понедељак, 26. децембар 2011.

Nikola Tesla - Zraci smrti (Kompletan video u jednom delu) Ruski/Srpski

четвртак, 13. октобар 2011.


Радуйся, Радосте наша!
Слово в день праздника Покрова Божией Матери

Архимандрит Иоанн (Крестьянкин)




Во имя Отца и Сына и Святаго Духа!

Величаем Тя, Пресвятая Дево, и чтим Покров Твой честный...

Духовное покровительство, ходатай­ство и заступление перед Богом, которое мы получаем по великому милосердию и любви к нам Божией Матери, воспеваем мы ныне. Ибо с тех пор, как воля Божественного Страдальца и Спасителя мира усыновила род человеческий Божией Матери в лице любимого ученика Его Иоанна Богослова,— это покро­вительство не прерывалось ни на один день, и во все времена истории человечества было так — Мать и чадо! Вдумайтесь в эти слова, в смысл глубочайшего и святейшего родства, чище и свя­тее которого нет на земле.

«Жено! се, сын Твой!» — звучит с Креста из уст Божественного Страдальца (Ин. 19, 26). И что значат эти слова?!

Отныне, что ни совершится с названным сы­ном Твоим, пройдет сквозь сердце Твое. Отны­не его небольшие радости будут Твоим счасть­ем, его боль, беда и скорбь — Твоим великим горем и слезами; и главное — непрестающая дума и забота о чаде, забота, не знающая уста­лости, не знающая отдохновения. И все это, как завещание, приняла Пресвятая Дева от Своего умирающего на Кресте Единородного Сына.

С тех пор мир наполнился многими знаме­ниями покровительства Божией Матери — зна­ками Ее материнской любви. Примеров несть числа, начиная из глубины времен и до наших дней.

Память нынешнего праздника, Покрова Матери Божией, сохранена с X века, когда в годину бедствия, нашедшего на греческое госу­дарство, гибель его была предопределена всем ходом событий «и не имам заступающаго». Вар­варское племя сарацин (народ, родственный теперешним туркам, магометане по вере), дви­жимое ненавистью к христианам, обложило Кон­стантинополь с единственной целью стереть его с лица земли, разрушить его многочисленные храмы, большая часть которых была посвящена Царице Небесной, жителей же предать лютой казни, а некоторых рабству, надругавшись над верой их.

Весь народ от мала до велика собрался во Влахернской церкви. Отчаяние внушило обра­титься с великим воплем и слезами в молитве к Матери Божией. Это была последняя и един­ственная надежда.

Представьте, как молились они, заглядывая в завтрашний день свой, откуда уже веяло ды­ханием смерти. Все земное забыто, впереди — дверь в вечность и мученическая насильствен­ная смерть на пороге.

Глубина покаянного чувства сокрушения о грехах, причиной которого явилось нашедшее на греков бедствие, была столь велика, что Цари­ца Небесная Сама поспешила явиться к моля­щимся и утешить их. Ее блистающий паче лучей солнечных омофор становится Покровом от гря­дущей на них беды.

Но не все воочию видят явление Ее. Только двое, чья жизнь отдана Богу, правде и истине, чье сердце у ног Спасителя, только они пораже­ны видением. Это святой Андрей, Христа ради юродивый, славянин по происхождению, и уче­ник его Епифаний.

«Блажени чистии сердцем, яко тии Бога уз­рят» (Мф. 5, 8). Двое узрели Матерь Божию, а все молящиеся, покаянием очистив сердца, смогли безусловно поверить им. За верой же явилось дело — враг внезапно, без всякой ви­димой причины, оставил свое намерение.

А все те, кто хранит об этом событии память в своем сердце, с тех пор поют: «Радуйся, Радосте наша, покрый нас от всякаго зла честным Твоим омофором».

Державный Покров Матери Божией покрыл весь род христианский на все времена. Право­славная Россия — удел Божией Матери. Она являлась Сама на Руси тем святым, чьи сердца не знали тени порока: преподобным Сергию Ра­донежскому, Серафиму Саровскому и другим. Их было много, всех теперь не перечислить. Она посещала многострадальную, но верную Богу Русь многочисленными Своими иконами, ими являя русским людям Свой Покров. Про Матерь Божию можно смело сказать, что Она — неисчерпаемый океан чудес, явленных на Руси.

Наиболее почитаемые у нас иконы — Вла­димирская и Казанская. Их значение в жизни русского народа огромно. Они сделались всенародной святыней и знамением Небесного По­крова над Русской Церковью и нашим Отече­ством. Архиепископ Херсонский Иннокентий (Борисов; "I" 1857) назвал Казанскую икону «Русским Покровом» — Покровом Пресвятой Богородицы над Россией.

В Смутное время 1612 года дружина Димит­рия Пожарского несла список чудотворной Ка­занской иконы в своих рядах и изгнала из Мос­квы польских интервентов. В память этого события в 1649 году было установлено всерос­сийское празднование Казанской иконе, совер­шаемое 22 октября. В 1709 году, накануне Пол­тавской битвы, Петр молился со своим войском перед Казанской иконой, и была одержана по­беда. В 1812 году этот же образ осенял русских воинов, отражавших нашествие французов. И именно 22 октября русские войска нанесли противнику первое крупное поражение.

Во все трудные для России времена, во всех походах и войнах (не исключая и последнюю — Великую Отечественную войну) русские войс­ка неизменно брали с собой иконы Божией Ма­тери — Казанскую, Смоленскую, Донскую.

И всегда страна наша ощущала помощь Заступ­ницы Усердной рода христианского.

Три раза в году совершается празднование Владимирской иконе в благодарность за избав­ление ее помощью нашего Отечества от вра­га. Церковь вспоминает эти события 21 мая, 23 июня и 26 августа.

А псковская земля особенно отмечает еще и день 7 октября, когда чудотворный Псково-Печерский образ «Умиление», находящийся в на­шей святой обители, оградил Псков и псковс­кую землю от посягательства иноверцев. Икона эта неоднократно спасала и Псков, и обитель нашу от различных врагов, желающих завладеть искони Русской землей.

Смоленская икона Божией Матери («Одигитрия», или «Путеводительница») была при­везена в XII веке в Смоленск. Тогда соверши­лось возвращение Российской державе города, сто десять лет пребывавшего под властью ли­товских князей.

В XIII веке Феодоровская икона спасла Ко­строму от нашествия татар. Князь Василий ве­лел нести сей образ во главе своего войска. Яр­кие лучи, исходящие от святой иконы, ослепили врагов, и нашествие было разгромлено. Про­славилась она и во время стихийных бедствий, моровых язв, чумы и холеры, распространявших­ся в народе.

Неисчислимые чудодеяния происходили по всей стране нашей от списков с чудотворных икон Божией Матери — Феодоровской, Боголюбской и Смоленской, приносимых в места, охва­ченные поветрием страшных болезней.

И особенно надо отметить чудесное явление иконы Божией Матери «Державная». Это про­изошло в год отречения от престола последнего русского императора, 2 марта 1917 года в селе Коломенском под Москвой. В руках у Матери Божией были царские скипетр и держава. И ска­зала Она, что отныне Сама будет охранять Рос­сию. И теперь в России царство не от мира сего, теперь вместо царя правит страной Матерь Бо-жия. И мы с вами ощущаем на себе Ее держав­ный Покров и заботу о русском народе.

Матерь Божия всегда защищала и миловала Русь, наказывала и вновь возвращала Свою любовь людям, прошедшим ради грехов своих сквозь страдания, покаянием и страданием очи­стившим свои сердца.

Но в нынешнее тяжкое время, когда земля состарилась, отягчилась неверием, беззако­нием и невежеством в познании повелений Божиих, не отступила ли от нас Заступница наша Усердная, ревнуя о славе Сына Своего и Бога? Нет, дорогие мои, быть этого не может. Для матери бедствующее чадо еще дороже. И пока на Руси хоть «малое стадо» несет и сохраняет верность заветам Христа, надежду на заступ­ление Матери Божией — мы не погибнем.

Мы не должны ни сомневаться, ни смущать­ся всем тем, что видим и слышим теперь. «На земле нет ничего невозглавленного, потому что начало всему — Бог» — так говорят святые отцы. И нынешние события — это не такое уж открытие для всех нас, ибо это подтверждение того, что ни одно слово Божие не изнеможет, но все совершится до малейшей подробности в свое время.

Разве не читаем мы с вами двадцать столе­тий назад написанные апостолом Павлом слова, обращенные к его ученику апостолу Тимофею. Наверное, апостол Тимофей тогда удивился им и не понял во всей полноте, а нам остается тоже удивляться, видя сбывшимися слова, сказанные в глубокой древности: «Знай же, что в после­дние дни наступят времена тяжкие. Ибо люди будут самолюбивы, сребролюбивы, горды, над­менны, злоречивы, родителям непокорны, небла­годарны, нечестивы, недружелюбны, неприми­рительны, клеветники, невоздержны, жестоки, не любящие добра, предатели, наглы, напыщен­ны, более сластолюбивы, нежели боголюбивы, имеющие вид благочестия, силы же его отрек­шиеся». И последние слова — заповедь нам: «Таковых удаляйся»! (2 Тим. 3, 1—5).

Можно не поверить словам, но как нам, всем живущим теперь, не верить делам, которые уже совершились? Как не верить Богу? Слово Божие — в нем все, вся жизнь навеки. Двадцать столетий пронзил взором апостол и увидел нас, живущих в эти тяжкие времена.

Посмотрим на себя, посмотрим в себя и вок­руг себя, и если мы такие, то возопиим к Богу и Матери Божией об исправлении. Удалимся от беззаконных и удалим беззакония от себя.

И еще один страшный бич, разоряющий все живое от государства до Церкви, и его видел Господь, и устами верного ученика поведал миру — удаляйтесь разделения.

В Первом послании к Коринфянам Господь через апостола кротко просит народ Божий: «Умоляю вас, братия... чтобы все вы говорили одно, и не было между вами разделений, но что­бы вы соединены были в одном духе и в одних мыслях» (1 Кор. 1, 10).

Это настолько важно, что в другом месте, в Послании к Римлянам, опять и опять апостол умоляет братии остерегаться разделения: «Умо­ляю вас, братия, остерегайтесь производящих разделения и соблазны... уклоняйтесь от них; ибо такие люди служат не Господу нашему Иисусу Христу, а своему чреву, и ласкательством и крас­норечием обольщают сердца простодушных (Рим. 16,17—18).

Господь наставляет, предупреждает, остере­гает, умоляет. И надо всем нам усилиться услы­шать слово Божие, ибо верно — нечто совсем страшное для жизни таится в деле разделения. Народ на народ, и царство на царство, и соседи на соседей, и родители на детей, и дети на роди­телей — все восстает, все распадается. Нет еди­нодушия, и иссякает любовь — единственный источник истинного неложного знания.

А для тех, кому слово Божие — сама жизнь, нет страха. Покроет их Господь в тайне селения Своего. Они не поколеблются, но останутся вер­ны и в тяжкую годину испытаний. И слово Божие проведет их сквозь тень и сень смерт­ную.

«Бодрствуйте, стойте в вере, будьте муже­ственны, тверды. Все у вас да будет с любовью» (1 Кор. 16, 13—14).

А Матерь Божия всегда есть и будет с теми, кто верен Ее Божественному Сыну, кто идет по Его зову путем вечного спасения. Она, по сло­вам святителя Иоанна Златоуста,— первая Преемница Божественных дарований и первая Раздаятельница этих даров и благословений людям, ищущим помощи у Господа и милостей у Нее. Так будет всегда, до последнего часа и мгно­вения жизни мира.

И наше верующее, знающее великую силу ходатайства Матери Божией сердце пусть все­гда припадает к ногам Божией Матери со свои­ми воздыханиями, нуждами, скорбями, во всех испытаниях и в минуты плача о грехах. И Она, Радость всех скорбящих, наша Небесная Мать, простирая Свой державный Покров, заступит и спасет и помилует всех нас. Аминь.


Слово в день Покрова Пресвятой Богородицы

Святитель Николай (Велимирович)

Светлый праздник – Покров Пресвятой Богородицы! Он свидетельствует нам о великой славе, которой увенчана Пресвятая Божия Матерь на небесах. В этот день Она явилась в небесной славе и люди увидели ее и возрадовались. Она держала в руках чудный покров, чтобы показать, как Она покрывает от всякого зла и защищает людей. Двойная радость для нас в этом празднике, одна в том, что мы видим великую праведницу и страдалицу в земной жизни, увенчанную такой небесной славой, а другая, что Она, пребывая на небесах, внимательно заботится о христианах, о наследниках Сына Его и Бога.

И если Она радует нас Своей защитой, Своими явлениями, и прежде и теперь и всегда, должны и мы, братья, Ее радовать. Мы воистину можем принести радость Пресвятой Богородице. Вы спрашиваете как?

Если мы веруем в Сына Божия и Сына Девы Марии, мы радуем Богородицу.

Если мы любим Его, так как Она любит нас, мы радуем Богородицу.

Если мы соблюдаем заповеди Христовы, этим мы радуем Ту, Которая родила Господа Христа.

Если мы каемся в своих грехах, Она радуется с ангелами и всеми небесными силами Божиими. Ибо сказал Господь – «..на небесах более радости будет об одном грешнике кающемся, нежели о девяноста девяти праведниках, не имеющих нужды в покаянии» (Лк. 15,7).

Но если мы грешим и не каемся мы оскорбляем Пречистую Матерь Божию и оскорбляем светлых Божиих ангелов и все праведные небеса. Что нам пользы от празднования? Что нам пользы от молитвенных собраний и духовного пения? Господь смотрит не на уста, а на сердце, и когда Он приидет судить мир, будет судить не речи, а сердце. Если нечистыми будут наши сердца, отвергнет нас, а если найдет наши сердца чистыми, исполненными милости и любовью, приимет нас в Своей вечное Царство. Потому сказал ветхозаветный мудрец – «Больше всего хранимого храни сердце твое, потому что оно источник жизни» (Пр. 4,23). Если сгниет сердцевина дерева, долго ли проживет дерево? А человеческое сердце гниет от греха и когда сгниет, то человек превращается в тень человека и влачится по земле, пока совсем не исчезнет.

Да не будет такого с вами, братья мои, да не превратитесь в тени, но останетесь людьми Божиими, а если вы люди Божии, то и наследники Царства Божия.

А о том, что праведники наследуют Царство Божие свидетельствует нам Пресвятая Богородица Своим явлением в славе и свете, с Покровом Своим, которым Она покрывает от зла всех, кто прибегает к Ней со слезами, молитвой и верой. Она явилась и Она является, является не ради явления, а чтобы открыть духовные очи неверующим, чтобы они узнали о вечной жизни и Царстве небесном;

Чтобы утешить скорбящих, чтобы знали они, какая великая радость ожидает их в иной жизни;

Чтобы поддержать малых и немощных, чтобы с радостью шли по земному пути в вошли в царство;

Чтобы ободрить кающихся, чтобы не преткнулись они на пути покаяния, но выстояли и спаслись;

Чтобы каждую каплю крови Сына Своего оплатить спасением многих и многих человеческих душ;

Чтобы за каждую каплю крови Сына Своего оградить от погибели тысячи и тысячи человеческих душ, ибо, драгоценна, братья, Кровь Сына Божия, пролитая за людей. Горе тем кто презреет эту драгоценную кровь, вечное мучение будет им справедливой наградой. Блаженны вы, кто почитает эту кровь и ей спасается добровольно и сознательно, наградой вам будет жизнь вечная. Воистину драгоценна Кровь Сына Девы Марии. Все люди от начала до конца мира даже, если их было столько сколько травинок на земле и песчинок в море, могут спастись этой Кровью. Но увы, не все спасутся, а только те кто хочет, а кто не хочет будет отвергнут, ибо презрели цену, которой куплены.

Никого не презирайте, братья, нет на земле человека, за которого Сын Пречистой Девы не дал Своей драгоценной Крови. Если кто-то сам презреет Кровь, которой куплен, сам будет отвечать за свою погибель, но да не будет никто из вас причиной ничьей погибели. А если вы презираете человека – презираете Кровь, пролитую Христом за его спасение. Старайтесь вразумить грешника и утвердить его в вере и если сумеете, обретет брата и сонаследника в Царстве Христовом. Праведника хвалите, грешника исправляйте, кающегося ободряйте. Но также как грязная вода не может убелить запятнанное полотно, так и грешник не может очистить другого грешника, пока себя не очистит. Потому предостерегает Господь – Исцели себя сам! Если хотите исправлять других, исправьте себя, а потом о других ревнуйте. Это закон Христов.

