субота, 3. октобар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ СТЕВАН ДЕЧАНСКИ (1321-1331)

Милутина је наследио син Стеван, назван Дечнски по својој задужбини манастиру Дечани, који се налази јужно од Пећи.

У почетку је имао великих непријатеља, јер се од њега одметнуше неки великаши. Иако изгуби Драч, а Хум оте босански бан Стеван Котроманић, Дечански успе да заведе ред у држави.

Крунисао се на сабору у Пећи краљевом круном, а сога сина Душана прогласио за наследника престла и дао му Зету на управу (1322).

Ускор се договоре грчки цар Адроник трећи и бугарски цар Михало, да заједнички нападну Дечанског.

Дечнски је наследио од свог оца јаку и добро уређену војску и велико богатство. Стога, кад дознаде за непријатељску намеру, не хтеде сачекати да се бугарска и грчка војска састану, већ пресече пут бугарској војсци и нападе је код Велбужда (Ћустендил, 1330).

Пре почетка боја, Дечански рече војсцима:"Пођите, јунаци, у име Божје, храбро, да праведан суд извршите и не уплашите се силе непријатељске, јер је на нашој страни правда; и Бог ће вам дати снагу да насилника и непријатеља победите!"

Потом настаде крвав бој у коме Срби страхотно поткоше Бугаре.

С војском је тада био и сам бугарски цар Михаило. "Видећи пропаст своје војске, цар Михаило наже бежати, и у том бекству сапе му се коњ, и он се с коња сруши на зему. А војници краља Стевана, видевши Михаилов пад, притрчаше и убише га. Тело његово ставише на коња и донесоше га краљу своме. Краљ, видевши овакву пропаст злонамерног цара, подиже руке и захвали Богу. Тада војници скидоше тело и положише га пред краља. Краљ, заплакавши над тлом цара Михаила, рече:"Зар ти не би доста земље царства твога, и државе и богатства твога? И зашто се пограби за Ота бину моју? Зар те благодат Божја не упућиваше да се вратиш од злобе своје?!..."

Затм нареди те се царево тело најсвечаније сахрани (1330).

У овоме боју се нарочито одликовао Стеванов син, краљвић Душан.

Кад грчка војска дознаде за пораз Бугар, врати се.

Но, ратоборни великаши беху незадовољни што Дечански није наставио ратовање. Стога се побуне и свргну га с престола, а на престо доведу његовог сна Душана (1331).

Краљ Стевн Дечански умре исте године.


среда, 30. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ


КРАЉ МИЛУТИН (1281-1321)
Краљ МИЛУТИН је владао око четрдесет година. За његове владе Србија се, захваљујући његовом јунаштву и мудрости, знатно проширила на све стране, ибила је најјача држава на Балканском Полуострву. Ин је располагао огромним благом, које су му рудници изобилно пружали, па је могао дражати ивелику плаченићку војску. Државу је уредио по византијском начину. Највише је ратовао с Грцима. У овим ратовима допирао је до Белога Мора(Јегејско Море). Од Грка је ослободио Скопље и Повардарје. Следујући примеру својихпредака, подигао је многе величанствене манастире и црве, и богато их обдаривао. Сам Милутин је подигао више задужбина него сви други Немањићи скупа. Најлепше су му задужбине: Грачаница, на Косово и, сад порушени манастири Светог Стевана, у Бањској, крај Косова.
Помогао је Православну Цкву. Хиландару давао обилне поклоне. У Цариграду је основао за сиромашне и изнемогле болницу коју је сам издржавао.
На двору Милотинову је био велики раскош и сјај што је донеле ишло на штету уређења државе.
"Цео његов двор блисташе свиленим и златом украшеним намештајем. И сам краљ беше веома лепо украшен накитима. Око тела је имао много накита од супоценог камена и бисеа, колико је год могло да стане, и сав је трептао у злату. Окружен је био својим одабраним људима, и се је уопште било најлепше украшено. Укратко речено, све беше удешено по ромејском(византијском) украсу и по церемонијалу двора."
Умро је напрасно. Најпре је сахрањен у својој задужбини, манастиру Светог Стевана, у Бањској, крај Косва. Доцније калуђери, бежећи од Турака, икопају његове остатке и однесу их у Софију пред олтаром Цркве свете Недеље. Краља Милутина је Црквапрогласла за свеитеља. Пзван је свети Краљ, па се и та црква прозва његовим именом Светог Краља.
Краљ Милутин иде у ред наших највећих владара.
Он је дао добар основ српској држави, на коме је његов унук, Душан Силни, подгао снажну српску царевину.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ ДРАГУТИН (1276-1281)

Крљ ДРАГУТИН дође на српски престо насилним путем. Приликом његве женидбе, отац обећа да че му још за живота устпити престо. То није учинио, верватно дда не би држава ослабила. Драгутин изгубистрпљење, те помоћу неких незадовољника и свог шурака мађарског краља збаце оца с престола. Очајан, Урош се повуче у Хум где је ускор од туге умро.
Драгутин поче владати, али нешто због ратних неуспеха, а нешто због гриже савестим изгуби вољу за прест. Имао је имногопротивнка који га осуђиваху што јенасилно заузео престо. Поред тога, он падне с кња и сломи ногу. Ту несрећу је сматрао за Божју казну. Стога позва Сабор и предаде престо своме млађом брату МИЛУТИНУ. За себе задржа само земље око Рудника, а одМађара доби: Београд, Мачву и Источну Босну. Тамо је владао и живео покајнички досвоје смрти.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ


КРАЉ УРОШ (1242-1276)


Краљ УРОШ беше бољи и знаменитији владар него његова браћа. Иако није имао родбинске везе и заштите, као Радослав и Владислав, ипак је својим енергичним радом створио снажну и напредну државу. Још за Владислављеве владе у Србију добегоше, испред татарске најезде, многи Немци (Саси) из Ердеља, акао с они били добри рудари, Урош им даде нарочита права, те почеше отварати руднике и вадити: бакар, гвожђе, сребро и злато. Уз рударство се почеше развијати и занати: ковачки, браварски, поткивачки, златарски и други. Тада се почео ковати и први српски новац са Урошевим ликом.
Дубровчани беху узели у своје руке сву трговину, те се она развијала на штету трговине у Србији. Урош се старао да од трговине има што веће користи његов народ. Стога нађе разлог у неизвршавњу неких обавеза од стране Дубровчана, па их нападне.
Но, Дубровчани удесе с Бугарима, те ови у исто време упадну у Урошеве земље и опустоше већи део. Али најзад беху сузбијени.
Урош победи и Дубровчане који му морадоше дати велике новчане накнаде и плаћати годишњи данак.
Потом је настао да што боље уреди државу. Ценећи правилно велико значај цркве, старао се д црква буде у служби државе. Стога је помагао те је сукоб узмеђу бугарске и дубровачке архиепископије решен у корист Бара.
Као посвећен владар, Урош је много помагао књижевнике и књижевност. Његова жеена ЈЕЛЕНА пореклом Фанцускиња чинила је многа добра народу. Чак је у своме двору отворила школу за домаћице где су девојке училе женски рад и домаће газдинство.
Урош је имао два сина, Драгутина и Милутина. Драгутина је оженио чћерком мађарског краља.

недеља, 27. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ


К Р А Љ В Л А Д И С Л А В
(1233 -1242 )
Пошто је свргнут Радослав, на престо дође његов млађи брат Владислав. Он је био сличне судбине као и Радослав. Ожењен ћерком бугарског цара Асена Другог, који је победио Раосављевог таста, Владислав је имао моћну заштиту са те стране, јер Асен Други постаде најјачи владар на Балканском Полуострву.
Владислава је Сава крунисао у Жичи. Потом Сава предаде архиепископски чин свом ученику Арсенију Првом, и отиде на Христов гроб.
Владислав је пренео тело свтог Саве из Бугарске и сахранио га у својој новоподигнутој задужбини у Милешеву (1237). Као што народ није био задвољан Радославом, због великог утицаја на српске државне послове, исто тако не беше задовољан Владисављевом, због великог бугарског утицаја.
Кад умре Асен Други, Владислав изгуби свој најјачи ослонац. Ускоро потом нападну Татари на Србију, па је опустоше и опљачкају. То изазва велико незадовољство у народу, те народ збаци Владислава, а на престо доведу трећег Стевановог сина Уроша.
Урош се измири с Владиславом и даде му на управу неке земље у Приморју.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ


КРАЉ РАДОСЛАВ (1224 - 1233 )


Стеван Првовенчани је имао четри сина: Радослава, Владислава, Уроша и Придислава којиније ступао напресто, већ се покалуђерио.
После Стеванове смрти, на престо је ступио Радослав. Ожењен ћерком епирског деспота Тодора Анђела, Радислав је био под великим утицајем свога таста и жене Гркиње. У свему их слушао, па је чак и самосталну српску цркву потчинио охридској архиепископији. То је цео народ увредило, али се Радославу ништа није могло учинити, јер га штитио таст који је у то време био најмоћнији владар на Балкану.
Но, кад Бугари доцније потукоше војску Тодора Анђела, па га заробише, народ збаци Радослава с престола. Он побегне у Дубровник. Потом дође у Драч, а одатле се врати у Србију и покалуђери се.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

После Немањине смрти настадоше у земљи немири. Вукану беше криво што је Немања оставио престо млађем сину Стевану. Стога се обрати за помоћ Мађарима, па кад је доби, нападне на Стевана и оте му престо.
Ускоро потом настали су у Мађарској немири, те Стеван скупи војску, удари на Вукана и поврати престо.
Сава је тада био у Светој Гори. Да би измирио браћу, он донесе очев ћивот и над њим их закуне да живе у слози, па затим сахрани очево тео у манастиру Студеници (1208)
Стеван замоли Саву да се не враћа у Свету Гору, већ да остане у Земљи. Сава пристане и остане као архимандрит у Студеници.
Мађарски краљ се позвао и српским краљем још кад је помогао Вукану против Стевана, па је тај назив и доцније задржао.
Стевана је то вређало. С тога се обрати Папи с молбом
КРАЉ СТЕВАН ПРВОВЕНЧАНИ
( 1196 - 1224 )

