субота, 25. јун 2011.

Vidovdan

Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ



15. ЈУНИ



СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

ЈЕФРЕМА,

патријарха српског




Свети Јефрем би рођен од оца свештеника у близини бугарског града Трнова, у време владавине српског краља Милутина (око 311. године). Још од малена тежио је за духовним и подвижничким животом. Родитељи су хтели да га жене, али Бог осујети њихово телесно мудровање. И то на овај начин: млади Јефрем усни сан у коме му Бог указа како ће остварити своју жељу о монаштву. И Јефрем поступи како му у сну би речено: оде на означено место и нађе старца пустињака по имену Василија, остаде код њега и предаде се подвигу поста и молитве. А беше му тада 23 године. Растући духовно, Јефрем после извесног времена прими монашки, анђелски чин. Но родитељи његови дознадоше где се он налази и хтедоше да га отргну од пустињака и врате дома. Али он побеже у Свету Гору, и тамо се сакри у једном од скитова служећи Богу духом и истином. Но када агарјани нападоше на Свету Гору, пустошећи је, преподобни Јефрем се са неким својим ученицима врати у Србију и настани у Ибарској клисури, где се подвизаваше, али не задуго. Одатле он отиде и, поклонивши се светињама Пећке патријаршије и добивши благослов од патријарха Јоаникија (1346-1354. г.), оде у манастир Дечане, изабра једно пусто и усамљено место, па се ту као строги пустињак подвизаваше, служећи Богу молитвом и постом. И просија у монашком живљењу и врлини.

После смрти цара Душана (1355. г.) настадоше нереди, међусобне борбе, безвлашће, па и разбојништва. У то време пострада од разбојника и пустињак Јефрем, кога ови избише намртво, приморавајући га да им да новац који он није имао. Чувши за то, блажени патријарх Сава IV, наследник светог Јоаникија, првог патријарха српског,[53] узе старца Јефрема себи у патријаршију. Затим му припреми у клисури пештерну келију, где се христољубиви подвижник с радошћу подвизаваше. Но патријарх Сава убрзо умре (на Томину недељу 1375. године). Благочестиви кнез Лазар (1371-1389. г.) посла изасланство у Цариград к васељенском патријарху Филотеју (1354-5. и 1364-76. год.) с молбом да скине анатему са Српске патријаршије, што би учињено.[54] Тада сабор српских архијереја, у присуству и грчких клирика из Цариграда, изабра у Пећи 3. октобра 1375. године за патријарха "преподобног пустињака Јефрема", старца украшеног не само седином него и високим врлинама. Извештен о томе, блажени Јефрем горко заплака и упорно одбијаше да то прими. Али сабор остаде при својој одлуци и одговори преподобном Јефрему, да онај који је указан Богом има бити посвећен. Немајући куд, свети подвижник пристаде, и прими се патријарашког звања, које је захтевало нове подвиге. Ево како о том његовом избору пишу стари мудри животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својем делу "Животи Краљева и Архиепископа Српских"):

