понедељак, 26. јануар 2015.

Свети Сава, архиепископ српски


Син Стефана Немање, великог жупана српског, рођен 1169. године. Као младић жудео за духовним животом, због чега је одбегао у Свету Гору где се замонашио и са ретком ревношћу прошао цео подвижнички устав. Немања последује примеру сина, те и сам дође у Свету Гору, где се замонаши и умре као монах Симеон. Сава је издејствовао код цара и патријарха независност Српске цркве, и постао први архиепископ српски. Подигао је, заједно са оцем својим, манастир Хиландар, а потом и многе друге манастире, цркве и школе по земљи српској. Путовао је у два маха на поклоњење светињама у Светој Земљи. Мирио браћу своју, завађену око власти; мирио Србе са суседима њиховим, и стварајући Српску цркву, стварао је кроз то српску државу и културу. Уносио је мир међу све балканске народе и радио је на добру свих, због чега је и био поштован и вољен од свих Балканаца. Народу српском он је дао хришћанску душу, која није пропала са пропашћу државе српске. Скончао у Трнову у време цара Асена, разболевши се после службе Божје на Богојављење, 12. јануара 1236. године. Тело му пренео краљ Владислав у манастир Милешеву, одакле га Синан-паша дигне и спали на Врачару у Београду, 27. априла 1594. године (в. 27. април).
Тропар (глас 3):Пути воводјашчаго в жизањ, наставник и первопрестолник и учитељ бил јеси; первјеје бо пришед, свјатитељу Саво, отечество твоје просвјетил јеси и порадив тоје духом свјатим, јако древа маслинаја в мислењем раји насадил јеси всеосвјашченаја твоја чада. Тјем јако апостолом и свјатитељем сопрестолнак, чтушче тја молим: моли Христа Бога даровати нам велију милост.


недеља, 18. јануар 2015.

CBETO БОГОЈАВЉЕЊЕ ГОСПОДА И БОГА И СПАСИТЕЉА НАШЕГ ИCУCA ХРИСТА СИНАКСАР HA КРШТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ



По свом повратку из Мисира, Господ наш Исус Христос беше у Галилеји, у свом граду Назарету, где би васпитан, до тридесете своје године скривајући од људи силу и свемудрост свога Божанства. Јер код Јевреја не беше никоме допуштено да пре тридесете године има учитељско или свештеничко достојанство. Због тога и Христос до своје тридесете године не поче са проповеђу, нити објави да је Син Божји и Велики Архијереј који је прошао небеса. До тога времена Он живљаше у Назарету са пречистом Мајком својом и са тобожњим оцем својим Јосифом дрводељом, док је овај био жив. Са њим је и дрводељски занат радио. А када Јосиф умре, Он сам обављаше тај занат, трудом руку својих зарађујући хлеб себи и пречистој Богомајци, да би нас научио да не лењствујемо нити забадава хлеб једемо.
А када наврши тридесет година и стиже време, као што каже Еванђеље, да се јави Израиљу: рече Бог Јовану, сину Захаријину, у пустињи, да иде и крштава водом (Лк. 3, 2). И на тај начин учини знамење, по коме ће познати Месију који је дошао на свет. О томе и сам Крститељ говори у Еванђељу: Онај који ме посла да Крстим водом, он ми рече: На кога видиш да силази Дух и стоји на њему, то је онај који ће крстити Духом Светим (Јн. 3, 33). Јован послуша реч Божју, и дође у сву околину Јорданску проповедајући крштење покајања за опроштење грехова. Јер он беше о коме Исаија претсказа: Глас онога што виче у пустињи: приправите пут Господњи, поравните стазе његове (Лк. 3, 3.4; Ис. 40, 3). И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и он их крштаваше све у реци Јордану, и исповедаху грехе своје (Мк. 1, 5). Тада дође и Исус из Галилеје на Јордан к Јовану да га овај крсти (Мт. 3, 13). Дође у оно време пошто Јован беше јавио народу за Њега, говорећи: Иде за мном јачи од мене, пред ким нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући његовој. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим (Мк. 1, 7-8). После дакле тих Крститељевих речи дође Исус да се крсти, иако My крштење није било потребно као пречистом и светом, рођеном од пречисте и пресвете Дјеве Мајке, и као извору сваке чистоте и светости. Али као Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сам захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15). Овде под правдом свети Златоуст разуме заповести Божје; као да је Исус рекао: Пошто сам испунио све друге заповести Божјег закона, а остаде само ова једна да се крстим, стога треба да и њу испуним. - А и крштење Јованово беше заповест Божја, као што Јован и каже: Онај који ме посла да крстим водом, он ми рече (Јн. 1, 33). А ко га посла? Очигледно сам Бог. Јер и стоји написано: Рече Бог Јовану (Лк. 3, 2).
И крсти се тридесетогодишњи Исус. Јер човек тридесетих година лако нагиње свакоме греху. Свети Златоуст и Теофилакт кажу: Прво је доба детињство; оно се одликује незнањем и лакомисленошћу. Друго је доба младићство; оно се распаљује телесном пожудом. А човек тридесетих година је у зрело доба живота; тада је човек подложан златољубљу, славољубљу, јарости, гневу и свакоме греху. И због тога Господ Христос почека са крштењем до то доба, да испуни закон за сва доба и освети природу нашу, и подари силу да побеђујемо страсти и да чувамо себе од смртних грехова.
И пошто се Господ крсти, одмах изиђе из воде, тојест не задржа се у води. Јер се прича да је свети Јован Крститељ, свакога човека кога је крштавао, погружавао до гуше у воду, и држао га док све грехе своје исдоведи; и онда га пуштао, и он је излазио из воде. А Христос, пошто није имао греха, није се задржавао у води, због чега Еванђеље и каже да одмах изиђе из воде. Кад је пак Господ излазио из реке, отворише My ce небеса, муњелика светлост сијну одозго, и Дух Божји као голуб сиђе на Исуса који се крстио. Као што у дане Ноја голубица донесе вест о опадању потопске воде, тако и овде голубије обличје објави престанак потопа грехова. А Дух Свети се јави у голубијем обличју, јер је то птица чиста, човекољубива, кротка и незлобива, и не живи у смраду. Тако је и Дух Свети извор чистоте, пучина човекољубља, учитељ кротости, и стројитељ незлобивости, а бега од онога који се ваља у смрдљивом муљу греховном без покајања. А када је Дух Свети силазио као голуб на Исуса Христа, чу се глас с неба који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи (Мт. 3, 17). Њему слава и моћ кроза све векове, амин.

понедељак, 5. јануар 2015.

БАДЊЕ ВЕЧЕ


Бадње вече, практично, спаја Бадњидан и Божић. Зато се у нашем народу каже за особе које су пријатељски блиске и везане да су "као Божић и Бадњидан". Увече, када падне мрак, домаћин са синовима уноси у кућу печеницу, бадњак и сламу. Печеница се носи на ражњу, обично двојица носе између себе, и један од њих прво ступа десном ногом преко прага и поздравља домаћицу и женску чељад речима: "Добро вече! Честит Божић, Бадње вече!" Домаћица и женска чељад посипају печеницу и домаћина зобљу и пшеницом, одговарајући: "Добро вече! Честити ви и ваша печеница!" Печеница се уноси у собу, где се обавља вечера на Бадњидан и Божићни ручак, и прислања на источни зид, тамо где су иконе и кандило.
Пошто се бадњак претходно исече са дебљег краја на три дела, величине да може да стане у шпорет или какву пећ, уноси се у кућу. Исто се говори и ради као кад се уноси печеница. Бадњак се ставља на огњиште, али пошто огњишта нема више, ставља се поред шпорета или пећи, и одмах се једно дрво ложи. Тамо где нема пећи или шпорета, бадњак се ставља код печенице.
Слама
После бадњака у кућу се уноси слама. Приликом уношења сламе домаћин и домаћица говоре и поступају као кад се уноси бадњак и печеница. Слама се посипа по целој кући. Домаћица у сламу под столом, где се вечера, ставља разне слаткише, ситне поклоне и играчкице, које деца траже и пијучу као пилићи. Слама символизује ону сламу у пећини на којој се Христос родио.
Вечера уочи Божића
Када се унесу печеница, бадњак и слама, укућани сви заједно стану на молитву, отпевају тропар "Рождество твоје...", помоле се Богу, прочитају молитве које знају, честитају једни другима празник и бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пребранац, свежа или сушена риба и друга посна јела.
  Бадње вече, када се окупи сва породица. Вечера се на поду покривеном сламом. У Горњој Пчињи домаћин изнесе погачу пред врата и виче: "Облаче, облаче, Ђермане и остали свеци, дођите да вечерамо.." Вечера је УВЕК ПОСНА, а највише има меда и ораха. У неким селима Пчиње и Драгачева, цела породица изводи игру "квоц-квоц" на силну радост деце. Када почне вечера, домаћица изнесе погачу коју сви редом ломе. На Бадње вече се не заборавља стока и све што је живо у кући и око куће. После вечере сви се међусобно љубе и желе један другом сретан Божић. Вечера на Бадње вече је жртвена, за мртве претке. Жеља је једноставна; сетити се душа предака.

