ТОРИНСКО ПЛАТНО или ХРИСТОВА ПЛАШТАНИЦА


„Дај го прcтот свој овде и види ги рацете мои;
дај ја раката свој и ставија во ребрата Мои;
и не биди неверлив, но верлив!“ (Јн.20,27)

Исус Христое не сакал за својот земски живот да остави други траги до своето
Евангелско дело. Он не соградил ни варски палати, ни велелепни храмови. Он не ковал
пари па на нив да го втисне Својот лик. Нему му било потребно да создаде живи олтари
на Севишниот во човечките душии во нив да го втисне Својот пречист и свештен лик. Па
сепак, како што изгледа, човековиот лик на Исуса Христа како да ни на едно место не
оставил својтраен траг за да им овозможи на нучниците да го видат со своите телесни
очи и со своите прсти и раце сетилно да го восприемат.
Голготската трагедија минала; во Ерсалим завладеало видливо затишје.
Божескиот Страдалник ја испил најгорчливата чаша до дното-крстните маки. Тогаш
Он извикал со возвишен глас:„Се сврши, ја преклонил главата и издивнал“. Јосиф од
Ариматеј угледен член на синедрионот и потаен Христов ученик, отишол до Пилат за
да го озмоли телото Исусово. За ова, навистина, била потребна молба, бидејќи спрема
обичајното право во Персија, Картагина и Рим распнатите тела биле оставани да висат
на крстовите се додека птиците не ги исколваат. Кога разбрал Пилат дека Исус умрел се
зачудил. Тогаш тој го испратил својот капетан за да ја утврди званично Христовата смрт.
Од целиов Евангелски расказ произлегува дека Пресвета Богородица, другите
жени и апостолитр кои биле блиски до Христа, биле поразени од брзите трагични
настани, па не биле во состојба да извршат какви било подготовки за погребување на
Исусовото тело. Тие постојано биле на Голготското брдо за време на распнувањето, и
откако Јосиф го положил Господовото тело во гроб се вратиле во Ерусалим.
Познато е дека Исус Христос издивнал околу 15 часот според нашето мерење на
времето. Сигурно е дека Јосиф Ариматејски почекал да се увери дека смртта навистина
настапила. По тоа за да отиде до Пилата, а овој да ја провери Исусовата смрт, значи
Јосиф имал доволно време да купи платно и заедно со НИкодим, кој донеол смирна и
алој, отидат до Исуса и да го симната од Крстот. Бидејќи одминувало времето требало се
да се заврши брзо, поради што телото Исусово не можело да биде погребано според сите
Јудејски прописи и обичаи. Телото требало да се постави во гроб пред да засјае првата
ѕвезда. Затоа што со појавувањето на ѕвездите настапувала саботата која е одредена за
целосен одмор и кога ништо не се работело.
Поради стек на околности Исусовото тело не можело да биде изнањато, та затоа
биле испонети само надворешните барања на погребниот обичај и било обвиткано саамо
со платно и врзано со пелени.
Овдека јасно се гледа манифестацијата на снисходливата Божја премудра
промисла, имено во ваков повој за скептиците од типот на Тома останува видлива трага
за историјскиот карактер и вистинската, стварната смрт на Исус Христос. И, навистина,
погребот на телото Исусово да било извршено според сите прописи на јудејскиот обичај
не би имало никаква смисла жените мироносици веднаш по саотата и на празникот Пасха
да брзаат доХристовиот гроб со потребниот материјал како што се мирисливото уље и
мирото. Познато е и дека според тогашните јудејски гледања, допирот о лешот по смрта
не се дозволувало и тоапретставувало осквернување.
Кога жените мироносици и некои Христови апостоли во ранот воскресно утро го
нашле празен гробот ги „виделе само повојот стои“. Што станало со овие материјални
предмети што биле околу телото осподово на кои останал отисокот на неговиот лик и кои
во себе впиле крв и пот? За ова Евангелието не ни дава никакви податоци. Сепак неможе
да се претпоставидека овие свештени реликвии биле оставени на произволноста на
судбината. Самиот факт дека евангелистот Јован ги спомнува изричито покажува дека за
овие свети предмети се водела посебна грижа. Ова е разбирливо и од фактот што тие