да му пошаље крљевску круну. Папа му посла круну и краљевске знаке, по нарочитом изасланику који Стевана свечано венча за краља Србије, Зете, Хума с Требињем и Далмације у манастиру Жичи (1217 ). Он је назван Краљ Стеван Првовенчани, зато што је први српски краљ који је венчан краљевском круном.
Стеван Првовенчани беше мудар владар и вешт ратник. Земљу је проширио, ојачао и уредио. За његове владе, заузимањем Савиним, почеле се уводити писане наредбе (закон). Написао јекњигу Живот Немањин.
Кад Стеван Првовенчани осети да му се ближи крај животу, замоли брата Саву да хитно дође к њему.
Сава пожури и стиже на време.
Стеван беше обамро, и сви око њега плакаху, мислећи да је већ умро.
"Сава нало приђе брату, ороси му лице сузама, а руку своју стави на срце братово и за трен стаде, па проговори: Не плачите, краљ није умро, него спи, и душа је његова још у њему!"
Мало после краљ дође к себи, па познавши Саву пружи му руке, загрлише се, краљ се у постељи исправи. Сава се ипак не обмањиваше, већ похита те Стевана погалуђери, назваши га Симеоном. Одмах му притом приведе наследника Радослава, који прими благослов од оца и од Саве.
Тако Радослав би проглашен краљем, кад Стеван издахну на рукама Савиним.
Сад је Сава дворима, бољарима и народу могао прогласити:"Умро је монах Симон за владе краља Радослава!"
Његово тело се чува у Ћивоту у манастиру Студеници.
Народ га зове Свети Краљ.

субота, 26. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

Трећи, најмлађи син великог српског жупана, Стевана Немање, подио се у граду Расу, око 1175 године. Новорођенче је на крштенњу добио име Растко. Можда по чувеном моравском кнезу Растиславу који беше познат у Србији преко Житија светог Ћирила.
Немања је волео све своје сиве и необично се старао да буду што боље васпитани и образовани, јер је знао колика дужност и одговорност чека будуће владаре. Али се нарочито истацала његова родитељска љубав према, мезимцу, Растку.Њега су отац и мајка неизмерно волели. Растко се још одмалена истицао великом разоритошћу, побожношћу и љубављу према књизи.
Песма о њему, као дете, вели:
Игра се царско детенце на мајчином крилу,
обучено све у злау и у свилу...
Мајка му тепа: Расти ми, Растко мој, до греде,
твоје ми очи више нег царевина вреде,
и вреде, вреде,...та те ће очи бити роду
што је сунце земљи, што су звезде плавом своду...
СВЕТИ САВА Игра се дете беѕ свести, без стра` и без вере,
(око 1175 - 1235 ) ал` свилу на себи руком као свесо дере,
и све озбиљно у очи мајци својој гледи,
ко да ју пита: са л`то што и за душу вред?
Не реба ономе одеће, ни обуће сјајне
ко је родђен да јавља свом роду вечне тајне.
Дај те му свеси и вере, вољ и јачине,
па сте му дали чим ће све окове да скине,
чим ће да извида род од рана што су љуте,
и изведе га здравог на Божје путе!
Детињство и прве године младости провео је најмлађи Немањић у оквири најбурнијих догађаја на Балкану који беше посао поприште крвавих обрачуна између племена исте крв и истог народа, док су туђини са свих страна наваљивали да их покоре и потчине својој власти. Узвишену душу даровитог маладића, у коме све расне особине Немањићабеху достигле најскладније савршнство, потресла је дубоко бесциљност свих тих ништавних борби око земаљских свари, као и сва таштина дворскога блеска и живота, којим је и сам био кружен.
Растка је срце вукло нечем узвишенијем. Желео је да се повуче из светске хуке и да се, у тишини, посвети служби Богу и науци.
Како су у то време у Светој гори живели учени калуђери, Растко у својој седамнајестој години напишта родитељски дом и одлази у Свету Гору. Тамо се, у руском манастиру Светог Пантејлемона покалуђерио и добио име САВА.Потом је обишао скоро све манастире и испосничке ћелије, па је из манастира Светог Пантелејмона изашао и настанио у манастиру Ватопеду.
Калуђер Сава је живео врло скромно, као и осали испосници. Од свог оца, великог српског жупана Стевана Немање, добијао је често велике суме новаца. Он јетим новцем обдаивао манастире.
Стеан Немања се доцније покалуђерио и добио име Симеун. Најпре је живео у својој задужбини, манастиру Студеници. Али је ускоро, верватно, из влике родитељске љубави, напустио Студеницу и отишао сину Сави, у Светоу Гору. Тамо он иСава подигоше леп манастир Хиландар, где су заједно живели, и где је Немања и умро на рукама свога милогмезимца Саве.
Ускоро после Самуилове смрти настадоше у Србији немири. Најстаријем брату Вукану беше криво што је Стевану Немања уступио престо. Стога се обрати Мађарима за помоћ. Напао Стевана и отео му престо. Али кад у Мађарској настадоше немири, Стеван скупи војску и удари на Вукана, те поврати престо.
Да би измирио браћу, Сава дође у Србију.
Са собом је понео и очеве мошти. Над њима је заклео браћу да ће у будће живети у сози. Потом је Симеунове мошти сахранио у манастиру Студеници.
Намолбу Стеванову, Сава остаде као архимандрид у Студеници. Отада је почео живо радити на просвећењу свога народа и снажењу у уређењу државе.
Више година, напорних и мучних, провеоје Сава на том раду
За њега није било ни временских, ни прсторних препрека. Ишао је и учио народ, оправљао старе и подизао нове манастире и цркве и организирао у њима школе.
Његов просветни рад обележен је у многим песмама и причама које су се до данас одежале у нашем народу, пеношене с колена на колено.
Али се Сава није само ограничиона просветни рад. Он је своме брату Стевану био глани сарадник и саветник и у чисто политичким и државним пословима.
Сава јебио врло мудар човек и скоро увек је успевао да измири Стевана са непријатељима који су у то доба хтели чешће да насрну на његову државу.
Још кад је помогао Вукану против Стевна, мађарски краљ се назвао и српским краљем, па је тај назив и доцније заджао.
То је Стеваа вређало. Како су у то време на Балканском Полуострову били најсилнији Папа и Млечићи, Стеван се опратио Папи с молбом да му пошаље краљевску круну. Папа му се одазвао молби и послао му круну по нарочитом иасланикукоји је Стевана свечано венчао за краља у манастиру Жичи (1217).
Али народ није био задовољан што се Стеван обратио Папи за круну; а ни Сава. Због тога Сава напусти Србију и отиде у Светој Гори. Из Свете Гор је отишао у Никеју, грчком цару и патријарху, и израдио те они признадоше независност српске цркве. Она је дотле била подрђена грчкој цркви и није била самостална. Том приликом грчки патријарх посвети Саву за првог српског архиепископа.
У повратку из Никеје, сратио је архиепископ Сава у Светој Гори и одабрао и са собом повео у Србију неколикоучених Срба, калуђера. Њих је по повраку посветио за српске епископе.
Сава је своју архиепископску столицу наместио у манстиру Жичи коју је уз његову помоћ Стеван подигао.
Поле смрти свога брата Стевана Првовенчаног, Сава је искрено помагао својим синовцима: Радосаву и Владисаву.
Кад је Сава утврдио православље у земљи, изабрао је себи достојна заменика, Арсенија Првог, кога је на Сабру црквени великодостојника посвето за архиепископа, па је потом пошао на поклоњење Христову гробу.
При повратку из Палестине, пошто се поклонио светим местима поново је отишао Никејском цару, где је израдио још неке повластице српској православној цркви.
Потом се вратио у Србију. Али му не беше суђено да своје последне дане проведе у миру. На неколико година по повратку из Палестине, замоли га бугарски цар Асен да отиде у Јеруслим, Александрију и Антиохију ида кодтамошњих патријарха изради проглас бугарске патријаршије. Иако му је због старост и слабости ово био вло тежак посао, Сава пристаде, рачунајући д ће та услуга бугарском цару користити и српској држави. Отишо и израдио проглас бугарске патријаршије. Са документима о прогласу дошао је у бугарску престоницу, Трново. Цар Асенга примио са највећим почстима и уступио мусвој двор, да у њему отседне и одмори се од тешка и далека пута.
Уочи Богојављења, на Крстовдан, Сава је у присуству цар Асена отслужио службу. Тада је назебао, пао у постељу и после неколико дан умро (14.01.1235).
Најпре је сахрањен врло свечано у манастиру Четрдесет мученика, у Трнову.
После две године Срби преносош Свино тело и сахранише у манастиру Милешеву, задужбина краља Владислава (1237).
Њехово дело и његове заслуге остају бесмртне у васколиком нашем народу, а у целом Словенству он се и данас, као и увек у прошлости, слави као велики српски и словенски светитељ. Његова прослава увек је сматрана као велики национални празник у свим нашимкрајевима, и сви словенски народи са подједнаком поштом сомињали су и славили његово име. Неки католички свештеници писали су Савине животописе, као Иван Томко Мрнавић, или су га славили у песмама, као фра Андрија Качић Миошић; који овако пева:
"Рад чудеса Светитеља Саве,
Словенске га све државе славе."
Колико су, пак, Буари поштовали светог Саву још у његово доба, доказује одговор бугарског цара Асена краљу Владиславу који је тражио пренос свечевих моштију:
"'Сава се у Бугарској поштује као год и у Србији. Тражи друго што год хоћеш, али Саву не могу дати. Томе се противи и патријарх и властела и грађани."
А колика је била слава и моћ имеа Светог Саве доказује нарочити култ, који су и Турци имали према њему, због чега је турска влада наредила спаљивање моштију светог Саве на Врачарум у Београду (27.04.1594). У летопису Бранковића каже се:
"Турци верују Светом Сави и узимају знак крста и покрштавају се."
Први гоподар Херцеговине, Степан Вукчић-Косача (1435-1466), по дозволи султановој, пргласио је себе, на гробу Светог Саве, у Млешеву, Херцег од Светог Саве (1448), иако је припадао богумилској јереси.
Све ово најбоље показује, да је Свети Сав и после смти остао у најбољем смислу символ јединства словенских народа.
Српска православна црква је прогласла Светог Саву за светитеља.
Дан Светог Саве је 14 (27) јануара сваке године, јесе дан славе српских школа када одјекују заносне речи Светосаске химне:
"Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави..."
И данас, и у најдаљој будућности, догод буде било нашег народа, блистаће неумрла слава Светога Саве, првог и највећег српског светитеља и проветитељ и зчитеља.
Свети Сава је први наш књижевник у старој Рашкој. Најважнија су његова дела: Немањино житије и Служба Светом Симеуну.

