понедељак, 19. август 2013.

ПРЕОБРАЖЕНИЕ ГОСПОДА БОГА И СПАСА НАШЕГО ИИСУСА ХРИСТА

Беседа святителя Григория Паламы, архиепископа Фессалоникийского
                    Преображение. Икона. Мастер круга Феофана Грека. Начало XV в. Государственная Третьяковская галерея, Москва
Для изъяснения таинства настоящего празднества и уразумения истины необходимо нам обратиться к самому началу нынешнего чтения Евангелия: "И по днех шестих поят Иисус Петра, Иакова и Иоанна, брата его, и возведе их на гору высоку едины" (Мф. 17, 1). Спрашиваем прежде всего, откуда Евангелист Матфей начинает счет шести дней, после которых наступил день Преображения Господня, то есть с какого дня? Как показывает ход речи, с того, в который Спаситель, наставляя учеников Своих, сказал им: "приити бо имать Сын Человеческий во славе Отца Своего", и прибавил: "аминь глаголю вам, суть нецыи от зде стоящих, иже не имут вкусити смерти, дондеже видят Сына Человеческаго грядуща во Царствии Своем" (Мф. 16, 27, 28), то есть, Свет предстоявшаго Преображения Он назвал Славою Отчею и Своим Царством. Это показывает и яснее раскрывает Евангелист Лука, говоря: "бысть же по словесех сих яко дний осмь, и поем Петра, и Иоанна, и Иакова, взыде на гору помолитися. И бысть, егда моляшеся, видение лица Его ино, и одеяние Его было блистаяся" (Лк. 9, 28-29). Но как согласить их между собою, когда один определенно говорит о промежутке восьми дней между беседой и явлением, а другой (говорит): "по днех шестих"? Слушайте и разумейте.
На горе было восемь, но видимы были только шесть: трое - Петр, Иаков и Иоанн, возшедшие вместе с Иисусом, увидели там стоящих с Ним и беседующих Моисея и Илию, так что всех их было шесть; но вместе с Господом, конечно, были и Отец, и Дух Святой: Отец - гласом Своим свидетельствуя, что Сей есть Его Сын возлюбленный, а Дух Святой - воссиявши с Ним в светлом облаке. Таким образом, те шесть составляют восемь и по отношению к восьми не представляют никакого разногласия; равным образом не разногласят и Евангелисты, когда один говорит: "по днех шестих", а другой: "бысть по словесех сих яко дний осмь"; но этими двоякими словами как бы дают нам некий образ таинственно, а вместе с тем явственно присутствовавших на горе. Разумеется, всякий, согласно с Писанием рассуждающий, знает, что благовестники согласны друг с другом: Лука сказал о восьми днях, не противореча Матфею, изрекшему: "по днех шестих", - не присоединяя день, в который были произнесены те слова, а также дня, в который Господь преобразился (каковые дни Матфей представляет подразумевать разумно рассуждающим); Евангелист Лука не говорит: "по днех осьмих" (как евангелист Матфей: "по днех шестих"), а: "бысть яко дний осмь". Но тем, в чем Евангелисты кажутся разногласящими, они друг чрез друга показывают нам великое и таинственное. В самом деле, почему один сказал: "по днем шестих", а другой, оставив без внимания седьмой, припомнил о восьмом? Потому что великое зрелище Света Преображения Господня есть тайна восьмого дня, т. е., будущего века, имеющего открыться после погибели сотворенного в течение шести дней мира. О силе Божественнаго Духа, чрез которую достойным открывается Царствие Божие, Господь предрек: "суть нецыи от зде стоящих, иже не имут вкусити смерти, дондеже видят Царствие Божие пришедшее в силе" (Мк. 9, 1). Везде присутствует Царь всяческих и везде - Царствие Его, так что пришествие Царства Его не обозначает перехода его с одного места на другое, но откровение его силой Божественнаго Духа, потому и сказано: "пришедшее в силе". И эта сила явится не просто обыкновенным людям, но стоящим с Господом, то есть, утвержденным в вере в Него и подобным Петру, Иакову и Иоанну и прежде всего им самим как свободным от нашего природного уничижения. Поэтому, и ради этого именно, Бог являет Себя на горе, с одной стороны нисходя со Своей высоты, а с другой - возводя нас из глубины уничижения, так что Невместимый действительно вмещается смертной природой; и такое явление, конечно, гораздо превосходнее и выше ума как произведенное силой Божественного Духа.