предмети биле осветени со допирот на пречистото тело и со впивање восебе на
искупителната крв на Богочовекот Христос. Сигурно е дека некоја пријателска рака
грижливо ги скрила и се прдавале од поколение на поколение како најголема драгоценост
и светиња.
Познато е дека царицата Елена, мајката на царот Константин, собирала реликвии
од страдањата на Исуса Христа и од Ерусалим ги донесувала во првиот христијански
град Константинопол, во градот на Царевите. Еден ромејски историчар Никифор Калист
блажениот, зпишал дека царицата Пулхерија(399-453) ја примила плаштаницата и други
нешта од царицата Евдокија и истит ги дала на чување во ново соградената црква
Влахерни во Цариград. За ова говори и свети Јован Дамаскин во 8-от век. И Гиј од Тр во
својата хроника од 1171-та година запишал дека во тоа време Христовата плаштаница
била на чување кај царот Манојл Комнен (1143-1180 г.). И, 32години подоцна, Роберт де
Клари, ја спомнува плаштаницата на која имало отисоци на телото и ликот Господов и
дека се чува во царигратската капела. А крстоносците 1204-тата година во своето
четврто освојување завладееле со Цариград. Во врска со ова историчарот Роберт де
Клари запиша дека при делбата на пленот Плаштаницата му паднала во дел на
французинот Ото де ла Рош командир на армијта на Маркуз од Монферат. Ото де ла Рош
го земал со себе тоа платно го днесол во Франција и му го дал на својот татко, а овој пак
1206-тата година истото го доверил на чување на епископот Амед од Безансон.

Плаштаницата била од ленено платно со широчина од 1,10 м. а должина 4,36 м.,
особено било интересно шо на него имало трагови од пот и крв. Со подолго
набљудување се забележувале нејасни контури на човечко тело со висина од 1,80м.
Ото де ла Рош го земал со себе тоа платно го днесол во Франција и му го дал на
својот татко, а овој пак 1206-тата година истото го доверил на чување на епископот Амед
од Безансон.
Катедралата ви Безансон каде што се чувало платното ја зафатила пожар и истата
изгорела 1349-та година. Платното е спасено од пожарот, но на себе носела трагови
од пожарот. Од тој момент може со точност да се следи патот на палштаницата. После
пожарот е пренесена во Иреј во Шамањ и чувана во црквата изградена од последниот
темплар Џефри Чарни, нормандијски витез, во 1307 -та година, кого францускиот крал
Филип Втори Убавиот (1285-1314) го спалил во 1314-тата година во Париз.
Маргарита де Чарни во 1432-та година ја подарува Плаштаницата на својот сопруг
Лудвиг Првиот од савојската династија. Тогаш Плаштаницата била донесена на чување
во една капела-Шамбери. За веме на калвинистичките и хугетонските побуни во текот
на ноќта меѓу 3 и 4 декември 1532 та година пламен ја зафатил капелата во која се
чувала Плаштаницата. о цена на својот живот Херцог и рден ковач влегле во капелата и
повторно се спасува Плаштаницата од оган.
За време на овие и наредните војни времиња Плаштаницата била селена во разни
места на Франција, па дури и во Белгија каде сликарот Алберт Дрирер 1515-тата година ја
копирал. Потоа била однесена во Ница.
Кога 1573-та година во МИлано имало колера миланскиот епископ Карло Бормез
отишол да се поклони на Палаштаницата каја Емануил Филиберто ви 1578 - та година
ја пренесол во Торино каде што и денеска се наоѓа,и отаму се нарекува „Торинска
Плаштаница“.
Овие историјски податоци се драгоцени, меѓутоа врз основа на нив не може да
се докаже автентичноста на Плаштаницата како Христова Плаштаница. Но, науката на
истражувачите им давала по сигурни сретства за истражување на староста и потеклото
на Плаштаницата.
Во 1889 тата година направена е снимка на Плаштаницата од страна на
правникот Лекондо Пиа. Резултатите од снимката предизвикале големо иненадување.
На фотографската плоча е добиен во детали јасен лик. Плаштаницата била црна на
негативот од плочата, но ликот и отисокот биле во позитив. Тоа значи, отисокот на телото
и лицето на Плаштаницата е во негатив, а телото и лицето биле појавени во позитив што
е парадокс, но во сличајов тоа е факт.
Ѓузепе Енри повторно во 1931 та година ја фотографирал и повторно го добил
истиот резултат.

