четвртак, 23. децембар 2010.

Бистрик и Ренесанс - Песма златна Мајке Ангелине

Мати Ангелина



Свети Максим..Преподобна мати Ангелина...Свети Стефан слепи...Свети Јован деспот Српски...Бранковићи !
Преподобна мати Ангелина, световно име Ангелина Бранковић, (умрла 30. јула 1520) је била кћи Ђорђа Аријанита Комнина, албанског господара Коњуха у области Шкумбе и супруга Стефана Бранковића, сина српског деспота Ђурађа Бранковића.

Ангелина је кћерка албанског великаша Ђорђа Аријанита Комнина. У родитељском дому стекла одлично образовање и васпитање. Љубав према књизи испољила је још у раној младости, о чему сведоче и трагови њене библиотеке у манастиру Крушедолу. На последњим страницама Лествице, коју је написао у Смедереву 1434. године инок Давид, по наруџбини њеног свекра српског деспота Ђурђа Бранковића, сачуван је запис: „Сија књига деспотице Ангелине монахиње".

За слепог Стефана, изгнаног српског деспота, се удала новембра 1460. У Албанији су остали кратко време, док им се није родио први син Ђорђе. Годину дана доцније (1461) су напустили Албанију и по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, отишли у Италију и у Фурланији купују стари замак Београд на реци Таљаменту. Ту је у сиромаштву Ангелина провела шеснаест година, све до смрти деспота Стефана 1476. године. Ту је родила још једног сина, Јована, и кћер Марију, коју је удала за монфератског маркиза Бонифација, далеког потомка Палеолога.

На позив мађарског краља Матије Корвина, Ангелина је кренула са двојицом синова преко Беча и Будима за Срем. Са моштима свога мужа је у Срем стигла фебруара 1486. године. Прво станиште било јој је Купиново, где је убрзо подигла цркву Светог апостола Луке и положила у њу мошти свога мужа. Деспот Ђорђе, који је од краља Матије добио на управу део земље којом је управљао Вук Бранковић („Змај Огњени Вук"), убрзо се повукао са деспотског положаја и око 1497. године примио монашки чин добивши име Макаш. Наследио га је 1493. године други Ангелинин син Јован, који је умро 1502. године.

Не зна се поуздано када се Ангелина замонашила - можда још раније, одмах по доласку у Срем. Подигла је женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола, где проводи остатак живота у молитви, бдијући над моштима супруга и синова. Преминула је 30. јула 1520. године и сахрањена је најпре у свом манастиру Сретењу, а потом су њене мошти пренете у манастир Крушедол и положене у ковчег заједно са моштима њеног сина Јована. Турци су 1716. запалили манастир Крушедол заједно са моштима свих Бранковића.

Житије преподобне Ангелине написано је врло рано; једно је сачувано у Минеју за јули - рукопису из 16. века. То Житије превео је на савремени српски језик епископ Митрофан Шевић. Исто Житије преподобне Ангелине налази се у Римничком и Московском Србљаку, док је у Београдском њено пролошко Житије нешто другачије.

Служба преподобној Ангелини такође је рано састављена и налази се у сва три Србљака под 30. јулом, датумом њене смрти. Кроз целу Службу Ангелина се ословљава као мати, преподобна, преблажена, присноблажена, достоблажена и блажена. Химограф јој није саставио посебан тропар, већ је, с обзиром на њен тежак и мученички живот, позајмио тропар од Теодоре, хришћанске подвижнице из 5. века. У Служби се истиче да је мушки, у смислу издржљивости, провела свој живот иако је била жена. Наглашено је да поклоници стоје око њених моштију као некада око ковчега Старог завета и да њене мошти исцељују. Химнограф позива: „Приђите у нови Израиљ, и све околне земље и градови заједно збор саставивши на спомен преподобне матере наше Ангелине, радосном душом и срцем божанствену гробницу њену обгрлимо, благодат исцељења примајући.“ Кроз Службу преподобне Ангелине, исказане су и њене хришћанске врлине: чистота подвижничког живота, безгранично милосрђе, стрпљивост и мудрост, оданост супруге и пожртвованост мајке, јер „сву себе предала јеси Богу". Преподобна Ангелина помиње се и у Служби њеног сина - светог Јована - и у Заједничкој служби свим светим Бранковићима од непознатог крушедолског монаха из 16. века.

