среда, 29. мај 2013.

Мученик Вукашин

Би Србин из херцеговачког села Клепаца, које се налази на источној обали Неретве (наспрам Чапљине), где је раније била стара црква Св. Апостола Луке, с почетка XVI века, задужбина чувених црквоградитеља Храбрена-Милорадовића, а од 1857. црква Преображења Христовог (коју су Хрвати 1992. срушили до темеља, као и цело село). Био је родом од фамилије Мандрапа и звао се Вукшан. Треба да је рођен крајем XIX века. Одраставши у своме селу, отишао је и радио у Сарајеву, па кад је дошла усташка НДХ, он се вратио у своје село, али су хрватске усташе и тамо дошле, побили му све у кући и многе друге Србе по селу и околини, а њега су са неких шумских радова одвеле у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим. Ту је јануара 1943. погубљен од усташког кољача Жила Фригановића, који видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром посматра страшно клање своје православне сабраће. Доведе га прекореда пред ископану јаму где су клали и бацали невине жртве и решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне "Живио Павелић", па како он ништа није одговарао него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерносг, полако и разговетно рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!" Овај одговор и небески мир на лицу Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха и онда га ногама сјурио у јаму. Потом је убица полудео и ово све испричао у болници доктору Неду Зец, који је ово доцније и записао. Мученикова фреска постоји у манастиру Св. Арханђсла Гаврила у Земуну, затим у скиту Јован-до, метоху манастиру Острога крај Никшића, а претпостављени лик му је такође насликан и међу Светитељима Захумско-херцеговачке епархије (који је урађен за прославу њене 780-годишњице).

Тропар (глас 8): Вукашине Херцеговче, Нови Српски Страстотерпче, Христа ради Ти пострада у логору Јасеновац. Када Те мучитељ ножем клаше, Ти њему кротко говораше: „Само ти, дете, ради свој посао”, јер нама је Христос живот вечни дао. Њега моли, Мучениче, као Спаса свију, да спасе и род наш Православни.


 

четвртак, 23. мај 2013.

Пренос моштију светог оца Николаја



Овај светитељ родио се у граду Патари, у Ликији. Родитељи његови, Теофан и Нона били су људи знаменити, високородни и богати и чинили су многе милостиње према сиромашнима. Био је то велики угодник Божији, велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом. Још као дете дали су га родитељи његови да учи Свето Писмо, те пошто се одликовао природном бистрином ума и руководством Светог Духа, за кратко време стекао је велику мудрост. Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.
При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).


Тропар: Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.
                                            Свети Никола у Барију
 

недеља, 12. мај 2013.

ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК

ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК
Дан посвећен упокојенима.
Побусани понедељак је свој назив добио по народном обичају да се гробови покојника побусавају тога дана бусењем свеже зелене траве. Побусани понедељак је, дакле, празник намењен упокојенима, и спада у један од задушних дана. Побусани понедељак увек пада у први понедељак после Недеље Антипасхе - Томине недеље, и за тај дан се на гроб износе свеже обојена црвена јаја из варзила који је сачуван од Васкрса. Та јаја која се куцају о споменик, и упокојени се поздрављају са "Христос Васкрсе". Тим предивним обичајем исказујемо своју љубав и поштовање према умрлим сродницима, са којима желимо да поделимо радост Васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. То је и начин исповедања наше вере у вечни живот, и у наше опште Васкрсење. На крају се донешена јаја поделе сиротињи.


На Побусани понедељак се одлази на гробља, уређују гробови, поставља камење на све четири стране око гроба, и побусава земља између, односно, прекопава површински слој земље. Бук Караџић наводи да се овај дан понегде назива и "Ружичало" или "Дружичало", јер се тог дана, између осталог, саде и руже на гробљима.

недеља, 5. мај 2013.

ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК

…И изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима његовим. А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они саставши се са старјешинама учинише вијеће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи: Кажите: ученици његови дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали…

Народни обичаји У већини наших крајева Васкршњи празници трају три дана. На Васкрсни понедељак се настављају гозбе и весеља, на коме се угошћавају рођаци, кумови, комшије и пријатељи. То је време када се окупља родбина и из удаљенијих крајева. У многим местима се организују литије, укључујући и манастир Хиландар. Тамо, рано изјутра, по завршеној служби у храму, монаси излазе из манастирске порте, носећи Црквене предмете, на челу са иконом Богородице Тројеручице. Крећући се лаганим ходом у поворци, поју сво време тропаре Богородици и обилазе места: Крст цара Душана, спомен место Богородици подигнуто на месту где је угинула мазга која је донела икону Богородице Тројеручице из Јерусалима, костурницу где се чувају кости упокојених монаха, а онда се враћају у манастир и поново улазе у храм. Велики вашар на Светли пондељак одржава се у Трговишту.

