу и божанственом огњу који је тако распалио душу његову, и пажљиво слушаше
речи његове, пуне целомудрија и умилења, па му рече: "Видим, чедо, да ти је душа
зашла дубоко у љубав Божју, него пожури да оствариш добру жељу своју, да не би
како сејач зла, ђаво, посејао кукољ у срце твоје (Мт. 13, 24-30), и, укоренивши
се, угушио пшеницу твоју - добру замисао, и ти се одрекао такве намере. А
задржан телољубљем и сластољубљем, ништа нећеш постићи, него ћеш подлећи пороку
и срамоти, као они у Еванђељу који се ради течења имања, и јармова волова, и
младе невесте, одрекоше слатке вечере и бесмртне хране, и с правом бише
објављени за недостојне одабранот звања и весеља небеског цара Христа (Лк. 14,
15-24). Ја ћу ти за такво дело послужити, и с помоћу Божјом спровешћу те до
Свете Tope, куда желиш отићи".
Чим ово чу од старца, Растко се одмах покори вољи његовој, па захвали Богу
рекавши: "Хвала Ти, Господе, што ми срце увери овим странцем". А старцу рече:
"Оче, да си Богом благословен, што укрепи душу моју".
Сав радостан због овога, Растко се одмах упути к родитељима, да измоли од њих
благослов тобож да иде у лов. "У планини недалеко одавде, рече он родитељима,
има много дивљачи: благословите ме да идем у лов; ако пак задоцнимо, немојте се
љутити на нас, јер сам чуо да онде има много јелена". Отац му учини по вољи, и
рече: "Господ нека је с тобом, чедо; нека те благослови и на добро упути". А
мати као мати загрли га и слатко пољуби, па га отпустише с миром, наредивши му
да се брзо врати. He знађаху они да син њихов неће у лов на јелене, него хоће к
извору живота - Христу, да Њиме, као жедан јелен, напоји жедну душу своју,
запаљену милим огњем љубави Његове. Да би пак уверио своје родитеље, он посла у
гopy ловце, рекавши им: "Под гором чекаћу вас до ујутру". А кад наста ноћ, и
благородници, који се с њим весељаху, поспаше, он са мало њих, који су знали за
његову тајну, даде се у бекство, имајући као вође Бога и монаха. Када пак свану
дан, благородници стадоше тражити господина свог, али га нигде не могоше наћи, и
говораху међу собом: "Да се не шали с нама, па се вратио к оцу?" Но, не видећи
ни монаха који је био с њим, ни присне дворјане Расткове, они се, збуњени и
ојађени, мануше лова, и вратише се у двор и испричаше господару о томе .
Чувши тако непријатан глас о сину, ојађени родитељи умало не пресвиснуше од
туге. Но када се мало прибраше, они се досетише да је њиховог љубимца Растка
нико други него онај монах Рус одвео, и то у Свету Гору, пошто су још израније
знали да је Растко жудео за Светом Гором. На глас о нестанку Растка одмах се
стекоше благородници и много народа. И сви плакаху и ридаху: родитељи за сином,
браћа за братом, народ за господарем. Но самодржавни отац брзо савлада себе и
нареди свима да пресатну плакати: "Будите јуначни; не треба због овога да
тугујемо; неће пропасти син мој. Бог који ми га даде преко наде, удостојиће ме
да га опет видим и да се наситим љубави његове". И одмах дозва једнога од својих
војвода, па му рече: "Знаш колика је болест љубав према деци, огањ који увек
гори и неће никад да се угаси. Стога, пријатељу, ако си икаква добра примио од
нас, сад је време да љубав покажеш. Ако се пожуриш, па стигнеш и вратиш ми сина,
и тиме утешиш срце моје а мајци ослободиш душу од смрти, обдарићу те многим
благом, више него пре, и имаћеш у мени добротвора, друже". Затим тужни отац
призва и многе великашке младиће, па, обећавши и њима награде, повери их
војводн. Заповеди им да бегунца гоне до у саму Свету Гору; а написа и писмо
грчком епарху Солунске области, молећи га да силом отргне сина његовог из
светогорских манастира и врати му га. "И ако тиме, драги мој, утешиш срце моје,
додаде он, примићеш од нас многе части у даровима и љубави, а ако пак презреш
нашу молбу, знај да ће место љубави завладати непријатељство".
Војвода и дружина уседоше на силне коње, па јурећи дан и ноћ, стигоше у град
Солун. Војвода предаде писмо епарху солунском и исприча му жалост свога
господара. Епарх се веома сневесели, јер је веома волео владара Срба. И одмах
написа писмо проту Свете Горе, у коме га мољаше да се не оглуши о тражење
владаоца Србије. "Пошто није мала ствар у питању, писао је епарх, просим и топло
молим твоје преподобије, да не презреш ову молбу. Ако је где тамо дошао син
великог жупана, господара српског, нека се што брже врати своме оцу, да нам не
би отац његов, због жалости за њим, од пријатеља постао непријатељ, чиме би ти
све нас и многе друге ожалостио". Епарх отпусти војводу, и даде му своје људе да
га часно проведу до Свете Горе.
Ступивши на тло Свете Горе[2], они
распитиваху путем, није ли прошао такав и такав младић. При томе описиваху
спољашњи изглед Растков и лепоту. Најзад сазнадоше да је такав младић, мало пре
њих, прошао у руски манастир. Тада они одложише свој пут ка проту Свете Горе, и
одоше у руски манастир. Бегунац заиста беше ту, још у кнежевском оделу и
непострижен. Када гониоци уђоше у цркву светог великомученика Пантелејмона и и
угледаше свога кнеза, они се неисказано обрадоваше, па га од радости стадоше
љубити са сузама, заборавивши на све путне тегобе. Но плашећи се да га опет не
изгубе, они помишљаху да га вежу, али га се ипак бојаху као свога господара.
Само поставише стражу око њега да га чува, док се одморе коњи и они сами, па да
онда са њима крену натраг на пут. Растко се чуђаше своме оцу што је намучио тако
знаменитог војводу, па га беше стид да погледа војводи у лице, који је због њега
превалио тако тежак пут. И одвевши војводу настрану, Растко га упита: "Како тако
брзо превалисте толики пут; и како се наканисте на тако далек и мучан пут?"
Војвода му онда исприча превелику тугу родитељску и неутешни плач њихов; каза му
и о писму његовог оца епарху солунском, и о епарховом писму проту, и о епарховим
људима који су дошли да им га предаду. Млади бегунац осети опасност која му
прети, али се понада да ће је отклонити молбом војводи. Зато му предложи ово:
"Ако би ти, драги мој, хтео, могао би ме оставити на миру; а знам да можеш,