БАДЊИ ДАН


Дан уочи Божића (грч: Παραμονή Χριστουγέννων), навечерје Рођења Христовог. Уочи Бадњег дана бди се,бденише и не спава - отуд му и назив у српском језику: бадњи, настало од б'дити, а то значи дан неспавања, бдења. Ујутро рано, сече се бадњак. У цркви се служе царски часови, насред храма, уз отворене царске двери и читањеЈеванђеља и кађење. У наставку се служи Литургија Св. Василија Великог, а на сам празник - Златоустова. На Бадњи дан строго се пости и по старом обичају једе жито са медом, у спомен на древну праксу припремања оглашених закрштење на празник Христовог РођењаШестог јануара по новом, а 24. децембра по старом календару, пада  се Бадњидан. Назив је добио по томе што се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.
Шта је бадњак?
Бадњак је обично младо, храстово или церово дрво (у неким крајевима јелово или борово), које се на Бадњидан ујутро рано сече и доноси пред кућу. Увече, уочи Божића, бадњак се пресеца и заједно са сламом и печеницом уноси у кућу.
Како се сече бадњак?
Пре изласка сунца, на Бадњидан, домаћин са синовима или унуцима одлази у шуму да сече бадњак. Бира се обично млад и прав церић, ако нема церића, може и храст. Стабло церића треба да буде толико да га домаћин на рамену може донети кући. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима секиру у руке и сече бадњак. Бадњак се сече и засеца секиром укосо, и то са источне стране. По народном веровању, бадњак се мора посећи са три снажна ударца. Што секира од три пута не пресече, довршава се ломљењем или увртањем (сукањем). Тај ломљени део на бадњаку зове се брада и пожељно је да буде на сваком бадњаку. Води се рачуна да дрво приликом пада падне директно на земљу. Не сме се, дакле, зауставити на неком дрвету. Ивер од бадњака се узима и ставља међу карлице, да кајмак буде дебео као ивер. Кад се бадњак донесе кући, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече.
Шта симболише бадњак?
Бадњак символички представља оно дрво које су пастири донели и које је праведни Јосиф заложио у хладној пећини када се Христос родио. Бадњак наговештава и дрво Крста Христовог.
Тропар (глас 4):Написано је давно да ће дјева Марија са старцем Јосифом, који је од семена Давидова, донети у Витлејем у утроби бесемено зачетог Христа. Настаде време рођења, али не беше ниједног места за то: Но као красна палата, пећина се царици показује. Господ Христос се рађа, да васкрсне пали лик људски.

Туциндан


На два дана пред Божић, 5. јануара по новом а 23. децембра по старом календару, је Туциндан. Тога дана се коље и реди печеница за Божић. Некада се печеница "тукла" - убијала крупицом соли, касније ушицама од секире, па се онда убијено или ошамућено прасе и јагње клало и редило. Зато је овај дан назван Туциндан. За печеницу се обично коље прасе или јагње, а уз то неко још коље и припрема печену ћурку, гуску или кокош. Обичај везан за клање печенице остао је вероватно из старих многобожачких времена, везан за жртвоприношење. Црква га је прихватила и благословила, јер после Божићног поста, који траје шест недеља, јача храна добро дође, поготово што су тада изузетно јаки мразеви и зиме. На Туциндан, по народном веровању, децу "не ваља" тући, јер ће целе године бити неваљала и боловаће од чирева.