Итак, Свет Преображения Господня не рождается и не исчезает и не подлежит чувствовательной способности и, хотя он был созерцаем телесными очами в течение краткого времени и на незначительном верху горы, но и таинники (ученики) Господа на то время перешли от плоти к духу посредством изменения чувств, произведенного в них Духом, и таким образом увидели, чем и насколько облагодетельствовала их сила Божественного Духа - этот Неизреченный Свет. Не постигающие же этого измыслили, что избранные из апостолов видели Свет Преображения Господня чувствительной и сотворенной силой (способностью), - и чрез это покушаются низвести в тварь не только тот Свет, Славу Божию и Царство, но и Силу Божественного Духа, чрез которую достойным открываются Божественные тайны. Вероятно, таковые не слышали слов апостола Павла: "ихже око не виде, и ухо не слыша, и на сердце человеку не взыдоша, яже уготова Бог любящим Его. Нам же Бог открыл есть Духом Своим: Дух бо вся испытует и глубины Божия" (1 Кор. 2, 9, 10).
Итак, по наступлении восьмого дня, Господь, взявши Петра, Иакова и Иоанна, взошел на гору помолиться: ибо Он всегда или один молился, удаляясь от всех, даже от самих апостолов, как, например, в то время, когда насытил пятью хлебами и двумя рыбами пять тысяч человек, кроме женщин и детей (Мф. 14, 19-23), или, взявши с Собою немногих, которые превосходили прочих, как было при приближении спасительной страсти, когда, сказав прочим ученикам: "седите ту дондеже шед помолюся тамо" (Мф. 26, 36), - взял с Собою Петра, Иакова и Иоанна. Вот и теперь, взявши только этих же, Господь возвел их на высокую гору одних и преобразился пред ними, то есть, в глазах их. "Что значит - преобразился?", - вопрошает Златословесный Богослов (Златоуст) и отвечает: "открыл, то есть, им нечто из Своего Божества - столько, сколько они могли вместить, и показал в Себе обитающего Бога". Евангелист Лука говорит: "бысть, егда моляшеся, видение лица Его ино" (Лк. 9, 29); у евангелиста же Матфея читаем: "и просветися лице Его, яко солнце" (Мф. 17, 2). Но Евангелист сказал это не в том смысле, чтобы тот Свет почитать за подлежащий чувствам (да удалится от нас ослепление ума тех, которые не могут представить себе ничего выше, подлежащего чувствам!), а желая показать, что Христос Бог - для живущих и созерцающих духом есть то же, что солнце - для живущих во плоти и созерцающих чувством: ибо другого Света для ведения Божества и не нужно тем, которые обогащены Божественными дарованиями. Возсиял же оный Неисповедимый Свет и таинственно явлен апостолам и начальнейшим из пророков в то время, когда (Господь) молился; этим показано, что родительницей этого блаженнаго видения была молитва, что блистание происходило и являлось от соединения ума с Богом, и что оно подается всем тем, которые, при постоянном упражнении в подвигах добродетели и молитвы, устремляют ум свой к Богу. Истинную красоту свойственно созерцать только очищенному умом; пристально же взирающий на сияние ее принимает как бы некое участие в ней, как бы начертывает некоторый яркий луч на своем лице; потому-то и лице Моисеево просветилось от собеседования с Богом. Знаете ли, что Моисей преобразился, взойдя на гору, и там увидел Славу Божию? Но он (Моисей) не сам произвел, а только потерпел преображение; Господь же наш Иисус Христос Сам от Себя имел оный Свет. По этой причине, собственно, Он и не имел нужды в молитве для того, чтобы осиять Божественным Светом плоть Свою; но только показал, откуда оный Свет нисходит на святых Божиих, и каким образом можно созерцать его; ибо написано, что и святые "просветятся, яко солнце" (Мф. 13, 43), то есть, всецело проникнутые Божественным Светом узрят Христа, Божественно и неизреченно провозсиявшего, у Которого блистание, происходя от Божественного естества, явилось на Фаворе общим и плоти Его, по причине Ипостаснаго единения.