Плаштаницата е од чито ланена и непроѕирна ткаенина, густо рачно исткаена од груба
преѓа. Према реконструкцијата од специјалистите се прогаќа древноста на постанокот на
ткаенината.
Натаму, со голо око јасно се забележуват отисоци на високо човечко тело, отисоци и од грбот и од предниот дел на
телото. Телото било голо кога биле обвиткано пред погребот као штоЕвреите ги
сохранувале своите мртовци во тоа време. Отисоците ги покажуваат надворешните
облици на човек што е релативно млад и распнат на крст. Бил висок и има трагови од
повреди што знаеме од евангелските сведоштва. Со време бојата од крвта преминала в
боја на `рѓа. Според отисоците на платното јасно се оцртуваат местата од каде течела
крвта: челото, потилокот, горниот дел на левата рака, на стопалата од
железнитеклинови, градите, лактите. Се забележуваат и траги од познатиот двоен
римски камшик (flagrum romanum) и други справи за измачување.


Со хемијски анализи истраживачите потврдиле дека Торинската Плаштаница не е
сликана со бои.
Од особено значење е делото на Ѓузепе Енри насловено „Светата Плаштаница во
светло на фотографијата“ печатена 1933 год. Најдобрите познавачи на фотографската
вештина тврдат дека ликот на негативот е поразително природен и анатомски пластично
верен. Цртите на лицето како кај секој човек, од десната и левата страна се различни. На
оваа неправилност уметниците од средниот ве не обрнувале внимание. Обидите на
уметниците покажале дека не е во состојба дури ни со помош на модел да отиснат и да
насликаат верночовеков лик во негатив.
Од ова може да се заклучи дека Плаштаницата не е фалсификат. На неа без
сомнение се отисоци од човек. Дури и оние што заземале негативен став, признаваат
дека негатив неможе да биде насликан. Со помош на зголемување на снимката на
Плаштаницата јасно се гледа дека по неа нема присаство на боја или трагови од четка.
После овие откритија се заинтересирале и природно научниците. Тие почнале да
вршат истражувања и дошле до потполно јасни резултати.
Со проблемот отисоци на телото врз платното прв направил експеримент проф.
Вињон од Париз. Тој во платното запрашено со алој завиткал едно мртво тело.
Резултатите биле незадоволителни, затоа што биле неизбежно изобличени отсоците.
Поголеми успеси во тој правец имале исталијанскиот специјалист по судска медицина
проф. Јудик од Милано и Ромнез од Торино. Тие во своите експерименти се држеле до
евангелските известувања што ги упатувалена правилен метод: „А дојде и Никодим, ко
порано беше отишол ноќе при Исуса, и донесе околу 100литри смес од смирна и алој. Го
зеде телото Исусово и го завиткал во платното со мирисите, како што беше обичај кај
Јудејците да погребуваат“(Јн. 19. 39-40). Многуте обиди покажале дека човековото тело
треба да биде намачкано и платното натопено со миризливо масло и тогаш телото
остава јасни и трајни отисоци.

Постојат и отисоци
од лицето причинети од удати. „Тогаш го плукаа в лице и Го удираа по образите, а други
го биеја“(Мт.26,67). На челото и потилокот можат да се видат флеки од крв. „И војниците
кога сплетоа венец од трње Му го кладоа на главата и Му облекоа багреница“(Јн.19,2). И
на другите делови од телото се гледаат отоци. „Тогаш Пилат Го фрли Исуса и Го
бичуваа“(Јн.19,1) Инжењерот Жерард Гордониер вршел снимања со инфра-црвени и
ултра-виолетови зраци и утврдил повеќе од 500 повреди, од кои 90 биле повреди од
flagrum romanum, oд железни клинови и една рана на градниот кош„еден од војниците Му
ги прободе ребрата“(Јн.19,34).