Так вы обрадуете Пресвятую Богоматерь, Которая радует нас непрестанно. И хранит от напасти и молится за нас Богу и лобзает, как мать чад своих и горит желанием, чтобы все спаслись и вошли в Царство Сына Ее. Богу нашему слава и хвала, а вам мир и здравие и радость и благословение на веки веков. Аминь

четвртак, 6. октобар 2011.


Святой Владислав, король Сербский

Память 24 сентября/7 октября


Святой король Стефан-Владислав явился еще одной благородной ветвью на славной лозе династии Неманичей, подарившей миру множество святых мужей и подвижников благочестия. Он был вторым сыном святого Стефана Первовенчанного, племянником святителя Саввы и внуком родоначальника этой династии сербских правителей – Стефана Немани, известного под именем преподобного Симеона Мироточивого. И дед, и отец, и дядя благоверного Владислава достигли своими трудами и подвигами подлинной святости, удостоившись от Господа нетленных венцов славы.

После блаженной кончины св.Стефана Первовенчанного Сербией правил его старший сын Радослав, который поначалу был властителем «достойным всякой похвалы», но, со временем, по словам церковного писателя Феодосия, «стал покорен жене, от которой и был поврежден умом». Сербская знать была недовольна поведением своего короля, и под ее давлением власть вынужден был принять Владислав, так что «между братьями наступила вражда». Их родной дядя – архиепископ Савва – увещевал братьев жить в мире, но не был в силах сразу примирить их.

Лишившийся власти Радослав был вынужден искать убежища в Драче, но и там красота его супруги послужила для него источником бед. В скором времени он был лишен этой злонравной и лукавой жены, которая была для него, по словам того же Феодосия, как Далила для Сампсона. По ее вине в Драче на Радослава обрушилась ненависть местного правителя, и он едва спасся от смерти. Желая прекратить вражду, святитель Савва украсил Радослава ангельским иноческим чином, дав ему в монашестве имя Иоанн. Для окончательного прекращения распрей первосвятитель венчал своего племянника Владислава королевским венцом. Вскоре по благословению дяди Владислав женился на дочери могущественного болгарского царя Иоанна II Асеня Белославе.

Благочестивый Владислав был во всем послушен своему дяде-архиепископу и пребывал с ним в мире и согласии. Когда свт.Савва принял решение оставить первосвятительский престол и сообщил о своем желании Владиславу, тот со слезами просил святителя изменить свое намерение, но не смог удержать его. В 1233 году свт.Савва собрал в Жиче собор сербских архиереев и, сообщив о своем намерении, избрал из числа своих учеников наследника – блаженного Арсения, мужа «во всем преподобного и хранящего со страхом Божии заповеди». Владислав со своими вельможами также прибыли на собор, где святитель преподал им наставления и заповедал хранить и оберегать святые церкви. Когда весной 1234 года свт.Савва отправлялся на Святую землю, Владислав щедро снабдил его золотом и всем необходимым для раздачи в святых местах.

Однако Владиславу не суждено уже было увидеть своего любимого дядю и архиепископа, при земной жизни последнего. Посетив святые места, на обратной дороге, свт.Савва, гостивший у болгарского царя Асеня, 14/27 января 1236 года отошел ко Господу, не доехав совсем немного до родной Сербии. После отпевания, совершенного Болгарским Патриархом Иоакимом, тело святителя было с великими почестями погребено в построенной болгарским царем монастырской церкви Сорока мучеников Севастийских в Трново.

Спустя год после кончины святителя его достойный наследник, архиепископ Арсений обратился к благочестивому Владиславу, призывая его сделать все возможное для того, чтобы мощи свт.Саввы были перенесены в Сербию. «Нехорошо и неприлично перед Богом и перед людьми,– сказал святитель Арсений,– чтобы мы оставили отца нашего равноапостольного, дарованного нам от Христа учителя, совершившего многие подвиги и поднявшего труды для сербской страны, украсившего ее церквями, королевской властью, архиепископом и епископами, и всеми установлениями и законами православия – чтобы его святые мощи лежали вне пределов его отечества и престола его церкви, в чужой земле».

Вдохновленный словами Арсения, Владислав без промедления послал достойнейших людей к своему тестю – царю Асеню, с просьбой отдать ему мощи святителя. Получив письмо Владислава, и выслушав посланника, болгарский царь весьма опечалился. Он ответил сербскому правителю, что если бы тело святого осталось без должных почестей, то просьба его была бы вполне законной. Но, так как оно покоится в церкви Божией, и ему воздаются такие же почести, как это было бы в Сербии, то он не понимает, зачем Владислав «утруждает и святого». С этим болгарский правитель отправил посланцев обратно.

Владислав, не удовлетворившись полученным ответом, вновь отправил своих вельмож к царю со словами: «Если я обрел благодать пред тобою, родителем моим, то не затвори предо мной отеческого милосердия, и не оставь меня, чтобы жизнь моя не погрузилась в печаль. Дай мне святые мощи господина моего и отца, чтобы я перенес их в свое отечество!».

Царь Асень был в недоумении, как ему поступить, думая, что, лишившись святого, лишится и царства. Призвав Болгарского патриарха и своих приближенных, он обратился к ним за советом в этом деле. Все они единодушно уверяли его, что ни в коем случае нельзя уступать просьбам Владислава, потому что «вельможи и весь город сильно из-за этого негодуют». Царь опять написал слова утешения своему зятю, добавив: «Если Богу было угодно, чтобы святой упокоился среди нас, верных во Христе, то кто я такой, чтобы противиться воле Божией или дерзать беспокоить могилу или святые мощи? Ибо святой действительно ничего не завещал о своем перенесении. Итак, проси у меня чего пожелаешь, …сын мой, но перестань принуждать меня отдать тебе то, что мне отдать нелегко, ибо и патриарх, и вельможи, и весь город противятся мне в этом». И вновь, одарив посланников, отпустил их к Владиславу.

Видя такую твердость болгарского царя, Владислав решил сам отправиться в Болгарию и, взяв с собой «множество своих благородных людей, епископов и игуменов», он послал перед собой гонцов, извещая Асеня о своем скором прибытии. С ними Владислав отправил и подарки для патриарха и царских советников.

Когда Владислав прибыл в болгарскую землю, царь Асень с любовью встретил его далеко от своей столицы. Прибыв в Трново, Владислав первым делом отправился в монастырь, где было место упокоения свт.Саввы. Придя в монастырь, он вместе с епископами и вельможами воздал угоднику Божьему достойное поклонение, как своему отцу и наставнику. Поклонившись гробу святителя, краль из глубины сердца взмолился к святому, каясь в своих прегрешениях и прося его не отринуть прошения, и не оставить своего отечества, за которое святитель поднял бесчисленные подвиги и труды. Так, усердно помолившись святому угоднику, Владислав вышел из храма и отправился на праздничный прием, приготовленный болгарским царем.

В эту ночь Ангел Божий в образе святого повелел царю отдать святые мощи для переноса в сербскую землю. Испугавшись такого явления, царь утром призвал патриарха и советников и поведал о виденном во сне. Выслушав его, они сказали, что это посещение Божие было из-за святого, и единодушно просили Асеня отдать эту великую святыню королю Владиславу, опасаясь, в противном случае, навлечь на болгарское царство гнев Божий.

Когда по призыву Асеня, его зять вместе с сербскими епископами и вельможами предстал перед ним, то царь готов был исполнить их усердную просьбу. Несколько опечаленный Асень обратился к Владиславу с такими словами: «Я желал иметь святого у себя, в своем монастыре, как дарованного мне от Бога, и святой гроб его украсил и почитал, как ты видел, не помышляя, что святой будет унесен от нас. Но так как ты, королевское высочество, потрудился прийти ко мне, отцу своему, я не хочу тебя, сына своего, отпустить опечаленным. Итак, приими своего во Господе отца и отнеси в дом свой по желанию твоему». От столь неожиданной радости краль Владислав с епископами и своими благородными людьми «пал на землю и поклонился царю».

Потом, «приготовив царскую багряницу и все необходимое для поднятия тела святого из недр земли», Владислав повелел совершать службу святому, а сам со своими епископами «открыл могилу святого и увидел, что тела его не коснулось тление, так, что даже волосы на голове и бороде его были светлыми и целыми, и казалось, что он лежит и спит». Нетленное тело святителя источало чудесное благоухание, прекрасный аромат которого почувствовали все, собравшиеся у его могилы. По словам блаженного Феодосия, благоухание источало не только святое тело преподобного, но даже и дерево, и земля, в которых оно почивало.

Узнав о происходящем, народ во множестве стал стекаться ко гробу, чтобы видеть святого. Многие, притекавшие к мощам, получали исцеления от болезней. «Мучимые нечистым духом бывали свободны, хромые ходили, горбатые выпрямлялись, и глухим святой даровал слух». Видя такие чудеса и благодать, народ стал роптать на царя Асеня за то, что он отдал мощи святого Владиславу. Услышав об этом, сербский правитель, из опасения, что царь может изменить свое решение, повелел без промедления взять святые мощи и нести их в Сербию.

Царь же в это время призвал Владислава на трапезу веселья и любви, во время которой обратился к нему с такими словами: «Богом дарованное мне богатство – святого, ты, придя, получил и отправил его в дом свой. Итак, ты насытился, ибо исполнил желание своего сердца, пускай и мы, молитвами святого получим от Бога милость, ибо мы имели к нему при его жизни и после смерти истинную любовь!». Владислав осыпал щедрыми дарами и почестями царя и патриарха, а царь – краля и всех бывших с ним, и так с любовью они расстались. Простившись с болгарским царем, Владислав достиг вскоре мощей святого. По сообщению Феодосия, краль ликовал подобно «Давиду перед кивотом завета» и, идя впереди мощей, радостно восклицал:

«Возвеселится душа моя о Господе,
ибо Он облек меня в ризы спасения,
и одеждой веселия одел меня,
даровав мне господина моего,
святого моего отца и учителя,
заступника в молитвах моему отечеству
и почет наследия моего».

И еще:

«Вознесу Тя, Боже мой,
ибо Ты возвеличил на мне милость свою,
и ныне блажен я,
и ныне благоукрасился я,
выше царей земных возвеличился,
более людей обогатился.
Как велика милость Твоя ко мне, Господи,
Как, возлюбив меня, вознаградил,
Боже мой, милость моя!
Буди имя Твое благословенно во веки веков!»

Так, вознося хваление Богу и радуясь, он вместе с епископами и своими вельможами с псалмами и песнопениями нес драгоценное тело святого. Когда они достигли пределов Сербии, архиепископ Арсений с епископами, игуменами и многими благородными людьми вышел им навстречу и с благоговением поклонился честным мощам своего духовного отца и наставника. Узнав о прибытии мощей, народ во множестве стекался ото всюду. Многие получали от Бога и его святого угодника исцеления от своих болезней.




Благочестивый Владислав вместе с сонмом архиереев, игуменов и вельмож с псалмами и песнопениями торжественно несли тело святого, и, придя в Милешево, положили драгоценные мощи во честном гробе в церкви Вознесения Господня, построенной Владиславом. В честь святителя благочестивый Владислав устроил большой праздник, на котором от всего сердца угощал архиереев и благородных людей, а также щедро изливал свое милосердие на нищих.

Спустя некоторое время свт.Савва явился во сне одному преподобному и боголюбивому старцу и сказал ему, что святые мощи должны почивать не в земле, а в церкви. После этого нетленное тело святого было поднято из земли и положено во храме на поклонение всем верующим. Мощи святителя почивали в Милешево до 1594 года, когда нечестивые турки забрали эту величайшую святыню сербского народа и сожгли на Врачаровой горе в Белграде. На месте сожжения мощей сейчас воздвигнут величественный собор свт.Саввы.

После смерти в 1241 году болгарского царя Иоанна Асеня, положение в Сербии изменилось. Многие знатные и могущественные дворяне были не довольны близостью св.Владислава и болгарского царя. В это же время, весной 1241 года, через Сербию и соседнюю Боснию прошли татарские орды. Все это вносило большое беспокойство в среду сербской властелы, и под ее давлением Владислав вынужден был весной 1243 года уступить престол своему младшему брату Урошу (1243 – 1276). Однако братья вскоре примирились, и Урош был любезен со своим старшим братом. Он дал ему в управление Зету и оставил королевский титул. Так Владислав прожил в мире и согласии с братом еще более двадцати лет. Чем именно была недовольна властела – так и осталось в области различных гипотез и предположений, но, по-видимому, основной причиной недовольства было сильное влияние соседней Болгарии. Однако понять и с достоверностью проследить все перипетии сербской истории не всегда представляется возможным, ввиду малого количества письменных источников, посвященных правлению св.Владислава. Позднейшие источники также скупо сообщают о жизни святого, но в том немногом что есть, говорится о его добрых отношениях с братом Урошем. Святой Владислав оставил амбиции правителя и никогда больше не пытался вернуть себе престол. У Владислава было два сына, Стефан и Деса, и дочь, имя которой не сохранилось. Известно только, что она была выдана замуж за князя Чуру Качича.

Как и все Неманичи, Владислав был предан своему отчеству и православию. В нем рано проявился дух созидания. Около 1225 года, еще во время его управления одной областью на Лиме, по благословению свт.Саввы им был построен очень красивый монастырь Милешева, посвященный Вознесению Господню. Эта обитель по своей прекрасной фресковой живописи относится к числу наиболее значительных памятников сербской средневековой архитектуры. Среди фресок можно найти и ктиторский портрет самого св.Владислава. Изображения святого сохранились также в Дечанах, в Печской Патриархии и в монастыре Ораховица. Одна из икон св.Владислава сейчас находится в музее Сербской Православной Церкви в Белграде.

среда, 21. септембар 2011.

Слово на Рождество Пресвятой Богородицы святителя Андрея, архиепископа Критского


Слово на Рождество Пресвятой Богородицы святителя Андрея, архиепископа Критского

Настоящий праздник есть для нас начало праздников. Служа пределом закону и преобразованиям, он вместе служит дверью к благодати и истине. "Кончина бо закона Христос" (Рим. 10, 4), Который, освобождая нас от письмени, возводит к духу. Здесь конец (закону): потому что Законодатель, совершив всё, изменил письмена на дух и возглавил всяческая в Себе (Еф. 1, 10), оживляя закон благодатью: благодать приняла закон под свое владычество, а закон подчинился благодати, так что свойства закона и благодати не потерпели взаимного смешения, а только тяжкое, рабское и служебное (в законе) силою Божественною переменилось на легкое и свободное (в благодати), "чтобы мы, - говорит Апостол, - не были порабощены стихиями мира" (Гал. 4, 3) и не состояли под рабским игом письмени закона. Вот верх Христовых к нам благодеяний! Вот откровение тайны! Вот обожение восприятого человечества - плод истощания Богочеловека.

Светлое и явное нисхождение Божие к людям должно иметь радостное начало, вводящее к нам великий дар спасения. Таков и есть настоящий праздник, имеющий началом Рождество Богородицы, а концом - соединение Слова с плотью, это славнейшее из всех чудес, непрестанно возвещаемое, необъемлемое и всегда непостижимое. Чем менее оно постижимо, тем более открывается; и чем более открывается, тем менее постижимо. Поэтому настоящий Богоблагодатный день, первый в наших празднествах, являя свет девства и как бы сплетая венец из неувядаемых цветов духовного вертограда Писания, предлагает твари общую радость. Дерзайте, - говорит он, - се, праздник рождества Девы и обновление человеческого рода! Дева рождается, воспитывается, возрастает и готовится быть Матерью Всецаря веков - Бога. Все это, при помощи Давида, делается для нас предметом духовного созерцания. Богоматерь открывает нам Свое Богодарованное рождество, а Давид указывает на блаженство человеческого рода и дивное сродство Бога с человеками.

Итак, поистине должно прославить таинство дня и Матери Слова принести в дар слово: потому что ничто так не приятно Ей, как слово и хваление словом. Отсюда и мы получим двоякую пользу: во-первых, вступим в область истины, во-вторых, выйдем из плена и рабства закона письменного. Каким же образом? Известно, что когда исчезает мрак, тогда является свет; так и здесь: за законом следует свобода благодати.

Нынешнее торжество есть предел, отделяющий истину от преобразований и вводящий новое вместо ветхого. Об этом Павел - Божественная труба Духа - восклицает: "Аще кто во Христе, нова тварь (2 Кор. 5, 17): возобновитесь; древняя мимоидоша, се быша вся нова; ничто же бо совершил закон; приведение же есть лучшему упованию, имже приближаемся к Богу" (Евр. 7, 19). Истина благодати светло воссияла...