пошто си моћан, умирити господина оца мог, кад се будеш вратио. А и ја бих му
написао да се окане своје намере; само ти поступи са братском љубављу: не сметај
ми да учиним оно због чега сам дошао".
Но војвода одговори: "He, господине мој, не упућуј слузи твоме такву молбу,
коју ми није лако испунити. Господар мој - отац твој, наложи ми овај посао,
сматрајући ме за верног човека. Па да смо те нешто затекли у монашком чину,
можда бисмо и имали неко извињење. Али, пошто је Богу било угодно да до овога
часа задржиш онај изглед, у каквом желе да те виде отац твој, браћа и велможе,
ко сам ја да тако што и помислим? Боље би ми онда било да и не идем твоме оцу.
Зато те молим, господине мој, избаци све такве мисли из ума свог, па весело пођи
с нама, слугама твојим, да угасиш пламен родитељима својим, чија си срца запалио
одласком својим у туђину, као и срца браће твоје и свих благородника. Ти сам
знаш да си ти родитељима и свима нама нада и утеха од Бога. Ако ли пак не
хтеднеш поћи с нама, принудићеш ме да учиним оно што ми није лако ни изговорити:
принудићеш ме да те вежем и на силу поведем, јер такву заповест примих од твога
оца".
Видевши да је војвода неумољив, млади кнез рече: "Нека буде воља Господња!",
па весело загрли војводу, уверавајући га како ће поћи са њим. Тајним пак
уздасима призиваше Бога за помоћника у напасти, смишљајући у мудром срцу свом
дело и побожно и преварно. Кнез замоли игумана да се спреми сјајна трпеза, да се
почасти са војводом и благородницима, пошто ће сутра поћи кућама. Своју пак
намеру каза игуману, и замоли га да за ноћи отпочну свуноћно бденије. Игуман му
испуни жељу: спреми се богата вечера, на којој сам игуман гошћаше војводу и
благороднике, а млади кнез их својим рукама служаше и весељаше. И кад за вечером
дубоко зађоше у ноћ, игуман нареди да се клепа у клепало на свеноћно бденије,
јер то беше уочи недеље. Игуман устаде, a ca њим и млади кнез, и пођоше у цркву
на молитву. Устаде и војвода са својом дружином, да присуствују богослужењу, јер
несмеђаху пуштати из вида младога кнеза. Богослужење је текло по уставу светих
отаца, побожно и полако, док сви благородници, и младићи који стражараху, и сам
војвода не заспаше, уморни од пута, а и од гозбеног весеља.
Чим божанствени јуноша Растко примети да су заспали, извуче се исред њих, и,
поклонивши се пред светим олтаром изговори монашке завете Господу; па, пошто
доби благослов од игумана, узе једног старог јеромонаха и пoпe ce на висок
манастирски пирг - на високу манастирску кулу, на врху које беше и црквица.
Затворивши за собом кулу, христочежњиви младић оствари главну жељу срца свог.
Стари јеромонах, сатворивши молитву, постриже му власи с главе, и обуче га у
ризу анђеоског лика, и измени му име Растко именом Сава. Простревши ce пo земљи,
монах Сава сузама многим окропи земљу, узносећи Богу захвалне молитве, и
говорећи: "Хвалим Те, Гoспoде, што си ме примио! Ти испуни жељу срца мога". А
стари јеромонах се постиде од силног плача новопостриженог младића монаха, који
у тако младим годинама већ показиваше тако велику ревност по Богу.
Док се ово дешавало на високом пиргу, доле ce y храму светог великомученика
Пантелејмона заврши свеноћно бденије. Стражари се пробудише, и запрепастише кад
не угледаше кнеза у својој средини, па га одмах стадоше тражити свуда, и у цркви
и у манастиру, вичући. Но пошто га не нађоше, они почеше нападати игумана и бити
монахе. А војвода, утишавши узбуну, рече игуману и монасима: "Каква је ово
неправда и срамота од вас, часни оци? Стидећи се анђеоског лика који носите, ми
бисмо према вама кротки и човекољубиви! Зар није најпре један од вас долазио да
проси милостињу? Ево овај лажљивац, смрти достојан, - па показа на једног; - он,
презрев дар као ништа, уграби од оца сина и побеже, чиме изложисте оца и матер
самртноме плачу, а нас великоме труду. Сада пак, када смо дошли, сакристе од нас
господина нашег, једнако радећи по својој вољи. Што вам то паде на ум, да нам се
наругате? Или ви мислите да се ми узалуд потрудисмо, тражећи ваздуха а не
господина нашег. Сад ће вам главе полетети! Реците, где сакристе господина
нашег?"
Чувши ово од војводе, млади благородници стадоше још љуће и непоштедно бити
монахе. Кад то чу и тражени новопостриженик, побоја се да се свађа не заврши
крвопролићем, па се са пирга наже кроз прозор и у мраку довикну к својима. Чувши
његов глас, они се сви обрадоваше и потрчаше ка пиргу, гледајући увис и просто
желећи да уклоне таму и сагледају жељено лице. Тада инок Сава, бивши царевић
Растко, рече војводи: "Много си мудар, а понашаш се као дете имајући пук људи са
собом у туђини, ти високо мислиш о себи". А благородницима рече: "Зар се Бога не
бојите, и анђеоског образа не стидите? Зар је то лепо нападати с оружјем такве
људе у цркви? Какво вам зло они учинише? Ако пак мене тражите, ево мене где сам.
Сада сам у послу, ујутру ћете ме видети, а ове оставите на миру".
Кад они ово чуше, обузе их страх и стид, и не знађаху шта да кажу, него,
ућутавши, опколише пирг и стражараху до сванућа. А кад свану, кнезмонах,
нагнувши се са пирга, викну војводу и благороднике и показа се свима украшен
анђеоским ликом монашким. Угледавши га у таквом облику, они не знађаху шта да
раде, него, обузети плачем и ридањем, падаху на земљу. А монах Сава, видећи их у
тако превеликој тузи, утеши их слсдећим речима: "Све ово што се са мном збива,
по Божјој је вољи, јер ме сам Господ проведе од оца мог довде, те ме ви не
стигосте, па и сада ме Он избави из ваших руку. Јер ви хоћасте да ме отргнете од
доброг, жељеног ми пута, па да се мноме похвалите господару своме како сте му
угодили. Али Бог мој, у кога се уздах и напустих родитељски дом, би ми помоћник,
као што видите, па ће Он и убудуће водити живот мој по Својој вољи. А вас, моје
драге, молим да ради тога не тугујете и не жалите, него, напротив, захвалите са
мном Богу што ме удостоји овог лика за којим сам одувек жудео. Узмите дакле
познато вам моје одело и власи с главе моје, па се мирно вратите кућама; а ове