Свети велико мученик Ђорђе

                                                   Свети велико мученик Ђорђе

Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте Ђорђе оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Ђорђе пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. По том нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. По том преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Ђорђе се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Када и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Валерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Ђорђа и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а св. Ђорђе би посечен 303 год. Чудесима, која се десише на гробу св. Ђорђа нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају.
св Георгије Победоносац
Свети Ђорђе на коњу високу
Од аждаје избави девојку,
На копљу му знаменије крста,
Оружије свето, непобедно,
Тим оружјем аждају порази,
Здраву оцу девојку поврати,
Самог Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.
Свети Ђорђе са срцем јуначким,
Све богатство раздаде убогим,
А част светску и славу одбаци
Рад имена Христа Победнога,
Муке прими, муке драговољне,
Тело скруши рад спасења души,
Самог Бога добротом задужи
Венцем славе Бог му се одужи.
Ђорђе свети и победоносни
И сад ходи са копљем крстатим,
Правду брани, неправду кажњава.
Ко га виче с вером и плакањем,
Ко га моли с душевним кајањем,
Ђорђе свети у помоћ му лети.
Ђорђе Бога добротом задужи,
Венцем славе Бог му се одужи.

ВАСКРС

 
 
"А после суботе, у свануће првога дана недеље, дође Марија Магдалина и друга Марија да погледају гроб. И гле, земљотрес би велики, јер анђео Господњи сиђе с неба, приступи, одвали камен и сеђаше на њему. А лик му је био као муња, и одело његово бело као снег. Од страха пред њим уздрхташе стражари и посташе као мртви. Тада анђео проговори и рече женама: Ви се не бојте; знам наиме да тражите Исуса распетога. Нема Га овде. Јер васкрсе као што рече; дођите и видите место где је лежао. И идите брзо па реците његовим ученицима да је васкрсао из мртвих и гле, он иде пред вама у Галилеју, онде ћете га видети. Ето, рекох вам. И отишавши од гроба са страхом и великом радошћу потрчаше да јаве његовим ученицима. И гле, Исус их срете и рече: Здраво. А оне пришавши ухватише његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: "Не бојте се; идите и јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видети".А када су оне ишле, неки од страже дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. И састаше се старешине, те се договорише и дадоше војницима много новца говорећи: Кажите да су његови ученици дошли и украли га док смо спавали. И ако то дочује намесник, ми ћемо га убедити и вас опростити бриге. А они узеше новац и учинише како су их научили. И разгласи се ова прича код Јудеја до данашњег дана." (Мат. 16,1-15).Господ Исус Христос сахрањен је у Гетсиманском врту у једну пећину, коју запечатише великим каменом и поставише стражу. У недељу, трећи дан по Распећу сиђе Анђео Господњи и здроби камен на улазу у пећину и Исус Христос изађе напоље и васкрсну. Лице му беше као муња, а одело бело као светлост. Војници се уплашише и побегоше, вичући: "Христос је Васкрснуо!" Када изјутра жене Мироноснице дођоше да обиђу Христов Гроб, затекоше га празног и анђео им рече да иду у град и јаве осталима да је Господ наш Васкрснуо из мртвих. Оне одмах послушаше и одоше да ову радосну вест разгласе свима. И од тада почеше се сви поздрављати поздравом: "Христос Васкресе" и "Ваистину Васкресе". Па чак и данас, после 2000 година, ми се поздрављамо истим тим поздравом. Васкрс је највећи хришћански празник, јер на тај дан Исус Христос, Господ Бог наш васкрсну из мртвих, победи смрт и свим људима, од прародитеља Адама и Еве дарова вечни живот. Због великог значаја овог догађаја свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака се сматра за мали Васкрс. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4 априла, а најкасније 8 маја (по новом календару).

Тропар (глас 5):
Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ, и сушчим во гробјех живот даровав.

 Христово Васкресење
 
Васкршња јаја Код Хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја, и исписује поздрав: "Христос васкрсе." По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиja Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: "Христос васкрсе" и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, Хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја. Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб - љуску, и изађе на свет - као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и символизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. Обичај је да се васкршња јаја шарају на Велику суботу. Постоје бројни локални обичаји везани за украшавање (шарање) васкршњих јаја. У воду у којој се кувају јаја ставља се и освећена водица.




