понедељак, 30. март 2009.

НА ЖАЛУ

Залази сунце. На жалу влажном
усамљен стојим. Мирно је море ;
таласи чуте... Само заоре
галеби каткад, у хору снажном,

дрхтаву песму. И ко да самном,
заједно плачу, трпе на води
оаци сури. Чун тихо броди ;
а румен сунца умире замном.

Целивом задњим целива хриди
и скромно злати, ко да се стиди,
планинску голет. Шакали мали,

јазивим гласом, по кршу скиче...
Док сунце сјајем последњим пали
заспало море и слатке приче

умрлих Нада, ноћ млака пада...

Г. Ипсопс, 1916.

ПЕСМЕ ЧЕЗНУЋА

МОЈЕ СРЦЕ

Болесно је срце моје.
''Проширено'', лекар вели,
''треба живот задњи цели
''миро живет`'', рецепт то је.

Но како ће срце моје
мировати у том свету ;
не гледати тоалету
дивних цура, које стоје,

смешкају се и пркосе ;
лепшим миром него зумбул,
слађим појем него булбул!
Расплетене бујне косе

чарају ме...Срце стреми
к њима срасно. И умреће
срце болно ; сагореће
жаром страсти...О, улеми,

моли те се!...Једра недра
и румена сочна уста,
застру га, као пуста
олујина бела једра.

И дваока, ко два сунца,
жарка, сјајна и дубока,
сажижу га за трен ока,
и уздижу до врхунца.

Од постања страдања, гори
моје слабо срце тако ;
дању, ноћу ја сам лако,
чежња ће га да сагори.

-----------------------
-----------------------
-----------------------

Шумиле су младе иве ;
ресио је свитац еиве....
Јадно срце, очи клете,
ти сагоре.---збогом свете!...

Бор, 1919.
Е Л Е Г И Ј А
Све јепрошло што ми се милило,
мојих дана приспело је вече,
чини ми се у сну ми се свило,-
сан је био,-ал` и сан протече!...
Јакић.

Увело је мило моје цвеће ;
а како је негда свеже било !
Мој ђурђевак више процват` неће ;-
цве је прошло, што ми се милило.

Румен сунца закриљена давно ;
за животом бившим болме пече.
Неста сјаја, свуд је сада тавно ;-
мојих дана приспело је вече.

Живео см животпрепун жуди,
младости је трептало ми било.
Но сад, згасн`о поглед лута, блуди ;-
чини ми се у сну ми се снило.

Штаје живот?!...Сан и ништа више ;
сан што боли, узбуђује, пече,
заварава тихо и све тише.-
Сан је био,-ал и сан протече.

Острво Видо, 1916.
РАТНО СИРОЧЕ

''Чико, ја сам гладан, дај ми парче хлеба ;
''мајка ми је бона, ватрице јој треба,
''а сестра ми страда, пропада од рада.

''Отац нам је пао у крвавом боју,
''бранећ` ота бину и част рода свога,
''Смилуј се, богати чико, ради Бога,
''и помози : јадну мајку, сестру моју !''

Тако цвили дете убого и бедно,
док северац брије, бије га нештедно,
и пахуље влажне пецају ко снажне

осине жаоке...Мрзне слабо чед.
Сузе теку саме, ал` не косну срца
ратног богаташа. Јеца мали, грца,
а лишце му, свело, светитељски бледо.

''Вуци се одаве, безобразни скоте !
''Не даш ми на миру и да сред красоте
''црна вина пијем и печења ијем.

''Шта је мени стало што ти мати пати,
''што ти сестра цвили, под бременом чили ;
''моји сви су добро, сви се утовили ;
''а за смрт твог оца нећу ништа дати.

''Ја сам препун злата и богатства многа
''и не желим славе, части оца твога ;
''сви помрите стога, не знам ја за Бога !

''Новац Бог је мени, и трбух претилан.
''Нек се славом ките, који живот неће,
''нек се трњем боду ; ја ћу брати цвеће
''и са златом бићу : моћан, јак и силан.

''Вуци се одавде, безобзирни коте !...''
А плашљивом чеду уздах бола с` оте,
и посрну, слабо, и зајеца: '''Бабо !...

''Где си, јадни бабо, да видиш хјену,
''што на себе дрско узе лик човека !
''Часно ти си пао, но твоји довека
''руваће се, кршит` о студену стену...''