Преображење Господње, XII век, Синај


Мы веруем, что Он явил в Преображении не другой какой-либо свет, но только тот, который сокрыт был у Него под завесой плоти; этот же Свет был Свет Божеского естества, поэтому и Несотворенный, Божественный. Так, и по учению Богословствующих отцов, Иисус Христос преобразился на горе, не восприявши что-либо и не изменившись во что-либо новое, чего до того не имел, но показав ученикам Своим только то, что у Него уже было, отверзши очи их и сделавши их из слепцов зрячими. Видишь ли, что очи, видящие по природе, слепы по отношению к тому Свету?

Итак, Свет этот не есть свет чувственный, и созерцавшие его не просто видели его чувственными очами, но измененными силой Божественного Духа: они изменились и только таким образом увидели перемену, происшедшую при самом принятии нашей бренности, обоженной соединением с Словом Божиим. Отсюда и Зачавшая и Родившая чудесно узнала, что Рожденный от Нее есть воплотившийся Бог; и Симеон, лишь только принял этого Младенца на руки; и старица Анна, вышедшая к сретению - ибо Божественная сила просвечивалась, как бы сквозь стеклянную оболочку, сияя для имеющих чистые очи сердца.
Да и для чего Господь пред началом Преображения избирает главнейших из лика апостольского и возводит их с Собою на гору? Конечно, для того, чтобы показать им нечто великое и таинственное. Что же особенно великого и таинственного в показании чувственного света, который обильно тогда имели уже не только избранные, но и остальные апостолы? Какая была нужда для них в изменении силой Духа очей их для созерцания того Света, если он чувственный и сотворенный? Как можно Славу и Царство Отца и Духа Святого представлять в каком-то чувственном свете? Неужели в подобной Славе и Царстве придет Христос Господь и в скончание века, когда не будет нужды ни в воздухе, ни в пространстве, ни в чем-либо подобном, но когда, по свидетельству апостола, "Бог будет всяческая во всех" (1 Кор. 15, 28), то есть, будет заменять все для всех? Если же - все, то, следовательно, и свет. Отсюда явно, что Свет Фаворский был Светом Божественным! И Евангелист Иоанн, наученный Божественным Откровением, ясно говорит, что будущий вечный и пребывающий град не будет "требуя солнца и луны, да светят в нем: Слава бо Божия просвети его, и светильник его - Агнец" (Апок. 21, 23). Не ясно ли, что он показывает здесь Того же Иисуса, Который ныне на Фаворе Божественно преобразился, и плоть Которого сияла, как светильник, являющий Славу Божества восшедшим вместе с Ним на гору? Равным образом и об обитателях того града тот же Богослов говорит: "не потребуют света от света, ни света солнечнаго, яко Господь Бог просвещает я: и нощи не будет тамо" (Апок. 22, 5). Но какой же, спрашиваем, есть другой свет, у котораго "несть пременение или преложения стень" (Иак. 1, 17)? Какой есть свет непреложный и незаходимый, если не Свет Божества? Притом, Моисей и Илия (и особенно первый, который, явно, присутствовал духом, а не плотью) посредством какого чувственного света могли быть осияны, видимы и познаны? ибо и о них написано: "явльшася во Славе, глаголаста же исход Его, его же хотяше скончати во Иерусалиме" (Лк. 9, 31). И как иначе апостолы могли узнать тех, кого никогда до того не видели, если не при таинственной силе Божественного Света, открывшего мысленные очи их?