Култ преподобне мајке Ангелине рано је изграђен. Повод томе је њен тежак живот; надживела је мужа, оба сина и кћер Мару. Три пута је преносила мошти свога мужа - светог Стефана Слепог - и два пута сина, и то у великој оскудици. За њихове кивоте везла је златним и сребрним нитима прекриваче.

У Купинову, близу цркве Светога Луке, све до 1930. године постојала је црква посвећена Преподобној Ангелини. Тома Вучић Перишић подигао је 1858. године у селу Закути (Гружа) цркву посвећену Мајци Ангелини.

Лик преподобне Ангелине налази се на свим иконама светих Бранковића. Приказана је у црној схимничкој ризи као монахиња, са крстом у десној руци. На зидним сликама мати Ангелина приказана је у Ривцу, на јужном зиду, затим Нередину, Боковцу, Голубинцима, Јасенову, Уљми, Руменки, Каћу, Саборној цркви у Београду, припрати Пећке патријаршије, у главној цркви манастира Хиландара, припрати Саборне цркве у Шапцу. У манастиру Клисури њен лик насликан је у јужној певници. На иконама преподобна Ангелина приказана је у Марадику, рад Ј. Орфелина 1776. године; Српској Црњи, рад Ђуре Јакшића 1853. године; Саборној цркви у Вршцу, рад П. Јовановића; Остојићеву, рад Д. Алексића 1871/72. године. У Парти и Радојеву представљена је на певницама заједно са осталим Србима. Икона Мајке Ангелине налази се још у Кулпину, Чуругу, Старом Бечеју, цркви Светитеља Николаја на Новом Гробљу у Београду, затим у Малом Бечкереку (Румунија) и Араду. Графичка представа са њеним ликом налази се у Римничком Србљаку испред њене Службе. По овом предлошку урађена је једна икона за манастир Пакру, која се сада налази у Музеју Српске православне цркве у Београду.

Српска православна црква је прославља 12. августа/30. јула, и 23/10. децембра.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Преподобна Ангелина деспотица српска - Мати Ангелина - рад Паје Јовановића. Саборна црква у Вршцу
St. Angelina of Serbia

August 12 (July 30 old calendar).

Saint Angelina was the daughter of the Godly Orthodox Prince of Albania, the brave Scanderbeg. At that time most of the people of Albania were Orthodox Christians who were glorious in their defense of the Faith. At the court of her father who ruled this people the princess Angelina grew up, increasing in the gifts of the Spirit by the help of the Lord God, and her will made strong by the teaching of Christ. The name of her mother is not known, but we can see how she was brought up and what great care her parents gave to the training of her soul in the spirit of the Gospel teaching - and who but her mother would have given so much thought to the growth towards God of her heart and soul?

While she was living thus, growing in stature and the knowledge of the Lord, the young ruler of Serbia, Stephen, came to her father seeking refuge from those of his countrymen who wished to kill him. This Stephen was very gentle and God fearing and some years before had suffered the wrath of the Turkish Sultan who had unjustly punished him with blindness. Comforted by his clear conscience, Stephen bore his misfortune with a strong heart. Prince Scanderberg received him as a kinsman and before long Stephen felt himself to be a member of the household.

In view of his prolonged exile there and his godly character, it is not surprising that he won the sympathy of Angelina, and not only her sympathy, for their hearts came very close together. So strong was her love that she agreed to share the lot of the young ruler who was not only without a country but also without eyes· Having received the consent of her parents, the young couple received the blessing of the Church in the rite of marriage.

In the years that followed they had two sons, George and John. When they had grown up, the peace of that country was destroyed by the invasion of the Turks who began killing people with no regard to age or sex. Wherefore Stephen, with his wife Angelina and his two sons, fled to Italy where he lived out the remaining portion of his life until his repose in 1468. Angelina was left a widow. In her poverty she turned to the Hungarian ruler for help. He showed mercy and gave them the town of Kupinovo in Sirmie. So in l486 she came from Italy with her two sons, bearing the incorrupt body of her saintly husband, which she buried there in his Serbian homeland. The two sons also became saints. The first-born, George, gave his title as ruler to his younger brother John and became a monk by the name of Maxim; John was married but had no sons and died in 1503 when he was not yet old. His life was full of good works and it pleased the Lord to glorify him by working miracles through trace bestowed on his relics. Thus, her husband and both of her sons died during Angelina's lifetime. Already old and having drunk the cup of sorrow she took upon herself the "angelic way of life," and followed the rule of prayer as a nun for the salvation of her soul. When her time came she died quietly in the Lord, and was buried in one tomb with her sons in the church of the monastery of Krushedol in Frushka Gora, where to this day there is a service every year in her memory.