уторак, 22. септембар 2009.

ЦАРИЦА МИЛИЦА

Царица Милица

Кнегиња, или, како је народна песма назива, царица Милица, припада светородној лози Немањића, потомак је Немањиног најстаријег сина Вукана, а праунука Вукановог сина Димитрија, кога под монашким именом Давид Српска црква светкује као светитеља 7. октобра, и кћи је кнеза Вратка, у народној традицији познатог као Југ Богдан. Рођена око 1335. године, удата је око 1353. за кнеза Лазара Хребељановића, а историј-ски је видлјива у најстрашнијем тренутку српске историје - после косовске погибије, када је одлучно и мудро водила државне послове уместо малолетних синова Стефана и Вука. За њу је у Похвалном слову кнезу Лазару записано да "ничим није изостала у доброти иза свога супруга". По кнежевој смрти се замонашила и добила име Јевгенија, а пред крај живота је примила велику схимну и добила име Јефросинија. Великосхимницу Јефросинију, заједно са деспотом Стефаном, Српска православна црква светкује 19. јула (1. августа). У српској историји је кнегиња Милица прва жена која је, са Јефимијом, удовицом деспота Угљеше, била дипломатски посредник, када је код султана Бајазита 1398. године деловала по питањима свога сина Стефана Лазаревића и издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд.

Кнегиња Милица (монахиња Јевгенија) је оставила траг и у српској књижевности (Молитва матере и Удовству мојему женик), па се с разлогом сматра да су од ње књижевни дар наследила деца јој кнегиња Јелена Балшићка и умни песник Деспот Стефан.

Умрла је 11. новембра по старом календару 1405. године. Сахрањена је у својој задужбини манастиру Љубостињи.

 

субота, 19. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ



ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕВАН НЕМАЊА (1169-1196)


После Бодинове смрти, настале су између Зете и Рашке борбе о првенство.Грчки цар Јовн Комнен искористи заваду наших племена и обе покрајине покори. Његов син Манојло успе и потчини још и Босну, Срем и Хрваску до реке Крке.

У то време се Мађари припремили да удре на Грк. Рашки велики жупан Деса склопи савез са Мађарима. Кад то сазнаде, грчки цар Манојло ухватиДесу и одвде у ропство, а Рашку дае на управу синовима свога присталице Заведе: Тихомиру, Страцимиру, Мирославу иНемањи. Сви су они признавали грчку власт. Најзнаменитији од њих беше Стеван Немања. Он се родио уЗети у месту Рибни дашњ Пдгрце (1114).Управљао је земљам око: Ибра, Топлице Расине. Доцније му цар Манојло дао на управу и Дубочицу (лесковачка област).

Немања је муро управљао својим земљама, а с Манојлом био у пријатељству. Одмах је процнио од коликог су значаја цркве и манастири за народно просвећивање, јер калуђери и свештеници беху скоро једини писмени људи. Стога је подизао цркве и манасти и богато их обдаривао.Сештеници и калуђери, одушевљени оваквим Немањовим радом, хвалише га у народу те га народ много заволео и поштовао.

Но то се није свиђало његовој браћи, нарочито Тихомиру који је страховао да му Немања не одузме чин великог жупана.

Зато га позваше тобож на договор и упиташе: '' Шта радиш то, не договорив се с нама, што ти не личи да радиш?''А Немања им одговори:'' Браћо моја драга, ако смо једнородни, нека не буде на гнев ово моје дело, које почех у Господу и доврших. Ја га сврших, па ако је добро, нека је мени; а ако је зло, нека опет буде мени.''

Браћа не прихатише његове искрене речи, већ га бацише у тамницу. Али се Немња ускоро спасе тамнице, дође у своју земљу, победи браћу, и постане велики жупан.

Потом Немања склопи савез с Млетачком Републиком и Мађарском, и почеше да нападају на земље које беху под грчом управом. Тада грчки цар даде војску Немањиној браћи, а они прикупе још и много најамника па ударе на Немању.

Војске им се сударише код Пантина близу Липљана на Косову и Немањина војска потуче непријатељску војску. Како река Ситница беше надошла, многи се у њој удавише, па и најстарији брат Немањин, Тихомир.

Немања је би доброг срца,те се измири с браћом и врати им њихове земље, а он је управљао као велики жупан. Престоница му беше у граду Расу.

После се измири и с грчким царем Манојлом коме признаде врховну власт.

За његове владе почела се ширти у народу лажна богумилска вера (јерес). Та јерес је поникла у Малој Азији, одакле је пренесена у Бугарску. Тамо је прихвати и поче нагло ширити неки поп Богумил. Богумили нису признавали цркву, ни државне власти.

Немања није ни хтео, нити смео допустити да та јерес, која слаби државу, узме маха. Стога позва у град Рас Сабор. На Сабору је решено да се богумили казне најстржом казном и да се протерају из земље. Што решено, то учињео. Богумили беху кажњени и протерани. Многи пређоше у Босну.

По смрти цара Манојла удружи се Немања с Мђарима и оте од Грка многе земље укојима су Срби живели. Он присајеини држави Зету и Хум с Требињем. Тада је постао независан и више није признавао грчку власт.

У то време је пролазила велика немачка крсташка војска кроз Немањину земљу. Ишла је да ослободи Христов гроб од Турка.

Немања дочека и лепо угости у Нишу немачког цара Фридриха Барбаросу, даде му богате дарове. Том приликом се договорише да заједно ударе на Грке. Немања успе да освоји многе земље. Но, Немци се ускоро измире с Грцима. Тад Грци нападну с великом војском на Немању и победе га на Морави (1190). Немања потом закључи мир с Грцима. Да би прјатељство било чвршће, Немања ожени свога млађег сина Стевана синовицом тадашњега грчког цара Исака Анђела.

После пораза на Морави, Немања је радио на унутрашњем утвђењу своје државе.

Кад на гчки престо дође Стеванов таст, цар Алексије Анђел, Немања се, да би осигурао земљу и правослану веру, одрече престола и уступи га малађем сину Стевну; а старијем сину Вукану, чија је жена била католичке вере, даде на управу Зету коју је раније присајединио Рашкој.

Немања свечано предаде престо Стевану пред Саборм великаша и црквених старешина. (1196).