Но не станем утомлять внимания вашего дальнейшим изъяснением слов Евангелия. Будем веровать так, как научили нас те самые, которые просвещены от Самого Христа, поскольку только они одни знают это хорошо: ибо тайны Божии ведомы, по словам Пророка, одному Богу и Его присным. Мы же, разумея тайну Преображения Господня по их наставлению, будем и сами стремиться к озарению этим Светом и возгревать в себе любовь и стремление к Неувядаемой Славе и Красоте, очищая духовные очи от земных помыслов и огребаясь от тленных и скоропреходящих сладостей и красот, помрачающих одежду души и ввергающих в огнь гееннский и тьму кромешную, от которых да освободимся озарением и познанием Невещественного и Присносущного Света преобразившегося на Фаворе Спаса нашего, во Славу Его, и Превечного Отца Его, и Животворящего Духа, Которых Едино Сияние, Едино Божество, и Слава, и Царство, и Сила ныне и присно и во веки веков. Аминь.

недеља, 18. август 2013.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДA БОГА И СПАСА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА

 
Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово раслабило ученике те да не би отпали од Њега, он хтеде да им пре страдања покаже делимично и славу своју божанску. Зато узе собом Петра, Јакова и Јована, изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту се преобрази пред њима. И засја се његово лице као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свет. И гле, указаше им се Мојсије и Илија, који с њим говораху. А Петар одговарајући Исусу рече: Господе! Добро нам је овде бити, ако хоћеш да начинимо овамо три сјенице: теби једну, Мојсију једну, а једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака говорећи: Ово је мој син љубазни, који је по мојој вољи, њега послушајте (мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља кога ће издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази у гори, а не у долини? Да би нас научио трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших. Зашто се преобразио ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту и открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска да је Христос неки од пророка. Зато се он јавља као Цар над пророцима, а Мојсеј и Илија као слуге његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ своју, а на Тавору им је показао божанску природу своју. То виђење Божанства Његовог и слушање небеског сведочанства о њему као Сину Божјем требало је да послужи уценицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.





 


Тропар, глас 7: Преобразилсја јеси на горје, Христе Боже, показавиј учеником твојим славу твоју, јакоже можаху: да возсијајет и нам грјешним свјет твој присносушчниј, молитвами Богородици, свјетодавче, слава тебје.

Тамо где Израиљ победи Сисару
Изволи се тамо и Небесном Цару
На молитве поћи и на ноћна бдења,
Да покаже славу Свог Преображења,
И утврди веру својих следбеника
У победу трајну Њега - Победника.
Ту светлост божанску Он из Себе пусти
Па обасја Тавор, мрак разагна густи;
Светлост што ј' у Себи дуго задржав'о
Од које је свету по мало раздав'о
Пустио је сада лучама обилним,
Лучама радосним, лучама умилним.
Небу да открије блесак човечанства,
Земљи и људима истину Божанства.
Нека небо види Посланика свога,
Нека земља позна Спаситеља Бога.



 

РАСУЂИВАЊЕ Зашто Господ не показа славу Своју божанску на Тавору пред свима ученицима него само пред тројицом? Зато, прво, што је Он сам кроз уста Мојсејева дао закон: на рјечима два или три свједока да остане ствар (V Мојс. 19, 15) ... Три сведока су, дакле, довољна. Даље, и за то још, што су та три сведока били одабрани. Њих тројица представљају 3 главне добродетељи: Петар - веру, јер је он први исказао веру своју у Христа као Сина Божјег, Јаков - наду, јер је с надом у обећање Христово први положио живот свој за Господа будући први убијен од Јевреја, Јован - љубав, јер је на прси Господње наслоњен био и под Крстом Господњим остао до краја. Бог се не назива Бог многих него Бог одабраних. Ја сам Бог Аврама, Исака и Јакова. Често је једног верног човека Бог ценио више него цео један народ. Тако је Он у више махова хтео уништити народ Јеврејски, но због молитава праведнога Мојсеја оставио је народ тај у животу. И више је слушао Бог верног Илију пророка него целу царевину неверног Ахава. Због молитава једног човека често је Бог спасавао градове и народе. Тако грешни град Устјуг имаше бити срушен огњем и градом, да га не спасе молитвама својим један једини праведник у њему, св. Прокопије јуродиви (8. јула).