Исражуваеа во насока да се објаснат отисоците од раните извршил и парискиот
хирург Д-р Пјер Барб. Резултатите од истражувањата ги објавил во книгата „Конечно
медицинско проучување напетте Христови рани со помош на анатоски анализи и
непосредни прегледи“ издадена 1933год. Резултатите се сензационални. Ранетите
места не се на исти места како што уметниците ги прилажувале кога обично го сликале
Христовото распјатие. Исклучок е Ван Дик. Експериментите на Д-р Барб овозможуваат
лоцирање на местата на кои рацете биле приковани на крстотЧ железните шајки биле
на местото каде се превиткуваат дланките. Имеи Д-р Барб приковал еден леш за крст.
Местата на дланките се кинеле и под терет од 40 кгр. Но во составот на дланките каде
се превиткуваат поминуваат попречно сплет на жили доволно силни за да ја издржат
тежината на телото. Римските џелати, очигледно, очигледно поседувале анатомски
знаења.Истражувањата на хирургот овозможиле и точно да се утврди положбата на
Христовото тело на крстот. Тоа било приковано за крстот во хоризонтална положба а
потоа исправено. Поради тоа од тежината на телото рацете останувале во паралелност
со хоризонталата на крстот а телото се спуштало надолу.
Најинтересни се наодите што се однесуваат на ранате од рабрата. „Но еден од
војниците со копје му ги прободе ребрата, и наеднаш истече крв и водаа“(Јн.19,34). Веќе
спомнатиот хирург од искуство од сексирање на луѓе што умираат во тешки маки,
забележал дека во перикардијата на срцето се зголемува количината на вод одн се
зголемува крвниот серум што истекува заедно со крвта кога наочно ќе се зареже.
Научните истражувања продолжуваат и не се исклучени изненадувања. Врз
основа на досегашните резултати изгледа дека најкомплетен заклучокот барем за сега на
Хенек. Тој вели: „Јас мислам, за лекарите, палаштаницата Христова е докажана како
Христова ди петте рани. Исклуено е некој измамник да располага со толкав број на
оправдани медицински поединости кои само природата и тварноста ги познавала и за
кои научниот свет немал поим. Никој н успеал да го фалсификува од медицинско
гледиште овој по својата природа документ за страдањата на Господа“.
Овој заклучок овој заклучок се одржи и понатаму како точен тоа би било Божјо
снисходеније на скептиците од типот на Тома.

 

ПОХВАЛА СВЕТОМ КРАЉУ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ[16]



Светоме међу краљевима, великомученику Јовану, знамењетворцу, мироточцу и чудотворцу Владимиру. Благослови оче!

Сабрао нас је данас, божански и свети празникољубиви зборе, христољубиви народе православни, овај међу краљевима изобилни љубављу, добропобедни мученик Истине, Јован Владимир, у овај велики духовни и пресвети храм. Сабрао се к њему христољубиви народ на ову годишњу и значајну светковину у жељи да му се по обичају побожно поклони, јер је време светог и благодатног спомена његовог, који је узрок божанских дарова. Зато се радујмо сви духовно, сви који сте окружили чесни и мироточиви ковчег свеблагочестивог мученика, Светога Владимира. Радују се с нама Анђели, небеса се веселе, крајеви земље играју; Илирик и сва земља Албанска и Српска радосно се окупљају на славу; све што је земаљско сједињује се данас са небеским, и заједно празнују; све постојеће учесник је у весељу, све се радује слави Јовановој; све му кличе славословље. Па и сами Пророци свети сагласно с осталима кличу у песмама. Један узвикује: Нека се веселе небеса и нека се радује земља! Други пева: Диван је Бог у светима својим, и - Бог се прославља на сабору светих! Један вели: Спомен је праведнога с похвалама; други говори: Прославићу оне који Ме прослављају, вели Господ! Трећи пак Пророк припева: Дому Твоме припада светиња, Господе, у све дане! Један од Пророка заповеда христољубивом народу: Саставите празнике на саборима од краја жртвеника; а други са песмом поручује: Глас је радости и спасења у насељима праведних! Један слави мученик овим речима: Блажен си ти и добро ће ти бити, а друга виче болесницима: Приђите к Њему и просветите се и лица ваша неће се посрамити! - Свему пак овоме повод је и узрок овај Пречудни и Мироточиви, некадашњи краљ Илирика и Дукље, мученик предвечнога Логоса Божјег и веродостојни сведок Његов, Јован - имењак благодати, којега ми данас с радошћу опевамо мада за то нећемо бити кадри, него ћемо само онолико испунити дужност колико нам силе дозвољавају.