Да будет ныне единое, общее торжество и на небе и на земле. Пусть вместе празднует всё, что в мире и что вне мира. Ныне Создателю всего устроился созданный храм; и творение уготовляется в новое Божественное жилище Творцу. Ныне изгнанная из страны блаженства природа наша принимает начало обожения и персть стремится вознестись к высочайшей славе. Ныне Адам приносит от нас и за нас начатки Богу, достойнейший плод человечества - Марию, в Которой (Новый Адам) делается Хлебом для восстановления человеческого рода. Ныне отверзается великое недро девства, и Церковь, по образу брачной, налагает на себя чистую жемчужину истинной непорочности. Ныне достоинство человеческое принимает дар первого творения и возвращается в прежнее состояние; помраченное безобразием греха благолепие, красоту, через соединение природы человеческой с рожденной Матерью "Краснаго добротою" (Пс. 44, 3), человек получает в превосходнейшем и Богоприличнейшем виде. И это творение делается, поистине, созданием, и воссоздание - обожением, и обожение - возвращением первого совершенства! Ныне неплодная становится, сверх ожидания, матерью и, родив Родившую без мужа, освящает естественное рождение. Ныне приготовлен благолепный цвет для Божественной багряницы и бедная природа человеческая облеклась в царское достоинство. Ныне - по пророчеству - произрасла Отрасль Давидова, Которая, став вечно зеленеющим Жезлом Аарона, процвела нам Жезл Силы - Христа. Ныне от Иуды и Давида происходит Дева Отроковица, изображая Собою царское и священническое достоинство Принявшего (священство) Аарона по чину Мелхиседекову (Евр. 7, 15). Ныне начинается восстановление природы нашей, и обветшавший мир, принимая Богоприличное образование, получает начало второго Божественного творения.


Первое творение людей произошло из чистой и нескверной земли; но природа их помрачила прирожденное ей достоинство, лишившись благодати через грех преслушания; за это мы изгнаны из страны жизни и, вместо райских наслаждений, получили жизнь временную, как родовое наследство, а с нею смерть и растление рода (нашего). Все стали предпочитать землю небу, так что не оставалось никакой надежды ко спасению, кроме высшей помощи. Ни естественный, ни писаный закон, ни пламенные примирительные вещания пророков не сильны были уврачевать болезнь. Никто не знал, как исправить природу человеческую и посредством чего удобнее было бы возвести ее к первому достоинству, доколе не благоволил Художник всего Бог открыть нам другой стройный и новосоставленный мир, уничтожив издревле вторгшуюся язву греха, породившего смерть, и даровав нам дивную, свободную и совершенно бесстрастную жизнь, через воссоздание наше в крещении Божественного рождения. Но как сообщилось бы нам это великое и преславное благо, столь сообразное с законами Божественными, если бы Бог не явился нам во плоти, не подвергся законам природы и не благоволил пожить с нами образом, ведомым Ему? А как все это могло бы придти в исполнение, если бы прежде не послужила таинству Чистая и Неприкосновенная Дева, Которая вместила Невместимого, по закону, превышающему законы естества? И могла ли сделать это какая другая дева, кроме Той Единой, Которая избрана была прежде всех родов Творцом природы?

Эта Дева есть Богородица - Мария, Богопрославленная, из утробы Которой исшел с плотию Пребожественный и Которую Сам Он устроил чудным для Себя храмом. Она зачала бессеменно и родила нетленно, потому что (Сын Ее) был Бог, хотя и родился плотски, без смешения и болезней. Эта Матерь, поистине, избежала свойственного матерям и дивно питала млеком Сына, рожденного без мужа. Дева, родив бессеменно Зачатого, пребыла Чистою Девою, сохранив невредимыми знамения девства. И так воистину Она именуется Богородицею; девство Ее чтится и рождение ублажается. Бог, соединяясь с человеками и являясь во плоти, дарует Ей собственную славу. Женское естество вдруг освобождается от первой клятвы, и как первое ввело грех, так первое же начинает и спасение.

Но слово наше достигло главной цели своей, и я, торжествуя ныне и с веселием участвуя в этом священном пире, предлагаю вам общую радость. Искупитель рода человеческого, - как я сказал, - восхотел устроить новое рождение и воссоздание человека: подобно как при первом сотворении, взяв персть из девственной и чистой земли, образовал первого Адама, так и теперь, устрояя Свое воплощение на земле, - так сказать, вместо персти - избирает из всего творения Эту Чистую и Пренепорочную Деву и, воссоздавая человечество в Избранной из среды человеков, Творец Адама делается Новым Адамом, чтобы спасти древнего.

Кто же Эта Дева и от каких произошла родителей? Мария, слава всех, родилась от племени Давидова, а от семени Иоакима. Она происходила от Евы, а была чадом Анны. Иоаким был муж кроткий, благочестивый, воспитанный в законе Божием. Живя целомудренно и ходя пред Богом, он состарился бездетным: цветущим летам его не соответствовало продолжение рода. Равно и Анна была Боголюбива, целомудренна, но бесплодна; жила с мужем в согласии, но была бесчадна. Ни о чем столько не заботясь, как о соблюдении закона Господня, она, однако, ежедневно уязвлялась жалом бесчадства и претерпевала то, что обыкновенно бывает уделом неплодных, - печалилась, скорбела, сокрушалась, не терпя бездетства. Так, Иоаким и супруга его сетовали о том, что не имели преемника рода своего; впрочем, искра надежды еще не погасла в них совершенно: оба воссылали молитвы о даровании им чада для продолжения семени. Оба, подражая, услышанной молитве Анны (1 Цар. 1, 10), не отходили от храма, усердно прося Бога, дабы разрешил неплодство и даровал плод бесчадным. И не оставляли они своих усилий, пока не получили желаемого. Действительно, желания их исполнились. Податель даров не презрел дар упования их. Неумедляющая сила скоро предстала на помощь к просившим и умолявшим Бога и сделала способными одного к произведению, а другую к восприятию плода. Таким образом, от неплодных и иссохших родителей, как бы от орошенных дерев, произрос для нас преславный плод - Пренепорочная Дева. Узы неплодства разрешились - молитва, сверх ожидания, оказалась плодоносной; бесчадная родила Чадо; бездетная соделалась счастливейшей матерью. Так как произрастившая из утробы Своей Клас нетления произошла от неплодной матери, то родители, в первом цвете Ее возраста, привели Ее в храм и посвятили Богу. Священник, совершавший тогда чреду служения, узрев лик дев, предшествовавших и последовавших Ей, возрадовался и возвеселился, видя как бы действительное исполнение Божественных обетований. Он посвятил Ее Богу, как честный дар и благоприятную жертву - и, как великую сокровищницу спасения, укрыл Ее в самых внутренних частях храма. Здесь Отроковица ходила в оправданиях Господних, как в брачных чертогах, питаясь небесной пищей до времени обручения, которое предопределено было прежде всех веков Тем, Кто, по неизреченному милосердию, родился из Нее, и Тем, Кто прежде всякого творения, времени и пространства Божественно родил Его, и вместе соестественным, сопрестольным и покланяемым Духом Его, а это и есть Едино Божество, имеющее Одно Естество и Царство, нераздельное и неизменное и ни в чем не различное, кроме личных свойств. Поэтому-то, я торжествую и ликую и Матери Слова приношу дар празднственный; потому что Рождшееся от Нее научило меня веровать в Троицу: Безначальное Слово и Сын устроил в Ней Свое воплощение; родивший Отец благоволил это; Дух Святой осенил и освятил утробу непостижимо заченшей.

Теперь время вопросить Давида: в чем клялся ему Бог всяческих? Скажи, Песнопевец Пророк! Клялся от плода чрева моего посадить на престоле моем (Пс. 131, 11). Вот в чем клялся и не преступил клятвы Своей, клялся и слово запечатлел делом! "Единою, - сказал Он, - кляхся о Святем Моем, аще Давиду солжу: семя его во век пребудет, и престол его, яко солнце предо Мною и яко луна совершена в век: и свидетель на небеси верен" (Пс. 88, 36 - 38). Такую клятву Бог исполнил, потому что невозможно солгати Богу (Евр. 6, 18). Вот смотрите: Христос именуется по плоти моим Сыном (Мф. 22, 42), а Господу моему и Сыну покланяются все языки (Пс. 71, 11), видя Его седящим на девственном престоле! Вот и Дева, из утробы Которой происшел Предвечный, воплотившийся в конец веков и обновивший веки, также произросла из моих чресл! Все это так!

Люди Божий, язык святой, собрание священное! Почтим отеческую память; возвеличим силу таинства. Каждый из нас, по мере данной ему благодати, да принесет достойный дар настоящему торжеству. Отцы - благоденствие рода; матери - благочадие; неплодные - неплодство греха; девы - сугубое целомудрие, то есть души и тела; брачные - похвальное воздержание. Если кто из вас отец - да подражает отцу Девы; хотя кто и бездетен - да пожинает плодотворную молитву, возрастающую из Богоугодной жизни, Мать, питающая чад своих, да радуется вместе с Анной, воспитавшей Чадо, дарованное ей в неплодстве по молитве. Неплодная, нераждающая, лишенная благословенного плода, да приходит с верой к Богоданной Отрасли Анны и отложит неплодие. Дева, непорочно живущая, да будет матерью слова, украшая словом благолепие души. Брачная - да приносит умную жертву от плодов молитвы. Вкупе богат и убог, юноши и девы, старцы с юношами (Пс. 48, 3; Пс. 148, 12), священники и левиты - все вкупе да торжествуем в честь Отроковицы, Матери Бога и Пророчицы: из Нее исшел Пророк, предвозвещенный Моисеем, Христос Бог, Истина (Втор. 18,15). Аминь.


Рождество Пресвятой Владычицы нашей Богородицы и Приснодевы Марии


Рождество Пресвятой Владычицы нашей Богородицы и Приснодевы Марии празднуется

Церковью, как день всемирной радости. В этот светлый день, на рубеже Ветхого и

Нового заветов, родилась Преблагословенная Дева Мария, предуставленная от века

Божественным Промыслом послужить тайне воплощения Бога Слова - явиться Матерью

Спасителя мира, Господа нашего Иисуса Христа. Пресвятая Дева Мария родилась в

небольшом Галилейском городе Назарете. Родителями Ее были праведные Иоаким из

рода пророка и царя Давида и Анна из рода первосвященника Аарона. Супруги были

бездетны, так как святая Анна была неплодна. Достигнув преклонных лет, Иоаким и

Анна не теряли надежды на милость Божию, твердо веря, что Богу все возможно, и

Он может разрешить неплодство Анны даже в ее старости, как некогда разрешил

неплодство Сарры, супруги патриарха Авраама. Святые Иоаким и Анна дали обет

посвятить Богу для служения в храме дитя, которое им пошлет Господь. Бесчадие

считалось в еврейском народе наказанием Божиим за грехи, поэтому святые и

праведные Иоаким и Анна терпели несправедливые поношения от своих

соотечественников. В один из праздников старец Иоаким принес в Иерусалимский

храм свою жертву в дар Богу, но первосвященник не принял ее, назвав Иоакима

недостойным, ввиду его бесчадия. Святой Иоаким в глубоком горе ушел в пустыню и

там со слезами молился Господу о даровании дитяти. Святая Анна, узнав, что

произошло в Иерусалимском храме, горько плакала, однако не роптала на Господа, а

молилась, призывая на свою семью милосердие Божие. Господь исполнил их прошение,

когда святые супруги достигли преклонного возраста и приготовили себя

добродетельной жизнью к высокому званию - быть родителями Пресвятой Девы Марии,

будущей Матери Господа Иисуса Христа. Архангел Гавриил принес Иоакиму и Анне

радостную весть: молитвы их услышаны Богом, и у них родится Преблагословенная

Дочь Мария, через Которую будет даровано спасение всему миру. Пресвятая Дева

Мария Своей чистотой и добродетелью превзошла не только всех людей, но и

Ангелов, явилась живым храмом Божиим, и, как воспевает Церковь в праздничных

песнопениях, "Небесной Дверью, вводящей Христа во Вселенную во спасение душ

наших" (2-я стихира на "Господи, воззвах", глас 6).

Рождество Божией Матери ознаменовало наступление времени, когда начали

исполняться великие и утешительные обетования Божии о спасении рода

человеческого от рабства диавола. Это событие приблизило на земле благодатное

Царство Божие, царство истины, благочестия, добродетели и бессмертной жизни.

Матерь Перворожденного всея твари является и всем нам по благодати Матерью и

милосердной Заступницей, к Которой мы постоянно прибегаем с сыновним

дерзновением.

Пресвятая Дева Мария родилась в то время, когда люди дошли до таких пределов

нравственного упадка, при которых их восстание казалось уже невозможным. Лучшие

умы той эпохи сознавали и часто открыто говорили, что Бог должен сойти в мир,

чтобы исправить веру и не допустить погибели рода человеческого. Сын Божий

восхотел для спасения людей принять человеческое естество, и Пречистую Деву

Марию, единственную достойную вместить в Себя и воплотить Источник чистоты и

святости, Он избирает Себе Матерью.



Рождество Пресвятой Владычицы нашей Богородицы и Приснодевы Марии празднуется Церковью, как день всемирной радости. В этот светлый день, на рубеже Ветхого и Нового заветов, родилась Преблагословенная Дева Мария, предуставленная от века Божественным Промыслом послужить тайне воплощения Бога Слова - явиться Матерью Спасителя мира, Господа нашего Иисуса Христа. Пресвятая Дева Мария родилась в небольшом Галилейском городе Назарете. Родителями Ее были праведные Иоаким из рода пророка и царя Давида и Анна из рода первосвященника Аарона. Супруги были бездетны, так как святая Анна была неплодна. Достигнув преклонных лет, Иоаким и Анна не теряли надежды на милость Божию, твердо веря, что Богу все возможно, и Он может разрешить неплодство Анны даже в ее старости, как некогда разрешил неплодство Сарры, супруги патриарха Авраама. Святые Иоаким и Анна дали обет посвятить Богу для служения в храме дитя, которое им пошлет Господь. Бесчадие считалось в еврейском народе наказанием Божиим за грехи, поэтому святые и праведные Иоаким и Анна терпели несправедливые поношения от своих соотечественников. В один из праздников старец Иоаким принес в Иерусалимский храм свою жертву в дар Богу, но первосвященник не принял ее, назвав Иоакима недостойным, ввиду его бесчадия. Святой Иоаким в глубоком горе ушел в пустыню и там со слезами молился Господу о даровании дитяти. Святая Анна, узнав, что произошло в Иерусалимском храме, горько плакала, однако не роптала на Господа, а молилась, призывая на свою семью милосердие Божие. Господь исполнил их прошение, когда святые супруги достигли преклонного возраста и приготовили себя добродетельной жизнью к высокому званию - быть родителями Пресвятой Девы Марии, будущей Матери Господа Иисуса Христа. Архангел Гавриил принес Иоакиму и Анне радостную весть: молитвы их услышаны Богом, и у них родится Преблагословенная Дочь Мария, через Которую будет даровано спасение всему миру. Пресвятая Дева Мария Своей чистотой и добродетелью превзошла не только всех людей, но и Ангелов, явилась живым храмом Божиим, и, как воспевает Церковь в праздничных песнопениях, "Небесной Дверью, вводящей Христа во Вселенную во спасение душ наших" (2-я стихира на "Господи, воззвах", глас 6).

Рождество Божией Матери ознаменовало наступление времени, когда начали исполняться великие и утешительные обетования Божии о спасении рода человеческого от рабства диавола. Это событие приблизило на земле благодатное Царство Божие, царство истины, благочестия, добродетели и бессмертной жизни. Матерь Перворожденного всея твари является и всем нам по благодати Матерью и милосердной Заступницей, к Которой мы постоянно прибегаем с сыновним дерзновением.



РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА ДАМАСКИНА

НА РОЂЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
[1]



Ходите сви народи, сав род људски, сваки језик и узраст и свако звање, да са радошћу празнујемо рођендан Радости свега света. Јер ако незнабошци са сваком чашћу прослављаху рођендане богова својих, који лажним митовима обмањиваху ум и помрачаваху истину, и рођендане царева својих, носећи им свако дар помоћи својој и притом на штету свога иметка, колико ли већма ми треба да чествујемо рођендан Богородице, Којом се сав род људски исправи, Којом се жалост праматере Еве претвори у радост? Јер она, Ева, чу одлуку божанску: У мукама ћеш рађати децу, а Ова, Богородица, чу речи: Радуј се, Благодатна! Она чу: Бићеш потчињена и ужу своме, а Ова: Господ је с Тобом (1 Мојс. 3, 16; Лк. 1, 28).