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Преподобна Ангелина деспотица српска - Мати Ангелина - рад Паје Јовановића. Саборна црква у Вршцу

СПОМЕН СВЕТОГ И ПРАВЕДНОГ

ЈОВАНА, ДЕСПОТА СРПСКОГ,

и матере његове СВЕТЕ АНГЕЛИНЕ



СВЕТА Мати Ангелина, деспотица Српска и ктиторка манастира Крушедола у Срему, била је супруга Светог Стефана Слепог, деспота Српског, и мајка Светог Максима Архиепископа и овог Светог Јована, последњег деспота Српског из породице Бранковића. Њен свети спомен слави се посебно 30. јула и тамо се може видети њено опширно Житије,[16] а овде ћемо изнети само живот светог сина њеног Јована Деспота.

Свети Јован беше други син Светог Стефана Бранковића и Свете Ангелине. Родио се док му родитељи живљаху још у Албанији, а одрастао је у Београду, месту у области Фурланији (шире подручје Тршћанског залива у Италији), где су му се потом родитељи преселили и живели. Ту је у дому оца свога и матере стекао добро хришћанско васпитање и лепо световно образовање. Његовом васпитању и образовању доста су допринели и монаси, којих је увек било у дому светих му родитеља. Захваљујући својим светим родитељима и овим православним монасима, млади Јован је себе изградио на чврстим темељима православне вере и светог богоугодног живота, тако да, иако је живео међу иноплеменима и јеретицима у Италији и Мађарској и међу грешницима у свету, ипак је себе сачувао чиста у обома, то јест у правој вери и врлини.

После смрти Јовановог оца Св. Стефана , неколико година касније, то јест године 1486, мајка Јованова Св. Ангелина, са Јованом и братом му Максимом, пређу из Фурланије преко Беча у Будим, узевши притом са собом и мошти Св. Стефана Слепог. У Будиму их лепо прими мађарски краљ Матија и подари им градове Купиново и Сланкамен у Срему. Том приликом, краљ подари и титулу деспота старијем Ђорђу, који се потом ускоро замонаши под именом Максим, тако да титулу и место деспота Српског у Срему преузме тада Свети Јован. Њихова престоница и боравиште био је најпре град Купиник на реци Сави у Срему, где су у цркви Св. Апостола Луке биле смештене мошти њиховог оца Светог Стефана. Због честих пак напада Турака преко Саве, деспот Јован премести затим своју престоницу у град Беркасово, близу манастира Прибине Главе.[17]

Као деспот Српски у Срему, праведни Јован је водио, с једне стране, витешку борбу против иноверних Турака, који су с југа нападали, а с друге стране борио се против покушаја римокатолика да његов православни народ поунијате. Налазећи се под влашћу мађарског краља, Јован је њему помагао својом војском у борбама против Турака, и у томе показивао далеко веће успехе него Мађари и Млечићи, који су тих година ратовали са Турцима.[18] Благоверни деспот Српски Јован желео је да ослободи и све српске поробљене крајеве на југу, али је то превазилазило његове снаге. Јован се молио Богу да Бог заштити његов Српски народ и да му помогне да сачува своју веру и душу. Зато је он помагао многе православне манастире, молећи монахе да се у њима моле за спасење Српског народа и за спасење његово и његове породице.[19] Са својом мајком Ангелином и са братом Максимом, а и сам са своје стране, Јован је помагао великим прилозима и Светогорске манастире Светог Павла, Хиландар и Есфигмен, а такође и манастир Крупу у Далмацији, као и многе манастире у Срему, Бачкој и Банату. По народном предању он је са својим братом Максимом подигао или обновио манастире Прибину Главу, Месић, Фенек, Дивше, Беочин, Шишатовац и друге.