Јер како ћемо ми људи достојно славити онога који је живео надчовечански; и то још мученика, то највеће и свагдасветлеће и најсјајније светило што се заблистало из отаџбине му; похвалу васељене, украс Цркве, поборника Крста и храброг борца за Истину, непобедиво оружје Христових царева и војника. Јован је круна благочестивог царства; Јован је најбржи исцелитељ и учитељ болних и ожалошћених; Јован је страдалницима осветник и лажљивцима укротитељ. Јован је свима нама утеха: оскуднима изобиље, сиротима заштитник, удовама хранилац, стаду пастир, њивама и гумнима благослов, виноградима плодност, заробљеницима одбрана, нападнутима заклон, гладнима храна; богумилима, месалијанима и осталим јеретицима пораз, заблуди пропаст, а вери правило и утврђење. Њега су безбожни јеретици па и рођаци напали и главу му отсекли, но он је своје гониоце победио и по смрти је уистину живео; и прихвативши рукама чесну главу своју отсечену у свети храм је ушао, и убицу свога запрепастио, завидљивце сатро, и из овог привременог прешао у вечно и бесмртно царство. Сада се налази у кругу Анђела око престола Величине на небесима, али је опет и близу нас, јер се невидљиво међ нама налази раскошно делећи дарове онима који му долазе. О свечудесног чуда! Којим речима да похвалим Краља и Мученика, заиста чудесног Мироточца! Којим ли звуцима и гласовима да похвалим његове подвиге! И на који начин да опевам његова дивна чудеса?

Одвоји се од Великомученика земни прах, али се од овога не одвоји Христос; расточи се природа, али не ишчезе вера. Он на једном месту почива, а у целом свету где год био призван пребива. Горе на небу уз Христа Бога стоји, а овде се ни најмање од нас не удаљује. Онамо нас заступа, а овде са нама ликује. Онамо служи, а овде чудотвори. Његове мошти почивају, а дела му се проповедају; језик му ћути, а чудеса му кликују. Ко је тако нешто видео? Да ли је ико икад тако нешто чуо? Кости су му затворене у гробу, а чудеса му се виде по свему свету. Нека се постиде идолопоклоници (безбожници) и нечестиви јеретици кад чују да зли духови од моштију страхују. Велика је слобода твоја пред Богом, Свети Јоване Владимире, кад си за Христа Цара поднео неправедну мученичку смрт и кад си Крст као скиптар узео на себе. Шта би сада рекли они који су због мале невоље и опасности отступили од Преслатког Исуса Христа и одрекли Га се? Нека сада виде каква је моћ вере. Разумите, народи, и покорите се, јер је с нама Бог! С нама је Бог дивни у светима Својима, Који показа такав изданак који израсте из краљевског корена и владаше над Албом и свом Илирском земљом и Далмацијом!...

На њега су се излиле одозго све благодати већ од првог узраста његовог, и сав је био богооблагодаћен. Назван је био по имену Јован, што значи - Божја благодат... Он беше рођен од родитеља царског порекла, познатих више по вери него по племићству. И од таквих родитеља рођен, Јован не постиде нити посрами родитеље своје, нити се мањи од њих показа, већ беше пун небеских благодати, кротак и смеран, тих и побожан, смирен и целомудрен. Он хиташе од нискога и привременога ка ономе што је узвишено и небеско, тако да је свима очевидан био његов напредак и достојан се показао наследник очевог престола и краљевине. Бог је објавио какав ће Јован постати, јер он напредоваше узрастом и нарави и разумом; уздржаваше се од страсти (и лепо се развијаше, тако да се од самог почетка могао видети напредак и узраст у који је касније достигао. Даноноћно напредујући у благодати и у узрасту, он се никад није мешао са другим господичићима и децом, него се само одавао молитвама и осталим врлинама. Будући вођен од Пресветог Духа он је изучавао само оно што му је требало, и то из Светога Писма, растући тако и учећи се науци и заповестима Господњим. Он се служио само оним што краси и улепшава нарав и врлине човекове. Родитељи га дадоше једном војводи да га учи војној вештини, и он то за кратко време изучи тако да су се храбрости његовој сви дивили, те убрзо постаде највештији и најбистрији краљевић. Али блажени у себи сједињаваше врлину и побожност, молитву и снагу. Увек се клонио рђавог друштва, а ипак је био свима све, и многим благодатним даровима обасут...