Шта ћемо, дакле, принети Мајци Речи, него реч? Сва твар нека празнује са нама и нека хвали Ане свете порођај најсветији, јер је родила свету Ризницу добара неотуђивих Јер Њоме

- Богородицом, Творац је кроз људску природу сву твар претворио на боље. Јер ако је човек, постојећи између духа и материје, свеза све видљиве и невидљиве твари, онда је Реч Божја

- Творац, сјединивши се са природом људском, преко ње се сјединио и са целокупном творевином.

Празнујмо, дакле, данас разрешење људске неплодности, јер се овим пресече немаштина добара. Али, зашто се од нероткиње роди Дјева Мати? Зато што је требало да Једино Ново под сунцем, главно и највеће Чудо, чудима буде припремљено и постепено се од мањег узиђе на оно што је више. А имам и други разлог, узвишенији од овог и божанскији. Природа се, наиме, побеђује благодаћу и стоји бојажљиво, не усуђујући се да прва крене. Пошто се, дакле, од Ане имала родити Богородица Дјева, зато се природа није усуђивала да предухитри плод благодати, него је остала бесплодна док благодат не произрасте род. Јер је требало да буде прворођена Она која је имала родити Прворођенога све твари, у Коме све постоји (Кол. 1, 15.17).

О блажени супрузи Јоакиме и Ано, вама је дужна сва наша природа, јер је кроз вас принела Дар Творцу, Дар изнад свих других дарова - чесну Матер, једину достојну Саздатеља! О преблажено бедро Јоакимово, из којега произађе семе пречисто! О предивна материцо Анина, у којој се постепено уобличи и узрасте и роди се Дете пресвето! О утробо, која си носила у себи живо и одушевљено Небо, пространије од небеских пространстава! О гумно, које си донело Стог животворне пшенице, као што и сам Христос негде рече: Ако зрно пшенично, паднувши у земљу не умре, онда једно остане (Јн. 12, 24)! 0 груди, које сте дојиле Ону која је дојила Хранитеља света! 0 чудеса над чудесима, и предивних ствари над предивнима! Али је и требало тако да се Божје неисказано и снисходљиво оваплоћење најави и припреми чудесима.

Али, како ћу да продужим даље? Ум ми је скоро у вансебности, а страх и љубав ме по пола разделише; срце ми бије, а језик ми се завезао. Не могу да издржим ову радост. Побеђен сам чудесима, преодушевљен постадох од љубави. Нека одступи страховање, нека побеђује љубав, нека пева лира Духа Светог. Нека се радују небеса и нек се весели земља (Пс. 95, 11).

Данас се двери нероткиње отварају, и рађа се девичанска Двер божанска, из Које ће и кроз Коју ће Бог, Који је изнад свих бића, телесно у васељену ући, сходно речима Павла који чу неисказане речи (Јевр. 1, 6; Кол. 2, 9; 2 Кор. 12, 4). Данас из корена Јесејева Шибљика произрасте, из Које ће произаћи свету Цвет Богоипостасни.

Данас од земљане природе Небо на земљи саздаде Онај који је некада од вода створио и на висину поставио свод небески. И заиста је ово Небо много од овога чудесније и божанскије: јер Онај који је на ономе сунце створио, Сам се из овог Неба рађа као Сунце Правде. - Две природе Он има, макар безглави Монофизити побеснели; једну има Ипостас, макар Несторијанци пресвиснули. - Јер Светлост Вечна, што од Вечне Светлости предвечно има биће своје, Светлост духовна и бестелесна, од Дјеве се оваплоћује, и као Женик из чертога произилази, и Бог будући, човек касније постаје, да као Див с радошћу прође пут наше природе, и кроз страдања до смрти дође и свеже Јакога и преотме му плен његов, то јест нашу природу, и у небеску земљу поврати овцу заблуделу.

Данас Син дрводељин, Свеуметнички Логос Онога који је све Њиме створио, свемоћна Десница Бога Вишњега, наоштрив Духом као прстом Својим отупелу секиру природе наше, начини Себи живу Лествицу, чија. се основа на земљу ослања а врх Њен је до самог неба, и на Њој Бог почину - као што Јој и Јаков слику виде -, и преко Ње Бог сиђе непреходно, боље рећи спусти се снисходљиво, и на земљи се јави и са људима поживе (1 Мојс. 28, 12-13; Варух 3, 38). Јер то је Његов силазак, и снисходеће понижење, и живљење на земљи, и познање Његово које нам даде на земљи. На земљу се ослања духовна Лествица - Дјева, јер има своје порекло са земље, а врх Јој је до неба. Јер сваке је жене глава муж, а Њој, пошто мужа не позна, глава Јој би Бог и Отац, Који Духом Светим изврши договор и као неко духовно семе божанско посла Свога Сина и Логоса, свемоћну Силу Своју. Јер благовољењем Оца, не од сједињења природног, него од Духа Светог и Марије Дјеве, натприродно и непроменљиво Логос постаде тело и усели се у нас (Јн. 1, 14). Јер сједињење Бога са људима бива кроз Духа Светога.

Ко може примити нека прими; ко има уши да чује нека чује (Мт. 1 9 , 1 2 ; Лк. 8, 8). Удаљимо се од телесног поимања. Бог је бестрасан, о људи, и раније родивши бестрасно Сина по природи, Њега бестрасно Истог рађа и сада по домостроју. И сведок је томе богоотац Давид, говорећи: Господ рече мени: Син мој јеси Ти, ја Те данас родих (Пс. 2, 7). А ово 'данас' нема места у рођењу предвечноме, јер је оно надвремено.

Данас се саздадоше Врата на истоку, кроз Која ће Христос ући и изаћи и остаће Врата затворена (Јез. 44, 1-3), у којим Вратима је Христос - Врата овцама (Јн. 10, 7). Њему је име Исток (Лк. 1, 78), кроз Којега ми имамо приступ Оцу Првосветлосноме. Данас залахорише поветарци, свеопште весници радости. Нека се радује одозго небо и нек се весели одоздо земља, море земаљско нека се заталаса: јер се у њему рађа Шкољка, Која ће од Муње Божанства с неба зачети у утроби и родити Сина - Бисер драгоцени - Христа. Из Ње ће Цар Славе, обукавши се у порфиру тела, походити заробљенике и дати им опроштај. Нека игра природа, јер се рађа Овчица, из Које ће Пастир обући на Се јагње и растргнути одећу некадашње смртности. Нека се радује девственост, јер се, по Исаији (7, 14), роди Девојка, Која ће затруднети и родити Сина, и даће Му име Емануил, то јест С нама Бог. С нама је Бог, познајте Несторијанци, и покорите се, јер је с нама Бог. Не анђео, не посредник, него ће сам Господ доћи и спашће нас (Ис. 8, 8 - 9 ; 63, 9).

Благословен Који долази у име Господње, Бог је Господ и јави се нама (Пс. 117, 26-27; Мт. 21, 9). Саставимо празник поводом рођења Богородице. Радуј се Ана, неплодна и која не рађа; кликни и узвикни ти што не знаш мука порођајних (Ис. 54, 1). Весели се Јоакиме, јер из Кћери твоје Дете нам се роди, Син нам се даде, и име Му је: Анђео Великог Савета - савета о спасењу свега света -, Бог Силни (Ис. 9, 6).

Нека се постиди Несторије и нека стави руку на уста. Дете је Бог, па како није Богородица Она која Га је родила? "Ако ко не признаје Свету Дјеву Богородицом, такав је далеко од Божанства". Ова реч није моја, па ипак је реч моја, јер је примих од оца нашег Григорија Богослова као најбогословскије наслеђе и предање.

О блажени супрузи Јоакиме и Ано, заиста сте свебеспрекорни. Познасмо вас по плоду утробе ваше, као што негде рече Господ: Познаћете их по плодовима њиховим (Мт. 7, 16). Поживели сте угодно Богу и достојно Оне што се од вас роди. Јер поживевши праведно и целомудрено, породили сте Украс девичанства - Ону која је пре рађања Дјеве, и у рађању Дјева, и после рађања Дјева, једина Дјева и Приснодјева, једина и умом и душом и телом Вечнодевствујућа. Јер и требаше да Девственост, произашла из целомудрености, произведе јединог Јединородног Светлосника телесно, по благовољењу Онога који Га је бестелесно родио; Њега, Који не рађа али се вечно рађа, Којега је рођење ипостасно својство.

О! коликих чуда и каквих чудних супротности постаде радионица ова Девојчица: пород од нероткиње, девичанство које рађа, сједињење Божанства и човечанства, страдања и нестрадалности, живота и смрти, тако да у свему и свуда лошије буде побеђено бољим! И све то, о Господе, ради мога спасења! Јер си ме Ти тако заволео да све то ниси преко Анђела ни неког другог створења учинио, него си и прво стварање и ово сада престварање Сам Собом извршио. Због тога певам и хвалим се и сав од радости поскакујем, и опет се враћам ка Извору ових преславних чудеса, и вином весеља испуњен опет ударам у лиру Духа и певам песму божанску, рођенданску.

О, најцеломудрији пару грлица разумних, Јоакиме и Ано! Закон природе - целомудреност сачувавши, ви се удостојисте надприроднога, јер свету родисте Матер Божију Која за мужа не знађаше. Свето и побожно живећи у људској природи, ви сад родисте Кћер изнад Анђела и Анђелима Господарицу. О, Кћери најлепша и најслађа! О, Крине усред трња узрасли, из племенитог и царског корена Давидовог! Тобом се царство обогати свештенством, кроз Тебе дође промена закона, и откри се смисао скриван испод слова, јер свештеничко достојанство пређе са Левитског на племе Давидово. О, Ружо израсла из Јудејског трња, Ти си Мирисом божанским испунила све и сва! О, Кћери Адамова и Мајко Божија! Блажено бедро и утроба из којих Ти произађе. Блажено наручје које Те ношаше и уста која се удостојише Твојих чистих пољубаца, а то су само родитељска уста, да би Ти била у свему и свагда чиста и девствена.

Данас је почетак спасења света. Кликни Господу сва земљо; певајте и хвалите и веселите се (Пс. 97, 4). Уздигните глас свој, уздигните, и не бојте се (Ис. 40, 9), јер нам се роди Мати Божија код светих Врата Овчијих, из Које благоизволи да се роди Јагње Божије што узе на Се грехе света (Јн. 1, 29).

Играјте горе - разумна бића, и уздигните се до висине духовног созерцања. Јер рађа се најистакнутија Гора Господња, што свако брдо и гору надилази и превазилази, то јест људску и ангелску величину, од Које Горе изволи да се телесно без руку одсече Камен Крајеугаони Христос - једна Ипостас што раздељене сједињује, то јест Божанство и човечанство, Анђеле и људе, незнабошце и телесни Израиљ у један духовни Израиљ. Гора Божија, Гора богата, Гора украшена, Гора богата; Гора на Којој Бог благоизволи обитавати. Колеоница божанска окружена миријадама Херувима и Серафима, божанском благодаћу управљанима (Пс. 67, 16-18). Планински Врх светији од Синајског врха, јер га не покрива облак и дим и бура и страшан огањ, него светлосветлећи сјај Духа Пресветог. Јер док тамо на Синају Реч Божја исписа Духом као прстом закон на каменим таблицама, овде се у Дјеви сама та Реч оваплоти од Духа Светог и Њене чисте крви, и Себе Самога даде нашој природи као најбољи лек за спасење. Тамо је била само мана, а овде - Онај који даје сладост мани.

Скинија она драгоцена и значајна, коју начини у пустињи Мојсије од разноврсне и скупоцене материје, а још пре ње сам шатор оца Аврама, нека се поклоне овој живој и разумној Скинији Божијој. Јер Ова постаде не просто сасуд дејства Божијега, него суштинеки саме Ипостаси Сина Божијег. Нека одасвуд златом опточени ковчег схвати своју неупоредивост с Њоме, а такође и златна стамна и светиљка и трпеза и све оне старозаветне ствари, јер Њеном прасликом бише почаствоване, као еенке истинског Оригинала.

Данас Књигу нову начини светворачка Божија Реч, Коју Отац из срца изговори и Која ће језиком Божјим као пером бити у Њој написана Духом; која се Књига даде човеку писменом и он је не прочита (Ис. 29, 1-12), јер не позна Јосиф Марију нити силу ове тајне. 0, најсвештенија Кћери Јоакима и Ане, Која би сакривена од начала и власти и од распаљених стрела лукавога! Кћери одгајена у одајама Духа и сачувана беспрекорном за Невесту Божју и Матер природног Сина Божјег. О, Кћери најсвештенија, у наручју материнском ношена и страшна за све одступничке силе! О, Кћери најсвештенија, млеком из груди храњена и Аиђелима окружена! О, Кћери богољубљена, славо оних који Те родише! Тебе зову блаженом сва покољења, као што Ти рече и обистини се (Лк. 1, 48). О, Кћери достојна Бога, Лепото људске природе, Украсе жена, Исправитељко праматере Еве; јер се она од пада исправи Твојим рађањем Христа. Јер ако је прва Ева и довела до преступа, и кроз њу је ушла смрт, и послужила је змији да дође до праоца Адама (1 Мој. 3, 5 - 6), али зато Марија, послуживши Савету Божанскоме, превари преваранта змију и у свет уведе нетрулежност и бесмртност.

О, Кћери увек девствена, Која не потребоваше мужа ради зачећа, јер Онај кога Ти у утроби ношаше има Свог вечнога Оца! О, Кћери пореклом са земље, а у наручју богородитељском држала си Саздатеља! Векови су се такмичили који ће се од њих похвалити рођењем Твојим, ал' утакмицу векова победи предодређени Савет Бога Који створи све векове, те постадоше последњи први добивши у део Твоје рођење. Заиста си чеснија од сваког створења, јер једино од Тебе Творац узе удео - првину наше природе: тело Његово од тела је Твога, и крв Његова од крви је Твоје, и млеко груди Твојих сисао је Бог, и уста се Твоја сјединише са устима Божјим. О, несхватљивих и непојмљивих ствари! Провидећи Те достојном Бог свега света, заволе Те, и заволевши предодреди, и у последња времена приведе Те у биће, и показа Те Богородицу Матер и Хранитељку Сина Свога и Логоса.

Кажу да су супротне ствари лекови за супротне, мада супротно не настаје из супротнога. Јер иако свака ствар чини оно што сама по природи јесте служећи се супротним стварима, то не значи да је по природи и постала од супротнога. Тако, као што грех, наносећи ми смрт преко добра, као такав сам се показа да је врло грешан и погубан (Рм. 7, 13), тако је и Узрочник добара Христос кроз супротне ствари учинио нама оно што је Сам Он по природи. Јер тамо где се умножи грех, тамо и благодат преизобилова (Рм. 5, 20). Да смо ми сачували ону прву заједницу с Богом, не бисмо се ове веће и преславније удостојили. Сада пак, отпавши кроз грех од прве заједнице и општења, јер не сачувасмо оно што добисмо, Божјим састрадањем бисмо помиловани и прихваћени, да сигурна буде заједница и општење. Јер Онај који нас је примио и прихватио моћан је да ово сједињење сачува нераскидљивим.

Јер пошто се у разврату и прељуби исквари сва земља, и народ Господњи духом прељубе одступи од Господа Бога овога (Ос. 1, 2; 4, 1 2 ) , Који га стече мишицом Својом високом и моћном, и изведе га чудима и знацима из дома ропства Фараону, и преведе га преко мора Црвенога, и руководи га у облаку дању и у светлости огња ноћу (2 Мос. 13, 14), и срце се њихово обрати у Египат, и поста народ Господњи не више Његов народ, и помиловани поста непомилован, и омиљени не омиљени (Ос. 2, 25); због тога се сада рађа Девојка - сушта противност блуда и прељубе предака. Она се сада Богу заручује, и рађа Божију Милост - Христа. И народ Божји постају они што пре не беху на род Његов, и непомиловани бива помилован, и неомиљени бива омиљен и љубљен. Јер се из Ње рађа Син Божји љубљени, Који је по Његовој вољи (Мт. 3, 17).

