ТУЖАН ГЛАС И ПЛАМ ОСВЕТЕ
+Војиславу Кордићу, ђаку.

Син из ропства оцу пише:
''Није теби лако сада,
''вај, не тужи, добри тата,
''твој син, а мој мили бата
''преминуо је изненада.

''Пада ле су студнекише ;
''ветар тужну песму ј` пево.
''На самрти, Воја мали,
''док смо горко сви плакали,
''о теби је, оче, снево.

'''Патио је грозно јадан,
''наш анђелак, за живота.
''Сјаја среће не познаде,
''само бол и тешке јаде.
''Скрхала га зла тегота.

''Жељан оца, сунца, гладан,
''винуо се у рај мали.
''Погребен је без кољива
''наш Војислав, жеља жива;
'''сузом смо га окупали...''

*

Тужно писмо отац чита ;
верну пушку већма стеже.
У ров леже, завет даде :
скинут` с рода грке јаде.
Воштницу малу жеже.

Цикну пушка убојита,
страхотна се битка заче.
Стреља отац, свети сина,
и сатире душманина ;
гневно срце бије јаче.

Паде леса безбожника.
Отац поздрав пушком пише,
отпоздравља сина свога :
''Тешимо се, има Бога,
''гнусна злоба већ издише !...

''Занемеће срамна клика ;
''смириће се свете ксти ;
''заблистаће сунце гордо.
-'''Срушићеш се мрска хордо,
-''препући ћеш, о пакости !...

''Затрептаће срца чедна
''напаћеног нашег рода ;
''и настаће нова ера,
''родиће се права вера,
''блиснуће кроз мрак Слобода !''

*

Појави се зубља једна ;
посиже се магла зрачна
и разли се у висине.
Слике дивне Ота бине,
намах засја лица мрачна.

И роди се звезда сјајна,
те поведе храбре чете,
напаће у туђини.
У загрљај Ота бини,
ко змајеви, људи лете.

Заори се песма бајна,
и чежњива песма света.
Бели Оро већ узлеће,
Часно дому свом се креће
стег, сред српских бајонета.

Вертекоп, 1918.