А када стиже у пуни узраст он и тада чуваше своју девственост, и када га родитељи оженише Косаром, ћерком Самуила цара бугарског и охридског, он тражаше згодно време да и жену обрати у ову врлину у којој се и сам находио. По смрти родитеља његових и по примању краљевства и власти требало је видети ревност његову и дивити јој се. Он одмах призва к себи старешине краљевине и сав покорни му народ, и вођаше их све по вољи Божјој, постављајући учитеље да људе његове васпитавају у православљу. Јер он ни на шта друго није мислио него на то, како да се по свој држави његовој прошири побожност и права вера у Христа Бога нашег. После поче да мудрим речима и духовним небеским поукама поучава своју жену и речима Светога Писма је увераваше да девичанство има велику награду пред Богом. Они који би девичанство одржали, говорио је, могу рећи да већ нису земаљски него небески и да су се по животу изједначили са Анђелима. Говораше јој све што је потребно за целомудрије и васпостављање вишег и будућег живота и бестрашћа и изједначења са Анђелима. А она њему, како историја прича, одговараше: Та је ствар, драги мужу, и неким птицама и животињама природно дата, па ако и ми добијемо тај дар онда нека је хвала Богу од Кога ти је та божанска намера дата. Таквим је речима блажени Јован жену своју приводио ка целомудрију.

А што се тиче његове љубави према сиромасима и милостиње што је свагда чинио потребитима и невољницима, и што се тиче давања хране гладнима и саучешћа показаног према болнима, - много о томе говори стари српски синаксар, и ко би то све могао испричати и избројати? Свети Владимир беше пријатан и умилан телом но још пријатнији и умилнији духом, тако да су се надприродна показала врлинска дела његовог живота и чистоте. Једно само желим да нагласим, и то не ради показивања и хвалисања, него што ће се то онима који то нису чули и знали показати као најочигледнија слика која и најнемарљивије и најлење људе може покренути на подражавање. А то је ово.

Близу краљевског двора и краљевских дворских соба била је једна мала зграда у којој нико од посетилаца њених није смео да проведе ноћ, јер је место било страшно и мрачно и около су текле реке. Била је ту велика дивљина и због густине шуме и дрвећа тамо није допирао зрак сунца ни месеца. Нико тамо није кренуо у шетњу а да не сретне звери и дивље животиње. (Сада је то место, наравно очишћено и ту је подигнут храм у име овог светитеља). Једнога дана јашући туда овај блажени краљ Јован Владимир са своја три великаша, и пролазећи покрај тога места, угледа изненада као једнога орла коме се више главе сијаше као сунце пресветли Крст. Идући даље у ту шуму они стигоше у долину, и ту се заустави часни Крст. Сјахавши с коња заједно са великашима, људима одличним и побожним, он са њима заједно паде ничице и са великим усрђем и сузама поклони се свечасном и животворном Часном Крсту, који му се као оно Константину показа од Бога као скиптар моћи, као прави знак блаженства и бесмртног Царства које му се у наследство припремало. Због тога он сагради тамо молитвени дом, цркву, и долажаше на то место не једном него по писаноме - седам пута на дан. Тако он често улажаше у ту шуму и по обичају чињаше молитве и поклоне. Ту он постави и икону распетога Христа, и силом чесног и животворног Крста и Господа на њему прикованога, слободно долажаше сам ноћу и без престанка ту у тајности чињаше ноћна бдења и молитве. Но није било могуће овај светилник под судом скривати, јер је требало да светли и да се види и што пре да се покаже људима двора и дома његова, да би се на тај начин, по нелажним устима Господа нашег Исуса Христа, прославио Отац Небески. Шта се дакле догодило, и куда га је то Дух Свети упућивао и руководио?