На Сабору Немања рече: '' Чеда моја драга, ево знаноје свима вама, како Бог својим пpомислом постави мене да владам над вма, и какву у почетку нађох упропашћену земљу, и, помоћу Божјом и пресвете владичице наше Богородице, колико сам моћи имао, не лених се, нити себи мира дадох, дакле све не поправих. И Божјом помоћу придодах и у дужину и у ширину, што је свима знано. Све вас, као и своју децу, однеговах, ево до сад, и научих вас да се држите правоверне вере... Тако и ви, чеда моја драга, не заборављајте учења својега и правоверног закона, јер овога држећи се, имаћете Бога за пмоћника себи, и моју, ако и грешну молитву. А сада отпустите мене, господара свог, с миром, да виде очи моје спасење које је спремио пред лицем свега света на откриће народима и славу вама, пастви мојој. Јер видим како је све што је човечје таште, како неће преостати после смрти, неће преостати богатство, нити ће сићи слава, јер кад дође смрт, све ово уништи.''
Сви су на Сабору плакали и молили Немању да их не осавља.
Немања показа на Стевана и рече: ''Овога имајте место мене, и њега посађујем на престо!''
Потом посавета Стеван и Вукана, говорећи им: "Да љубите брат брата, немајући никакве злобе међу собом. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на мој престо, ти се покоравај и буди мупослушан А ти, кои ћеш владати, не вређај брата својега, него га поштуј. Јер ко не љуби брата својега, Бога не љуби!"
Немања се после тога покалуђери и доби име Симеун. У почетку је живео у својој задужбини Студеници. Затим отиде сину Сави у Свету Гору.
Тамо подигоше леп манастир Хиландар, где је касније и умро на рукама свога најмилијег сина Саве (1200). Видећи да се Немањи ближи крај, Сава се налазио крај њега. Он овако описује задње часе и смрт свога оца:
"И подигавши руке своје састави их блажени (Немања) мени око врата и заплака њубећи ме, па стаде говорити:"Чедо моје мило, мој очни виде, утеха и чувару старости моје, ево приспе време нашега растанка. Ти не тужи, чедо; ову ће чашу свак испити. Ако се растајемо овде, опет ћемо се састати тамо где нема више растајања. И подигав својеруке и положивши их намоју главу, говораше: "Да си благословен. Нека те упути Бог путем којим си пошао отишавши некада од мене; и нка је увек с тобом, и овде и тамо, и моја молитва, иако грешна".
Ја падох ничице к ногама његовим, и са сузама му говорах.
А кад би 8 фебруар, сутрадан, рече ми:"Чео моје, пошаљи ми по оца духовнога и по све калуђере Свете Горе, да дођу к мени, јер се већ приближава дан одласка мога".
Испуних његову заповест, те дође мноштво калуђера, и благословише се с њим. И не даде им отићи, говорећи им:"Останите од мене док ми тело светим и часним молитвама вашим не опојете и погребете!"
И блажени старац од 8 фебруара па до смрти не окуси ни хлеба ни воде, само е сваки дан причешћаваше.
Једанајестог дана тога месеца видех га да се спрема на онај свет и рекох му", блажени господару Симеуне! Ево се већ спреа твој одлазак међу праведне. Већ сам слушао како си благословио наследнике своје, али дај им и сада свој последњи благослов". -И он подигавши руке поче са сузама говорити:"Тројице света, Боже наш, славим Те и благословим Те, и молим Те! Ево дајем наследницама војим и трећи благослов (први је дао предајући владу, а други при поласку из Ота бине). Господе сведржитељу, сачувј их и утврди у држави у којој сам владао И помоћ пресвете Богородице, и моја молитва, иако грешна, нека је с њима отсада и до века! А дајем им опет пређашњу заповест: да се љубе; а који од њих отступи од онага што сам им одредио, гнев Божји нека сатре њега и потомство његово!" -А ја на то све рекох: "Амин!"
Дванаестога дана тога месеца рече ми: "Чедо моје, донеси ми Пресвету Богородицу (икону), јер сам се заветовао да пред њом ипустим дух свој". И ја учиних тако.-И кад би увече, рече ми: "Чедо моје, учини ми љубав: обуци ме у расу коју имам за мј погреб, и удеси ме сасвим као калуђера, онако како ћу и у гробу лежати; и прости рогозину на земљу, па ме положи на њу; и стави ми камен под главу, да тако лежим док ме Господ не узме". -И ја све то послушах, и сви то гледасмо и плакасмо.
Заиста, чудно беше погледати како онај, од кога се некад бојаху и трептаху на све стране, лежи као неки туђинац, сиромах, расом обавијен, на рогозини, а камен му под главом, и свима се клања и умиљава и од свих моли опроштај!-Кад ноћ дође, опростише се с њим и благословише сви калуђери и отидоше у ћелије, да службе служе и да се мало одморе. А ја и један сештеник остадосмо и бисмо ко њега сву ноћ.
Кад би поноћ, утиша се блажени старац и не узе говорити ми више ни речи. А кад би време јутрењи и кад се поче појање црквено, одмах се засветли лице блаженом стрцу, и, подигавшик небу, рече: "Хвалите Бога, у светињи његовој, хвалите Га на граду силе Његове".-А ја му рекох: "Оче, кога видиш, кад тако говориш?"-А он, погледавши ме, рече ми:"Хвалите Га прма силама његовим, хвалите Га по премногом личију Његовом". И то рекавши, исписти свој пребожанствени дух, усну у Господу. А ја падох на лице његово и плаках горко и дуго. И кад устадох, захвалих Богу што видех овакав крај овога човека".
Доцније Сава пренесе његово тело у манастир Студеницу.
Немања је био храбар, мудар и добар. Својим радом на стварању српске државе, он се истиче изнад свих ранијих српских владара. Уредо је државу и проширио и извојевао независност од Грчке. Раздвојене српске државице је присајединио и присилио на заједнички живот. Он је ударио темељ снажној српској држави којом су успшно владали двеста година његови потомци. Помоћу свога сна Саве учврстио је православље; ал је помагао и католичку веру, јер је у западним крајевима његове државе било и католика.
Подигао је многе манастире и цркве; Православна Црква прогласилага за светитеља; празнује се под именом Симеун Миротоциви.

среда, 16. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ БОДИН ( 1081-1101 )


После смрти караља Михаила, настаде борба о ресто. За то време се од Зете одвојила Рашка и Босна. Најзад Бодин савлада противнике и ступи на престо свог оца Михаила. Он беше храбар војсковођа и мудар владар, а прилике су у земљи такве биле да без чврсте руке и мудрог владара, као што Бодн беше, држава не би могла опстати.
Бодин је у почетку одржвао добре односе са Византијом. Али кад она ослаби, нападне је и поче јој освајати земље. Затим покори Рашку и Босну и придружи их својој дежави. После тога се окрене на југ и почне заузимати грчке земље и упадати у плодну Метохију и на Косову Поље. Грчка беше слаба, те му се није могла одупрети. То је омогућило Бодина да ослободи и уједни скоро сва српска племена.
Бодинова је престоница била у Скадру на реци Бојани.

Скадар је тада био веома леп и богат град те и песма о њему вели:
''Кад погледаш брду изнад града,
''Све порасле смокве и маслине,
''И још они гроздни виногради;
''Кад погледаш стрмо испод граа,
''Ал` узрасла пшеница бјелица,
''Кроз њу тече зелена Бојана,
''По њој плива риба сваојак''.
Тамо је Бодин живео и радио на добру своје државе; тамо је и умро (1101 ).

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ МИХАИЛО ( 1051-1081 )


Војислав јенаследио син Михајло, који се одмах измирио с грчким царем и прузнао му врховну власт. Он је то учинио само да би био миран са његове стране. Али кад му наша племена у Подунављу, Повардарју и Подримљу затражише помоћ, да се ослободе грчке власти, Михаило им посла војку, па и свога сина Бодина. Устаници радосно приме Бодина, прогласе га за вођа и одмах нападну ипобеде Грке код Призрена.
Потом поделише војску. Бодин с једном војском отиде у Поморавље, а с другом отиде његов војвода Петрило на југ. Бодин је имао успеха, те ослободи Поморавље. И Петрило је у почетку напредовао.Освојио је Скопље и Повардарје, па, заневши се ратним успесима, отиде далеко на југ, у Грчку. Грци га наадну код Костура и тамо му страховито потуку војску, да се једва сам спсао.
Чим Бодин сазнаде за Петрилов пораз, упути се најуг, да би Грцима спречио продирање. Али Грц разбију и његову војску, на Косову Пољу, а њега зарбе и одведу у ропство, у Малу Азију. Бодин је неолико година таммновао, док најзад не успе д севрати у Зету.
Како Грчка није могла, због немира у земљи, да нападне Михаила, он се обрати папи Гргуру седмом да га призна за краља и да призна независност цркве. Гргур то одмах прихвати и посла му краљевске знаке, те тако постаде Прва Српска Краљевина (1077 ). Основанаи Дукљанска Архиепископија, са седиштем у Бару.
Отада је наш народ у Зети имао самосталну црковну управу, и није више била под сплитском архибискупијом.


СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВОЈИСЛАВ ( 1034-1050 )


У Грчкој настадоше велики немири после смрти цара Василија Другог. Тада је у Зети с Требоњом владао кнез Војислав. Он је у почетку признавао грчку власт. У т време се побуне против грчке управе Срби у околини Драча, па амоле Војислава за помоћ.
Војислав им посла пмоћ; одрече покорност Грцима и стави се на чело устнка.
Али грчка војска побди устанике, а Војислава ухвате и пошаљу у Цариград, где га баце у тамницу.
Војислав искористи понвне нереде у Грчкј, спасе се тамнице и дође у Зету. Диже нов устанак и ослободи Зету и Требиње од грчке власти. Баш тада бура разбије и избаци с мора на његову обалу једнугрчку лађу, на којој је било много злата. Војислав заплени злато и не хтеде га вратити Грцима. Стога грчки цар нареди своме драчкм војоди, те овај нападне Војислава. Но Војислав га победи.
Доцније грчки цар позва у помоћ владаре, који су признали његову власт-хумскога кнеза, босанског бана и великог рашког жупана, да помогну дачком војводи, па да заједнички нападну Војислава. Ови пристану и своју војску повере хумском кнезу Људтовиду.
Војислав домами најпре грчкувојску у Зетске кланце и тамо је код града Бара страховито потуче (1042 ). Победа код Бара је једна од највећих победа у историји нашгнарода. Том победом био је наш народ у Зети ослобођен од грчке власти.
Потом његов син Гојислав пође у сусрет Љутовиту. Да се не би проливала браска крв, он му посла неке од заробљених Грка и позва га на измирење. Иако је од заробљених Грка сазнао да је грчка војска разбијена. Љутовид не хтеде примити измирење, већ поручи Гојиславу да му са двојицом свјих војника изиђе на двобој.
Гојислав ј и то више волео, него да сав народ гине. Стога прихвати позив.
'''Двобој је одржан на пољу клобучком.
Љутовид се с двојицом својих војника сусрете са Гојиславом и са двојицом његових пратилаца.
Кад стадоше један према другим, Гојислав позва Љутовда да наусти неправено заузете земље, а Љутовид место одговора трже мач.
То учиннише и други. Коње ободоше, и оба се стране устремише. Љутовид је био јунак без поговора, али га изненади поуздано ударање младог Гојислава. Тр пута се сукобише, и опет ратавише. Кад Љутовид полете четврти пут, коњ му се окрете тако да мудесна страна остаде незаштићена. Њу нађе тешки палош Гојислављеева војника Удовића, и-Љутовид остаде без деснице. Заљуља се у седишту, коњ га одбаци, и он тресну на земљу. Све то би у тренутку. Пратиоци Љутовидови окретоше коње и почеше бежати. То учини и сва његова војска.
Удовић им викну:-бежите, куавице! Не остављајте свога господара!- И то су Срби; не беже они што их страх од мача нашег, већ што виде да њихов господар није радио по Божијем закону!-Објасни Гојислав.''
После овога: Босна, Хум и Рашка, збаце грчку власт и придружесе Војиславу, који освоји и неке грчке земље јужно од Скадра, до реке Војуше, те створе снажну и независну државу.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВЛАДИМИР (+ 1016 )

После Часлављеве смрти, Византија нагло ојача, за владе цара Јована Цимиска, и покори скоро све наше области на Балканском Полуу, па и целу Бугарску. Смањена Србија је опет названа именом Рашка. Али после Цимускове смрти (976) настадоше велики немири у Византији. То искористе нека наша јужнаплемена дигну устанак против Грка. Син кнеза Николе, Самуило, кији управљаше словенским племенима око Охридског и Преспанског Језера, постаде вођ устаника. Њему се придруже и сва наша племена у Повардарју и Поморављу. Самуило потуче грчку вјску, па овоји и велики део Бугарске. Потом се крене с великом војском у наше западне области. Намеравао је да све те области споји у једну моћну словенску државу. Он напре покори драчку област, па удари на Зету, где је владао кнез Владимир.