Али, млади и праведни деспот Српски Јован није дуго живео на земљи. Лета живота његовог била су малобројна, али су зато била испуњена многим добрим делима м богоугодним подвизима. Он се мирно упокојио у Господу 10. децембра 1502. године у својој престоници Беркасову[20] и чесно је погребен у цркви Светог Луке у Кушшову покрај свога светога оца. После три године, тело његово било је објављено као цело и свето, и од тада га је правоелавни народ почео поштовати као светитеља Божјег.[21] Света мати његова Ангелина и брат му Максим, приликом свог одласка у Влашку (године 1505) код влашког војводе Јована Радула IV, узели су са собом и мошти Св. Стефана Слепог и овога Светог деспота Јована, али су их при повратку из Влашке (године 1509) опет вратили у Купиново. Када су затим они подигли своју задужбину манастир Крушедол под Фрушком Гором, тело Св. Јована са телом његовог светог оца буде пренето и положено у манастир Крушедол. Тамо се оно показало чудотворним, јер је многе исцељивала благодатна сила његова, међу којима исцели и једног Агарјанина, коме се "живи бес у утроби ваљаше", како кажу стари записи. Такође је и један младић, који је осам година лежао болестан, добио чудесно исцељење од моштију Светога Јована.

Тело Светог Јована остало је у манастиру Крушедолу све до 1716. године, када су Турци запалили манастир и у њему свете мошти светих Бранковића. После спаљивања манастира, ипак су пронађени делови светих моштију, међу којима и део стопала Светога Јована Деспота. Ове преостале свете мошти чувају се и данас у манастиру Крушедолу.


НАПОМЕНЕ:

16. Житија Св. Стефана Слепог и Св. Максима видети под 9. октобром и 18. јануаром, када се они славе.
17. Овај град српски порушила је касније Марија Терезија и наредила да се од његовог материјала саграде неке римокатоличке цркве у Срему. У близини овог некадашњег града и данас постоји брдо звано Деспотовац, по деспоту Јовану.
18. То је било 1501-2. године. Том приликом је деспот Јован са својом српском војском прешао Саву и опсео град Смедерево. Затим је продирао даље уз Мораву, Колубару и Дрину, па је прешао и у Босну. Потукавши славно Турке код Зворника, вратио се у Срем са великим трофејима.
19. Деспот Јован био је ожењен Јеленом, ћерком српског војводе Стевана Јакшића, и имао је са њом две кћери, Марију и Јелену, од којих је ова друга била удата за молдавског војводу Петра Рареша.
20. Године 1902. подигнута је у Беркасову мала црквица посвећена Св. Јовану Деспоту
21. Десетину година касније, далеко од Сремских крајева, писао је познати српски поп Пеја (писац Житија Св. Ђорђа Кратовца): , Д после ових, његов (тј. Стефанов) син Јован, који је држао Сремоку земљу и у њој се преставио и сахрањен био, оставивши наследство, супругу и једну кћер, после три године објави се (нетљеним телом из гроба), подобно оцу своме".

ЖИТИЈА СВЕТИХ


Преподобна Ангелина и свети Јован деспот
Ћерка кнеза албанскога Ђорђа Скендербега и жена Стефана, деспота српског, сина Ђурђевог. Трпела изгнанство са својим мужем и делила с њим сваку горчину живота како у Србији тако и у Албанији и Италији. Васпитала своје синове, Максима и Јована, у правом хришћанском духу. По смрти свога мужа замонашила се и предала сва молитви, делима милосрђа и зидању и оправљању светих храмова. Верна супруга, изврсна мајка и савршена хришћанка, она је у истини заслужила назив "Мајка Ангелина", како је народ и сада назива. Чудотворне мошти њене почивају са моштима њеног праведног мужа Стефана и посвећених синова, Максима и Јована, у манастиру Крушедолу (уколико нису од Турака уништене). Упокојила се почетком XVI века и прешла у царство бесмртно (в. 30. јул).

Угодница Божја, света Ангелина,
Света и у браку, и ко монахиња,
Стрпљива у муци, у добру милосна,
У туђој жалости сведушно жалосна,
Гледаше у Бога, свог Утешитеља,
Блажаше се крстом Христа Спаситеља,
Утеха свом мужу, пример својој деци,
Деца свете мајке постадоше свеци.
Ко призове име Мајке Ангелине,
Брзо ћe му мука свака да умине.
У туробно време кад се царство сруши,
Када грехом многи нашкодише души,
Када тама турска земљу охваташе,
Ангелина душе српске спасаваше
Указујућ к "небу и духом и прстом,
Тешећи их Христом, лечећи их крстом.
И сад она свакој болној души спеши,
И са већом силом и лечи и теши.
Ко призове име Мајке Ангелине,
Брзо ћe му мука свака да умине.