Чокот са добрим лозама из Ане произрасте и нама процвета Грозд сладости, Који људима земним точи нектар за живот вечни. Јоаким и Ана посејаше себи у правди и пожњеше плод живота (Ос. 10, 12). Просветлише себе светлошћу познања и Господа Бога потражише, и дође им плод праведности. Осоколи се земљо и децо Сионова, радујте се Господу Богу вашему; јер прорасте и пролиста пустиња, нероткиња донесе плод свој (Јоил 2, 21-23). Јоаким и Ана као горе духовне, сладости свима источише (Амос 9, 13). Весели се, Ано најблаженија, јер ти породи Женско, Које је Мати Божија, Двер Светлости, Извор Живота; Женско које ће уништити преступ женскиња.

Лице ће овога Женскога умољавати богаташи народни; овој ће се Женској цареви незнабожачки поклонити и дарове ће доносити (Пс. 44, 12). Ово ћеш Женско ти, Ана, Богу Свецару привести, јер је украшена златним украсима - лепотом врлина огрнута и Духа благодаћу окићена. Њена је слава унутра; јер је сваке жене слава муж њен споља покрај ње, а слава је Богородице унутра - Плод утробе Њене.

О Женско вољено и преблажено! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). О Женско, Кћери Царева и Мајко: Кћери Давида цара и Мајко Свецара Бога. О божанска и жива Статуо, Којој се обрадова Бог који је начини (Пс. 103, 31). Јер ум имаш Богом руковођен и једино Богу обраћен; жеља пак Твоја сва је усмерена ка Једино Жељеноме и љубави Достојноме; гњев је Твој окренут једино против греха и његовог родитеља. Живот си имала изнад природе, јер си живела не ради Себе, пошто се ради Себе ниси ни родила. Живела си само Богу, ради Којег си у живот и дошла - да би послужила спасењу свега света, како би се кроз Тебе испунио Древни Савет Божји: о Бога Логоса оваплоћењу и о нашем обожењу. Твоја наклоност ка јелу била је само према храни речи Божијих и само си се њима насићивала. Била си као Маслина многоплодна у дому Божијем (Пс. 51, 10), као Дрво засађено на изворима вода Духа; као Дрво Живота, које Плод свој даде у предодређено од Бога време (Пс. 1, 3 ) - то јест Бога оваплоћенога, свих бића Живот Вечни. Сваку душекорисну и добру помисао привлачила си, а сваку сувишну и за душу штетну пре окушања си одбацивала. Очи су Ти биле свагда ка Господу (Пс. 24, 15), гледајући на Светлост вечну и неприступну. Уши су Ти слушале речи божанске и радовале се лири Духа Светога; кроз те уши уђе Реч Божја да се у Теби оваплоти. Ноздрве је Твоје привлачио једино мирис Женика Твога, Онога што је божанско Миро, Које се добровољно изли и помаза Своје човечанство. Јер вели Свето Писмо: Име је Твоје Миро изливено (Песма 1, 3). Уста су Твоја хвалила Господа и Његовим се устима прилепљивала. Језик и грло Твоје знали су само за речи Божје и наслађивали се божанском сладошћу. Срце Твоје би чисто и неупрљано, гледајући и љубећи Бога Невидљивога. Утроба Твоја би таква да се у њу усели Несместиви, и груди Твоје са млеком - да се из њих храњаше Бог Дете Исус. Двер Божја би свагда девствујућа. Руке - Бога носеће, и колена - престо узвишенији од Херувима, помоћу њих се руке слабачке и ноге одузете оснажише. Ноге - као светиљком сјајном вођене законом Божјим, и за Њим неодступно трчаху, докле љубљеног не привукоше Љубећој. Сва си обиталиште Духа Светог, сва - Град Бога Живога. Град који радосно запљускују валови реке (Пс. 45, 5), то јест таласи благодатних дарова Духа. Сва си лепа и добра, сва си блиска Богу (Песма 4, 7; 6, 4). Јер превазишавши Херувиме и надвисивши Серафиме, Ти постаде сасвим блиска Богу.

0, чудо веће од свих чудеса: Жена постаде изнад Серафима! Јер се Бог јави умањен нешто мало мањи од Анђела (Јевр. 2, 7-9). Нека ућути Соломон премудри и нека не говори: Нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). О Дјево Богоблагодатна, Храме Божји свети, Којега духовни Соломон - Миротворац начини и Сам се усели у Њега; Храме, украшени не златом и мртвим камењем, већ уместо злата сија се Духом, и уместо драгог камења има драгоцени Бисер - Христа, Жар Божанства, Којега замоли да се дотакне и наших усана да би и ми, очистивши се, хвалили Га са Оцем и Духом, кличући Му: Свет је, Свет, Свет Господ Саваот (Ис. 6, 3 - 7 ) - једна природа Божанства у Три Ипостаси. Свет је Бог и Отац, Који је благоизволео да се у Теби и из Тебе изврши тајна коју пре векова предодреди. Свет је Крепки, Син Божји и Бог Јединородни, Који Те данас изведе првородну од мајке нероткиње да се Он, као Јединородни од Оца и Првородни све твари, роди јединородан од Тебе Дјеве Матере, Он - прворођени међу многом браћом (Рм. 8, 29), Који најприсније с нама узе од Тебе удела у телу и крви (Јевр. 2, 14). Он Те не произведе од самога оца, нити пак од саме матере, да се једином Јединородном сачува јединорођеност у свему. Јер је Он једини од јединог Оца Јединородни и једини из једине Матере. Свет је Бесмртни, Дух Пресвети, Који Те росом Свога Божанства неповређеном сачува од Божанскога Огња - јер то и Мојсијева купина наговештаваше.

Радујте се Овчија Врата, најсветији храме Божије Матере! Радујте се Овчија Врата, још од предака обиталиште Царице! Радујте се Овчија Врата, некадашњи торе Јоакимових оваца, а сада небу подобна цркво разумног стада Христовог. Твоја је бања некада једном годишње примала Божјег Анђела, који воду замућиваше, и који од болесника први у њу силажаше он се једини од сталне болести ослобађаше (Јн. 5, 2-4). Сада пак, ти имаш мноштво Небеских Војски које са нама хвале Богоматер, овај Бездан чудеса, овај Извор исцељења свега света. Јер Она не прими Анђела служитеља, већ Ангела Великог Савета, Који нечујно као Роса Доброте сиђе на руно и сву природу нашу, оболелу и пропадљивости наклоњену, подиже на здравље без болести и на живот неостариви. Због Њега и онај што у теби лежаше узет, скакаше радосно као јелен (Јн. 5, 8-9). Радујте се, зато, чесна Врата Овчија, нека вам стално расте благодат!

Радуј се Марија, најслађа Кћери Анина! Опет ме ка Теби привлачи љубав. Како да изобразим Твој ход најсмернији? Како ли одећу Твоју? Како пак благодатност лица Твога? Мудрост зрелости Ти имаде у телу младоме; одећу пристојну без икакве раскоши и разнежености; ход спокојан и скроман без било какве разметљивости; панашање озбиљно и благо с кротошћу, мушкарцима неприступно, чему је сведок и страх који Те обузе при Анђеловом необичном поздраву (Лк. 1, 29). Родитељима си била послушна и покорна; са смерним мишљењем и у највишим созерцањима; реч Ти је блага и кротка, из негневљиве душе изговарана. И шта још друго да кажем, него да си Ти - достојно Бога Обиталиште. Зато Те достојно сва покољења прослављају, као одабрану Славу човечанства. Ти си похвала свештеника, укрепљење царева, нада хришћана, многоплодна Младица девичанства, јер се преко Тебе лепота девствености распространи. Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). Благословени су они који Те исповедају Богородицом, а осуђени они који то одричу.

О свештени супрузи, Јоакиме и Ано, примите од мене ову реч рођенданску. О Кћери Јоакима и Ане и Владичице, прими реч слуге Твога грешнога, но који топло љуби Тебе и поштује, и има Тебе - једину Наду радости своје , и Заштитницу живота свога, и Примиритељку Сину Твоме, и сигурни Залог спасења свога. Ти ћеш скинути с мене бреме грехова, и развејати облак што ми ум помрачује, и раскинути привезаност за материјално, и прекратити искушења, и корисно ми руководити живот, и одвести ме вишњему блаженству, а свету ћеш мир подарити, и свима житељима града овдашњега радост савршену и спасење вечно, молитвама оних који Те родише и све пуноће верника Цркве.

Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, Исус Христос, Син Божји, Њему слава и величанство са Оцем и Светим Духом, кроза све векове векова. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Ова Беседа Св. Јована Дамаскина налази се у Р. С. 96, 661- 680, али је за овај превод коришћено новије и боље издање (у Атини 1970).

РОЖДЕСТВО

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ



СВЕТА Дјева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане Отац јој беше из племена Давидова а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце и зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте - то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела.

Рођење Пресвете Богородице ТРОПАР ПРАЗНИКА

субота, 27. август 2011.

Успење Пресвете Богородице

http://www.youtube.com/watch?v=Horj08Hqon0&feature=share



УСПЕНИЈЕ[1]

ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ



По извршењу спасења рода људског Господом Христом и вазнесењу Његовом па небо, пречиста и преблагословена Дјева Марија, Мати Божија, посредница нашега спасења, поживе доста дуго међу првим хришћанима. И радоваше се Она великом духовном радошћу распрострањењу Цркве Христове по свој васељени и ширењу славе Сина и Бога свог. И још за време живота свог на земљи она очима својим виде остварење речи својих да ће је сви нараштаји називати блаженом (Лк. 1, 48), јер хришћани, славећи свуда Христа Бога, прослављаху и Његову Пречисту Матер која тада још живљаше на земљи. А када се напунише дани живота њена,[2] Она се приближи свечаном и свеблаженом успенију свом, и веома жељаше изићи из тела и отићи к Богу, јер беше свагда обузета божанственом и непрестаном жељом да види преслатко и многожељено лице Сина свог, седећег с десне стране Оца на небу. И свагда горећи према Њему већом љубављу него Серафими, Она лијаше потоке суза из пресветих очију својих, топло се молећи Господу да је из ове долине плача узме к Себи у небеске блажене обитељи. Живећи у дому светог Јована Богослова[3], који се налазио на Сиону[4], Она је често одлазила на Маслинску Гору, одакле се Син Њен Господ Христос узнео на небо, и тамо узносила своје усрдне молитве. Но једном када се Она топло мољаше Господу Христу да је разреши од тела и узме к Себи на небо, пред њу стаде свети Архангел Гаврил[5], који јој од детињства беше служитељ, и у Светињи над светињама њен хранитељ и благовесник оваплоћења Божјег, и у све дане живота њеног неодступни чувар. Пресвета лица он јој донесе од Господа радосне речи, да ће се она ускоро после три дана, преставити. Саопштавајући Пречистој Дјеви смртни час, Архангео јој говораше да се она не узнемирује него да са радошћу прими његове речи, пошто ће прећи у бесмртни живот да вечито живи са Бесмртним Царем славе. "Син твој и Бог наш, говораше Архангео, чека са архангелима и ангелима, са херувимима и серафимима, и са свима небеским дусима и душама праведних, да прими Тебе, Матер Своју, у небеско царство, да би Ти живела и царовала с Њим у бесконачне векове".

У знак пак Богородична тријумфа над смрћу, тојест да над Њоме неће имати власти телесна смрт, као што је није имала ни душевна, и да ће Она, на кратко време заспавши смрћу као сном, брзо пренути се из ње као иза сна, и отеравши од себе смрт као дремеж од очију, угледаће при светлости лица Господњег бесмртни живот и славу, куда ће прећи ликујући у духовној радости, - у знак дакле тога Архангео благовесник даде Светој Дјеви рајску грану. Ова грана бејаше од палмовог дрвета и сијаше светлошћу небеске благодати, и имала се носити пред одром Богоматере, када свечесно и свечисто тело њено буде ношено ради погребења. Преблагословена Богомати се испуни неисказане радости и усхићења, јер шта је могло за Њу бити радосније и слађе него живети на небу са Сином својим и Богом и вечно се наслађивати гледањем свемилог лица Његовог? И павши на колена, Она узнесе свесрдну благодарност Творцу своме, говорећи: Ја не бејах достојна, Господе, да примим Тебе у утробу своју, да се Ти сам ниси смиловао на слушкињу Своју; ја сачувах поверену ми ризницу. Стога Ти се молим, Царе славе, сачувај ме од области гејне: јер када небо и анђели дрхћу пред Тобом, утолико више саздани од земље човек који нема никаквих блага сем дарованих Твојом добротом; Ти си Бог и Господ, свагда благословен вавек.

При одласку свом из овог живота Пречиста Владичица зажеле да види свете апостоле који се беху због проповедања Еванђеља разишли по васељени. Она мољаше Господа и о томе, да у часу исхода свог не види кнеза таме и страшилишта његова, него да сам Син њен и Бог дође са светим Анђелима Својим и прими душу њену у свете руке Своје, као што јој то обећа раније. А када Владарка наша, преклањајући колена, узношаше на Гори Маслинској молитве и благодарења, тада се дешаваше ова чудесна појава: маслинова дрвета, као да имаху душе, савијаху врхове своје наниже и клањаху се заједно с Богородицом; када се Мати Божија поклањаше до земље, тада се и дрвета повијаху наниже; а када Она устајаше од поклоњења, тада се и дрвета исправљаху; дрвета служаху Богородици као слуге, поштујући Богоматер.

По завршетку молитве Пресвета Богородица се врати дома, и одмах се затресе све од божанске силе која невидљиво окружаваше Богоматер, и од пресвете славе која Њу обасјаваше Свечесно лице њено, које је и до тада свагда сијало благодаћу Божјом јаче него лице Мојсијево када је Мојсије на Синају говорио с Богом, засветли се тада много више неисказаном славом. И стаде се Пречиста припремати за свој одлазак. Пре свега она обавести о томе свог усињеника, љубљеног ученика Христовог Јована (ср. Јн. 19, 26), и показа му лучезарну грану, остављајући му аманет да је при спроводу њеном носи пред одром њеним. Затим Пресвета Дјева каза о своме скором одласку и осталима у дому који јој служаху. Потом Она нареди да њену одају и одар украсе, и да их кађењем омиомире, и да начине много свећа и запале их, и да уопште спреме све што је потребно за погреб. Свети Јован Богослов одмах посла к светом Јакову, брату Господњем, првом епископу јерусалимском, и к свима сродницима и ближњима, обавештавајући их о скором престављењу Божје Матере и означујући сам дан њеног престављења. Свети пак Јаков извести о томе све хришћане, не само оне у Јерусалиму него и оне по околним градовима и селима. И к Пресветој Богородици слегоше се са светим Јаковом сви сродници и велико мноштво верних. И свима њима Пресвета Владичица исприча све што јој Арханђео рече о њеном пресељењу на небо, и у потврду тога показа им палмову грану из Божјег раја донесену, која је као сунчани зрак сијала светлошћу небеске славе, а коју јој даде њен благовесник свети Архангел Гаврил.

Слушајући из пресветих уста саме Пречисте Богоматере вест о њеној брзој кончини сви присутни хришћани плакаху, и сав се дом напуни јаука и ридања, и сви мољаху Свемилостиву Владичицу као општу Матер свију, да их не оставља сироте. А Мати Божија их мољаше да не плачу него да се радују њеном одласку, пошто ће Она, ставши близу престола Божијег и лице у лице гледајући Сина и Бога свог и разговарајући с Њим очи у очи, лакше молити и умилостивљавати доброту Његову за све. При томе их Преблагословена Богородица увераваше да их по престављењу свом неће оставити сироте, и да ће не само њих него и сав свет посећивати, надгледати, и помагати невољнима.

Оваквим утешним речима Пресвета Богородица отираше сузе онима који плакаху, уклањаше тугу из срца њихових, и утишаваше ридање њихово. Пречиста Владичица затим наложи односно двеју риза својих, да се даду двема сиромашним удовицама које јој с усрдном љубављу служаху, добијајући храну од ње. Односно пречистог тела свог Она остави завештање, да оно буде погребено у Гетсиманском врту, крај Горе Маслинске, недалеко од Јерусалима, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља њених Јоакима и Ане, и светог праведног Јосифа, заручника њеног, при долини Јосафатовој, која се простирала између Јерусалима и Маслинске Горе, и у којој су се сахрањивали убоги житељи града Јерусалима.