Кад Владимир виде да се не може одбранити, предаде се Самуилу, а овај га посла, где га бацише у тамницу.

Самуило затим покор и Требиње, Хум, Неретву, Босну, Рашку, Срем и све земље до Дунава, те основа прву Словенску Царевину.

Али је добро видео да ће тешко одржати толику државу, ако не покуша поверљивију сарадњу с покореним словенским племенима. Стога настаде да се измири с њим.

Кнеза Владимира ослободи тамнице, врати му Зету на управу и даде му кћер Косару за жену.

После Самоилове смрти, дође на престо син му Радомир. Њега уби брат од стрица Владислав и завлада престлом.

Одмах Владислав позва к себи Владимира. Владимирова жена је наслућивала зло, па рече Владимиру: ''Немој ичи, господару, да ти се што не деси, као и брату мом, него пошаљи мене, да идем, да видм и чујем како је. Ако хоће да меупропасти, нек ме упропасти; ти пропасти нећеш.'' И она отиде Владиславу. Овај је, претварајући се, срдачно дочека, по опетпосла посланике Владимиру и златан крст, да дође на веру к њему.

Владимир му поручи по посланицима:''Знамо да Господ наш Исус Христос није распет на златном, него на дрвеном крсту. Ако јетвоја вера права, пошаљи ми дрвени крст и по духовницима, и онда ћу доћи.'''

Владислав му тада посла дрвени крст по калуђерима, и Владимир отде к њему.

Ма да је Владислав спремио заседе, да још у путу убију кнеза Владимира, овај срећно приспе у Преспу и одмах оде у цркву да се помоли Богу.

Кад Владислав за то сазнаде, разљути се и посла оружане војнике да убију Владимира.

Војници га опколише док је још био у цркви.

Кнез Владимир, држећи дрвени крст у руци, окрете се калуђерима и рече:''Шта је ово, што сте ме овако преварили?'' па настави:''Молите се за мене Господу! а овај часни крст нека ми заједно с вама буд сведок да гинем ни крив ни дужан.''

Потомзиђе из цркве, и војници му пред црквеним вратима отсекоше главу.

Мошти Владимирове налазе се у манастиру светог Јована код Елбасана.

''Онамо, где се '' свети Јован''

''Покаже гордо, у самоћи,

''Пренеше оци-калуђери

''Владимирове свете мошти,

''Да онде, вечно, дане трају

''У изабраном дивном крају.''

''И крин, и ловор, и босиљак,

''На томе светом месту ничу;

''И слепи, кљасти и невољни

''Из целог света ту се стичу,

'' И сви од Свеца помоћ траже,

''И свима свети Краљ .''

''А Српска Црква пали тамњан

''Драгом Свецу из давнине,

''Том најстаријем пиониру

''Херојске српске беличине;

''И, као доказ поште своје,

''Владимирову Службу'' поје.

Српска Црква је прогласила Владимира за светитеља, и као светитеља га поштују и Срби и Грци и Арнаути.

уторак, 15. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

Кнез Часлав ( 931-960 )

Часлав је своју младост провео у Бугарској, као изгнаник. Он је видео како Бугари заклетвом и преваром заузеше Рашку, и како су заклетвомдомамиле српске жупане, тобож да приме њега за владара, па погазили заклетву и оковане их послали у ропство, у Бугарску. Стога је Бугаре мрзео и гледао је да спасе свој народ од њих.

Прилика му се ускоро дала кад у Бугарској настадоше немири. Он улучи згодан тренутак, те са четри друга побегне и дође у Рашку. У Рашкој је права пустош била. Народ се разбежао од бугарске управе. Што је остало, било је осиромашило и утучено. Часлав одмах прикупи око педесет храбрих другова, и пођу по земљи да дижу народ на устанак. Кад то сазнадоше, вратише се и сви избегли Срби и почеше дивовску бору за своју слободу, те за кратко време ослободише загорске Србе од бугарске власти.

Да би био сигуранији, Часлав се спријатељи с Грцима и признаде им врховну власт. Невоља отвара очо и зближава људе, те се и многи српски великаши, пред заједничком опасношћу, прибише уз Часлава и искрено се борише против заједничког непријатеља. Тако Часлав успе да створи снажну државу-Србију. Није залуду речено: ''Слога држи земљу и градове.''

Поред неких племена у Загорју, признадоше Часлављеву власт и приморске области: Зета, Требиње, Хум, Неретва, па и нека острва на Јадранском Мору.

Мађари су тада често упадали у српске земље и пљачкали. Часлав их нападне, победи и пребаци преко Саве, али и сам нађе смрт у њеним таласима (960)

понедељак, 14. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

ВЕЛИКИ ЖУПАН ЗАХАРИЈА (920-924)

Мутимира је на српском престолу неследио његов најстарији син, Прибисав (око 891). Но, тада настадоше велике борбе о престо. Грци и Бугари су те борбе распиривали и потпомагали, старајући се да у нашим земљама, а нарочито у Рашкој, владају њихове присталице.
У томе борбеном вртлогу истакао се Мутимиров синовац Петар Гојниковић (892-917). Он је здружио многе српске земље, све до Јадранског Мора. Бугарима се није свиђало снажење Србије. Стога пођу против Петра. Али га нису смели напасти, већ га преваром домаме, окују и пошаљу у Бугарској. Тамо је умро у тамници.
На српски престо Бугари доведоше Петровог сродника, Пала Бранковића (917-920). Он не хтеде признати бугарску власт, те га ови свргну, а на престо доведу Захарија Прибисављевића, синовца Павлова.
Велики жупан Захарија, који је помоћу Бугара дошао на престо, најзад увиде да је ѕа Србе корисније византијско (грчко) пријатељство, него Бугарско. Стога напусти Бугаре и приђе Византији. Бугари га за то нападну, али им он жестоко потуче војску.
Онда Бугари прибегну лукавству. Опет пођу с војском против Захарија, али сада поведу његова рођака Часлава Клонимировића, који је дотле живео у Бугарској.
Србима пориче да не иду на њих, већ само хоће да казне Захарију, а на престо воде опет Србина, Часлава.
Срби им повероваше, па и не даваху отпора, те Бугари лако покоре целу Захаријеву државу. Захарија тада побеже у Хрватску.
Али, Бугари не одржаше реч, већ опљачкаше земљу, много народа погубише, а велики број одведоше у ропство, па и Часлава. У земљи завлада пустош, глад и болештине. Бугари страховито мучаше Србе, те су многи, да би сачували живот, морали бежати у Грчку, Хрватску и Приморје.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ


КНЕЗ МУТИМИР ( 862-891 )
После смрти српског кнеза Властимира, дођоше на престо три његова сина: Мутимир, Стројимир и Гојник. У почетку су заједно владали. Тада је у Бугарској владао кнез Борис (853-888), син Пресјамов. Борис беше киван на Србе због очева пораза. Стога скупи велику војску и удари на Србију. Али Срби опет страховито разбију и победе Бугаре. Заробе Борисова сина, много велиликаша (бољара) и војника. Борис замоли за мир. Измире се, и Мутимир му ослободи сина и заробљене великаше, па заповеди те их Срби свечано испратише до бугарске границе. У знак захвалности, Борис на растанку богато обдари Мутимирове синове. После тога Мутимир виде да је корисније кад је само један владар, а не једна земља са три господара. Стога протера браћу, заузме њихове земље, и сам завлада. Он је први у нас завео обичај: да у држави влада један владар. Мутимир је много помагао ширење и утврђивање Хришћанства међу Србима.
Словенци су први примили Хришћанство од Немаца, око 760 годи; Хрвати су примили од Франака око 800 године и најзад Срби од Грка око 880 године за владавине (жупана) Мутимира.

недеља, 13. септембар 2009.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВЛАСТИМИР ( 835-850 )

Од српских племена, у почетку се највише истакоше бистри и кршни горашци који су били насељени око горњег тока река: Дрине, Босне, Неретве, Пиве, Таре и Лиме. Иако су признавали византијску врховну власт, они су имали скоро самосталнуунутрашњу управу. Од владара ових племена истиче се Присигојев син, кнез Властимир.

У то време Византија, ратујући с Бугарима, ослаби, те Властимир диже устанак, протера из земље грчке чиновнике, и оснива прву српску државу. Та држава је названа Рашка, по граду Расу који се налазио близу данашњег Новог Пазара, а Срби се прозваше Рашани.

Кад Бугари покорише нека незнатна српска племена, доћоше и до граница Властимирове државе.