Народни обичаји Домаћица рано буди укућане да се умију водом. Рано се одлази у цркву, на јутрење и Васкршњу Литургију, са собом носе јаја, један део подели по цркви, а други после богослужења комшијама, пријатељима, рођацима, пред црквом. Где нема цркве људи се у селима окупљају око "записа". Ту је долазио свештеник, ту су се делила јаја, секао колач, први пут мрсило, а мушкарци се договарали о литији која се носи сутрадан око села. Уобичајен поздрав је "Христос воскресе - Ваистину воскресе", и он се употребљава у току целе наредне седмице. Кад се заврши служба у цркви, људи, жене, деца, свечано обучени, засели би око ње или на обижњим ливадама, ако је лепо време. Ту се поред јаја јело све од белог мрса и печеног меса. Пила се ракија и вино, играло, певало и веселило. У Горњој Пчињи, свако село је приређивало сабор, на коме се први пут, после вишенедељног поста, играло и певало. Ујутру, У селима јужне Србије, прво се прима "комка" - причешћују се, и то пошто су сви укућани свечано се обукли и "поновили" за Ускрс неким делом одеће или целим оделом. Комка се код куће; прво домаћица спреми ресе од дрена, коприве и здравца и све то потопи у вино заједно са комадићима васкршњег колача. После тога је породични ручак, а затим млађарија иде на "вртешку", која је чврсто усађен стожер на који се стави дугачка греда. На оба краја греде уденута су по два вертикална клина за које се придржавају играчи, а трбухом се ослањају о саму греду. Два играча трчећи врте греду или једноставно неко стане у средину и заврти их. Да би се вртешка лакше окретала, врх греде се намаже соком стабљике младог кукурека. Док се једни врте, други играју клиса или пиљке, играју у колу и певају разне пригодне песме. У Левчу и Темнићу се каже: "Васкрс је до подне црвен, а од подне зелен" и "До подне у јаја, а од подне у коприве", јер Васкрс је падао у дане када су села била у највећој пролетњој оскудици, након зиме, а пре него је нова летина стигла, те се није имало довољно хлеба за исхрану. Деца се изузетно радују Васкрсу и црвеним јајима, којима се туцају. Чије се јаје разбије, тај губи и предаје ономе који има јаче. Прво офарбано јаје чува се у кући годину дана и назива "чуваркућа". Сремци месе посебан васкршњи колач, који зову "буздован", а у Шумадији се зове "витица". Витицу домаћин ломи уз ручак и дели свима говорећи: "Све нам крсло и васкрсло".
 

петак, 3. мај 2013.

ВЕЛИКА СУБОТА


                                                       Христос у Гробу

У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.

Тропар (глас 2): Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио.


Начин прослављања Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан. При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво о васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест о Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у
сухоједењу.
 

Народни обичаји Велика субота је дан уочи Васкрса у коме се завршавају послови неопходни за дочек великог празника. Спрема се и чисти кућа, приправља рухо, боје јаја, по правилу изјутра пре изласка сунца. У Хомољу месе колач - васкршњак - окићен босиоком, као и мањи колачићи. У југоисточном Банату месе колачиће који се после бденија носе на гробље. Гроб се прелива вином и окади. На велику суботу се не ради у пољу и жене не раде ручне радове. У Републици Српској, Поповом пољу, Велику суботу зову и Црвена субота и тада "масте", односно боје јаја у црвено. Фарбају их тако што улију воду у лонац и у њу сипају црвену боју или вразило. Затим се запали провлак воштанице па се њом праве шаре по јајима. Обично су то биљни мотиви, са представама сунца, месеца и крстића. Кад вода проври, стављају јаја и кувају све док три пута не очитају "Оче наш.." или једном "Верујем..". Искуство је показало, да је то време довољно да се јаја скувају. Када се јаја охладе, жене их отиру крпом једно по једно при чему се показују шаре. У кућама које су имале смртни случај, јаја се фарбају у тамно црвено, црно или "масте" у чађи. Јаја искључиво боји женска чељад.
 