знаке предајте родитељима мојим и браћи мојој, да би вам поверовали да сте ме
жива нашли, и то, благодаћу Божјом, као монаха, а име ми је Сава".
Рекавши то, он врже са пирга одело своје и младосне власи с главе своје, a c
њима и писмо написано родитељима ради утехе. У писму их мољаше: "Немојте нипошто
туговати ради мене, нити ме оплакивати као погинула, него, напротив, молите
Бога, молим вас, да молитвама вашим добро извршим подвиг на који изиђох. Ви пак,
колико вам је могуће, старајте се о својој души, и не очекујте да ме понова тамо
видите за живота свога, него, ако хтедне Бог, ја ћу овде у Светој Гори дочекати
и видети господина оца мог, и насладити се свете и чесне страрости његове, и
наситити се слатке и бескрајне љубави његове". И споменувши им још многе
еванђелске речи о правди и милости, о истини и суду, и што човек није рад себи
да не чини ни другоме, сада додаде и ово: "Сваки, који остави кућу, или браћу,
или сестре, или оца, или матер, или жену, имена мога ради, примиће сто пута
онолико, и добиће живот вечни" (Мт. 19, 29).
Војвода и благородници, узевши збачено с куле одело, косу и писмо, положише
их испред себе, па оплакиваху живога као мртвога, говорећи: "О невоље од тебе,
господине, шта нам ово учини, да си нам горчи сад кад си се нашао, него пређе
кад си нам одбегао? О наласка несрећнијег од смрти! О, хаљино жељенога, каква си
ватра онима који њега желе! Како да те понесемо и предамо родитељима и браћи,
када си као копље или мач оштар с обе стране! О, власи с љубљене главе, које
треба привити срцу и очима родитељским ради утехе, како да вас предамо њима као
омчу? О, дара који носимо, пуна не радости него плача, не весеља него ридања,
како да те однесемо? Какво ли ћемо уздарје ми добити? У какво ће светло рухо нас
обући, када њих саме у тужно и црно одело облачимо? О, пира ноћи ове, испуњене и
весељем и преваром, - сличан је трпези којом Јаков превари оца свога, те узе
благослов његов. О, чаше твоје, господине, којом си нас служио, пуне меда
љубави, а која нам је горче од жучи припремила! О, ноћи, које заспасмо, буди, по
Јову, тамна, и да се не убројиш у ноћи месецом обасјане! О, нас и од лудака
безумнијих, како у једном часу испустимо онoгa кога толико дана с трудом гонисмо
и ухватисмо! Како бисмо безумни! Какав нас то грешни сан захвати, те тако
заспасмо? Зашто га узама не свезасмо, као што нам и беше заповеђено, па бисмо
сада били слободни од ове самртне туге? Шта сада да радимо? Како ћемо изаћи пред
господара нашег? Који је то камен, која је то гвоздена природа, која ће одавде
понети тако тежак глас, који ми имамо да носимо родитељима и браћи?"
Изговарајући кроз плач ове и многе друге сличне речи, они задуго плакаху:
плакаше и Сава горе на кули и они доле на земљи, да се и мртво камење потресало.
После, пошто мало одахнуше, гледајући горе к њему и клањајући му се, они му
даваху опроштајне поздраве, и, благо и са сузама прекоравајући га и замерајући
му, говораху му: "Остани здраво, господине, остани здраво! рашири се сам без
нас! насити се, каменосрдни! Немилостиви, хоће ли те примити Господ? Преварио си
оца, преварио си и нас, а мислиш ли да ти се ваља Бога бојати?" Упућујући му са
болом у срцу ове и многе друге речи, они, у исто време, испросише од њега
молитву и благослов, па, узевши тужне хаљине његове, кренуше натраг у своје
отачаство. Али, идући тако путем, они се окретаху ка кули, застајкујући с плачем
и јецањем, докле су год могли да је догледају[3].
После тога монах Сава, сишавши са куле и захваливши Богу, поклони се игуману
и свој братији, и би поздрављен од свију њих као нови брат, анђеоским ликом
украшен. А оне између братије, који због њега претрпеше увреде и злостављања, он
усрдно мољаше да опросте својим увредиоцима, да би увредиоци на миру и здрави
стигли кућама. Притом говораше: "Бог нам је прибежиште и сила, и би нам помоћник
у тешким невољама које нас снађоше. Јер ђаво, надајући се да ми преко превеликог
тражења од стране мојих родитеља омете ноге моје на путу ка Господу и да ме
отргне од сродства с вама у Господу, изиђе посрамљен и празних руку, захваљујући
вашим молитвама Господу и вашим телесним напорима за мене". А они, чувши његове
смиреноумне и понизне речи, пуне мудрости, заборавише ране на телу, задобијене
од младих велможа, и радоваху се као да су неку добит задобили.
НАПОМЕНЕ:
2. Света Гора, најисточнији крак полуострва Халкидике у
Јегејском Мору. До Расткова доласка тамо она је већ неколико стотина година
уживала глас добро уређене монашке републике. Још 885 год. византијски цар
Василије I из македонске династије уступио је Атонску или Свету Гору у потпуну
својину тамошњим монасима. У то рано доба живели су у Атону монаси по неколико
њих у малим манастирићима, а велика већина као усамљени испосници по пустим
пећинама и малим ћелијама. Овим многобројним монасима и отшелницима управљао је
светогорски прот у Кареји, а важне ствари решавао је на сабору манастирских
старешина и угледних старих монаха. Током времена, од једанаестог до четрнаестог
века, поред малих манастирића и испосница, подижу се у Светој Гори многобројни,
пространи и сјајни манастири, који су византиски цареви, особито цар Алексије I
Комнен, ослободили од сваке власти карејскога прота и ставили непосредно под
своју заштиту. У тим манастирима, којих је било много, живели су монаси у
заједници, молећи се заједно Богу, станујући по келијама, обедујући заједно у
трпезарији и радећи на манастирским имањима, и то све по прописаном правилу,
уставу, званом типик, који je y десетом веку установио св. Атанасије Атонски, а
доцније прерађен, у једанаестом веку, за владе цара Константина Мономаха. Поред
Грка, у Свету Гору почеше долазити монаси и других народности. Грузинци основаше
онде Иверски манастир, Амалфићани свој, Бугари свој манастир Зограф, а Руси,
такође, свој манастир Светог Пантелејмона, за време цара Манојла Комнена.
3. Кула, са које је св. Сава бацио одело, читава је и досад.
У њој је 1871. године направљена црква, посвећена његовом имену.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског

РОЂЕЊЕ И ВАСПИТАЊЕ СВЕТОГА САВЕ

Велики жупан српски, самодржац Стефан Немања, бејаше побожан, богобојажљив,
убогољубив, храбар, и украшен незлобивошћу, правдом, милошћу и кротошћу. Његова
супруга Ана, кћи грчког цара Романа, ничим не изостајаше од свога мужа у благим
врлинама. Пошто им се родише многи синови и кћери, тиха и побожна Ана престаде
рађати по промислу Божјем, као некада Лија Јаковљева (ср. I Мојс. 30, 9-21).
Због тога обоје силно туговаху, и веома жуђаху душом да добију још једно чедо. И
пошто се богомудро посаветоваше међу собом, они стадоше на молитву и са сузама
завапише ка Господу: "Господе Боже Сведржитељу, Ти си у старини послушао Авраама
и Сару и остале праведнике, који су се молили Теби да им даш порода, - услиши
данас и нас грешне слуге Твоје, који Ти се моле: дај нам да нам се по вољи
милосрђа Твога и по божанском промислу Твом роди мушко чедо, да оно бескрајном
силом богољубивог доброверја Твог испуни своје отачаство, коме ми, слуге Твоје,
по заповести Твога Божанства и Твојих светих апостола положисмо почетак,
надајући се примити Твоју божанствену награду. И ако сатвориш милост слугама
Твојим, ми Ти дајемо заједничке завете: од зачећа детињега разлучићемо се
природне законите љубави и постеље, н сачуваћемо се, свако за се, у чистоти тела
све до краја живота, извршујући светињу у страху Твоме".
И преблаги Господ, који је близу свима који Га истински призивају, услиши
чисту молитву и ових праведника. И то би почетак неисказаних судаба Божјих које
се тако очигледно показаше у животу преподобнога, чудесног и у самом роћењу, јер
његово рођење би плод не само закона људске природе него и молитве. И родивши се
по природи, као плод молитве, од Бога дарован, Богу се и намени. Обрадовани
родитељи прославише Бога, и ускоро препородише своје чедо и водом и Духом,
просветивши га божанственим крштењем, и дадоше му име Растко[1].
Када Растко поодрасте и ојача, родитељи га дадоше да се учи светим књигама.
Имајући свагда велику радост због њега, и свагда узносећи Господу благодарне
молитве, родитељи га богобојажљиво васпитаваху у сваком доброверју и чистоти. И
бише начињене палате за његово пребивање, у којима он и борављаше. Имајући према
њему натприродну безмерну љубав, родитељи увек гледаху на њега с ненаситом
душом: јер лепотом тела и душе он превазилазаше сву браћу своју, и још као дете
он задивљаваше све својом памећу, те сви говораху: "Ово ће дете бити неко ново
знамење".
Васпитан у великој љубави, доброј вери и чистоти, и научен сваком богољубљу и
доброј нарави, млади кнез у петнаестој години својој доби од својих родитеља
један крај државе, куда би са велможама и својим вршњацима одлазио ради лова,
трка и других забава.. Али младога Растка је срце вукло на другу страну:
окусивши од разума божанствених светих књига, које је непрестано читао, он стече
почетак мудрости - страх Божји, и из дана у дан све се више и више распаљиваше
божанском љубављу, као додајући огањ на огањ својом ненаситом богочежњивошћу.
Запаливши душу Духом Светим, он још у раној младости свим срцем поверова
истинитој речи Господњој: "Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене
достојан; ко не узме крста свога и не иде за мном, није мене доетојан" (Мат. 10,
31; Лк. 17, 26). И својим чистим срцем и свежим и светлим младићким умом он
разумеде да је овај живот пролазан, метежан и пустошан: царство и богатство,
слава и сјај овога света су многометежни и непостојани; видљиве лепоте, обиље
живота и срећа на земљи су као сенке; уживање у јелу и пићу, весеље, пировање, и
све човечанско на земљи - таште је и нестварно. Наоружавши се Духом Светим,
богоразумљем, девственошћу, великим уздржањем, чистом молитвом и духовном
љубављу, Растко изабра десни пут: бављаше се читањем светих књига, ревносно
отстајаше у цркви цела богослужења, љубљаше пост, избегаваше празнословље и
неуместан смех, мрзаше непристојне речи и раскалашне песме које пожудношћу
раслабљују младићку душу. Благ, кротак, љубазан према свима, он као ретко ко
љубљаше сиротињу, и веома поштоваше монашки чин. Горећи Духом Светим, он се
свагда мољаше Господу да му покаже пут спасења којим да иде. А сами родитељи
његови, видећи његове узвишене врлине, осећаху се постиђени пред њим, младићем,
и сматраху као да није од њих рођен него им је стварно подарен од Бога.
НАПОМЕНЕ:
1. Растко се родио 1169. Значајно је, и интересантно је, да
је те исте године прешао у власништво Руса светогорски манастир св. Пантелејмон,
у коме је касније Растко примио монашки постриг.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ

САВЕ

првог Архиепископа Српског

ПРЕДГОВОР



Живот се увек прелива изнад свих људских речи и појмова: по нешто од живота уђе у људске појмове и речи, али већи део остане покривен и сакривен неком бескрајном тајанственошћу божанском. И разум људски захвати и схвати нешто-нешто од живота, док многе бескрајности живота остају изнад разума људског, неухватљиве и несхватљиве за њега.