Тада бугарски кан (кнез) Пресјам посла Властимиру посланике који му рекоше: ''Чуј, светли кнеже! Мир ти доносимо, ако послушаш разло. Кан Пресјан нас посла, да нас пустиш да отсада јездимо преко твоје земље у земљу нашу преко Саве и Дунава; да јездимо мирно, као добар сусед што пролази баштом свог суседа. А не пустиш ли нас, да као добри суседи пролазимо, напашћемо те као душмана, па каогосподари за векове настанићемо се у земљи твојој. Тренутан пролазак добрих пријатеља, или вечан боравак окрутна господара-бирај, кнеже!''

Властимир им одговори: ''Овако реците господару вашем поздрав од мене, великога жупана Властимира. Ако је далеко земља она, што је њему за то? Што тражи пролаз кроз моју земљу? Ако је двапут даље пут око моје земље, него кроз моју земљу, и коњиц бугарски има двапут више ногу, него човек; нека узјашу Бугари коње, па ће брже стићи, иако сртанпутицом; а не дам им кроз моју земљу, док ме Божје цунце греје. Или, зар не зна Пресјам словенску реч: тешко земљи куда војска прође! -Не дам му, дакле, пролаза кроз државу и народ мој!...А што ми прети оружјем, и што вели, да ће отмицом узети пода се земљу кроз коју не дам да прође, кажите му да му се претње не бојим. Сложан је народ мој. Расковаћемо раонике и коваћемо од њих стреле и мачеве о дочекаћемо га. Ово му поздрав од мене!''

Потом Бугари нападну Властимира.

Три године су ударали, али се најзад скрхаше о челична прса српских гороштака.

Пошто оставише велики број жртава, у невољи, склопише мир. А Властимир у миру лепо уреди државу.







недеља, 30. август 2009.

Р У Д А Р И

С И Р Е Н А

Студен је и цича. Прамење у бесном
гневу север веје, немилосно баца.
Замрзнутом стазом тешо ступа, гац,
преморена нога... Озарен чудесаном

светлошћу латерне, напаћен хрли
данимице рудар на посао трудан.
Са фабрике већ сирена кроз крт, студен
и замагљен ваздух цичи и ко грли

раднике. Буди, зове,а,пишти:
отпочиње смртонсни посо мучан.
И опет дан рудару се пружа жучан...

И док бодре душу, које увек тишти
напор, брига, сумор, кроз копрену црне
зимскеноћи грабе,...ноћ лагно трне.

Бор, 1919.

О К Н О

Зором када звезде јасне,
ко кандила, гасну, трну,
с латернама хрле, грну
радениници окну. Часне

нагоне их жеље срца.
Стена крили место неба.
За комадић суха хлеба,
мру животи...Пуца, крца

царски камен, док му руке,
коштуњаве и жуљаве,
злато ваде...А кад хуке

рада стану, пашни људи
гмижу. Срж им понор студи;
зној крвав им снагу плени.

Напором су саломљени.

Бор, 1919.


РУДАРЕВА МОЛИВА

Моја је Вера миш`це моја снага,
и Нада,-меем што ми боле блажи,
-удар по тврдој минералној стени;
а Борба,-што ме крепи, држи, снажи,
-Молитва, што ме увек штии, плени.
Моја је Вера миш`це моје снаге!...

Моја је Љубав рад и нар мучан,
и зој кравим што ми капа с лица,
и мрачан поно, где слепаћи вију,
и, за живота, мемљива гробница;
јецај и уздах оних који рију.
Моја је Љубав рад и напор мучан!...

Моја је Срећа светлост Божјег дана.
Дани су моји без сунца и сјаја,
а ноћи празно беспуће и тама,
где влада сумор безнаднога краја,
где лута душа, и где с кост слама...
Моја је Срећа светлост Божјег дана!....

Бор, 1919.


Еј, КРЧМАРУ!...

Еј,крчмару, вина амо,
нек се проспе сјај рубина!
ти, свирче, брже само,
нек запева виолина!
Наши часи насмејани
трају кратко;
нек су вином окупани,
пит` је слатко...

Ти, црце цроока,
несташнице, ходи амо,
у зарљај свога момка,
ситан танац да грамо !
У бесељу и у песми
ноћ нек мине;
иживајмо сјај дражесни
после тмине...

Вијрасти песмгласи
нек затрепте среће звуком;
буре страсти,ко таласи,
нек зацикте силним хуком.
Песма, игра, вно, жена
-нек се живи!..
У цик зоре чека стења
Дах мемљиви...

Еј, крчару, пуно буре
докотрљај сред каване!...
Заиграјте, хитре цуре;
свирче, свирај док не свае!...
А кад бледа зора лине
струне рспи;
бехаром на туге, тмине,
бедн заспи!...

Бор, 1919.


Е П И Л О Г

Наран иним цветом мирисним и бледим,
и зрацима суца; месечином меком,
окитићу сету, у свету алеком,
ко мртвачки ковчег босиоком свеим.

Сахранићу псме љубави и бола
под мочарну хумку. И Мира ће дрво,
поносита палма, изникнути прво;
затим бршљан густи и танка топола.

И ко страшан пожар што прождире шуме,
и ко бесан оркан што све зате, ништи,
бурне песме моје лежаће у пишти,
ледене и неме, сред животне глуме.

И љуав ћу своју, и тиху и страсну,
сахранити с њима...Н кад преко тога
залепрша гроба лахор даха твога,
уздрхтаће скупа у арију красну

и присниће,-песме, бол и љубав,-јасну
мелодију Зоре и младалачко доба...
И пренуће намах иу мемљива гроба,
да вечно живе, нигда да не згасну...

Бор, 1919.
С Е Ћ А Њ Е

Заспало је море плавкасто, прозрачно.
Чун мален плови; несташно и глатко
површину реже... Уз клицање слатко,
бродили смо тада. Свуд је било мирно.

Као лабуд, чунић клизи, нише;
а вечерња румен злати кое твоје.
Пожудним очима зборисм обоје.
Не желесмо, срећни, ништа, ништа више.

Док дн шуме пурпур царски краси,
и док трудан исток дремо јеу хладу,
ја те врео стискох и загрлих младу

и пољубих страсно...И ако нам власи
сад попало иње, моја душа често
Сан Млаости снива и њен виђа престо.

Крф, 1916.


ПИТЛА СИ МЕ..

Питала си ме погледом, Дивна,
што роне сузе грке и сјане
с очију мојих, док свуда бујне
цветају дражи,и блиста гривна

на руци твојој... Славуји песме
расипљу ширм; звездице сјајем
Господа славе. Плачем за мајем,
за нашим мајем... И наше чесме

усахну врло. есен је тмурна
већ дошла близу; Бршљан и смреку

око нас гледам... И док свуд бура
арија звони, студна и крта
слединам јесен рајски цвет врта.

Бор, 1919.


Н И Р В А Н А

Ко што лист сухи, отргнут бесни,
вихора мразем, хрли и лута
незнано куда, и растргнута
песничка душа, у свет чудесни

маштања, снова, лети и блуди...
Песмом славуја, шапатом ружа
трепетом росе, шири се, пружа
чаробним светом бајки; и жуди...

И крај је исти.. Имирис цвета,
и пој славуја, и драж чезнућа,
и живот трошни,'све у беспућа

Нирване срне. И свуд нас срета
варљива Нада... Дан с даном тоне,
а сузе бола бујицом роне.

Бор, 1919.


ПРИЈАТЕЉИЦИ

Црнина и гст вео,скривају дражи твоје.
Но, ја их видим,ћутим, госпђо љупка, лепа;
очима црм згараш болесно рц моје,
и бол дражени чараш, бол што ми душу цпа.

Песма ми твоја, сетом, каѕзује љубав јасно
и живот палих Нада. Ко моја лира плаче
дрхтава песма чежње кроз мајсу ноћ. Но, касно
прозрех душу ти меку. Бол твој ме болом таче.

Чуј,како ветар лишћем суморно блуди, хуји;
чуј, заблудла душа вапајем кроз мрак јечи!
Вај, живот не постоји; све је звук тупих речи;
злокобне птице видим;'замреше сви славуји.

Воден, 1918.

понедељак, 30. март 2009.

НА ЖАЛУ

Залази сунце. На жалу влажном
усамљен стојим. Мирно је море ;
таласи чуте... Само заоре
галеби каткад, у хору снажном,

дрхтаву песму. И ко да самном,
заједно плачу, трпе на води
оаци сури. Чун тихо броди ;
а румен сунца умире замном.

Целивом задњим целива хриди
и скромно злати, ко да се стиди,
планинску голет. Шакали мали,

јазивим гласом, по кршу скиче...
Док сунце сјајем последњим пали
заспало море и слатке приче

умрлих Нада, ноћ млака пада...

Г. Ипсопс, 1916.

ПЕСМЕ ЧЕЗНУЋА

МОЈЕ СРЦЕ

Болесно је срце моје.
''Проширено'', лекар вели,
''треба живот задњи цели
''миро живет`'', рецепт то је.

Но како ће срце моје
мировати у том свету ;
не гледати тоалету
дивних цура, које стоје,

смешкају се и пркосе ;
лепшим миром него зумбул,
слађим појем него булбул!
Расплетене бујне косе

чарају ме...Срце стреми
к њима срасно. И умреће
срце болно ; сагореће
жаром страсти...О, улеми,

моли те се!...Једра недра
и румена сочна уста,
застру га, као пуста
олујина бела једра.

И дваока, ко два сунца,
жарка, сјајна и дубока,
сажижу га за трен ока,
и уздижу до врхунца.

Од постања страдања, гори
моје слабо срце тако ;
дању, ноћу ја сам лако,
чежња ће га да сагори.

