С Е Ћ А Њ Е

Заспало је море плавкасто, прозрачно.
Чун мален плови; несташно и глатко
површину реже... Уз клицање слатко,
бродили смо тада. Свуд је било мирно.

Као лабуд, чунић клизи, нише;
а вечерња румен злати кое твоје.
Пожудним очима зборисм обоје.
Не желесмо, срећни, ништа, ништа више.

Док дн шуме пурпур царски краси,
и док трудан исток дремо јеу хладу,
ја те врео стискох и загрлих младу

и пољубих страсно...И ако нам власи
сад попало иње, моја душа често
Сан Млаости снива и њен виђа престо.

Крф, 1916.


ПИТЛА СИ МЕ..

Питала си ме погледом, Дивна,
што роне сузе грке и сјане
с очију мојих, док свуда бујне
цветају дражи,и блиста гривна

на руци твојој... Славуји песме
расипљу ширм; звездице сјајем
Господа славе. Плачем за мајем,
за нашим мајем... И наше чесме

усахну врло. есен је тмурна
већ дошла близу; Бршљан и смреку

око нас гледам... И док свуд бура
арија звони, студна и крта
слединам јесен рајски цвет врта.

Бор, 1919.


Н И Р В А Н А

Ко што лист сухи, отргнут бесни,
вихора мразем, хрли и лута
незнано куда, и растргнута
песничка душа, у свет чудесни

маштања, снова, лети и блуди...
Песмом славуја, шапатом ружа
трепетом росе, шири се, пружа
чаробним светом бајки; и жуди...

И крај је исти.. Имирис цвета,
и пој славуја, и драж чезнућа,
и живот трошни,'све у беспућа

Нирване срне. И свуд нас срета
варљива Нада... Дан с даном тоне,
а сузе бола бујицом роне.

Бор, 1919.


ПРИЈАТЕЉИЦИ

Црнина и гст вео,скривају дражи твоје.
Но, ја их видим,ћутим, госпђо љупка, лепа;
очима црм згараш болесно рц моје,
и бол дражени чараш, бол што ми душу цпа.

Песма ми твоја, сетом, каѕзује љубав јасно
и живот палих Нада. Ко моја лира плаче
дрхтава песма чежње кроз мајсу ноћ. Но, касно
прозрех душу ти меку. Бол твој ме болом таче.

Чуј,како ветар лишћем суморно блуди, хуји;
чуј, заблудла душа вапајем кроз мрак јечи!
Вај, живот не постоји; све је звук тупих речи;
злокобне птице видим;'замреше сви славуји.

Воден, 1918.