Кад у оно време грчки самодржац Василије Порфирогенит диже рат на цара Самуила и победивши га уђе у Охрид, и непријатељи овог блаженог кретоше на његово краљевство, Албанију и Илирију, тада се свети Јован Владимир хваљаше не снагом и оружјем, него Господом Богом својим... Он и тада спокојно живљаше као што је то и доликовало човеку који је сав свој ум имао свецело посвећен Свевишњем Богу, за Кога је желео и крв своју да пролије и за љубав Његову да умре, да себе целога принесе Богу на жртву живу и миомирисну. И он, више небески него земаљски човек, стално је из божанске љубави размишљао о заповестима и наредбама Господњим. Завидљивац пак наших добара и непријатељ рода људског, онај исти који је и праведнога и беспрекорнога Јова искушавао, и који се на лоповски начин супротставља подвизима праведника, то јест сами лукави ђаво, лукаво је смислио да против праведника покрене мржњу и непријатељство брата жене његове. Покренут од ђавола овај (тј. Владислав) вешто смисли против Праведника неправедну смрт. Претварајући се најпре лицем како га тобож воли, а у себи у ствари скриваше злочин, ... он - пакосник дозва к себи шурака свог и мучки га удари мачем својим. Но он у томе не успе. И тек када му светитељ даде свој мач, онда му овај вероломник отсече главу. И, о чуда! Светитељ онако на коњу прихвати своју свету и драгоцену главу и потрча право у молитвени дом оне шуме где се налажаше чесни и животворни Крст. И кад тамо стиже, на опште запрепашћење свих, он сјаха с коња, и узевши своју свету и мученичку главу, спусти је, и поклонивши се на коленима рече: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух мој! А онај гнусни убица уздрхта и с места побесне отргнут и од једног и од другог живота. Јер праведник само по видљивости паде, а одлете као крилат ка Ономе Кога је свагда желео, и сједини се са Анђелима чије је житије на земљи подражавао.

Када пак народ сазнаде шта се збило и чу за неправедно убиство доброга краља, заштитника и оца, потрча одмах сва војска: намесници краљевства, великаши, кнезови, архијереји са крстовима и литијама и са клиром и народом, и сахранише девичанско и пречисто краљевско тело његово са многим кађењима и појањима. И сиђе божанска светлост на гроб његов, и премнога се чудеса догодише: слепи прогледаше, беени се од демона ослободише, болни се исцелише, свето миро из моштију његових потече. И тако све до данашњега дана Светитељ поста творац толиких чудеса и дивних дела. Он се заиста показује као сведок (мученик) Истине увенчан по праведним мерилима правде Божје, јер је Божански Промисао заиста праведно измерио правду његову. Тако је дакле поживео и животни свој пут завршио, и к Богу је узишао Кога је толико љубио. И сада, не гледа као кроз огледало, него се самим лицем појављује пред Лицем Христовим, и чистије и јасније созерцава светлост Блажене и Свете Тројице.

Ради свега тога треба према моћима својим да прослављамо и похваљујемо овога праведника, поборника и учитеља благочешћа, подвижника и уздржљивца, кротког, мирног и тихог врлиника, који је на земљи царовао и над земаљским стварима, и над гресима, и над уобразиљним помислима. Њега, који у борбама беше непобедив, и који је однео победу над заблудама и јересима. Јер кад се слави и хвали праведник тада се радују народи. Кроз ово ми узашиљемо Богу бескрајну жртву кроз жртве и молитве мученика. Пошто дакле оваквог заступника имамо пред Господом, празнујмо данас не по јелински него по хришћански; не трбухом, него душом, еда би светковина била достојна Светитеља. Они који у себи имају злопамтљивост нека је из љубави према Великомученику забораве и опросте ближњима, и нека добрим делима и милостињама умилостиве Бога. Угледајмо се добрим делима на Светога, еда бисмо и ми задобили бесмртни живот и нестариво блаженство. Ускликнимо и завапимо, ми грешни и ништавни, који смо се овде сакупили, овоме Мученику и Венценосцу:

О! мучениче Христов и војниче, и пријатељу и слуго Његов, који си од Њега толике благодати и милости добио! Као и обично, тако те и сада истичемо као свога заступника, и молимо те сви ми верни који ти вршимо овај пречасни спомен твој: Буди посредник и молитвеник пред Господом за нас грешне и унижене, и као заступник наш моли се за народ хришћански који се бедно мучи. Не престај неућутно говорити заједно са свима светима: Поштеди стадо Твоје, Пастиру Добри! Помилуј, Човекољупче, Цркву Твоју, јер ју је бура страшно захватила и јер је у опасности да се поцепа! Сажали се на наследство Твоје, јер га сваки дан поробљавају. Смилуј се на децу Своју, јер их је све мање и мање. Погледај, Владико, на народ Твој, јер га спопаде понижење и пропаст. Погледај на насиље и пружи нам човекољубиву љубав Твоју: види болест нашу, и дај нам оздрављење; погледај на вапаје наше, и јави милосрђе Твоје. Услиши нас, Милосрдни, и немој се до краја гневити и одбацити нас. Казнио си нас, сад нас исцели; расејао си нас, сад нас окупи и сабери; одбацио си нас, сад нас помилуј и поврати Теби; предао си нас - ослободи; прогнао си нас - опет нас поврати; немој се сећати више безакоња народних. Јер си Ти једини безгрешан, Ти си једини Човекољубац, Ти си једини многомилостиви Господар. Твој је живот и у Тебе је извор живота; Твоја је моћ и Твоја је сила. Јер си Ти Бог наш, Ти - Пастир и Спаситељ свету. Помилуј нас и из ропства избави народ Твој, еда бисмо у радости прослављали Тебе у Тројици слављенога Бога: Оца и Сина и Светога Духа, једно Божанство и Царство, сада и увек и кроза све векове. Амин.



НАПОМЕНЕ:

16. Ова похвала је узета из напред споменуте грчке Службе ("Аколутија"), с тим што је понешто изостављено и исправљено, тј. усклађено према старијем српском предању о св. Краљу Мученику.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА

ЈОВАНА ВЛАДИМИРА, КРАЉА СРПСКОГ


Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).

Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин[9], он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.

Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем[10]. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.

Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).

Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.

У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.

Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.

А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.

Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године[11]".

Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио[12]. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.

Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.

Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском).[13] Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године[14]. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.[15]

Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:


9. Тачније речено то је рекао византијски хроничар Скилица (из 11 века), кога Кедрин само препричава. Видети о томе: Византијски извори за историју народа Југославије (Византолошки институт, књ. 10), том III, Београд 1966, стр. 51 и 117.
10. Словенски цар Самуило, владао у Бугарској и Македонији од 976-1014. год.; грчки цар Василије II Македонац владао Византијом од 976-1025. године.
11. По неким новијим историчарима то је било 1016. године, али Н. Банашевић (Летопис попа Дукљанина и народна предања, Београд 1971, стр. 189-191) показује исправност старије хронологије.
12. По сведочанству руског путописца И. Јастребова овај крст св. Владимира чуван је касније у црногорским племенима око планине Румије, код Крајињана, Мрковића и Андровића у селу Микулићи. Видети о томе код Ст. Новаковића, Први основи Словенске књижевности међу Балканским Словенима, у Београду 1893, стр. 229.
13.Овај запис на сва три језика преписао је и објавио Ст. Новаковић, Први основи Словенске књижевности... стр. 226-227.
14. Из предговора овога Јована Папе види се да је ту Службу, Синаксар и похвалу св. Владимиру саставио, користећи притом и већ постојеће словенско (српско) Житије и Службу, бивши митрополит Китије на Кипру Козма, који је тада, око 1690. год., заступао Охридског архиепископа и управљао манастиром св. Јована Владимира у Елбасану. После овог првог издања из 1690. год. било је и новијих издања ове "Аколутије": 1741. год. у Мосхопољу о трошку манастира св. Наума затим 1774. и 1858. у Млецима, итд.
15. Већ године 1405. подигнута је била једна црква св. Јовану Владимиру у близини града Улциња (на Јадранском мору), у чијој близини постоји и једно место звано Владимирово