недеља, 4. јануар 2015.

КАКО СРЕСТИ ХРИСТА? ЛАВ ТОЛСТОЈ: У ГОСТИМА КОД МУЖИКА



Ову причу како је сам Христос дошао у госте мужику на Празник Рождества и чему га је научио, чуо сам од једног старог Сибирца, коме је тај догађај био добро познат. Оно што је он мени причао, пренећу вам његовим речима.
Наше место настало је као насеобина прогнаника, али је било лепо трговачко место. Мој отац је у ове крајеве дошао у време, док је у Русији још постојало кметство, а ја сам се ту родио. С обзиром на наш положај имали смо задовољавајуће приходе, а ни сада не оскудевамо. Вере се држимо просте, руске. Отац је био човек начитан и мени је љубав према читању улио. Ко год би волео науку, био би му први друг, и ја сам био готов да за њега у ватру и воду пођем. И, гле, Господ ми једном посла као утеху пријатеља Тимофеја Осиповича, о коме и желим да вам испичам, какво се чудо са њим збило.
Тимофеја Осипович дошао је к нама као младић. Мени је тада било осамнаест година, а њему, можда, непуних двадесет. Владање Тимошино било је беспрекорно. О томе због чега је по судској пресуди дошао у прогнаничку насеобину у нашој се ситуацији, из обзира према човеку, није распитивало, али причало се да му је стриц учинио неку неправду. Он му је у његовом малолетству, када је остао сироче, био старатељ и потрошио је или присвојио готово цело његово наследство. Тимофеј је, пак, по својој младости био прек, међу њима је дошло до свађе и он је пуцао на стрица. По милости Створитељевој, грех његовог безумља није се до краја испунио. Тимофеј га је само тешко ранио у руку. Због његових младих година Тимофеју није изречена тешка казна и будући да је припадао првом разреду трговачког сталежа био је послан к нама у насеобину.
Од имовине Тимошине, мада је њених девет десетина било рауграбљено, и са десетим делом још се могло живети. Он је код нас саградио кућу и почео да живи, али у души га је пекла увреда и дуго се клонио сваког живог. Седео је стално у кући, виђали су га само слуга и слушкиња, свеједнако је читао књиге, и то оне најбожанственије.
На крају, ја и он смо се упознали преко књига и ја сам почео сам к њему да одлазим, а он ме је радо примао. Допали смо се један другоме.
Моји родитељи су спочетка нерадо пуштали к њему. Тимофеј им је изгледао чудан. Говорили су: `Не зна се зашто је он такав и због чега се од свих клони... Да те нечем рђавом не научи...` Ја пак, будући послушан вољи родитељској, истину сам говорио оцу и мајци, када сам тврдио да ништа рђаво од Тимоше не чујем, него да се нас двојица занимамо тиме што заједно књиге читамо и о вери причамо: како по светој вољи Божијој живети треба, да лик Створитељев у себи не нагрдимо и не окаљамо. И они су почели да ме пуштају да код Тимофеја седим колико ми је воља и отац мој је сам к њему одлазио, а затим је Тимофеј Осипович дошао к нама.
Моји стари увидели су да је он добар човек и заволели су га и веома су почели да жале што је он тако често потиштен. Сети се своје увреде и, особито ако му и једну реч о стрицу кажеш, сав побледи, а после хода унезверено и руке му клону. Тада му није ни до читања, а у очима му уместо свагдашње нежности гнев гори. Поштења примерног, био је паметна глава, али се због туге своје никаквог посла није лаћао. Али, Господ је ускоро помогао његовој чамотињи: Тимоши се свидела моја сестра, он се њоме оженио, и престао је са чами и почео да живи и иметак да стиче, и за десет година постао је у очима свих најсолиднији човек. Кућу је подигао као господски дворац - свега пуно, свега довољно, и од свих поштовање, и жена добра, а деца здрава. И шта још човеку треба? Изгледало је да су се све пређашње жалости могле заборавити, али Тимоша је, ипак, свеједнако памтио своју увреду и једном, када смо нас двојица путовали таљигама и разговаралу и најбољем расположењу, ја сам га упитао:
- Како, брате Тимоша, јеси ли сада на своме?
- У ком то смислу? упита он.
- Имаш ли све оно без чега си у завичају остао?
Он сместа сав побледи и ни реч не одговори, само ћутке управљаше коњима.
Ја му се тада извиних.