-----------------------
-----------------------
-----------------------

Шумиле су младе иве ;
ресио је свитац еиве....
Јадно срце, очи клете,
ти сагоре.---збогом свете!...

Бор, 1919.
Е Л Е Г И Ј А
Све јепрошло што ми се милило,
мојих дана приспело је вече,
чини ми се у сну ми се свило,-
сан је био,-ал` и сан протече!...
Јакић.

Увело је мило моје цвеће ;
а како је негда свеже било !
Мој ђурђевак више процват` неће ;-
цве је прошло, што ми се милило.

Румен сунца закриљена давно ;
за животом бившим болме пече.
Неста сјаја, свуд је сада тавно ;-
мојих дана приспело је вече.

Живео см животпрепун жуди,
младости је трептало ми било.
Но сад, згасн`о поглед лута, блуди ;-
чини ми се у сну ми се снило.

Штаје живот?!...Сан и ништа више ;
сан што боли, узбуђује, пече,
заварава тихо и све тише.-
Сан је био,-ал и сан протече.

Острво Видо, 1916.
РАТНО СИРОЧЕ

''Чико, ја сам гладан, дај ми парче хлеба ;
''мајка ми је бона, ватрице јој треба,
''а сестра ми страда, пропада од рада.

''Отац нам је пао у крвавом боју,
''бранећ` ота бину и част рода свога,
''Смилуј се, богати чико, ради Бога,
''и помози : јадну мајку, сестру моју !''

Тако цвили дете убого и бедно,
док северац брије, бије га нештедно,
и пахуље влажне пецају ко снажне

осине жаоке...Мрзне слабо чед.
Сузе теку саме, ал` не косну срца
ратног богаташа. Јеца мали, грца,
а лишце му, свело, светитељски бледо.

''Вуци се одаве, безобразни скоте !
''Не даш ми на миру и да сред красоте
''црна вина пијем и печења ијем.

''Шта је мени стало што ти мати пати,
''што ти сестра цвили, под бременом чили ;
''моји сви су добро, сви се утовили ;
''а за смрт твог оца нећу ништа дати.

''Ја сам препун злата и богатства многа
''и не желим славе, части оца твога ;
''сви помрите стога, не знам ја за Бога !

''Новац Бог је мени, и трбух претилан.
''Нек се славом ките, који живот неће,
''нек се трњем боду ; ја ћу брати цвеће
''и са златом бићу : моћан, јак и силан.

''Вуци се одавде, безобзирни коте !...''
А плашљивом чеду уздах бола с` оте,
и посрну, слабо, и зајеца: '''Бабо !...

''Где си, јадни бабо, да видиш хјену,
''што на себе дрско узе лик човека !
''Часно ти си пао, но твоји довека
''руваће се, кршит` о студену стену...''

*

О, ви прави људи, којих много није,
приберите јадне, нек их топло грије
нашаљубав чиста, попут вере Христа !...

А зверове грозне, са ликом човека,
жигошите јавно !... И прегните с места:
дајте сирочади у свом срцу места !...
Вашу помоћ многи пострадали чека.

Бор, 1918.
БОГОВИ СТАРИ ! ...

Богови стари, сећам Вас се често,
и двора царских где Бах нектар лије ;
топлоту ћутим што нас озго грије
и Олимп виђам, Ваш божански престо !

Палада ратна оштро стеже копље
и гордо стреми у ратном оделу.
Запленила је моју земљу целу,
и браћа моја падају ко снопље.

Код Вас је живот ; код нас помор влада.
Ареј, бог рата, на нас огањ баца.
Нептун даје, врхом трозубаца,
да стиша буру !... Човечанство страда !...

Битољ, 1918.
НИ РЕЧИ ВИШЕ !...

Ни речи више !... Умукни злобо,
скрхана кад си, за милост молиш !
Авети мрачна, ти ропство волиш,
демоне подли, срамна ругобо !...

Ни речи више !... Доста је било
твоја пира, невне крви ;
божанска Правда када те мрви,
јецаш и ридаш, о, племе гнило !...

Ни рече више !... У дивљем плесу,
згаришта, хумке, сјала ти си
и на будућност мислила ниси,
стварала кад си костура лесу !...

Ни речи више !... Сузе нејачи
угушиће те, безбожна клико,
а народ српски, патњи се свико,
нигда не плаче, - и ти не плачи !...

Ни речи више !... Хијено мрска,
јагњечу кожу на се би хтела,
но познала те Европа цела
твоја дела гнусна и дрска !...

Ни речи више !... За нејч нашу
немаде суза, душе, ни срца ;
пирујућ` ти си, док земља грца,
пружала робљу отвара чаша !...

Ни речи више!... Тробојка света
Слободе српске развија крила ;
враћа се војска храбра и чила.
Пакосна, умри, нацијо клета !...

Добр Поље, 1918.
ТУЖАН ГЛАС И ПЛАМ ОСВЕТЕ
+Војиславу Кордићу, ђаку.

Син из ропства оцу пише:
''Није теби лако сада,
''вај, не тужи, добри тата,
''твој син, а мој мили бата
''преминуо је изненада.

''Пада ле су студнекише ;
''ветар тужну песму ј` пево.
''На самрти, Воја мали,
''док смо горко сви плакали,
''о теби је, оче, снево.

'''Патио је грозно јадан,
''наш анђелак, за живота.
''Сјаја среће не познаде,
''само бол и тешке јаде.
''Скрхала га зла тегота.

''Жељан оца, сунца, гладан,
''винуо се у рај мали.
''Погребен је без кољива
''наш Војислав, жеља жива;
'''сузом смо га окупали...''

*

Тужно писмо отац чита ;
верну пушку већма стеже.
У ров леже, завет даде :
скинут` с рода грке јаде.
Воштницу малу жеже.

Цикну пушка убојита,
страхотна се битка заче.
Стреља отац, свети сина,
и сатире душманина ;
гневно срце бије јаче.

Паде леса безбожника.
Отац поздрав пушком пише,
отпоздравља сина свога :
''Тешимо се, има Бога,
''гнусна злоба већ издише !...

''Занемеће срамна клика ;
''смириће се свете ксти ;
''заблистаће сунце гордо.
-'''Срушићеш се мрска хордо,
-''препући ћеш, о пакости !...

''Затрептаће срца чедна
''напаћеног нашег рода ;
''и настаће нова ера,
''родиће се права вера,
''блиснуће кроз мрак Слобода !''

*

Појави се зубља једна ;
посиже се магла зрачна
и разли се у висине.
Слике дивне Ота бине,
намах засја лица мрачна.

И роди се звезда сјајна,
те поведе храбре чете,
напаће у туђини.
У загрљај Ота бини,
ко змајеви, људи лете.

Заори се песма бајна,
и чежњива песма света.
Бели Оро већ узлеће,
Часно дому свом се креће
стег, сред српских бајонета.

Вертекоп, 1918.
СКАЖИ МИ ГОСПОДИ !

Трошан бродић буром броди.
Да л` ће свладат` плахе бале,
да л` ће стићи до обале,
-скажи, скажи ми, Господи !...

Хоће л` Правда да се роди
из просуте крви мора,
хоће л` блиснут` нам зора,
-скажи, скажи ми, Господи !...

Земља света зове: ''Ходи !''
Трепте гласи из даљине.
Хоћу л` видет` Ота бине,
-скажи, скажи ми, Господи !...

Вертекоп, 1918.

недеља, 8. март 2009.


1912-1918

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву;
твоје кршно тело прошаране ране,
витеже без страха, порока и мане!...

Гледао сам те чила, летиш као соко,
до неба уздижеш свети стег високо;
победничко око сјакти пуно сјаја.
Срећан ти си био сред свог завичаја,
-Домовина твоја беше слика раја.
Блистала ти круна на божанској глави,
а рубини дивни, као цвет крвави,
трептаху светлошћу пролетњега сунца.
Но ти скроман оста у дивовској слави
херојских подвига и светлог врхунца.
Пролеће је рајски, око тебе млада,
расипало мирис: ружа, зеленкада !
Ти не диже главу холо, поносно,
већ ко смирен ратар браше класје вито.
Живео си скромно своје царске дане,
витеже без страха, порока и мане ! ...

*

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву;
твоје кршно тело прошаране ране,
витеше без страха, порока и мане ! ...

Подиже се клика немилосна, пуста ;
демон, син паклени, рашчељусти уста
и насрну на те-изненада, дрско...
Ти за тренут један збриса дело мрско,
и продужи мирно своје срећне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Но сав пако скочи: пет демонских цара
отеше ти груду, пет страшних варвара...
У туђину оде таворити дане;
шарале ти тело смртоносне ране,
витеже без страха, порока и мане !...

Гледо сам те, болно, огрезла у крви,
где се ломиш ;-ал` остаде први :
твоја пропаст сјајна ужасну тиране;
сносио си гордо мучне, стравне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Носио си дично тежак крст Распећа
пет црних година, пет мрачних пролећа;
-а твоју ће пропаст славити столећа
покољења нових, певат` страсне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

У страховитној борби и осветном гневу,
блистао је понос у твог мача севу,
и животна Нада видала ти ране.
Доживећеш опет своје силне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Пет година прође ешкога очаја.
Но патњама твојим биће скоро краја;
истрајност и скромност цео свет осваја.
Човечанство сад те слави на све стране,
витеже без страха, порока и мане !...

*

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву.
Твоје кршно тело прошараше ране,
витеже без страха, порока и мане !...

Петелин, 1918.


недеља, 1. март 2009.

Кајмак-Чалан
З А В Е Т *

Ваше чисте душе небо и рај љубе;

Кајмакчалан гордо кршна грли тела...

Ваш спомен у нама и света капела,

Објавиће свету, кроз анђелске трубе,

Заве живе браће,-Вама, браћо части:

-Ил` Васосветити, ил` свићемо пасти!