 

понедељак, 12. август 2013.

Преподобна мати Ангелина српска


Кћерка албанског кнеза Аријанита из елбасанског краја, свастика чувеног кнеза Ђурађа Кастриотића - Скендербега и жена српског деспота Стефана Бранковића, сина Ђурађа Бранковића. Са својим мужем делила је сву горчини његовог живота, како у Србији, тако и у изгнанству у Албанији и Италији. Своје синове Максима и Јована васпитала је у хришћанском духу. Када јој се муж упокојио, замонашила се и посветила молитви и делима милосрђа, те оправљању и зидању цркава и манастира. Народ је назива „Мајка Ангелина“. Њене чудотворне мошти почивају са моштима праведног јој мужа Стефана и посвећених синова Максима и Јована у манастиру Крушедолу. Света мати Ангелина предала је своју душу Господу почетком XVI века.


Тропар (глас 8):
У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, света Ангелино, радује се дух твој.

среда, 07. август 2013.

Свети Сава III, Архиепископ српски

Свети Сава Ⅲ, Архиепископ српски
                                                          
Архиепископ Сава III богословско образовање добио је у манастиру Хиландару. Зато Данило II и каже за њега да је био „васпитање и наук Свете Горе, и отуда се беше навикао благодати и смотрену разуму". Као игуман манастира Хиландара постао је епископ призренски, али се не зна тачно време његовог доласка у Призрен. Нагледао је грађење цркве Богородице Љевишке. У сваком случају то је морало бити пре 1307. године. Наиме „натписи узидани у цркву у којима се спомње име епископа Саве из истог су времена из којег је и велики ктиторски натпис са источне стране цркве који је тачпо датован. Пошто су ти натписи узидани у зидове цркве 1307. године на оним метима која показују да је црква била при завршетку, може се као сасвим сигурно сматрати да је Сава дошао бар годину-две раније пре почетка зидања цркве." Епископ Сава је на архиепископском престолу заменио Јевстатија II после његове смрти 1309. године. Краљ Милутин се саветовао са њим пре подизања манастира Бањске, чије довршење Сава није доживео. Приликом повратка Данила II из Свете Горе у Србију, Сава му је за пребивање даровао своју келију. Потврђујући својом повељом даровницу краља Милутина манастиру Хиландару назвао се архиепископом свих српских и поморских земаља. „Личност архиепископа Саве III постаје нарочито значајна за развој средњовековне архитектуре у Србији зато што јс везана за оне споменике који почињу да се граде у једном сасвим новом стилу. Он јс био можда тај који је стајао на челу Хиландара док се овај градио; он је био тај под чијим се надзором обнавља Призренска епископија у његово време, док је стајао на челу српске архиспископијс, обноиљена је црква Св. Ђорђе у Старом Нагоричану. По сведочанству архиепископа српског Никодима, његовог наследника, испуњавајући аманет светога Саве, редовно је давао помоћ манастиру Хиландару. То је захтевао и од свих наследника. Умро је 26. јула 1316. године.

петак, 02. август 2013.