- Ти ми, рекох, брате опрости што те тако упитах. Мислио сам да је зло давно минуло и заборављено.
- Не мари што је давно минуло, рече, све се памти...
Било ми га је жао, али не зато што је некада више имао, него зато што је био тако помрачен: Свето писмо познаје и добро о њему уме да говори, а на увреду такво сећање чува - значи, Његовом се светом речју не користи.
Замислих се: будући да сам га поштовао као у свему умнијег од себе, од њега сам очекивао да се користи добрим расуђивањем, а он зло памти...Он то примети и рече:
- О чему размишљаш?
- Тако, рекох, о чему било. И о теби размишљам.
- А шта о мени размишљаш?
- Ти се не љути, ево шта сам о теби помислио. Свето писмо познајеш, али срце је твоје гневно и Богу се не покорава. Имаш ли ти какву корист од Писма?
Тимотеј се не наљути, само се смрачи у лицу од неке жалости и одговори:
- Ти ниси упућен у то да наводиш свету реч.
- У праву си, рекох, ја нисам упућен.
- Ниси упућен рече, ни у то каквих увреда има на свету, које се отрпети не могу и да ја нисам због новца гњеван на свога стрица, него због нечег другог, што се заборавити не може. О томе бих целога века ћутао, али ћу се отворити пред тобом као пред својим пријатељем.
И откри ми да је стриц смртно ожалостио његовог оца, тугом отерао у гроб његову мајку, и њега самог оклеветао и под своје старе дане обећањима је навео и претњама принудио неке људе да за њега, старца, удају младу девојку коју је Тимоша од детињства волео и мислио да ће је за жену узети.
- Зар се, рече, све то може опростити. Ја му целога живота мећу опростити.
- Збиља, одговорих, та увреда је велика, то је истина, а да ти Свето Писмо није од користи ни то није лаж.
А он мене подсећа да сам ја од њега слабији у Светом Писму и почиње да наводи како у Старом Завету сами свети мужеви нису штедели безаконике и да су их чак сопственим рукама убијали. Хтео је, јадник, да тиме савест своју преда мном оправда.
Ја одговорих:
- Тимоша! Ти си паметна глава, начитан и све знаш и ја против тебе према Светом Писму не могу да одговорим. Понешто сам прочитао, признаћу ти, све ме разумем, будући да сам човек грешан и ум имам ограничен. Ипак, рећи ћу ти: у Старом Завету све је старо, а у Новоме јасно стоји "љуби и опрости", и то ми се допада као златан кључ који сваку браву отвара. А шта и опраштати, ако не баш највећу кривицу?!
Oн је ћутао.
Тада у души помислих:
- Господе, није ли угодно вољој Твојој да преко мене кажеш реч души брата мога? Како су Христа ударали, вређали, пљували и учинили да се само за Њега нигде места не нађе, а Он је свима опростио.
- Угледај се на то како најбоље знаш, али ја се бојим да те "многе књиге безумним чине". Ти си се на себе окомио. Док зло памтиш, зло је живо, а нека оно умре, тада ће и душа твоја у покоју почети да живи.
Тимофеј ме саслуша до краја и снажно ми стеже руку, али није стао нашироко да говори, већ ми кратко рече:
- Не могу, остави, тешко ми је.
Оставио сам га. Знао сам да болује и ћутао сам, а време је пролазило и протекло је још шест година, и све то време ја сам га посматрао и видео да он свеједнако пати и да би, када би му се дала слобода, и он негде дошао до свога стрица, заборавио на цело Свето Писмо и подлегао осветољубивоме сатани.
Али у своме срцу био сам спокојан, јер сам у томе видео Прст Божји. Он ми се почео постепено указивати, уистину, а најзад сам и целу Руку угледао. Спасиће Господ мога пријатеља од греха гнева. Чудесно је како се то збило.
Тимофеј је живео код нас у прогонству шеснаест година, а прошло је било већ петнаест откако се оженио. Било му је, дакле, тридесет седам или осам година и имао је троје деце и живео је веома лепо. Волео је особито цвеће - руже, и имао их је много и на својим прозорима, и у врту. Све је пред његовом кућом било застрто ружама и читаву кућу је запахњивао њихов миомир.
А имао је Тимофеј навику да, док се сунце ближи заласку, неизоставно излази у свој мали врт и сам дотерује своје руже и чита књигу на клупици. Штавише, колико ми је познато, бивало је да се ту понекадад и молио.