Када Пресвета Богомајка издаваше ове предсмртне налоге, изненада настаде хука као силна грмљавина, и мноштво облака окружи дом светог Јована Богослова: јер по Божјем наређењу свети анђели узеше свете апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Еванђеља, и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и поставише на Сиону пред вратима дома где живљаше Мати Божија. Угледавши један другога, свети апостоли се радоваху и уједно се у чуду питаху: Који је разлог због кога нас Господ сабра заједно? - К њима изиђе свети Јован Богослов и поздрави их са радошћу и са сузама, обавештавајући их при томе о скором одласку Пресвете Богородице са земље. Тада разумеше свети апостоли, да их Господ ради тога сабра са разних крајева васељене да присуствују блаженој кончини Пречисте Матере Његове и да чесно погребу њено пресвето тело. И срца светих апостола испунише се велике жалости због одласка Пресвете Богоматере. Ушавши у кућу, свети апостоли угледаше Богоматер где седи на одру пуна духовног весеља, и поздравише је говорећи: Благословена си Ти од Господа сатворившег небо и земљу! - Мир вам, браћо, изабрани од Господа! одговори им Пречиста. И упита их: Како дођосте овамо? - Свети апостоли јој казаше да сваки од њих силом Духа Божјег би узет са места где проповедаше и на облацима донесен на Сион.

Пречиста Дјева прослави Бога што испуни жељу срца њеног услишавши молитву њену: да види свете апостоле при кончини својој. И рече апостолима: Господ вас доведе овамо ради утехе душе моје, која се има разлучити од тела, како то захтева смртна природа, јер се већ приближи одређено ми од Створитеља мог време. - А они јој на то са тугом говораху: За време твога боравка на земљи, Владичице, ми се утешавамо, гледајући на тебе као на самог Господа и Учитеља нашег; а сада, лишавајући се твога присуства на земљи, како ћемо поднети тешку тугу и жалост срца наших? Али пошто Ти одлазиш у надсветске обитељи по вољи рођеног од Тебе Христа Бога, ми се с једне стране радујемо Божјој одлуци о Теби, а с друге оплакујемо наше сиротанство, јер више нећемо видети овде Тебе, Матер и Утешитељку нашу.

Говорећи ово свети апостоли се купаху у сузама. А Пресвета Богородица их тешаше говорећи: Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са мном, јер одлазим ка Сину и Богу моме. Тело пак моје, које сам ја сама припремила за укоп, ви на одру однесите у Гетсиманију и погребите, па се опет вратите на наложену вам проповед Еванђеља. А мене, ако хоће Господ, можете видети и по мом одласку.

Док Богоматер тако разговараше са светим апостолима, стиже и Богом изабрани сасуд, божанствени апостол Павле. Припавши к ногама Пресвете Богородице он јој се поклони, и отворивши уста своја величаше је многим похвалама. Радуј се, говораше свети апостол, Мати Живота и изложење моје проповеди! Јер иако се не насладих гледањем лица Христа Господа мог овде, на земљи, пре вазнесења Његова на небо, ипак, гледајући сада Тебе, сматрам да видим Њега.

Са светим апостолом Павлом беху и блиски ученици његови: Дионисије Ареопагит[6], Јеротеј[7] и Тимотеј[8]. Беху присутни и остали апостоли, из броја Седамдесеторице. Сви они беху сабрани Духом Светим, да се удостоје благослова Пресвете Богородице, и да својим присуством увеличају величанственост њене сахране. Пресвета Богомајка, дозивајући к себи поименце, свакога од светих апостола благосиљаше и хваљаше веру и подвиге у проповедању Еванђеља Христова; свакоме Она жељаше вечно блаженство, и мољаше се за мир целога света.

Настаде петнаести дан месеца августа, и приближи се очекивани благословени час, трећи час дана, у који се Пресвета Богородица имала преставити. У одаји бише упаљене многе свеће; свети апостоли узношаху славословље Богу; свебеспрекорна Дјева лежаше па украшеном одру, и спремна за блажени одлазак Она очекиваше долазак многожељеног Сина свог и Господа. И изненада обасја кућу неисказана светлост славе Божије, од које се помрачи сијање свећа. И ужас спопаде све којима се то виђење откри. Они видеше кров куће отворен и слава Господња силажаше с неба: и гле, сам Цар славе Христос са безброј архангела и ангела, и са свима Небеским Силама, са светим праоцима и пророцима који унапред предсказиваху о Пресветој Дјеви, и са свима праведним душама, приближаваше се к Пречистој Матери Својој. Угледавши приближавање Сина, Пресвета Богомати с великом радошћу кликну речи своје песме: Велича душа моја Господа, и обрадова се Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1, 46-47). И подигавши се са одра, као да иде у сусрет Сину свом, Она се поклони Господу своме. А Он, приближивши се, и с љубављу гледајући на Њу, говораше: Ходи Ближња моја, ходи Голубице моја, ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота.

Мати Божија поклонивши се одговори: Благословено име Твоје, Господе славе и Боже мој! Ти си изволео изабрати мене смирену слушкињу Твоју за служење тајни Твојој; стога ме помени, Царе славе, у вечном царству Твоме; Теби је познато да ја свим срцем заволех Тебе и сачувах поверено ми од Тебе благо, и сада прими у миру дух мој, и заштити ме од власти таме да ме никаква сатанска сила не сретне. - А Господ, тешећи је преслатким речима, говораше јој да се не боји сатанске силе која је већ сатрвена ногама њеним; и с љубављу је позиваше да смело пређе од земље к небу. На то Пресвета Дјева с радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс. 107, 2). Затим, изговоривши поново своју некадању реч: Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38), Она опет леже на одар. Осећајући неисказану радост од гледања пресветлог лица премилог Сина свог и Господа, и препуна усхићења од преслатке љубави к Њему, Она предаде пресвету душу своју у руке Сина свог; при томе Она не осети никакав бол, него као да заспа слатким сном. Јер Онај кога Она заче не повредивши девичанство и роди без бола, узе и свечесну душу њену из тела без бола, и не даде да тело њено види труљење. И одмах отпоче сверадосно и преслатко појање анђела, у коме се чујаху често понављане од анђела речи Гаврилова поздрава Пресветој Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28).

И тако од свих Небеских Чинова беше свечано праћена пресвета душа Богоматере, ношена на рукама Господњим у вишње обитељи. А праћаху је очима и свети апостоли, који се удостојише гледати ово преславно виђење, као што некада тронутим очима праћаху Господа када се узносио са Маслинске Горе; и стајаху дуго запрепашћени, и као у неком заносу. Затим дошавши к себи, они се поклонише Господу који са славом узнесе на небо душу Своје Матере, и с плачем окружише одар Пресвете Богородице. Пресвето лице њено сијаше као сунце, а од пречистог тела њеног излажаше чудесан дивни миомир, какав се не може наћи на земљи нити језиком људским описати. И сви са страхом и побожношћу целиваше то пречисто тело, одајући му свечано поштовање; и освећиваху се од додира к њему, и осећаху у срцима својим превелику духовну радост, од благодати Пресвете Богородице. А даваху се и исцељења болеснима: слепима се очи отвараху, глувима слух, хромима се ноге исправљаху, духови нечисти се изгоњаху, и свака се болест одмах лечаше од самог додира одра Пресвете Богородице.

Усред тих догађаја који праћаху престављење Мајке Божије отпоче свечан спровод свечесног тела њеног: свети Петар заједно са светим Павлом, и са светим Јаковом братом Божијим, и са осталим главним светим апостолима, ставши на челу поворке, узеше на рамена одар Пресвете Богомајке, а свети Јован Богослов носаше пред одром ону лучезарну рајску грану. Остало пак мноштво верних, са свећама и кадионицама иђаху у спроводу. И сви певаху погребна молитвословља: свети Петар почињаше, а остали складно певаху за њим псалам Давидов: Кад изађе Израиљ из Мисира... (Пс. 113, 1...), додајући свакоме стиху: Алилуја. По дејству Духа Светога певаху се и друге свечане и благодарне молитве и псалми. Свечани спровод са пречистим телом Богоматере кретао се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Над одром и учесницима у спроводу образова се круг од облака, сличан венцу, огроман и озарен необичном светлошћу. А из облака разлегаше се дивно анђелско појање које испуњаваше ваздух и које сви чујаху. Тај венац од облака са анђелским појањем ношаше се по ваздуху над одром Богоматере све до места погребења. Но радосни спровод, који никакав људски језик не може достојно описати, би неочекивано узнемирен. Многи од Јевреја који не вероваху у Христа, чувши необично појање и угледавши свечан спровод, изађоше из својих кућа и кренуше за њим; они такође пођоше у град, дивећи се толикој слави и поштовању који се указују телу Матере Исусове. Дознавши за то, првосвештеници и књижевници се испунише зависти и гнева, и послаше слуге и војнике, а подговорише и многе из народа, да с оружјем и моткама сустигну спровод, да разјуре учеснике његове, да ученике Исусове избију, а да тело Маријино огњем сажегу. Но када нахушкана руља, наоружана као за рат, јаросно потрча за спроводом и већ беше на домаку њега, изненада се онај круг од облака који је пловио по ваздуху спусти на земљу и као зид окружи свете апостоле и остале хришћане, те гонитељи чујаху само појање, никога не видећи за облаком. А свети анђели који невидљиво лећаху над пречистим телом Богоматере и хришћанима, поразише слепилом злобне гонитеље, те многи од њих разбише главе о градске бедеме, док други не знајући куда иду пипаху бедеме и тражаху водиоце.

У то време догоди се да један јеврејски свештеник, по имену Атоније, изађе на пут: видевши свете апостоле, - облак се по Божјем промислу беше поново подигао увис ради веће славе Богоматере, - и мноштво хришћана који са свећама и појањем окружаваху одар Пресвете Богородице, Атоније се испуни зависти, у њему плану стара злоба према Господу нашем, и он рече: "Погледајте каква се почаст одаје телу оне која роди ону варалицу што разори закон отаца наших!" И будући снажан телом, он у страховитом бесу појури ка одру у намери да баци на земљу пречисто тело Владичице наше; и када се дрске руке његове дотакоше одра, тог часа невидљиви анђео одсече му обе руке невештаственим мачем Божје одмазде, и оне висијаху прилепљене за одар. Тада Атоније паде на земљу вичући и вапијући: "Тешко мени!" И увидевши свој грех, он се стаде кајати и говорити светим апостолима: Смилујте се на мене, слуге Христове!

Свети апостол Петар нареди да стану они што ношаху одар и рече Атонију: Ето, добио си што си желео. Знај дакле да је Господ Бог од освете (Пс. 93, 1), и није се затајио. Но ми те не можемо исцелити од твојих рана; то може учинити једино сам Господ наш, на кога ви неправедно устасте, и ухвативши убисте. Али, ни Он ти неће хтети дати исцељење, ако претходно не поверујеш у Њега свим срцем и не исповедиш устима да Исус јесте истинити Месија, Син Божји. - Атоније повика: Верујем да је Он предсказани од пророка Спаситељ света, Христос. Ми од самога почетка бесмо увидели да је Он Син Божји; али, помрачени злобном завишћу, не хтесмо отворено признати величија Божија и предадосмо Га невина на смрт; Међутим Он силом Божанства Свог васкрсе у трећи дан, посрамивши све нас, ненавиднике Његове: јер ми покушавасмо да поткупљивањем стражара затајимо васкрсење Његово, али ништа не могосмо учинити, пошто слава о томе пронесе се на све стране.

Када Атоније говораше ово, кајући се за свој дрски грех, свети апостоли и сви верни радоваху се радошћу анђела за грешника који се каје. И нареди свети апостол Петар Атонију да са вером приљуби ране отсечених руку уз висеће о одру руке, и да са вером призове име Пресвете Богородице. Антоније то уради, и одмах се одсечене руке припојише к својим местима, и постадоше потпуно здраве; једино остаде ожиљак, као црвена нит око лакта. И павши ничице пред одром, Атоније се поклони рођеноме од Пречисте Дјеве Христу Богу, и многим похвалама величаше Пресвету Матер Његову, наводећи из Светога Писма пророштва и сведочанства о Њој и о самоме Христу, те се сви веома чуђаху двема стварима: чудесном исцељењу Атонијевих руку и мудрим речима његовим, којима слављаше Христа Бога и хваљаше Пречисту Богородицу. И придруживши се светим апостолима, Атоније са осталим хришћанима ступаше за одром ка Гетсиманији. Исто тако добише исцељење и они од поражених слепилом који, увидевши свој грех, с покајањем прибегаваху к одру Пресвете Богородице вођени од водилаца и додириваху га с вером, и одмах добијаху прогледање не само телесних него и душевних очију својих. Јер милосрдна Мати свих, Пресвета Владичица, као што рођењем својим достави радост целој васељени, тако и у успенију свом не хте никога ожалостити: као блага Мати благога Цара, Она и бивше непријатеље своје милостиво утеши благодаћу и добротом својом.

Када свети апостоли са свим мноштвом хришћана стигоше у Гетсиманију и поставише одар са пресветим телом, настаде опет плач и јаук међу хришћанима; сви ридаху што се лишише такога блага и што западоше у такво сиротанство; и припадајући к телу Пресвете Богородице, они га грљаху, целиваху и сузама заливаху, одајући последњи целив, и једва у сумрак положише свечесно тело у гроб. Но и онда, пошто метнуше велики камен на гроб, они не одлажаху од гроба, везани љубављу за Божију Матер. Свети апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, вршећи молитве и псалмопјенија. И за све то време у ваздуху се чуло дивно певање небеских војника који хваљаху Бога и величаху Богоматер.

Но по особитом промислу Божјем један од апостола, свети Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте Богородице, него тек трећега дана стиже у Гетсиманију. Свети апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као остали свети апостоли, последњег благослова и целива Пречисте Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не виде божанску славу дивних тајана и дела Божјих, јављених у време успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети апостоли, сажаливши се на њега, решише да отворе гроб, да би свети Тома видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост. Но када свети апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излажаше диван миомир. Свети апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта то значи. И целивавши са сузама и побожношћу чесну плаштаницу што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им открије шта је са пречистим телом Пресвете Богородице.

Предвече свети апостоли седоше да се мало поткрепе храном. А у њих беше за време трапезе овакав обичај: они остављаху једно место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као Његов део. А по завршетку трапезе, узносећи благодарност, они узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га увис славећи велико име Пресвете Тројице, и завршиваху молитвом, говорећи: "Господе Исусе Христе, помажи нам!" И онда јећаху то парче као Господњи благослов. Тако поступаху свети апостоли не само када биваху заједно него и сваки кад је бивао сам. А сада у Гетсиманији за време трапезе они ни о чему другоме не мишљаху и не разговараху него једино о томе, како се не нађе у гробу пречисто тело Богоматере. И гле, када по завршетку трапезе свети апостоли устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада чуше анђелско певање. Подигавши очи, они угледаше на ваздуху Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом анђела. Она сијаше неисказаном славом и рече им: "Радујте се, јер сам с вама у све дане". А свети апостоли, испунивши се радости, уместо уобичајеног "Господе Исусе Христе, помажи нам", ускликнуше: "Пресвета Богородице, помажи нам!"

Од тога времена свети апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета на небо. Свети апостоли поново уђоше у гроб и узеше остављену плаштаницу за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматерина устанућа из гроба.

Није доликовало да Скинија живота буде у власти смрти и да Она која је родила Саздатеља твари доживи распадљивост са осталим земаљским тварима. Законодавац се показа извршитељ закона који је Он дао: да синови поштују родитеље своје; Он дакле указа поштовање свебеспрекорној Матери Својој: јер као што Он сам славно васкрсе у трећи дан и узнесе са пречистим телом на небо, тако и Родитељку Своју васкрсе са славом у трећи дан и узе је к себи у небеска насеља. О томе је предсказивао и свети Давид: Васкрсни, Господе, у покој свој, ти и ковчег силе твоје (Пс. 131, 8). И ове пророчке речи његове збише се при васкрсењу Господа и при васкрсењу Матере Господње. И усечени у камену гроб Богоматере, као и Сина Њеног, до сада се сачувао и служи као предмет побожног поштовања од стране верних.

По нарочитом промислу Свом Господ учини да свети Тома не стигне на престављење Пречисте Богоматере, да би се због њега отворио гроб, те да се Црква увери у васкрсење Богоматере, као што се раније кроз неверје истога апостола уверила у васкрсење Христово (Јн. 20, 24-31). - Тако се изврши успеније Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и погребење свебеспрекорног тела њеног, преславно васкрсење њено и величанствено посведочење о узећу њеном на небо са телом. А по завршетку свих ових дивних чудеса и тајана Божијих, свети апостоли, опет ношени облацима, врати се сваки у ону земљу одакле би узет у време своје проповеди Еванђеља.