Святой пророк Илия


Святой пророк Илия - один из величайших пророков и первый девственник Ветхого Завета - родился в Фесвии Галаадской в колене Левиином за 900 лет до Воплощения Бога Слова.
Святитель Епифаний Кипрский сообщает о рождении пророка Илии такое предание: "Когда родился Илия, отец его Совах видел в видении, что благообразные мужи приветствовали его, пеленали огнем и питали пламенем огненным". Данное младенцу имя Илия (крепость Господня) определило всю его жизнь. С малых лет он посвятил себя Единому Богу, поселился в пустыне и проводил жизнь в строгом посте, Богомыслии и молитве. Призванный к пророческому служению при израильском царе Ахаве, пророк стал пламенным ревнителем истинной веры и благочестия. В то время израильский народ отпал от веры своих отцов, оставил Единого Бога и поклонялся языческим идолам, почитание которых ввел нечестивый царь Иеровоам. Особо поддерживала идолослужение жена царя Ахава, язычница Иезавель. Поклонение идолу Ваалу привело израильтян к полному нравственному разложению. Видя гибель своего народа, пророк Илия стал обличать царя Ахава в нечестии, убеждая его покаяться и обратиться к Истинному Богу. Царь не послушал его. Тогда пророк Илия объявил ему, что, в наказание три года не будет ни дождя, ни росы на земле и засуха прекратится только по его молитве. И действительно, по молитве пророка небо заключилось, наступила засуха и голод по всей земле. Народ страдал от нестерпимого зноя и голода. Господь по Своему милосердию, видя страдания людей, готов был пощадить всех и послать дождь на землю, но не хотел нарушить слова пророка Илии, горевшего желанием обратить сердца израильтян к покаянию и возвратить их к истинному Богопочитанию. Сохраняя пророка Илию от рук Иезавели, Господь во время бедствия послал его в сокровенное место у потока Хораф. Хищным воронам Господь повелел приносить пищу пророку, внушая ему тем самым жалость к страждущему народу. Когда поток Хораф высох, Господь послал пророка Илию в Сарепту Сидонскую к бедной вдове, которая страдала вместе с детьми в ожидании голодной смерти. По просьбе пророка она приготовила ему опреснок из последней горсти муки и остатка масла. Тогда по молитве пророка Илии мука и масло с тех пор не истощались в доме вдовы на протяжении всего голода. Силою своей молитвы великий пророк сотворил другое чудо - воскресил умершего сына этой вдовы. По прошествии трех лет засухи Милосердый Господь послал пророка к царю Ахаву для прекращения бедствия. Пророк Илия велел собрать на гору Кармил весь Израиль и жрецов Ваала. Когда народ собрался, пророк Илия предложил соорудить два жертвенника: один - от жрецов Ваала, другой - от пророка Илии для служения Истинному Богу. "На который из них спадет огонь с неба, тот будет указанием, чей Бог истинен, - сказал пророк Илия, - и все должны будут поклониться Ему, а не признающие Его будут преданы смерти". Первыми приступили к жертвоприношению жрецы Валла: они взывали к идолу с утра до вечера, но напрасно - небо молчало. К вечеру святой пророк Илия воздвиг свой жертвенник из 12-ти камней, по числу колен Израилевых, возложил жертву на дрова, приказал выкопать вокруг жертвенника ров и повелел поливать жертву и дрова водой. Когда ров наполнился водой, пламенный пророк обратился к Богу с горячей молитвой и прошением, чтобы Господь ниспослал с неба огонь для вразумления заблуждающихся и ожесточившихся израильских людей и обратил сердца их к Себе. По молитве пророка с неба сошел огонь и попалил жертву, дрова, камни и даже воду. Народ пал на землю, взывая: "Воистину Господь есть Бог Един и нет другого Бога, кроме Него!". Тогда пророк Илия умертвил всех жрецов Вааловых и стал молиться о ниспослании дождя. По его молитве небо отверзлось и выпал обильный дождь, напоивший жаждущую землю.



Царь Ахав осознал свое заблуждение и оплакал грехи, но жена его Иезавель грозила убить пророка Божия. Пророк Илия бежал в царство Иудейское и, скорбя о бессилии искоренить идолопоклонство, просил у Бога себе смерти. Ему предстал Ангел Господень, укрепил его пищей и повелел идти в дальний путь. Сорок дней и ночей шел пророк Илия и, дойдя до горы Хорив, поселился в пещере. Здесь после грозной бури, землетрясения и пламени Господь явился "в тихом ветре" (3 Цар. 19, 12) и открыл скорбевшему пророку, что Он сохранил семь тысяч верных рабов, не поклонившихся Ваалу. Господь повелел пророку Илии помазать (посвятить) на пророческое служение Елисея. За свою пламенную ревность о Славе Божией пророк Илия был взят на Небо живым в огненной колеснице. Пророк Елисей стал свидетелем восхождения пророка Илии на небо в огненной колеснице и получил вместе с его упавшей милотию (плащом) дар пророческого духа вдвое больший, чем имел пророк Илия.