Сходно таквом обичају, дође он једном у врт и узме са собом Јеванђеље. Погледа руже, а затим приседе, отвори књигу и почне да чита. Чита како је Христос дошао у посету фарисеју и како Му притом нису дали чак ни воде да ноге омије. И то је за Господа Тимофеју било несносно увредљиво, и било му је жао Господа. Тако жао, да је заплакао. Кад гле, у том истом тренутку се зби и почетак чуда о коме ми је мој Тимоша овако говорио:
- Гледам, причао је, око себе и мислим; како је код мене свега у изобиљу и на претек, а Господ је мој ходио у таквој беди...И очи ми се напунише сузама и никако их са очију не могах отрти. И све око мене добило је боју ружа , чак и саме моје сузе. Тако у некој врсти заноса или обамрлости ускликнух: "Господе, када би Ти к мени дошао, ја бих ти самога себе дао!"
А одједном, у одговор, као у даху ружиног поветарца затрепери глас:
- Доћи ћу!
Тимофеј, сав треперећи, дотрча к мени и упита ме:
- Како ти то не схваташ, зар Господ може к мени у госте доћи?
Одговорих:
- То је, брате, изнад мога разумевања. Шта се о томе каже у Светом Писму?
А Тимофеј рече:
- У Писму стоји: "Христос је исти, данас и у веке", ја не смем да у то не верујем.
- Па добро, рекох, веруј.
- А ја ти велим да ћу свакога дана за Њега прибор на столу постављати.
Слегнух раменима и рекох:
- Ти мене не питај, види сам најбоље шта је по Његовој вољи, а што се прибора за Њега тиче, то не сматрам увредљивим, само није ли то - гордост?
- Речено је "Он грешника прима и са цариницима другује".
- Али речено је и ово "Господе, нисам достојан да уђеш у дом мој! " Мени се и то допада.
Тимофеј рече:
- Не знаш ти.
- Добро, нека ти буде.
Тимофеј нареди жени да од следеђег дана поставља за столом за још једнога. Будући да их за столом седи петоро - он и жена и троје деце - шесто место на крају стола увек је код њих било почасно и пред њим је стајала велика фотеља.
Жена је била радознала: шта је то - зашто и за кога? Али, Тимофеј јој није све откривао. Жени и другима говорио је само да тако треба, према завету његове душе, за госта, а за онога правог осим њега и мене, нико није знао.
Чекао је Тимофеј Спаситеља другог дана после оне речи коју је чуо у ружичњаку, чекао и трећег, затим и прве недеље, али та ишчекивања остала су неиспуњена: сваког великог празника Тимофеј је свеједнако очекивао Христа у гостима, муичио га је немир али није посустајао у надању да ће Господ Своје обећање одржати - да ће доћи. Открио ми је: - Свакога дана молим се - О, дођи Господе и ишчекујм, али не чујем жељени одговор -"долазим ускоро!"
Разум мој био је у недоумици шта одговорити Тимофеју и често сам помишљао да се мој пријатељ погордио те да се сада заплиће у непотребном искушењу. Ипак, Божје гледање на то било је другачије.
Наступило је Христово Рождество. Била је љута зима. Тимофеј дође к мени на Бадње вече и рече ми:
- Брате мили, сутра ћу дочекати и Господа.
На те речи ја одавно нисам имао одговор и само упитах:
- Како си у то уверен?
- Сада, тек што сам се помолио "о, дођи Господе!", сва ми се душа узбудила и у њој као да је труба затрубила. "Дођи ћу убрзо!" Сутра је Његово Свето Рождество и неће ли баш у тај дан Он доћи. Дођи к мени са свима рођацима, душа ми страхом трепти.
Рекох:
- Тимоша! Ти знаш да ни о чему таквом да судим не умем и да Господа не очекујем да видим, јер сам грешан човек, а и ти си нам човек близак, ми ћемо к теби доћи. А ти, ако већ са таквим уздањем ишчекујеш тако великога госта, зови не своје пријатеље, већ окупи Њему угледно друштво.
- Схватам, одговори он, и сместа ћу послати своје слуге и сина свога да обиђу села и позову све прогнанике који су у нужди и невољи.Показаће Господ дивну милост, доћи ће, а сви ће бити дочекани како је зповеђено.
- Мени се ни та његова реч није свидела.
- Тимофеју, рекох, ко може да уради све како је заповеђено. Једно нећеш разумети, друго ћеш заборавити, а треће испунити не можеш. Ипак, ако све то тако силно "труби" у твојој души, нека буде тако, као се теби открива. Ако Господ буде дошао, Он ће све што недостане надопунити, па ако на некога ко је Њему потребан заборавиш, Сам ће ти га довести.