ВЕЛИКИ ПЕТАК - РАСПЕЋЕ ХРИСТОВО

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Христа су мучили и бичевали. Понтије Пилат је предао Исуса Јудејима, рекавши да не може да га осуди, јер није нашао никакве кривице, и да је тај човек невин. Јудеји су увидели да могу само да муче Исуса, али не могу да Га осуде, па су рекли Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а за такав грех Римљани морају да казне починиоца. Како је то било уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да се један затвореик пусти на слободу. Пилат је питао народ кога да ослободи: Исуса Христа или Вараву, разбојника, који је убио неколико римских војника. Светина, нахушкана од фарисеја, тражила је Вараву. Пилат је питао шта да уради с Исусом, а светина је урлала: Распни га! Распни га! Христу су ставили трнов венац на главу, а на плећа навалили тешки крст и повели путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица бола. Пљували су га и добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек, Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носли Крст Страдања. На брду Голгота су поставили три крста, на која су разапели Христа и двојицу разбојника. Христов крст је био у средини. И после свих претрпљених мука и понижења, Христос је молио свог Оца Небеског да опрости људима, јер не знају шта чине. Кад је, око три сата по подне (по нашем рачунању времена), Свој дух предао Оцу, сва природа, Божја творевина, побунила се против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали се гробови, затресла се земља. Завеса у храму се расцепила одозго до доле. Камење се, уз страшан прасак, распадало. Стене су пуцале. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и мртво камење сведочити Живога Бога. Капетан који је стражарио код крста, рекао је да је тај Човек заиста био праведник, а окупљени народ обузео је неизрециви ужас. Поред Крста је остала Богородица са апостолом Јованом, Маријом Магдалином и још неким женама. Нема и скамењена од бола, гледала је Богородица беживотно тело свога Сина и Бога. Јосиф из Ариматеје је отишао Пилату и измолио да са крста скине Христово тело и сахрани га. Пилат је, зато што је сутра субота (када се ништа не ради), а да тело не би стајало на крсту три дана, дозволио да Га скину са крста. Христово тело су обавили платном и однели у нову гробницу, коју је Јосиф био припремио за себе. Гроб је био уклесан у стени. Кад су положили Христово тело, на улаз су навалили огроман камен. Римљани су поставили страже унаоколо, плашећи се да хришћани не узму тело.


Тропар (глас 2): Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело твоје, плашчаницеју чистоју обвив, и воњами во гробје новје покрив положи.
 

Начин прослављања Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву. У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. То је платно на којем је приказано Христово полагање у гроб. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном о распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост. Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.
 

Народни обичаји Свуда где Срби живе, народ од раног јутра одлази у цркву на молитве, а увече на службе на којима се износи плаштаница и врши опело Исусу Христу. Тада се народ поклања Христовом гробу и целива плаштаницу. Врше се и литије око храма. Строги је пост, а оно што је нарочито забрањено је пијење вина, јер оно представља Крв Господњу. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву једе и старо и младо. Избегава се било какав други посао. У јужној Србији децу не пуштају напоље, ван дворишта.
 

ВЕЛИКИ ПЕТАК


Оплакивање Христа. Фреска из манастира Грачаница


Смрт Христа. Фреска из манастира  Високе Дечане, Србија. XIV в.


Велики Петак. Распјеће. Фреска из храма св. Николе-Прилеп, Македонија. XII-XIII в.


Оплакивание Христа. Фреска монастир у  Нерезима-околина Скопља, Македониј, XII в.


Уничижение Христа. Фреска Старо-Нагоричне, Македония. XII-XIV в.


Христос на допросе у Анны. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.

Христос на допросе у первосвященника Каиафы. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.

Христос перед Иродом. Фреска Старо-Нагорично, Македония. XII-XIV в.




среда, 1. мај 2013.

Велики Четвртак (Велико бденије)

Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22,19; 1 Кор 11,24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође. У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

Тропар (глас 8): Када се славни ученици за време Вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, Праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио, бежи од ненаситне душе која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима Добри, Господе, слава Ти!
 

Начин прослављања На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња. За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије Св. Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског Архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.
 

Народни обичаји У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Старији људи памте да су се некад јаја фарбала броћом, копривом и љуском од лука, а касније и варзилом. На Велики четвртак и у Пчињи боје јаја, само то раде рано ујутру пре изласка сунца. Прво обојено јаје деца односе на њиву, која је прва узорана прошле јесени и ту остављају у ораници да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године. Неко га затрпа озимим усевом, и у оба случаја га зову "чуваркућа". На овај дан се не оре и не обрађује земља. Срби на Косову у рану зору обоје само једно јаје које се зове "страшник". Док је још свеже од боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у ложичарки. То прво јаје се добро чува да се не разбије.