За идеју Правде, часно Ви сте пали

узвишени дивни, уз јек српске трубе!...

Почивајте мирно, све сте роду дали,

Ваше чисе душе, небо и рај љубе!


По мркоме кршу, по долини јада,

погребени Ви сте скромно, без опела.

Но, гробови светли не требају када,

-Кајмакчалан гордо кршна грли тела!


У страхотној борби, озарена лиа

кропили сте земљу; крв се лила врела,

Ал` живеће вечно: Ваша дивна слика,

Ваш спомен у нама, и света капела!...


Освета се спрема...Већ топови тутње...

У пакленом огњу, душмани се губе.

Сјај победе Срби-разорење слутње,

-објавиће свету кроз анђелске трубе...


Животи ће пасти за освету дичну,

са препуно воље и ватрене страсти...

Крвв кад ће бити-кроз хуку челичну

-Завет живе браће,-Вама, браћо части!...


Силна бура биће, и напори тешки;

крв ће реком тећи; бујица ће расти...

И престати неће мучан бој витешки:

-,,Ил` Вас осветити, ил` сви ћемо пасти!...


Кајмак-Чалан, 1918.

__________

*) Јунацима славно палим на Кајмакчалану, поводом

подизања спомен-капеле.



петак, 20. фебруар 2009.

Ч Е К А Њ Е

Ч Е К А Њ Е


Хучна река, хучно тече,
Ваља дрва и камењљ,
Бучи, дере и пенуши,
Све пред собом ломи, руши;
Јечи гора, пуца стењњ.


Земљу скрило тужно беће;
Небо мрачно, тама густа.
Нигде ѕвука сем јаука
Угњетених, и сем хука;
-стравом хучи река пуста.


И север се мразни диже,
Те косити редом стаде
Из градина цвеће нежно.
Вај, зар беше неизбежно
Потргати цветке младе?!...


Тешка мора свуда стиже,
И покрши љупко цвеће,
И разори све градине.
Неста цветне Ота бине;
Замре славно премалеће.


Пустошна се јесен свила
Над Србијом, јесен рана,
И опусти народ цео,
Свуд разастре смртни вео;
Смех изумре крај усана.


Замукла је песма мила,
Њу је туга заменила,
Тешка туга робовања.
Мртав живот; неста сања.
Бол и очај, шире крила.

*

Хучна река, хучно тече.
Пет кринова мирисави`,
Пет синова млади`, дични`,
Пет пушака све челични`,
Пет јунака свежи`, здрави`,
Кад је задње досло вече,
Поздравишемајку своју,
Пољубише верне љубе
И дечицу,-на знак трубе
Винуше се љутом боју.


Кроз незнане смртне путе
Одјездише у туђину,
Пренесоше стег слободе
И часат земље преко воде...
Оста нејач душманину,


И свуд хумке разасуте.
Стење земља и јауче,
А тирани пламте гневом,
Јер стег оде брањен севом
Часног мача свете освете.

*

Хучна река, хучно тече.
Крај обале чека стара,
Замгљене очи њене
На воду су управљене,
Са реком се разговара.


Ветар брије, реже, сече,
трага, мрси седе власи.
На струнама косе њене,
Цвиле тугом зачињене
Песме бола и уздаси.


Скочањене шири руке
Децу своју да загрли,
Мајчина се мислост буди.
Запљусну је вал у груди;
Место деце, вал јој хрли.


Паклене су њене муке:
Очи су јој суза врело;
Извор туге су јој груди;
Срце дахом слутње студи;
Бора страха пара чело.


''Где су деца моја сада,
Пет сокола из планина
Србијански`, шумовити`,
Пет борова прави`, вити`,
Зар ниједног више сина?!...


Пет сначица изненада
У црно се рухо скрише,
Пет унука, пет зумбула,
Без оцева, цвет булбула,
Баки срце заледише!...


Да л` ме љубав теши, вара,
Или можда збиља биће
Да ће Правда победити,
Реци вале плаовити!
-Зажубури вал: ,, Доћи ће!“


Блесну нада из недара:
,,Тужна врбо, да л` ће доћи,
Обновити гнезда своја?“
,,-Вратиће се после боја,“
Шушти врба у сред ноћи.


,, Хоће л` скоро доћи амо,
Реци мени, о месече!
,,-Доћи ће ти, мајко стара,
Чуј, већ борба небо пара,
Чуј, већ трубе њине јече!


Но поздрави нејач таљмо:
Невестама иду војноци,
Враћају се оци деци!
Загрли их, па им реци,
Биће опет нераздвојени!“

*

Хучна река, хучно тече.
Крај обале чека стара,
Са реком се разговара,
Сваког дана, свако вече...
Хучна река, хучно тече.

Црна Река, 1917.

субота, 24. јануар 2009.

М Р Т А В С Т Р А Ж А Р


Огњиште му запретано свето,
Оставио тужну домовину;
винуо се у хладну туђину.
Цвет Слободе замро је, прецвето.


Домовина застрта је мраком;
густа магла раскрилила крила.
Земља цела и родбина мила
плакала је за сунчаним зраком.


Газио је хучне, дивље реке;
пусте крше страходнога краја.
Пратио га јецај завичаја,
кроз тегобне путеве далеке...


Зној самрни бледо роси чело.
Борио се, па се уморио;
на стену се мртав наслонио.
Снег шапатом чита му опело.


Шињел крије мртво срце часно;
брзометка стегла мртва рука;
студен бије из горскога вука;
ветар брије језиво и страсно.


Стакласте му очи помрачене
на север су управљене студени;
витез мртав баца поглед жудни
пут рођене груде потлачене.


Смртна бора реже се крај уста.
Тако стражи и дању и ноћу;
дивљи оркан бесни кроз самоћу;
непогода земљом влада пуста...


Ноћ ужасна...Трудна земља спава...
Снежни смет га мртва завејава...
Месец зрачи...Вејавица дува...
Мртав стражар туђе крше чува.

Љеш, 1915.



П О З Д Р А В


Месече млди, кад кроз јата звезда
шећеш се тихо у јесењој ноћи,
поздрави земљу, где су наш гнезда,
зрацима бледим Робље у самоћи


окрепи верм; Надм га оснажи;
реци му речи утешне и вреле;
причај му да смо још на мртвој стражи,
приправни вазда за подвиге смеле!


Даруј му снаге да поднесе боле
и патње грозне, искушења тешка;
месече, гледни народ онај доле,
разгреј му срца чедна и витешка!


Лахоре брзи, кад полетиш с мора,
на север прхни, као младост чиста,
прелети изнад ота бинских гора,
испричај патње Балканског Христа!


Пољуби земљу и омилуј робље:
скрхану децу, незбринуту малу!...
Не казуј, ветре, за големо гробље
њиних отаца на морскоме жалу !


Већ причај бајке, нек се рађа Нада,
вселе, љупке као мајско цвеће !
Не тргај тугом њина срца млада,
-За тугу касно нигда бити нећ ! ...

Добровени, 1917.



Б О Г Д А П Р О С Т И


Умрло је младо лето;
живот гуши јесен пуста.
Мртве доље, кине горе,
травне хумке. Тама густа ;
нигде сунца, нигде зоре.


О, несрећо и проклето
доба мојих грких дана !
И ждрали ме оставише,
на југ топли отхрлише.
Скрхан стојим као грана
кад јој лишће вихор студени,
у јесени, трга, баца.
Чекам, бројим задње часе;
слушам бојне стравне гласе.
Слаба нога тешко гаца ...


Мој животе, где си жудни :
где воћњаци родни, зрели;
где су стада многобројна !? ...
О, реци ми, вило бојна,
где су дани моји бели !? ...


Мирисави где си цвете ?! ...
Зар је срећа тако кратка,
а несрећа верна друга,
бол и јади, сумор, туга ?! ...
Вај, одбеже младост слатка ! ...


Гавранови кружно лете.
Сумња плени радост моју,
леди, студи болно срце.
На све стране гледам мрце,
са њих читам судбу своју ...


Грање кропи измаглица,
свело, голо, мрко, плачно.
Откиде се магле прамен,
те загрли станац камен
и планинско теме мрачно.


И са мога тужног лица
прхну очај у висину,
а из празних мојих груди
уздах бола небу блуди
и у маглу сиву плину.


Треперења где су мла
чдне душе у млаости :
жудња, чежња, њубав,радост
и живота срећног сладост !? ...
Свега неста : -Бог да прости, Бог да прости ! ...


Ледена кора душу скрила ;
ишчилеше све радости...
Хладан, празан живот водим;
гробу влажном свесно ходим :
- Бог да прости, Бог да прсти ! ...

Груниште, 1918.



НА МРТВОЈ СТРАЖИ


У рову влажном, напрегнута лица,
продире у ноћ тамну, магловитоу,
очију светлих ка жеравица,
и стже чврсто брзометку виту.


Назре ли енку у скривеној ноћи,
прене се борац и на ноге скочи,
окида ороз... У пустој амоћи,
крше се грање; напрежу се очи


у маглу сиву... И док се разлеже
урвином тресак и кршем одјекне,
опрезно у ров поново прилеже;
сања и стражари, и по кадкад јекне


скрхна душа напорима тешким.
То снева борац о прошлости бајној,
о пдвизима светлим и витешким.
Уздаси лете земљи родној, сјајној.


А кроз ноћ мрачну, ко јецај духова,
потмуло струји сета људског бића,
те прича бајке идеалних снова;
легенду рата и крвопролића ...


Мирно је затим св на мртвој стражи,
где се смрт црна-коштуњаве руке
са косом стршном-са животом тражи
и-пресеца му надземаљске муке ...

Груниште, 1918.