По преданию Святой Церкви, пророк Илия будет Предтечею Страшного Второго Пришествия Христа на землю и во время проповеди примет телесную смерть.

Жизнь святого пророка Илии описана в Ветхозаветных книгах (3 Цар.; 4 Цар.; Сир. 48, 1-15; 1 Мак. 2, 58). Во время Преображения Господня пророк Илия беседовал со Спасителем на горе Фавор (Мф. 17, 3; Мк. 9, 4; Лк. 9, 30).



Со дня огненного вознесения на Небо пророка Илии его почитание в Церкви Христовой никогда не прерывалось. Русская Православная Церковь свято чтит пророка Илию. Первая церковь, построенная в Киеве при князе Игоре, была во имя пророка Илии. После Крещения святая равноапостольная княгиня Ольга (память 11 июля) построила храм пророка Илии у себя на родине, в селе Выбуты.

Иконописная традиция изображает пророка Илию возносящимся на колеснице с огненными колесами, которая окружена со всех сторон пламенем и запряжена четырьмя крылатыми конями.

Свети пророк Илија - ИЛИНДАН


Боговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, св. Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, Јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији. Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме. При том још Језавеља. као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина; прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече. На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Предс мрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану: и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откр. 11)




Тропар (глас 4): Во плоти ангел, пророков основаније, вториј предтеча пришесвија Христова Илија славниј, свише пославиј Јелисејеви благодат, недуги отгоњати и прокаженија очишчати: тјемже и почитајушчим јего точит исцјељенија.




Огњени човече, пророче Илија,
Што на земљи сјајем небесним просија
И молитвом својом Господу угоди -
Та затвара небо, с неба огањ своди,
Све помоћу Божје деснице прејаке:
Ти караше људе због вере им млаке:
Ти ревнова силно за Бога Живога -
Па те црква слави к'о пророка свога.
Цар те не устраши, царица још мање,
Господ Бог је твој цар, и твоје имање.
Нит о јелу брину нити о пијењу,
Ти сав предан беше Божјем Провиђењу.
Без страха од никог, ти страх беше свима.
К'о лав силни што је страх малим мишима.
Ти ревнова силно за Бога Живога -
Па те црква слави к'о пророка свога.
Прослави те Господ као мало кога
Јер и ти прослави Господа Живога:
Огањ Бог ти посла да упалиш жртве;
Силу Он ти даде да васкрснеш мртве.
Дела твоја моћна сав свет задивише,
Пророчанства твоја сва се испунише,
Ти душом и телом беше жив и цео,
Зато смрт немаше у теби удео.
Пророче огњени, и духом и телом -
Слава! кличемо ти са душом веселом.



 

четвртак, 01. август 2013.

Блаженный Стефан, король Сербский

Блаженный Стефан, король Сербский
                                                                      Блаженный Стефан был сыном Лазаря, князя Сербского (память 15 июня). В тяжелое время турецкого ига святой Стефан стал великим благодетелем порабощенных единоплеменников. Он строил города, созидал храмы и тратил свою казну на помощь нуждающимся. Многих властителей превзошел святой Стефан мудростью, милосердием и верой. Умер он мирно в 1427 голу.
Тропарь блаженного Стефана, короля Сербского

глас 8

С высоты восприяв увещание, отечеству твоему был еси предстатель и просветитель, святый праведный деспоте Стефане, супостаты побеждали, и люди своя просвещали, и многия храмы устроили, сего ради чтуще тя, молим: моли Христа Бога о спасении народа сербскаго.
Кондак блаженного Стефана, короля Сербского
глас 4
Вернаго Твоего воина Стефана Высокаго возлюбив, низпослал еси ему силы благодати, Христе Боже, во еже уведети тайны Небесныя и ревновати о славе Твоей, ейже кланяющеся и мы, всегда молим Тя: помилуй нас, Спасе, во Царствии Твоем.