*

О, ви прави људи, којих много није,
приберите јадне, нек их топло грије
нашаљубав чиста, попут вере Христа !...

А зверове грозне, са ликом човека,
жигошите јавно !... И прегните с места:
дајте сирочади у свом срцу места !...
Вашу помоћ многи пострадали чека.

Бор, 1918.
БОГОВИ СТАРИ ! ...

Богови стари, сећам Вас се често,
и двора царских где Бах нектар лије ;
топлоту ћутим што нас озго грије
и Олимп виђам, Ваш божански престо !

Палада ратна оштро стеже копље
и гордо стреми у ратном оделу.
Запленила је моју земљу целу,
и браћа моја падају ко снопље.

Код Вас је живот ; код нас помор влада.
Ареј, бог рата, на нас огањ баца.
Нептун даје, врхом трозубаца,
да стиша буру !... Човечанство страда !...

Битољ, 1918.
НИ РЕЧИ ВИШЕ !...

Ни речи више !... Умукни злобо,
скрхана кад си, за милост молиш !
Авети мрачна, ти ропство волиш,
демоне подли, срамна ругобо !...

Ни речи више !... Доста је било
твоја пира, невне крви ;
божанска Правда када те мрви,
јецаш и ридаш, о, племе гнило !...

Ни рече више !... У дивљем плесу,
згаришта, хумке, сјала ти си
и на будућност мислила ниси,
стварала кад си костура лесу !...

Ни речи више !... Сузе нејачи
угушиће те, безбожна клико,
а народ српски, патњи се свико,
нигда не плаче, - и ти не плачи !...

Ни речи више !... Хијено мрска,
јагњечу кожу на се би хтела,
но познала те Европа цела
твоја дела гнусна и дрска !...

Ни речи више !... За нејч нашу
немаде суза, душе, ни срца ;
пирујућ` ти си, док земља грца,
пружала робљу отвара чаша !...

Ни речи више!... Тробојка света
Слободе српске развија крила ;
враћа се војска храбра и чила.
Пакосна, умри, нацијо клета !...

Добр Поље, 1918.
ТУЖАН ГЛАС И ПЛАМ ОСВЕТЕ
+Војиславу Кордићу, ђаку.

Син из ропства оцу пише:
''Није теби лако сада,
''вај, не тужи, добри тата,
''твој син, а мој мили бата
''преминуо је изненада.

''Пада ле су студнекише ;
''ветар тужну песму ј` пево.
''На самрти, Воја мали,
''док смо горко сви плакали,
''о теби је, оче, снево.

'''Патио је грозно јадан,
''наш анђелак, за живота.
''Сјаја среће не познаде,
''само бол и тешке јаде.
''Скрхала га зла тегота.

''Жељан оца, сунца, гладан,
''винуо се у рај мали.
''Погребен је без кољива
''наш Војислав, жеља жива;
'''сузом смо га окупали...''

*

Тужно писмо отац чита ;
верну пушку већма стеже.
У ров леже, завет даде :
скинут` с рода грке јаде.
Воштницу малу жеже.

Цикну пушка убојита,
страхотна се битка заче.
Стреља отац, свети сина,
и сатире душманина ;
гневно срце бије јаче.

Паде леса безбожника.
Отац поздрав пушком пише,
отпоздравља сина свога :
''Тешимо се, има Бога,
''гнусна злоба већ издише !...

''Занемеће срамна клика ;
''смириће се свете ксти ;
''заблистаће сунце гордо.
-'''Срушићеш се мрска хордо,
-''препући ћеш, о пакости !...

''Затрептаће срца чедна
''напаћеног нашег рода ;
''и настаће нова ера,
''родиће се права вера,
''блиснуће кроз мрак Слобода !''

*

Појави се зубља једна ;
посиже се магла зрачна
и разли се у висине.
Слике дивне Ота бине,
намах засја лица мрачна.

И роди се звезда сјајна,
те поведе храбре чете,
напаће у туђини.
У загрљај Ота бини,
ко змајеви, људи лете.

Заори се песма бајна,
и чежњива песма света.
Бели Оро већ узлеће,
Часно дому свом се креће
стег, сред српских бајонета.

Вертекоп, 1918.
СКАЖИ МИ ГОСПОДИ !