To важи за живот, и тајну живота уопште; утолико пре, и несравњено више, то важи за свети живот. Сам по себи живот је својом суштином од Бога; а свети живот је сав од Бога, сав - од врха до дна, од почетка до краја. Но божанско се може схватити само божанским: божанским разумом оно што је божанско, Богом оно што је од Бога. Зато свети апостол благовести: Ми примисмо Духа који је из Бога, да знамо шта нам је Христом даровано од Бога (ср. 1 Кор. 2, 12). Једино Духом Светим људи могу сазнати и схватити оно што је од Трисветог Бога и Господа. Сам дух људски, одвојен од Светога Духа Божјег, никада није у стању да то сазна и схвати. Он се мора родити и препородити Духом Светим, да би то могао сазнати и схватити. А то бива када човек сав свој ум и сав свој разум помоћу благодатних врлина еванђелских сједини са умом Христовим, умом Богочовечанским, умом Цркве, те са светим и превеликим апостолом може рећи: Ми ум Христов имамо (1 Кор. 2, 16).

To je разлог што се само Духом Светим може схватити, и објаснити, и усвојити свети живот светитеља Божјих. Јер у њима је све од Бога. Светитељи су тиме светитељи што су помоћу богољубља свим бићем својим везани за Једино-Светог - Тросунчаног Бога и Господа: душа им сва извире из Бога, тако и ум и разум, тако и воља и савест, тако и сила и снага, тако сав живот. Они нису своји већ Божији: свом душом својом, свим срцем својим, свом снагом својом, свом мишљу својом, свом вољом својом, они припадају Богу. Они су своји себи само Богом; јер уколико су Божји, утолико су своји. Вером, љубављу, надом, молитвом, постом, кротошћу, смиреношћу, трпљењем и осталим врлинама еванђелским они преносе себе у Бога, и у Њему их божанска благодат прерађује, преображава, очишћује, освећује, охристовљује, обожује, и они постају "учесници у Божјој природи" (2 Птр. 1, 4). Тојест: "свети у свему живљењу" (1 Птр. 1, 15). Они мисле Богом, осећају Богом, воле Богом, хоће Богом, делају Богом, живе Богом. Иако телом на земљи, њихово је "живљење на небесима" (Флб. 3, 20), њихов је "живот сакривен с Христом у Богу" (Кол. 3, 3). Отуда божанске, бесмртне, свепобедне, чудотворне силе у њима: у њиховим мислима, делима, речима. Отуда они: све могу у Христу Исусу, који им моћи даје (Флб. 4, 13). Стога се њихове свете, чудесне и чудотворне личности не могу разумети чулним разумом, нити дела њихова, већ једино разумом охристовљеним, облагодаћеним, освећеним, одуховљеним, духовним: у коме је Дух Свети жива, стваралачка, мислећа сила, осећајућа сила, умујућа сила, освећујућа сила. , Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од Једнога" (Јевр. 2, 11). Само Духовођени ум људски способан је да залази и рони у света и страшна тајанства Божја, "у дубине Божје" (1 Кор. 2, 10). A y светитељима су највеће дубине Божје. Само ум, очишћен од страсти и греховне таме, и освећен благодаћу Светога Духа, у стању је осетити, и схватити, и заволети оно што је свето, и живети њиме и ради њега. Само чисти могу познати Једино-Чистог. "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети", најпре: у светима видети, пошто Он у светима почива. И све божанско видети што је расејано по свима тварима Божјим.

Сваки светитељ је богоносац, у најпунијој мери у којој то човек може бити: јер Богом живи, Богом мисли, Богом осећа, Богом хоће, Богом дела. У њему: све је од Бога, у Богу, ради Бога. Светитељи су најочигледније, најпотпуније, најсавршеније богојављење, и зато најубедљивије. Богочовек Христос је свесавршено богојављење у обличју човечјем: видљиво обличје Бога невидљивога (Кол. 1, 15). А Њиме, и помоћу Њега, у већој или у мањој мери и сви христоносци, на првом месту светитељи. Што чистија срца и чистијег ума човек, то он све више осећа и увиђа. Упорни грешник то не увиђа, јер не види, пошто му је грех ослепио очи душе, и очи срца, и очи савести, те гледајући не види, слушајући не чује, умујући не разуме. Отуда толика саблажњавања о светитеље уопште, a o Светог Саву посебно. Јер чим људи чулнога разума покушају да објасне његову чудесну делатност, они се саблазне о њега, и унаказе га, и онакараде. A то стога, што највећег српског богоносца хоће да објасне без Бога, и највећег српског христоносца да објасне без Христа, и највећег српског чудотворца да објасне без Господа који чудотвори кроз њега.

На овакве мисли побуђује нас даровити животописац Светога Саве, хилендарски монах Теодосије, а преко њега мудри ученик Светога Саве, хилендарски јеромонах Доментијан. Монах Теодосије приступа писању Житија Светога Саве са таким страхопоштовањем и молитвеном узнемиреношћу као да приступа писању Светог Еванђеља. Уствари, он и приступа томе посредно, јер пише, и описује један живот који је скроз наскроз еванђелски. У том светом животу божанско и човечанско се непрестано проткивају, мешају, сједињују. Све човечанско се неосетно прелива и разлива у божанско; и обратно. Ту је све човечанско божански чудесно и дивно; а све божанско-човечански стварно и опипљиво. Као и све у Богочовековом Светом Еванђељу. Истинољубиви монах Теодосије сав je y неком усплахиреном муцању, јер заиста његова људска реч не може ни приближно достојно да изрази "оно што је стварно било"; њему је болно и тешко што мора да наглашава како он излаже "не нешто измишљено, него сушту истину". Ко је од Истине, осетиће истинитост његових искрених речи; ко је против Истине, Истина му неће наметнути себе силом, већ ће се тихо са небеском сетом повући од њега и уздисајно дошапнути небу: оглувео је од гордости и греха.

Сам дирљиви Теодосијев Увод у Живот Светога Саве то јасно потврђује:

"Ништавна разума, и немајући ништа у убогом дому ума свог, да бих вашем достојанству предложио достојну трпезу, пуну речи анђеоске хране, ја вас присне слуге богатог Владике и Бога, о оци, молим да Га молите: да ми из Својих неисцрпних ризница да реч која изобилује разумом, и језик јасан; a пре свега зрак светлости, да бих, очистивши њиме мрак душе и ума, могао ревносно испричати врлине живота свеблаженог Саве који је просијао у народу нашем. He иштем да га похвалим, јер је похвала праведнику од Господа, него иштем користи од њега и себи и другима. Јер када стари имађаху потребу да пишу животе изврсних мужева и да их поштују ради користи која од њих долази људима, утолико је то сада, последњем и лењивом нараштају нашем, у коме се већ приближава крај и мало је спасаваних, не само потребно него и веома пожељно да се ови пишу и што чистије поштују, да бисмо се - гледајући на животе њихове као на оживљене стубове који се високо дижу, и видећи како и колико изостајемо иза њих - постидели и савешћу себе осудили због лењости која је у нама те да бисмо се, поучавани од њих као останом потстицани, покренули макар и најмање ка врлини. Јер једва ако и многе и велике повести узбуде срце наше ка исправљењу живота.