 

Святая Милица, княжна Сербская

                                                                      Милица Сербская         
Святая Милица была женой святого князя Лазаря, погибшего во время великой Косовской битвы (1389 г.), защищая Святую Церковь от мусульман. Она управляла народом, пока не подрос ее сын, Стефан (Высокий). В 1393 году поступила в Жупаневачский монастырь около Крушевака с именем Евгении. Когда ее сын, в 1402 году, на время покинул страну, она, несмотря на монашеский чин, правила государством. Святая Милица заботилась о вдовах, принимая в монастырь многих жен, чьи мужья-воины пали на поле брани; помо-гала строить и поддерживала многие монастыри и церкви. В конце жизни приняла великую схиму с именем Евфросинии. После своей кончины совершила множество чудес. Ее мироточивые мощи исцелили много больных. Вместе со своим мужем она подает силу свыше и утешение страждущей ныне Сербии.


                                                                         Милица Сербская  
Святая Милица, мать блаженного Стефана, короля Сербского. Основала женский монастырь Любостинь, в котором постриглась с именем Евгения. Скончалась в этом монастыре схимницей 11 ноября 1405 года.

Преподобна Евгенија (Лазаревић)

Преподобна Евгенија (Лазаревић)

Кнегиња Милица рођена око 1335, била је жена српског кнеза Лазара и православна светитељка. Пореклом је из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан. Милица се удала за Лазара Хребељановића око 1353. После смрти цара Уроша, Лазар постаје кнез Рашке са престоницом у Крушевцу. Кнегиња Милица се бавила и дипломатском делатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код сулатана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је издејствовала пренос моштију свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смештене у капелу свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши. Бавила се и књижевношћу, позната су њена дела „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“. Сматра се да су књижевни дар од ње наследили ћерка Јелена Балшић и син деспот Стефан. Упокојила се 11. новембра 1405. године. Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару.


Тропар (глас 4):
Скинувши царску одећу, обукла си монашку ризу, Евгенијо славна: Мач славног кнеза Лазара сину своме Стефану Високом си дала, а ти си Крст Христов као мач духовне победе узела, на спасење душе своје и рода српског богоносног од зла турског: Зато се и сада моли за нас и за све Православне Хришћане који те са љубављу прослављају, мати мироточива.

Свети Стефан, Деспот српски



Стефан Лазаревић познат и као Стеван Високи (рођен у Крушевцу 1377, умро у Главици код Крагујевца 19.07.1427) је био син кнеза Лазара (1371—1389) из породице Хребељановића. Владао је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427). Животописац Светог Стефана Високог, сина Светог кнеза Лазара српског и кнегиње Милице, Константин Философ, пише да је Свети Боговидац Мојсије био узор и образац Светом Богољупцу, праведном Стефану деспоту, јер је и животни пут њих двојице од самог почетка скоро једнак. И Мојсије и Стефан су око 40 година спасоносно водили свој богоизабрани народ кроз земљу ропства египатског и турског. Још га је упоредио са Исусом Навином, јер му је био сличан у вери и храбрости, те са пророком Данилом и Света Три Младића из пећи вавилонске, јер је и он као и они био у чељустима лавовским и пролазио гроз огањ. Подигао је дивне задужбине, манастире Мансију и Каленић и био заштитник хришћанства на Балкану у најтежим данима. Сматра се једним од највећих српских владара и војсковођа, у своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. Приликом обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408. године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог мађарског краља Жигмунда. Упокојио се у Господу 19 јула 1427. године. Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 19.07.1927. године и слави га 01.08. (19.07. по јулијанском календару).


Тропар (глас 8): Као снажни бедем показао си се страдалном роду своме, Стефане премудри, и следио си у делима царске родитеље твоје, украсивши отаџбину многим црквама. Остао си у вери наших Светих Отаца, у њој не престај ни нас да укрепљујеш, молитвама твојим, пред престолом Вишњег Бога.