Свети Амвросије, говорећи о животу на земљи Пречисте Дјеве Богородице, овако описује њена душевна својства: Она беше Дјева не само по телу него и по духу, смирена срцем, богомудра, не брза на речи; стално је читала Свето Писмо, била неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи с људима као пред Богом; Она никога није вређала него је свима добра желела; никада се никога, ни убогога човека, није узгнушала, нити се коме подсмехнула, него је све што би видела покривала љубављу својом; из уста њених ништа није излазило што није изливало благодат; сва дела њена зрачила су најузвишенијом девственошћу; спољашњи изглед њен беше одраз унутрашњег савршенства њеног, благости и незлобивости.

Тако каже свети Амвросије. А код светог Епифанија и Никифора налазимо овакав опис душевне светости и спољашњег изгледа Пресвете Богородице: У свему Она беше отмена и постојана; говорила је врло мало, и то оно што је потребно, корисно и добро; свакоме је указивала част и поштовање; са сваким човеком је водила одговарајући разговор, не смејући се, не узбућујући се, и не гневећи се. Раста је била средњег; боја њеног лица била је као боја зрна пшеничног; коса јој била светло смећа и мало златаста; поглед жив и проницљив; очи су бојом својом подсећале на зреле маслинке; обрве повијене, тамне; нос не кратак; усне као боја руже, слаткоречиве; лице не округло, нити оштро, већ мало подуже; руке и прсти подугачки. У Ње не беше никакве гордости, у свему проста, без и најмањег притворства; без икаквог мекуштва, Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смерности. Хаљине њене беху просте, без икаквих украса, као што то показује повезача пресвете главе њене која се до сада сачувала. Једном речју: у свему њеном беше присутна огромна благодат Божија.

Тако говоре свети Епифаније и Никифор о душевним и телесним особинама Пресвете Богородице у време њеног живота на земљи. А сада о Матери Божјој, која обитава на небесима и стоји с десне стране престола Божија, могу говорити каква је само Арханђели и Анђели, и духови и душе праведних, који предстоје Богородици и наслађују се како гледањем лица Божија тако и гледањем лица Пречисте Богородице; једино они могу достојно говорити о њој. Ми пак, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, славимо по Богу и Пречисту Божију Матер, и Њој, слављеној и величаној од свих нараштаја вавек, поклањамо се усрдно.

О посебним догађајима из живота Пресвете Богородице писано је у остале празнике њене: Зачећа, Рођења, Ваведења, и на празник Христова Рођења и Сретења. А овде, после повести о бесмртном успенију њеном, изнећемо, ради допуне историје њеног живота, где је и како живела Владичица наша по Вазнесењу Христовом.

Свети еванђелист Лука пише у Делима Апостолским да се по одласку Господа Исуса на небо ученици Његови вратише са Горе Маслинске у Јерусалим и попеше у собу, где је била Тајна Вечера Христова, и ту "сви једнодушно бејаху једнако на молитви и у мољењу са женама, и с Маријом матером Исусовом" (Д.А. 1, 11-14), која им по вазнесењу Господа Христа бејаше једина утеха, и радост у тузи, и непоколебива учитељица у вери. Јер све оне речи и чудесне догађаје, које је Мати Божија слагала у срцу свом, почевши од радосне благовести светог Арханђела Гаврила о бесеменом зачећу и нетљеном рођењу Христовом из девичанске утробе, па о детињству Његовом, и о животу Његовом све до крштења од Јована, - све то Она откри љубљеним ученицима свога Сина. Пошто је имала изобилна откривења од Духа Светога о Исусовом Божанству и била очевидац свих чудесних дела Његових до дана јављења Његова свету, Мати Божија утврђиваше веру светих апостола, подробно им причајући о Спаситељевом животу до Његовог крштења. Сви они мољаху се неуморно у споменутој соби, чекајући силазак Светога Духа, кога им Господ обећа послати од Оца, и припремајући се за пријем дарова Светога Духа. И у време силаска, у једанаести дан по вазнесењу Господњем, Светога Духа на апостоле у виду огњених језика, ниспослан од Оца Утешитељ најпре седе на Пречистој Дјеви, која и до тада бејаше Његов најсвечеснији и најдостојнији храм, у коме Он обитаваше неодступно. И прими тада Преблагословена Дјева Светога Духа више од свих апостола, јер уколико је сасуд већи утолико више може сместити у себи воде; а пошто Света Дјева бејаше сасуд Светога Духа већи од свих апостола, пророка и осталих светих, као што јој се Црква и обраћа говорећи: "Ваистину си Ти, Дјево чиста, виша од свих", зато Она и дарове Светога Духа смести у себи више од свих.

Мати Божија живљаше у дому светог Јована Богослова на највишем месту града Јерусалима, на Сиону, од онога часа када Господ рече са крста Матери Својој, указујући на љубљеног ученика: "Жено, ето ти сина!" и ученику: "Ето ти матере!" Јован узе Пресвету Дјеву к себи и служаше јој као својој матери.

По силаску Светога Духа свети апостоли се не разиђоше одмах по васељени са проповеђу Еванђеља, него још дуго проведоше у Јерусалиму, као што се то види из Дела Апостолских. Тамо пише да по погубљењу светог првомученика Стефана: настаде велико гоњење на цркву Јерусалимску, и сви се расејаше по крајевима Јудејским и Самаријским осим главних апостола (Д.А. 8, 1), јер дванаест главних апостола, штићени силом Божијом, проведоше у Јерусалиму око десет година, рачунајући од Вазнесења Господња до дана када цар Ирод подиже руке да мучи неке од цркве (Д.А. 12, 1). Истина, у том међувремену неки свети апостоли су одлазили на неко време у друге крајеве, као Петар и Јован заједно у Самарију (Д.А. 8, 14-15), или сам Петар у Лиду, где исцели Енеју који осам година лежаше на одру узет (Д.А. 9, 32-34), и у Јопу, где васкрсе умрлу Тавиту (Д.А. 9, 36-43), и у Кесарију, где крсти капетана Корнилија (Д.А. 10, 1-48), и у Антиохију, где основа први престо свога епископства; или као Јаков, брат Јованов, путовао је у Шпанију; но затим се они опет враћаху у Јерусалим. Ово стога што су у почетку своје проповеди свети апостоли служили, углавном, спасењу Израиљског народа, утврђујући у исто време прву цркву у Јерусалиму, која је мати свима црквама, као што пева свети Јован Дамаскин: "Радуј се, Сионе свети, мати цркава, Божије обиталиште, јер си ти први примио отпуштење грехова". А још и стога што су свети апостоли желели да што чешће виђају Матер Божију и да се уче од Ње. Јер они Њу држаху као намесницу Христа Господа, и гледајући на свечесно и пресвето лице њено као на лице самога Христа, и слушајући преслатке речи њене, они се испуњаваху неисказане радости духовне и заборављаху све горчине и невоље. Због тога многи од поверовавших у Христа стицаху се из далеких земаља, да виде Матер Христа Бога и чују пресвету беседу њену. Да је слава о Христу Спаситељу и о Пречистој Матери Његовој, раширивши се у све крајеве света, многе привлачила у Јерусалим да виде Пресвету Дјеву, јасно се види из Посланице светог Игњатија Богоносца[9], писане из Антиохије светом Јовану Богослову:

"Код нас, пише он, има много жена које желе да виде Матер Исусову; оне се непрестано труде да нађу могућности да дођу к вама, да би посетиле Њу и коснуле се груди које су млеком храниле Господа Исуса, и да би дознале од Ње неке тајне. Код нас бруји слава о Њој као о Матери Божјој и Дјеви, препуној сваке благодати и сваке врлине; о Њој говоре да је радосна у невољама и гоњењима, не тугује у сиромаштву и оскудици, не само не гњеви се на оне који јој зло чине него им узвраћа добром; у благопријатним околностима Она је кротка, према сиромашнима милосрдна и помаже им колико може; непријатељима пак вере наше Она се веома супроти; Она је Учитељица наше нове побожности и богопоштовања, и свима вернима Наставница на свако добро дело; Она нарочито воли смирене, и сама је смирена према свима; Њу веома хвале сви који су је видели. И колико је Она трпељива када јој се законици јеврејски и фарисејски подсмевају! Нама су говорили људи достојни пуног поверења, да се у Марији, Матери Исусовој, због њене велике светости, види сједињена природа људска са анђелском. Све то побуђује у нама који то чујемо неизмерну жељу да видимо то небеско дивно и пресвето чудо".

У другој посланици исти свети Игњатије Богоносац пише светом Јовану Богослову: "Ако ми буде могуће, ја имам намеру да дођем код тебе, да видим свете верне сабране у Јерусалиму, а нарочито Матер Исусову. О Њој говоре да је дивна, чудесна и предусретљива према свима, и сви желе да је виде. А и ко не би желео видети Дјеву и разговарати с Њом која је родила Бога истинога?"

Из ових посланица светог Игњатија Богоносца светом Јовану Богослову лако се може схватити, како је силна била жеља у светих да виде ту одуховљену светињу Божију, Пречисту Дјеву Марију; и који се удостојише видети је говораху да су блажени. Јер ваистину блажене беху очи које видеше Њу, и блажене уши које се удостојише чути животворне речи из богоглагољивих уста њених. О, колике се радости и благодати они испунише!

Ради тога Господ наш и остави тада на земљи Пречисту Матер Своју, да се њеним присуством, саветом, поукама и топлим молитвама к Сину и Богу војујућа Црква умножава, утврђује и расте у смелости да стоји за Господа свога све до саме крви. Јер Она све укрепљаваше, све утехом Духа Светога утешаваше, и за све се мољаше. Када свети апостоли бише метнути у тамницу, Матер Божија принесе за њих умилну молитву Богу, и к њима би послан анђео Господњи, који им ноћу отвори тамничка врата, и изведе их (Д.А. 5, 18-19). Када свети првомученик Стефан би вођен на смрт, Мати Божија иђаше издаље за њим, и када светог Стефана засипаху камењем у долини Јосафатовој, крај потока Кедрона, Она заједно са светим Јованом Богословом стајаше на једном брежуљку недалеко, и посматрајући кончину његову мољаше се усрдно Господу да га укрепи у страдању и прими душу његову у Своје руке. Када Савле досађиваше Цркви и гоњаше је, Мати Божија се тако топло мољаше Богу за њега, да га претвори из крвожедног вука у кротко јагње, из непријатеља у апостола, из гонитеља у ученика и учитеља васељене. И каква добра не доби првенствујућа Црква од Пречисте Богородице, као одојче од своје мајке? какве благодати не поцрпа из тога непресушног извора? Њеним старањем и благодаћу васпитана и одгајена, Црква достиже до зрелога узраста, и толико ојача, да јој ни врата паклена не могу наудити; томе се и сама Богоматер радоваше, по речи Давида, као што се мати радује деци својој (Пс. 112, 9). Она сваког дана посматраше како се деца Цркве множе: јер у самом почетку на прву проповед светог апостола Петра обрати се три хиљаде душа (Д.А. 2, 41), затим пет хиљада (Д.А. 4, 4), па потом све више и више. Свети апостоли, враћајући се с проповеди Еванђеља у Јерусалим, исто тако казиваху све Пречистој Богоматери. Слушајући о успеху Еванђелске проповеди, Она се неисказано радоваше духом и узношаше хвалу Сину и Богу своме.

Када Ирод подиже гоњење на Цркву, он погуби мачем вратившег се из Шпаније Јакова, брата Јованова, затим ухвати и Петра и баци га у тамницу са намером да и њега погуби (Д.А. 12, 1-4). Тада, по чудесном Петровом ослобођењу преко анђела од окова и тамнице, настаде потреба да и сами главни апостоли напусте Јерусалим због љутог гоњења од Јевреја; и они се разиђоше по васељени, сваки у земљу која му паде у део коцком претходно баченом. Али пре но што се разиђоше, свети апостоли саставише символ вере, да би сви свуда сагласно проповедали и назиђивали свету веру у Христа. Онда се разиђоше, сваки у земљу одређену му коцком; у Јерусалиму остаде само брат Божји, свети Јаков, од самог Господа постављени први епископ јерусалимски. У то време и свети Јован Богослов са Пречистом Богомајком, којој он беше усињен, напустише Јерусалим због гоњеља од стране завидљивих Јевреја и склонише се на неко време, уступајући место гњеву, док не престане љуто гоњење и насиље. Но да не би губили време узалуд, Мати Божија и свети еванђелист Јован отпутоваше у Ефес, куда светом Јовану паде коцка. Овај боравак Пречисте Богоматере са светим Јованом у Ефесу се потврђује следећим. Постоји посланица Цариградскоме клиру од отаца Трећег Васељенског Сабора, држаног у Ефесу против Несторија; у тој посланици налазе се овакве речи: "Оснивач злочестиве јереси Несторије, позван на суд од светих отаца и епископа Сабора у Ефесу, где су некада боравили свети Јован Богослов и Света Дјева Богородица Марија, не усуди се отићи к њима, будући изобличаван од зле савести своје и сам себе одлучујући; стога, после трикратног позивања, он би осуђен праведним судом светога Сабора и лишен сваког свештеничког чина".

Из ових речи о боравку Богоматере са евангелистом Јованом у Ефесу види се да је Пресвета Дјева заједно са љубљеним учеником Христовим, напустивши Јерусалим, неко време стварно провела у Ефесу. И не само Ефес, него и друге градове и земље, просвећене светлошћу Христове науке, посећиваше Пречиста Богомати. Предање каже да је Она била и у Антиохији код светог Игњатија Богоносца, кога пред своју посету извести писмом јављајући му: "Доћи ћу с Јованом да видим тебе и твоју паству". Говори се исто тако да је Пресвета Богородица била и на острву Кипру код светог Лазара четвородневног који је тамо епископовао, и на Светој Гори Атонској. О томе пише светогорски инок Стефан овакву повест:

По вазнесењу на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли заједно са Мајком Божијом борављаху неразлучно на Сиону, и очекиваху Утешитеља, као што им нареди Господ да се не удаљују из Јерусалима него да чекају обећаног им Светога Духа (Лк. 24, 49). Ученици Христови бацише коцке, која ће земља свакоме од њих бити дата за проповедање Еванђеља Божија; а Пресвета Богородица рече: "И ја хоћу да узмем учешћа у проповеди Еванђеља и желим с вама да бацим своју коцку, да бих добила земљу коју укаже Бог". Свети апостоли са побожношћу и страхом бацише коцку по речи Мајке Божије, и њој коцком паде Иверска земља[10]. Пречиста Богородица с радошћу прими свој удео, и одмах по силаску Светога Духа у виду огњених језика хтеде да иде у Иверску земљу, али јој анђео Божји рече: "Сада се не удаљуј из Јерусалима него остани овде неко време, а земља која Ти је пала у део, просветиће се у последње дане и твоја ће се владавина утврдити тамо; после извесног времена Ти се имаш потрудити у земљи, у коју ће те упутити Бог". И живљаше Пречиста Богородица у Јерусалиму доста дуго времена.

Четвородневни Лазар живљаше на острву Кипру; јер тамо он би рукоположен за епископа светим апостолом Варнавом. Он силно жељаше да види Пречисту Матер Господа нашега Исуса Христа, коју давно не беше видео, али се не усуђиваше да иде у Јерусалим из страха од Јевреја. Дознавши за то, Мати Божија написа Лазару посланицу, тешећи га и наређујући му да јој пошаље лађу којом би Она дошла к њему на Кипар, а да сам не долази у Јерусалим због ње. Прочитавши посланицу Лазар се веома обрадова и у исто време удиви толикој смирености Божје Матере, и најхитније посла по њу лађу са одговором на њено писмо. Преблагословена Богородица се укрца у лађу са возљубљеним учеником Христовим, девствеником Јованом, и са осталим побожним пратиоцима њиховим, и лађа заплови ка Кипру. Но изненада дуну супротан ветар и утера лађу у пристаниште Атонске Горе; и то би онај кратковремени труд који анђео предсказа Пречистој Богородици. Сва Атонска Гора[11] беше препуна идола: тамо се налажаше велико идолиште и светилиште Аполоново; ту се обављаху гатања, мађијања и многа друга демонска делања. Сви незнабошци веома поштоваху то место, као изабрано од богова. И стицаху се тамо на поклоњење из целе васељене, и ту добијаху од гатара одговоре на своја питања. И гле, када тамо пристаде лађа са Пресветом Богородицом, сви идоли одмах повикаше: "Сиђите са Горе сви људи, прелашћени Аполоном, сиђите у Климентово пристаниште и дочекајте Марију, Матер великога Бога Исуса!" (Тако ђаволи, који се налажаху у идолима, приморани силом Божијом, објавише истину и против своје воље, као што некада у земљи Гергесинској завапише ка Господу: "Шта је теби до нас, Исусе Сине Божји? дошао си амо пре времена да нас мучиш". (Мат. 8, 29).