"Тога ради и ја, покоривши се вашој отачаској заповести, предлажем повест о животу сада слављеног свеблаженог Саве, који се постио у Светој Гори Атону, а после био први архиепископ и учитељ српски. He пo причању само, састављао сам ово житије, него и по часним ученицима његовим, који са њим беху сапосници и у странствовањима сапутници и у путовањима сатрудници, који иза себе оставише стаду његовом написмено житије његово као пребогату ризницу, да би и други имали општење са блаженим оцем њиховим. He нешто измишљено ја предлажем овде ради похвале блаженог Саве, него сушту истину. И бојимо се да га многим похвалама пре не покудимо него ли похвалимо; штавише, бићемо срећни ако и оно што је стварно било могнемо јасно исказати, јер је он богат небеским похвалама, и божанским и анђелским, које ум наш као страстан и нечист није у стању изрећи. Но, молитвама његовим призивајући у помоћ Бога ја, по својим моћима, почињем повест о великом Сави оданде одакле треба: према корену потребно је тражити и младицу, и грозд ћемо наћи и узабрати не са трња него са лозе."


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ

САВЕ

првог Архиепископа Српског


УВОД У ПРЕДГОВОР



Историја личности неизмерно је сложенија и замршенија од историје догађаја. Догађаји су обично резултанта стваралачких сила личности које су скоро увек невидљиве. Човек је видљив, али су невидљиве оне духовне силе које делају из њега и њиме. Зато је несравњено теже писати историју човека, ма ког човека, него историју догађаја. Многи историчари пишу историју слажући догађај на догађај, као циглу на циглу. И добија се грађевина мртва и пуста, у којој се не виде оне духовне силе које кроз грађевинаре историје стварају историју. Међутим, историја рода људског, на крају свих крајева, није друго до живот људских бића која сачињавају род људски. Тако и историја ма које људске личности није друго до живот те личности. А живот у страховитој сложености и замршености својој захвата и обухвата безброј невидљивих стваралачких сила, које тајанствено и загонетно уткивају себе у сва ткива човечијег видљивог и невидљивог доживљавања себе као људског бића, као људске личности. Дела човекова су само плод на дрвету његове личности, плод чија се тајна скрива у невидљивом психофизичком корењу, којим је човекова личност тајанствено повезана са свима видљивим и невидљивим световима.

У новије доба у Европи преовлађује код историчара рационалистичко-позитивистички критеријум историчности збивања у роду људском. Све што не може да се утисне у епрувету тог критеријума проглашује се за нестварно, митско, легендско. Све што не може да се подведе под то мерило - није исторично. Све што није у сагласности са тим мерилом - легенда је, мит је, измишљотина је.

Добровољни робови овог рационалистичко-позитивистичког мерила историчности, разни Штрауси, Ренани, Шлајермахери, Древси, Фојербаси, Харнаци, Маркси, и њихови многобројни некритични трабанти, толико су унаказили најглавније личности људске историје, да их је тешко и скоро немогуће препознати. Мерен њиховим мерилом - какав изгледа Христос, та најисторичнија личност људске историје! Нико у историји рода људског није створио тако свевредносну и свепреображајну револуцију као Господ Христос, револуцију која већ две хиљаде година траје изазивајући све спасоносне преображаје и неизмерно важне догађаје, па ипак Он за историчаре рационалистичко-позитивистичког типа све је друго само не Богочовек. Међутим и Христос и Његово дело у историји рода људског може се логички објаснити једино тиме што је Он Богочовек, а не само човек, па макар и најмудрији и најгенијалнији и најбољи и најсавршеннји и најмоћнији и најправеднији и најидеалнији човек.

To што историчари рационалистичко-позитивистичког типа чине са Христом, чине и са христоносцима. Класичан пример тога код нас јесте случај Светога Саве, тог најсавршенијег христоносца у историји српскога рода. Читајући радове ових историчара о Светоме Сави, ви обично наилазите на мртву схему Светога Саве, али не и на објашњење тајне његове свете личности. У њих нема ни трага од објашњења које су то стваралачке силе преобразиле кнежевића Растка у светитеља Саву и начиниле га бесмртним владарем српскога народа. Они величају Светога Саву и као просветитеља и као архијереја и као државника и као родољуба и као књижевника и као богослова, али систематски прикривају или одричу или превиђају оне стваралачке духовне силе које су Светога Саву начиниле и великим просветитељем и великим архијерејем и великим државником и великим родољубом и великим књижевником и великим богословом. Иако су им Доментијан и Теодосије главни извори о Светом Сави, јер других уствари и нема, они, робови свога рационалистичко-позитивистичког критеријума, узимају од њих само оно што може да стане у оквире тога критеријума, а све остало што говори о Господу Христу и Његовим свестваралачким и свепреображајним силама у личности и раду Светога Саве, они називају - легендом, фанатизмом, легендарним причањем, легендарном сценом, светлом легендом, легендом средњевековном.

Тако радећи, скоро сви наши историчари, на челу са Станојем Станојевићем, Андром Гавриловићем, Милошем Црњанским, дају нам мртву схему личности и рада Светога Саве. У самој ствари код њих и нема Светога Саве, јер се њима хоће Растко и Сава, само без Христа. А Свети Сава без Господа Христа, то је најувредљивија бесмислица српске историјске науке. Та у чему је главна сила и моћ, главна свесила и свемоћ Светога Саве? Једино и само у чудесном и чудотворном Господу Христу, вечно живом и животворном Богочовеку. Без Христа, Растко би заувек ocтao Растко, и никад не би постао и остао Свети Сава, света и бесмртна савест српскога народа,

У сваком светитељу Господ Христос је све и сва и у његовој души, и у његовој савести, и у његовом срцу, и у његовом животу, и у његовом раду. To je и психологија и онтологија светитељства уопште, и сваког светитеља посебно. To je, нема сумње, психологија и онтологија и Светога Саве. Али од те онтологије и те психологије нема ни трага код наших историчара, те њихов Свети Сава уствари и није историјски Света Сава, већ Свети Сава пресаздан и прерађен према њиховим рационалистичким схватањима, у којима нема места за оно што је Светоме Сави све и сва у свима световима: за - Господа Христа. Ма колико трагали код наших историчара, ви нећете наћи у њих оног дивног кнежевића Растка, који је као монах Сава даноноћно сагоревао у христочежњивим подвизима вере, молитве, поста, љубави, милосрђа и осталих светих врлина еванђелских, вођен и руковођен светим начелима непогрешиве православне педагогике и методике. У наших историчара нема ни помена о оној савршеној духовној архитектоници, вековима разрађиваној и примењиваној од стране свих православних подвижника, по којој је и христољубиви монах Сава прерађивао и преображавао себе даноноћним христочежњивим подвизима у христоносног праведника и христоликог светитеља. И тужно сазнање ври у нама: нашим историчарима као да је главни циљ - да што више прикрију Христа у Светоме Сави, да Га потисну и истисну из њега, и чудесног христоносца светитеља Саву прикажу великаном без Христа.