На празник Рождества дошла је Тимофеју и цела наша породица, мало касније, како се иде на свечану трпезу. Тако је позивао, да би све дочекао. Пространа кућа његова била је препуна људи, наших, Сибираца, мушкараца и жена и дечијег нараштаја, људи сваког звања и из различитих места, и руске и поњске и финске вере. Тимофеј је сабрао све сиромашне колонисте који се још од свога доласка нису доказали на своме газдинству. Столови велики, прекривени столњацима и свим што је потребно. Слуге трче, квас и зделе са пирошкама разносе. А на дворишту се већ смркло, и више се нема ко чекати: гости више нису имали одакле да дођу, јер се на дворишту усковитлала вејавица и мећава, као да је смак света.
Само једнога госта нема и нема, Оног Милијег од свих.
Већ је требало светиљке упалити и за сто сести, јер се било сасвим смркло и сви су чекали у мраку само при руменој светлости кандила пред иконама.
Тимофеј је ходао и седао, очигледно, силно узнемирен. Сва нада његова се била поколебала - сада је већ било очигледно да неће бити "великога госта".
Прошао је још минут - и Тимофеј уздахну, погледа ме утучено и рече:
- Но, брате мили, видим ја да је или Господу угодно да ме остави на подсмех људима, или си ти у праву: ја нисам умео да саберем све како треба, да бих Га дочекао.
Одговорих:
- Очитај молитву.
Он стаде пред икону и наглас очита "Оче наш... ", а затим "Христос се рађа, славите, Христос с небеса, срећите, Христос на земљи".
И тек што је ово изговорио, кад нешто страшно удари са дворишта у зид, да се све затресло, а затим се изненада зачу снажан шум на пространим тремовима и одједаред се врата у гостињску одају сама широм отворише.
А на вратима, на прагу, стајао је стари и прастари један старац, сав у ритама, дрхтао је, и да не би пао, обема се рукама за довратке држао, а иза њега из трема у коме је било мрачно, неописана ружичаста светлост светли, а преко рамена старчевих у одају улази као од снега, једна бела рука и у њој дугачка глинена посуда са огњем, каква се у беседи с Никодимом спомиње...Ветар са вејавицом са дворишта надире, а огањ ни да се залелуја... И светли он старцу у лице и на руку, а на руци у очи пада зарасли стари ожиљак - сав побелео од стида.
Чим га спази, Тимофеј повика:
- Господе, видим га и примам у име Твоје, а Ти Сам не улази к мени, ја сам човек грешан и зао, и притом се поклони лицем до земље. Са њим и ја падох на земљу од радости, што га је истинска богопослушност додирнула, и повиках да ме сви чују:
- Молите се: Христос је међу нама!
И сви одговорише:
- Амин, то јест "истина".
Тада донесоше светиљку, ја и Тимофеј подигосмо се са пода, али бела рука се више није видела, остао је сам старац.
Тимофеј устаде, узе га за обе руке и посади на почасно место. А ко је био он, тај старац - можда се и сами досећате - то је био душманин Тимофејев, стриц, који му је све његово уништио. Укратко речено, он је испричао како му се све његово развејало у прах, како је остао и без породице, и без богатства и кренуо одавно да пронађе синовца и замоли од њега опроштај. И чезнуо је за тим и бојао се Тимофејева гнева, а по овој мећави скренуо је са пута и почео да се смрзава, чекао је већ једино смрт.
- Али, одједном, причао је, обасја ме неко Непознат и рече ми: "Иди, огреј се на Моме месту и пиј из Моје чаше". Узе ме за обе руке, и ја се нађох овде, не знам ни сам откуда.
Тимофеј пред свима одговори:
- Ја стриче, твога Пратиоца знам: то је Господ који је казао: "ако је гладан непријатељ твој, нахрани га, ако је жедан, напој га!" Седи код мене на почасном месту, једи и пиј у славу Његову, и буди у моме дому, колико ти воља, до краја живота.
Од тога часа старац је и остао код Тимофеја и, умирући, благословио га је, а Тимофеј је занавек нашао мир у срцу своме. Тако се мужик научио да у срцу своме направи јасле за рођенога на земљи Христа. И свако срце такође може бити таквим јаслама, ако испуни заповест - "љубите непријатеље своје, чините добро онима који су вас увредили" - Христос ће доћи у срце његово, као у јутром умивену одају, и начиниће тамо обиталиште Себи.

ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ: МАЛИШАН КОД ХРИСТА ЗА БОЖИЋ



Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.
Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.
Како се она овде нашла?
Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника - а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан - и није могао дочекати празник!
У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гуњђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.
Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.
Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.
"Много је овде хладно",помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог псакоји је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред сусдним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.
Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одкле је дошао, ноћу је црна помрчина - један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога - сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.
Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде - ах, Господе, да му је сад да једе!...И каква је овде врев и тутњава, каква светлост, и људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!
Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже... тако му се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.
Ево опет једна улица - ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!
А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју, и нешто једу и пију.
Ено, она девојчица почела је да игра са дечаком - како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.
Млишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му
већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче са њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље ....и, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, ана столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четри богате госпође, по ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, с улице улази много господе.
Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе... Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му отворила врата - на улицу! Како се уплашио! А копејка му ј одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.
Истрчао је малишан на улицу и пошао брже и брже, а куда - ни сам није знао... Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер одједном се осетио тако усамљен, и било му је ужасно ... одједном ...о, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се - иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре - само се због стакла ништа не чује...
Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке - изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.
Одједном му се учини д га је неко од позади зграбио за капутић: велики и зао дечак стјао је поред њега, и изненада га је ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљи; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежти, бежати, и одједном је утрчао - ни сам не зна где - испод неке капије, у туђе двориште - и чучнуо је иза наслаганих дрва: "Овде ме неће наћи, а и мрак је."
Чучну је и згурио се, а никако није могао д одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су одједном престале да га боле и било м је тако топло, као на пећи!.... Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!
"Поседећу овде. Па ћу опет поћи да погледам оне лутке", помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, "стварно као да су живе!"... И одједном му се причуло да је над њим његова мама запевала песмицу. "Мма, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!"
"Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку", прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.
Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али се неко сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и ...и одједном ...о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка - он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке - али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.
"Мама! Мама! Ах како је лепо овде, мама!", довику је јој малишан, и опет се љуби са децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. "Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?", пита их он смешећи се и љубећи их.
"Ово је Христова јелка", одговарају му они. "Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке."
И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он - али једни посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратинма петроградских чиновника; друга су се угушила код чуходки дојкиња - које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила у вагонима треће класе - и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице...
А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу; свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо.
А вратари су ујуту нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака... Пронашли су и његову мајку...Она је још пре њега умрла - срели су се код Господа на небу.

Оци или Очеви


У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.
Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на којем се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се да је породица темељ једнога друштва - државе и цркве.