Чувши то народ се зачуди, па сви појурише на морску обалу у поменуто пристаниште. Угледавши лађу и Матер Божију, они је чесно примише, и на свом скупу је питаху: Каквог си бога родила? и како му је име? - Пресвета Богородица, отворивши божанствена уста своја, благовести народу подробно све о Христу Исусу. Тада сав народ, павши на земљу, поклонише се сви Богу рођеном од Ње, и указаше велике почасти Њој која Га је родила; и поверовавши, они се крстише, јер и многа чудеса учини ту Мати Божија. По крштењу пак Она постави новопросвећеним људима за старешину и учитеља једног од својих пратилаца, и обрадовавши се духом рече: "Ово место нека буде мој удео, дани ми од Сина и Бога Мог". - После ових речи Пресвета Богородица благослови људе и рече им опет: "Благодат Божија нека борави на овом месту и на житељима овдашњим који с вером и побожношћу држе заповести Сина и Бога мог; све што им је потребно за живот на земљи они ће имати у изобиљу са малим трудом, и биће им припремљен живот небески; и до скончанија века неће отступити од овог места милост Сина мога; и ја ћу бити заштитница овога места и усрдна заступница његова пред Богом".

Рекавши то, Мати Божија поново благослови народ, и ушавши у лађу са Јованом и осталим пратиоцима својим отплови на Кипар. Она затече Лазара у великој тузи због сувише дугог путовања Пресвете Богородице, јер се бојао да се што није десило због олује и буре; он није знао за догађаје који су се по промислу Божјем десили на Атонској Гори. Но доласком својим Мати Божја претвори тугу његову у радост; Она му донесе на поклон омофор и наруквице које је сама израдила за њега; Она му такође исприча све шта се догодило у Јерусалиму и на Атонској Гори. И за све то они узнесоше благодарност Богу. Провевши на Кипру не много времена, и утешивши хришћане Кипарске цркве и благословивши их, Мати Божија седе поново на лађу и отплови у Јерусалим. (Довде оно што Стефан, инок светогорски написа о странствовању Богородице).

Посетивши споменуте крајеве, Пречиста Дјева поново живљаше у Јерусалиму у дому светог евангелиста Јована, штићена свемоћном десницом Божјом од завидљиве и богоубилачке синагоге јеврејске, која не престајаше непријатељевати против Сина Божијег и против оних који вероваху у Њега. Нема сумње, свезлобни Јевреји не би трпели међу живима Матер Исусову него би је свакако погубили, да није штитило особито промишљање самога Бога о Њој, да се не би рука неверних коснула Ње, одуховљеног Кивота Божијег. Некада Син њен, Христос Господ наш, када Га после речи Његових изговорених у назаретској синагоги разјарени Јевреји одведоше на врх горе где беше њихов град сазидан, да би Га бацили доле, Он прође између њих и отиде: јер бесни Јевреји, иако Га гледаху, не могаху метнути руке своје на Њега, нити Га додирнути, зато што их невидљива сила Божија спречаваше и задржаваше, пошто не беше дошао час Његов (Лк. 4, 29-30); то исто учини Господ и за Пречисту Матер Своју, задржавајући сковане замке Јевреја и разоравајући зле одлуке њихове против Ње: јер често пута они покушаваху да ухвате Матер Божију, да би је мучили и погубили, али нису могли ништа учинити. Усред толико силне мржње и непријатељства Пречиста Дјева живљаше у Јерусалиму кае овца усред вукова и као крин усред трња, често понављајући речи свога праоца Давида: Господ је видело и спаситељ мој; кога да се бојим? Господ је заштитник живота мог; кога да се страшим? Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје; ако се на ме рат дигне, ја се ни онда нећу бојати; ако пођем усред сенке смрти, нећу се бојати зла (ср. Пс. 25, 1.3; 23, 4), јер си Ти, Сине мој, са мном.

Пресвету Богородицу посети да јој се поклони и свети Дионисије Ареопагит, обраћен Христу светим апостолом Павлом у Атини и који је три године неодступно пратио светог апостола. Он је силно желео да види Мајку Божију. И након три године после свога обраћења, са благословом свога учитеља, светог апостола Павла, он допутова у Јерусалим. Видевши Пресвету Богородицу, он се испуни велике радости духовне. У својој Посланици светом апостолу Павлу, свети Дионисије Ареопагит овако описује своју посету Божјој Матери:

"Исповедам пред Богом, о славни учитељу и путовођо наш, да ми је изгледало невероватно да сем самог Вишњег Бога може постојати биће тако обилно испуњено божанствене силе и дивне благодати. Па ипак ја видех не само душевним него и телесним очима оно што никакав ум људски постићи не може. Да, да! ја својим властитим очима видех Боголику и светију од духова небеских Свесвету Матер Господа нашег Исуса Христа. Ја се удостојих тога по особитој благодати Божијој, по благослову врховног међу Апостолима и по неисказаној доброти и милосрђу саме Пресвете Дјеве. Опет и опет исповедам пред свемогућством Божијим, пред благодаћу Спаситеља и пред преславним савршенством Дјеве, Матере Његове, да када Јован, врховни апостол и највиши пророк, који у земном животу свом сија као сунце на небу, уведе мене код Боголике и Пресвете Дјеве, мене онда обасја не само споља него и изнутра тако велика и неизмерна светлост божанска и разлише се тако дивни мириси и миомир, да ни тело моје немоћно, нити дух мој могаху поднети тако чудесна знамења и првине вечнога блаженства. Изнеможе срце моје, изнеможе дух мој у мени од њене славе и божанствене благодати. Сведок ми је сам Бог, рођен из њене девичанске утробе, ја бих Њу признао за истинитог Бога и одао јој поклоњење које треба одавати једино исдинитом Богу, да ми нису твоје божанствене поуке и закони још тако свежи у памети и новопросвећеном уму. Човек не може постићи блаженство, част и славу веће од оног блаженства, којег се ја удостојих видевши Пресвету. Ја бејах тада савршено блажен и срећан. Благодарим свевишњем и преблагом Богу, божанственој Дјеви и преславном апостолу Јовану, и теби, врховном представнику и начелнику Цркве, што ми учинисте тако велико добро".

Из ове Посланице светог Дионисија Ареопагита јасно се види, каквом је божанском благодаћу сијало свечесно лице Пречисте Владичице наше у време њеног живота на земљи, и како су се просвећивале душе и испуњавала се превелике духовне радости срца оних који су је видели у телу. К њој су се са свих страна стицали огромно мноштво новопросвећених оба пола. И као права Мати Она је све примала подједнако искрено и на све обилно изливала даре благодати Своје: болеснима је давала исцељење, слабима здравље, уцвељенима утеху, а свима уопште утврђење у вери, непоколебљивост у нади, божанствену радост у љубави, грешницима пак поправку.

Живећи у дому светог еванђелиста Јована Пресвета Дјева често обилажаше она места која њен премили Син и Бог беше осветио стопама Својих пресветих ногу и проливањем Своје крви. Она посећиваше и Витлејем, где се на неисказан начин роди од Ње Христос Бог сачувавши њено девство. Но нарочито Она обилажаше она места где добровољно пострада Господ наш, и заливаше их многим сузама својим, из материнске љубави плачући и говорећи: Овде премили Син мој би шибан, овде овенчан трновим венцем, овуда је ишао носећи крст, а овде би распет. Крај гроба пак Она се испуњаваше неизразиве радости, и кроз сузе радоснице говораше: А овде Он би погребен, и у трећи дан васкрсе са славом.

Као допуна томе пише се и ово: Неки ненавидници Јевреји доставише првосвештеницима и књижевницима, да Мати Исусова Марија сваки дан одлази на Голготу, и крај гроба у коме Син њен Исус беше сахрањен клечи, плаче и кади тамјаном гроб. Они тада поставише стражу, да не допушта никоме од хришћана да долазе тамо. Из овога се види да је још у то време настао код верних хришћана обичај: да посећују света места и да се поклањају на њима Христу Богу, који добровољно пострада за нас. Овај обичај потече од саме Богородице, на коју се и остале свете жене и људи угледаше. Тако дакле, од првосвештеника и књижевника који још дисаху претњом и убиством би постављена стража, којој би наређено да никога не пушта на гроб Исусов, а да Матер Његову Марију убију. Међутим, Бог заслепи стражаре, те они не могаху видети долажења на гроб Исусов Матере Његове Марије. И кад год Преблагословена Дјева по обичају своме долажаше на гроб, никада је стражари не могаху видети, нити оне који беху са њом. И након дуго времена стражари напустише гроб, и са заклетвом увераваху првосвештенике и књижевнике да никога нису видели да долази на Исусов гроб.

Пресвета Богородица такође често обилажаше Маслинску Гору, са које се Господ наш узнесе на небо, и преклањајући колена Она целиваше стопе Христове, одражене тамо на камену од пресветих ногу Његових. И са многим плачем Она се мољаше Сину свом и Богу да је узме к Себи: јер је Она неупоредиво јаче него свети Павле желела да се разреши од тела и са Христом буде (ср. Флб. 1, 23), и често је понављала Давидове речи: "Кад ћу доћи и показати се лицу Божјему? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3-4); када ћу угледати премилог Сина мог: када ћу отићи к Њему који седи с десне стране Бога Оца? када ћу предстати престолу славе Његове? када ћу се наситити гледањем лица Његова? О, преслатки Сине мој и Боже! време је да милошћу обаспеш Сион; време је да се смилујеш на мене, Матер Твоју, која у тужној долини овога света тугује не видећи лица Твога; изведи већ из тела као из тамнице душу моју; јер као што кошута стреми к потоцима, тако душа моја стреми к Теби, Боже, да се наситим када ми се јави слава Твоја".

Пречиста Дјева се понекад доста дуго задржавала на Гори Маслинској: у подножју Горе налазио се Гетсимански врт и мало имање Заведеја, који по наслеђу припадаху светом Јовану Богослову. У Гетсиманском врту Господ наш пред добровољним страдањем Својим мољаше се до крвавог зноја, падајући на колена и на лице Своје пред Оцем Небеским (ср. Мт. 26, 36-44). У том дакле врту потом и Пречиста Мати Његова, на том истом месту, узношаше своје топле молитве, такође падајући на колена и на лице и сузама заливајући земљу. Ту Она и би утешена Господом преко анђела који је извести о њеном брзом престављењу на небо. Према сведочанству грчког историчара Георгија Кедрина, Пресветој Богородици се анђео јавио два пута пред њено престављење: први пут на петнаест дана пред успеније, а други пут на три дана; и Она доби од анђела рајску палмову грану, коју је пред одром њеним носио свети апостол и еванђелист Јован Богослов.

Веома свечано празновање Успенија Пресвете Богородице 15 августа установљено је у време царовања благочестивог цара грчког Маврикија[12], мада се овај празник празновао и давно пре тога. - Радосно празнујући свеславно престављење Матере Божије са земље на небо, одајмо славу Рођеноме од ње и који ју је са славом примио на небо, Христу Богу нашем, са Оцем и Светим Духом слављеном вавек. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Успеније, грчки κοιμησς значи: уснуће, заснуће; починак; спавање; смрт; од глагола κοιμαω заспати; успавати; умирити; спавати; почивати; умрети. Смрт тела као уснуће тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Гопод Христос донео свету (ср. Јн. 11, 11-14; Мт. 9, 24)
2. Апологет другога века Мелитон, епископ Сардијски, сматра да се успеније Пресвете Богородице догодило у шездесет деветој години њена живота, а у педесет петој од Рођења Христова и у двадесет другој од вазнесења Господа. Иполит, епископ Римски (трећи век), годином успенија Божје Матере сматра 43 од Рођења Христова, а 57 од њеног рођења. "Отац црквене историје" Јевсевије Памфил, епископ Кесарије Палестинске, пише да се Пресвета Богомајка упокојила у 63 години свога живота, а у 48 години од Рођења Христова и у 15 од вазнесења Спасова. Епископ Кипарски свети Епифаније (+403 год.) држи да је Пречиста Богородица живела 72 године, и да се њено успеније збило у 57 години од Христова Рођења. То исто каже и Георгије Кедрин, византијски писац крајем једанаестог и почетком дванаестог века. Црквени историчар 14 века Никифор Калист наводи речи светог Евода, једног од Седамдесеторице апостола, који као годину успенија Пресвете Богородице сматра педесет девету годину њеног живота, а четрдесет четврту од Рођења Христова. Свети Андреј Критски (+712 год.) и свети Симеон Метафраст (десети век) не одређују тачно број година живота Мајке Божје и кажу само да се Она представила "у довољној старости". - На основу свега овога може се сматрати, да је Пресвета Богородица у време свога престављења имала преко 60 година свога земног века.
3. Пресвета Богомајка настанила се у дому св. Јована Богослова од дана крсног страдања Господа Исуса, као што о томе казује возљубљени ученик Господа Христа (Јн. 19, 25-25).
4. Сион је јеврејска реч и значи, према једнима: отворено, сунчано место; а према другима: високо знаменито место или тврђава. Сион је југозападна гора у Јерусалиму, на којој се уздиже јерусалимска тврђава. Она је са свих страна окружена долинама: са запада долином Хион, са југа долином Хинон, са севера и истока долином Тиропеон. До времена Давида Сион се налазно под влашћу Јевусеја, и они су ту имали своју тврђаву. Давид је заузе, прошири, уреди и украси, и од тога доба Сион постаде град Давидов и престоница Јудеје (2 Цар. 5, 7-9; 6, 12.16; 3 Цар. 8, 1; 1 Днев. 14, 4-8). Давид ту подиже тврђаву (3 Цар. 9, 19.24; 11, 27). У стенама Сиона беху гробнице Давида и других царева. У Светом Писму се назива просто Сионом, градом Давидовим, гором светом, обиталиштем и домом Божјим, царским градом Божјим, сматра се за сам Јерусалим, за племе Јудино и царство Јудино, за сву Јудеју и за сав народ јудејски.
Код светих пророка Сион често означава царство Божје у свој пуноћи његовој, на земљи и на небу. Најзад, у праобразном смислу Сион се претставља као обиталиште Божје на небу, као место најузвишенијег откривања славе Божје (Јевр. 12, 22); тамо је Бог поставио за цара Сина Свог (Пс. 2, 6); отуда долази спасење Израиљу (Пс. 8, 7; 52, 7); отуда се јавља Бог у слави Својој (Пс. 49, 2-4); тамо ће отићи искупљени Господом и радост Божја биће на њима (Ис. 35, 10).

5. Архангел (=Αρχαγγελος) - начелник ангела (1 Сол. 4, 16; Јуд. 1, 9). Свето Писмо разликује међу ангелима разне чинове или редове, којих има девет: Серафими, Херувими, Престоли, Господства, Силе, Власти, Начала, Архангели и Ангели (1 Мојс. 3, 24; Ис. 6, 2; Кол. 1, 16; Еф. 1, 20-21; Рм. 8, 38; 1 Сол. 4, 16; Јуд. 4). Из Светога Писма позната су нам имена неких Архангела: Михаил, значи: "ко је као Бог" (Дан. 10, 13; Јуд. 10; Апок. 12.7); Гаврил - човек Божји, сила Божја (Дан. 8, 16; Лк. 1, 26); Рафаил - помоћ, исцељење Божје (Тов. 3, 16; 11, 1); Урил - огањ и светлост Божја (3 Јездр. 4, 1; 5, 20); Салатил - молитва к Богу (3 Јездр. 5, 16); Јеремил - високи, или висина Божја (3 Јездр. 4, 36). У Архангеле се убрајају још: Јегудил - хвала Божја, и Варахил - благослов Божији; њихових имена нема у Светом Писму.
6. Свети Дионисије Ареопагит празнује се 3 октобра.
7. Свети Јеротеј празнује се 4 октобра.
8. Свети апостол Тимотеј празнује се 22 јануара.
9. Спомен светог Игњатија Богоносца празнује се 20 децембра и 29 јануара.
10. Садашња Грузија.
11. Атонска Гора, Атон, по грчки Αγιον ορος = Света Гора, јесте уско планинско полуострво, које залази у Јегејско Море, познато као средиште монашког живота за православне. Монаштво се тамо појавило у старо време, ма да нешто касније него у Сирији и Палестини.
12. Царовао од 582 до 602 године.