Трошан бродић буром броди.
Да л` ће свладат` плахе бале,
да л` ће стићи до обале,
-скажи, скажи ми, Господи !...

Хоће л` Правда да се роди
из просуте крви мора,
хоће л` блиснут` нам зора,
-скажи, скажи ми, Господи !...

Земља света зове: ''Ходи !''
Трепте гласи из даљине.
Хоћу л` видет` Ота бине,
-скажи, скажи ми, Господи !...

Вертекоп, 1918.

недеља, 8. март 2009.


1912-1918

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву;
твоје кршно тело прошаране ране,
витеже без страха, порока и мане!...

Гледао сам те чила, летиш као соко,
до неба уздижеш свети стег високо;
победничко око сјакти пуно сјаја.
Срећан ти си био сред свог завичаја,
-Домовина твоја беше слика раја.
Блистала ти круна на божанској глави,
а рубини дивни, као цвет крвави,
трептаху светлошћу пролетњега сунца.
Но ти скроман оста у дивовској слави
херојских подвига и светлог врхунца.
Пролеће је рајски, око тебе млада,
расипало мирис: ружа, зеленкада !
Ти не диже главу холо, поносно,
већ ко смирен ратар браше класје вито.
Живео си скромно своје царске дане,
витеже без страха, порока и мане ! ...

*

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву;
твоје кршно тело прошаране ране,
витеше без страха, порока и мане ! ...

Подиже се клика немилосна, пуста ;
демон, син паклени, рашчељусти уста
и насрну на те-изненада, дрско...
Ти за тренут један збриса дело мрско,
и продужи мирно своје срећне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Но сав пако скочи: пет демонских цара
отеше ти груду, пет страшних варвара...
У туђину оде таворити дане;
шарале ти тело смртоносне ране,
витеже без страха, порока и мане !...

Гледо сам те, болно, огрезла у крви,
где се ломиш ;-ал` остаде први :
твоја пропаст сјајна ужасну тиране;
сносио си гордо мучне, стравне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Носио си дично тежак крст Распећа
пет црних година, пет мрачних пролећа;
-а твоју ће пропаст славити столећа
покољења нових, певат` страсне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

У страховитној борби и осветном гневу,
блистао је понос у твог мача севу,
и животна Нада видала ти ране.
Доживећеш опет своје силне дане,
витеже без страха, порока и мане !...

Пет година прође ешкога очаја.
Но патњама твојим биће скоро краја;
истрајност и скромност цео свет осваја.
Човечанство сад те слави на све стране,
витеже без страха, порока и мане !...

*

Мењало се време, мењала се места,
но ти оста исти; одлучност не преста
да ти реси главу часну и крваву.
Твоје кршно тело прошараше ране,
витеже без страха, порока и мане !...

Петелин, 1918.


недеља, 1. март 2009.

Кајмак-Чалан
З А В Е Т *

Ваше чисте душе небо и рај љубе;

Кајмакчалан гордо кршна грли тела...

Ваш спомен у нама и света капела,

Објавиће свету, кроз анђелске трубе,

Заве живе браће,-Вама, браћо части:

-Ил` Васосветити, ил` свићемо пасти!


За идеју Правде, часно Ви сте пали

узвишени дивни, уз јек српске трубе!...

Почивајте мирно, све сте роду дали,

Ваше чисе душе, небо и рај љубе!


По мркоме кршу, по долини јада,

погребени Ви сте скромно, без опела.

Но, гробови светли не требају када,

-Кајмакчалан гордо кршна грли тела!


У страхотној борби, озарена лиа

кропили сте земљу; крв се лила врела,

Ал` живеће вечно: Ваша дивна слика,

Ваш спомен у нама, и света капела!...


Освета се спрема...Већ топови тутње...

У пакленом огњу, душмани се губе.

Сјај победе Срби-разорење слутње,

-објавиће свету кроз анђелске трубе...


Животи ће пасти за освету дичну,

са препуно воље и ватрене страсти...

Крвв кад ће бити-кроз хуку челичну

-Завет живе браће,-Вама, браћо части!...


Силна бура биће, и напори тешки;

крв ће реком тећи; бујица ће расти...

И престати неће мучан бој витешки:

-,,Ил` Вас осветити, ил` сви ћемо пасти!...


Кајмак-Чалан, 1918.

__________

*) Јунацима славно палим на Кајмакчалану, поводом

подизања спомен-капеле.