Али тиме су они баш и унаказили Светога Саву. Зато њихов Свети Сава и не личи на историјског Светог Саву, на тог јединственог и ненадмашног, светог и бесмртног владара српског народа и српске историје, који и данас, као и до данас, влада савестима и душама свих правих Срба, ма где они били. А оригинални лик историског Светог Саве, сав вечножив, христолик и христоносан, у свој пуноћи своје чудесне и чудотворне историске стварности и непосредности, налази се код његових првобитних животописаца: Доментијана и Теодосија. Они нам казују главну тајну личности Светога Саве и откривају оне духовне стваралачке силе које су од Растка начиниле Светога Саву. Они нам верно приказују и убедљиво показују како се Растко упражњавањем светих еванђелских врлина преобразио у светог христоносца и богоносца Саву. Верни физичким и духовним чињеницама, они нам као непосредни и веродостојни сведоци еванђелски савесно снимају и приказују сав духовни развој Светога Саве, од првобитних зачетака до потпуне зрелости. Зато се ја у овом свом раду о Светоме Сави у свему главноме и ослањам на њих.

Историчари рационалистичко-позитивистичког типа хоће све да објасне човеком и по човеку, увек под свесном или несвесном наркозом старог софистичког критеријума: "човек је мера свих бића и ствари", - критеријума који је кроз ренесанс постао главни критеријум европског хуманизма, како философског тако и религиозног и научног и уметничког и етичког и социјалног и политичког. Робујући том критеријуму, ови историчари одбацују учешће свега надрационалног, надприродног, божанског у историји рода људског уопште и у животу сваког човеса посебно. Међутим живот, у свима безбројним нијансама својим, није друго до непрекидно преливање надприродног у природно и природног у надприродно, небеског у земаљско и земаљског у небеско. Узмите само ово: колико је потребно неба и свега небеског за клијање, рашћење и сазревање једне травчице на земљи, а камоли за живот човека и рода људског уопште! За рашћење и бескрајно усавршавање душе људске потребно је не само небо и небеса над небесима, већ сав Бог са свима Својим божанским савршенствима. Зато је сав Бог и постао човек, и јавио се у нашем човечанском свету као Богочовек Христос, и занавек остао са нама и међу нама у светој Цркви Својој.

Силом неодољиве и очигледне историске стварности Својих Богочовечанских истина, закона и сила у земаљском свету, Богочовек је променио све вредности и сва мерила људска. И од Њега, и због Њега, важи нови критеријум у свету човечанском, критеријум непогрешив и свеистинит: Богочовек је мера свих бића и ствари. - До Богочовека Христа могао је и важити критеријум: "човек је мера свих бића и ствари"; од Њега, свекритеријум постаје неостарива и свеистинита истина: Богочовек је мера свих бића и ствари. - Ето, у томе је сва разлика између хришћанског и дохришћанског, нехришћанског и ванхришћанског света.

Примењујући нехришћански критеријум на личност и живот светог христоносца Саве, историчари рационалистичко-позитивистичко-хуманистичког типа одричу у Светоме Сави све што је богочовечанско, зато њихов Свети Сава и није прави Свети Сава, већ унакажени, обезбогочовечени Свети Сава. Замислите, шта би остало од Христовог Еванђеља да су га писали историчари овога типа? а шта тек од Дела Светих Апостола да су их они написали? - Скоро ништа, јер би из њих они избацили све што је богочовечанско, божанско, надприродно, чудесно и чудотворно. А Еванђеље, а Дела Светих Апостола су образац хришћанске историје, првоисторије; у њима је све божанско човечански реално, и све небеско земаљски стварно.

Од појаве Богочовека Христа у нашем земаљском свету дароване су роду људском све божанске, небеске силе за његов богочовечански живот на овом парчету неба што се земља зове. Те божанске силе ступиле су у дејство са Господом Христом и делају све до данас на безбројне начине, тајанствено и чудесно и преображајно и спасоносно. Оне су нарочито моћне и свемоћне у личностима светих Божјих људи, као што су свети апостоли, свети мученици, свети оци, и сви свети исповедници имена Христова. Међу такве у српском роду спада на првом месту Свети Сава. У њему су богочовечанске стваралачке силе Христове дошле до свог најсавршенијег израза у роду нашем. Зато је личност његова и најтајанственија и најмоћнија и најсавршенија међу Србима свих векова. Стога моја грешна и мутава душа са побожним страхом и молитвеним трепетом приступа овоме раду о Светоме Сави, имајући једну једину свесрдну жељу: да верно прикаже у главним потезима личност, живот и рад највећег христоносца и богоносца рода српског, и најсветијег и највидовитијег челника српских душа и српских савести и у овом и у оном свету.

Tropar - Sveti Sava / Тропар - Свети Сава


Святитель Савва, первый архиепископ Сербский

Святитель Савва, первый архиепископ Сербский, в миру Ростислав (Растко), был сыном самодержца Сербии Стефана Немани и Анны, дочери греческого императора Романа. С раннего детства он усердно посещал церковные службы и питал особую любовь к инокам. В семнадцатилетнем возрасте, встретив русского инока со Святой Горы Афон, Ростислав тайно оставил отчий дом и прибыл в русский Пантелеимонов монастырь. (По Промыслу Божию в год рождения святого - 1169 - древний монастырь святого великомученика и целителя Пантелеимона был отдан на вечное владение русским инокам.) Отец его, узнав, что сын на Афоне, снарядил целую дружину с верным воеводой и написал правителю области, куда входил Афон, что, если ему не вернут сына, он пойдет на греков войной. Прибыв в монастырь, воевода велел глаз не спускать с Ростислава. Во время вечернего Богослужения, когда упоенные вином воины уснули, Ростислав принял постриг (1186 г.) и послал родителям свою мирскую одежду, волосы и письмо. Инок Савва сумел убедить своих державных родителей принять монашество. Отец преподобного (память преподобного Стефана, во иночестве Симеона, царя Сербского, 13 февраля) вместе с сыном подвизался в Ватопедской обители. На Афоне они обновили сербский Хилендарский монастырь, и эта обитель получила звание царской ставропигии. В Хилендарском монастыре преподобный Савва был посвящен в диакона и затем во пресвитера. В Солуни за свои иноческие подвиги на Святой Горе преподобный был удостоен сана архимандрита. В 1219 году в Никее на праздник Успения Пресвятой Богородицы Вселенский Патриарх Герман рукоположил архимандрита Савву в сан Архиепископа всей Сербии. При этом преподобный Савва испросил у греческого императора право ищущему достоинства архиепископа быть посвящаемым в Сербии собором епископов, что было очень важно для того времени частых войн между восточными и западными властителями. Прибыв из Никеи на Святую Гору, святитель в последний раз обошел все монастыри, поклонился всем церквам и, вспоминая блаженное житие пустынных отцов, в глубоком сокрушении простился с подвижниками, "исходя из Святой Горы, как бы из некоего Божественного рая". По пути с Афона, удрученный тяжестью разлуки со Святой Горой, святитель едва шел. Только слова явившейся святому во сне Пресвятой Богородицы - "имея Меня Споручницею к Царю всех. Сыну и Богу Моему, о сих ли еще скорбишь?" - вызволили его из уныния, переменив печаль на радость. В память об этом явлении святитель заказал в Солуни две большие иконы Спасителя и Божией Матери, поставленные им в церкви Филокалии.

В Сербии деятельность Первосвятителя по устройству дел Церкви и отечества сопровождалась многочисленными знамениями и чудесами. Во время Литургии и всенощной, когда святитель приходил покадить над гробом своего отца, преподобного Симеона, святые мощи источали благоуханное миро.

Ведя переговоры с венгерским королем Владиславом, объявившим войну Сербии, прославленный небесными знамениями святитель не только доставил желанный мир своему отечеству, но и привел в Православие венгерского монарха. Положив начало историческому существованию самостоятельной Сербской Церкви, святитель Савва способствовал также утверждению сербской государственности. Чтобы укрепить независимое государство сербов, святой архиепископ Савва венчал на царство державного брата Стефана. По преставлении Стефана, венчав на царство его старшего сына Радослава, святитель Савва отправился в Святую Землю "со слезами облобызать святой Гроб Христов и страшную Голгофу". Вернувшись на родину, святитель благословил и венчал на царство Владислава и, для большего утверждения престола сербского, обручил его с дочерью болгарского князя Асана. Святой Первосвятитель обошел всю землю Сербскую, исправил иноческие уставы по образцу афонских и палестинских, построил и освятил множество церквей, утверждая православных в вере. Завершив свой подвиг на родине, святитель, назначив своим преемником иеромонаха Арсения, рукоположив его во епископа и преподав всем благословение, отправился в невозвратный путь, желая "окончить дни свои странником в земле чужой". Пройдя всю Палестину, Сирию и Персию, Вавилон, Египет и Анатолию, повсюду посещая святые места, беседуя с великими подвижниками, собирая священные останки святых, святитель окончил свое странствие в Тырнове, в Болгарии, в доме родственника царя Асана, где с духовной радостью предал свою душу Господу (+ 1237). При перенесении святых мощей святителя Саввы в Сербию в 1237 году исцеления были столь многочисленны, что болгары стали роптать на Асана, "зачем он уступает такое сокровище". На родине святителя его честные мощи были положены в церкви Милешево, даруя исцеление всем приходящим с верою. Жители Тырнова продолжали получать исцеления от остатков гроба святителя, которые благочестивый Асан приказал собрать вместе и положить во вновь сооруженную гробницу.

Наследие святителя Саввы Сербского живет в православном Церковном предании славянских народов. С его именем связано первое введение Иерусалимского Устава в славянских иноческих обителях, по Типику святого Саввы доныне живет Сербский Хилендарский монастырь на Афоне. Принадлежащая святителю редакция Кормчей книги с толкованиями Алексия Аристина стала наиболее распространенной в Русской Церкви. В 1270 году митрополиту Киевскому Кириллу был прислан из Болгарии первый список Кормчей святого Саввы. С него была списана одна из древнейших русских Кормчих - Рязанская Кормчая 1284 года. Она, в свою очередь, легла в основу печатной Кормчей, изданной в 1653 году и неизменно с тех пор переиздававшейся в Русской Церкви. Таков вклад святителя Саввы в каноническую сокровищницу Православия.

http://www.youtube.com/watch?v=DQaBVzWKCQ8

Святитель Савва, просветитель и первый архиепископ Сербский
Святитель Савва, возлюбленное и лучезарное светило на сербском духовном
небосводе, родился в благочестивой семье правителей Неманей. Из этой семьи
произошло множество святых, как еще при жизни святителя Саввы, так и в течение
двух последующих столетий, включая и его отца, преподобного Симеона Мироточивого
(Великого жупана Стефана), его мать, святую Анастасню (Анну) и его брата,
преподобного Стефана Первовенчанного. В возрасте 17 лет, уклонив-шись от брака,
святитель Савва принял монашеский постриг на святой горе Афон и скоро проявил
себя как непреклонный воин и подвижник Христов. Четыре года спустя его отец
отрекся от Престола Сербского королевства, постригся в монаха и пришел на святую
гору, где вместе со святителем Саввой основал Хиландарский монастырь. Позже
святитель Савва был направлен Господом обратно в Сербию и объединил свою
смятенную страну, получив от Вселенского Патриарха автокефалию для Сербской
Церкви, спас ее от войн, бушевавших вокруг. Глубокий патриот, святитель Савва,
ревновал об ограждении безопасности Сербии. Принявший архиепископский сан с
великим при-нуждением, он был истинным исихастом. Совершенно проникшись учением
древних Отцов пустыни, он дал то направление духовной жизни Сербии, которому она
и доныне следует. Просветитель Сербии, святитель Савва был великим поборником
Православия. По смерти прославился многочисленными чудесами.