"После овога дођоше (сав сабор српских епископа и они који са старцем Исаијом дођоше из Цариграда од васељенског патријарха Филотеја) да са благословом и проштењем и великом радошћу хиротонишу новога патријарха. Али траженога по достојанству не могоше лако наћи, пошто многи беху свету и владаоцу порабоћени и беху обузети славољубљем и осталим трима главним страстима: најпре среброљубљем, којим хоћаху да купе високи свештени и недостижни чин, као што то чињаше раније Кајафа; друго, самољубљем и страстољубљем; и треће, суд Божји не сматраху за ништа, и зато затражише да разбојнички и насилно уграбе свети престо и апостолско достојанство, због чега би не мала беда. Када се по заповести кнеза Лазара и Ђурђа, који тада владаху, сабра сабор и дођоше митрополити и епископи и часни игумани, и када се сабра цео тај сабор у велику цркву патријаршије звану Пећ, пошто бејаху у недоумици помолише се Богу због овога да Бог утиша буру и покаже пастира и учитеља разумном стаду Христових оваца, и да спречи оне који се неразумно и бестидно на ово дрско усуђују. Сведобри и милостиви и човекољубиви Бог не презре молитве слугу Својих, но по Својему благовољењу и промислу показа часнога и изабранога и изврснога и незлобивога мужа, тихог и просијавшег доброразумним сединама, седа и умом достојанствена и достохвална, тј. овога часнога и преподобнога старца кир Јефрема. Овај од младости беше Бога заволео и свесрдачном љубављу Њему прионуо, пустињачки живот беше заволео, а трудом и постом тело своје измучио. Све оне који овом преподобном долажаху из оближњих и даљних места, многочасне зборове црноризаца и шта више свештене митрополите и часне игумане, овај преподобни вођаше и учаше и на спасење их уразумљиваше. Уз то их поучаваше на душевну корист: да се одричу свих красота овога света и да их сматрају као ништа, а да се држе само јединога Христа и само за Њиме да иду. Тако преподобни (Јефрем) све напајаше духовним речима као медоточним капљама меда. Бог, не хотећи утајити овога преподобнога, у последња времена га показа као пастира и учитеља и свештеника разумноме стаду Христову. И приведоше га посред сабора, и објавише му шта је о њему одлучено. А он чувши ово, спопаде га запрепашћење, и дивљаше се ствари коју никако и никада не пожеле. Зато и поче тужити и усрдно молити са сузама овај свети и многочасни сабор да другога узведу на његово место. Али они на то не пристадоше, већ овога, прстом Божјим показана, посветише и хиротонисаше, и уручише му цркву патријаршију и бригу о њима самима; и посадише га на престо Светога Саве, коме уручење Цркве не би толико од људи колико од Бога. И чим постаде патријарх овај преосвећени и богоносни патријарх кир Јефрем, одмах се утиша бура за Цркву и разреши се свака свеза, тако да је патријаршија Константинова града (тј. Цариградска) била са Српском патријаршијом у љубави и миру и јединству, као што пише заповест Христова: "По томе ће вас познати да сте моји ученици, ако имате љубав међу собом (Јн. 13, 35). Овај свети и часни и свештени сабор би у Пећи у патријаршији, године 1375, месеца октобра у 3. дан, на дан успомене светог свештеномученика Дионисија Ареопагита".

Времена су тада била тешка; размирице у држави одражавале су се и у Цркви. Као што се неки великаши нису радо покоравали цару Лазару, тако се и неки архијереји и духовна лица нису повињавали патријарху Јефрему, без обзира на његов узвишени подвижнички живот. Притешњен разним тешкоћама, а навикнут на тих усамљенички живот, свети Јефрем се отказа престола око 1380. године и предаде га новоизабраном патријарху Спиридону (1380-1389. г.), па се повуче у манастир светог Архангела Михаила у Призрену, задужбину цара Душана. Но по смрти патријарха Спиридона, како се због Косовске погибије (1389. године) није могао одмах састати сабор за избор новог патријарха, буде умољен свети Јефрем да понова преузме управљање Српском Црквом, те се он поново прими те тешке и одговорне дужности. И свети Јефрем је управљао Српском Црквом у тешко време Косовске пропасти, све док није изабран нови патријарх Данило III (1392-1398. г.). Тада се свети старац Јефрем поново повукао у пусто место близу Пећи, где се затим и упокојио на данашњи дан 1399. године, и преселио се ка Господу, Кога је љубио. Мошти му почиваху у манастиру Пећке патријаршије и седам година по смрти бише откривене нетљене. Патријарх Сава V подиже му лепу гробницу. И за живота и по смрти сматран је од свих за светитеља, а житије и службу написа му пећки епископ Марко.

--------------------------------------------------------------------------------





НАПОМЕНЕ:

53. Свети патријарх Сава IV патријарховао од 1354-1375. године.
54. О свему овоме видети опширније у житију Св. кнеза Лазара под данашњим датумом.


СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ

СПИРИДОНА,

патријарха српског

После повлачења светог патријарха Јефрема у самоћу, саборски је изабран за четвртог патријарха српског овај свети Спиридон, године 1380. Он мудро управљаше Српском Црквом и у свему помагаше благочестивом кнезу Лазару. Године 1380. он "са целим сабором свете и велике наше Цркве" потврди дарове кнеза Лазара манастиру Ждрелу, као и повељу Лазареву цркви Ваведења Пресвете Богородице на Ибру. 2. марта 1382. године одобрио је са кнезом Лазаром оснивање киновитског манастира Дренче, задужбине монаха Доротеја и сина његовог Данила (потоњег патријарха српског Данила III). Повеља је издата у Жичи, где је тада опет било седиште патријархово. После погибије Лазареве и осталих Срба на Косову, и патријарх Спиридон се ускоро престави, 11. августа 1389. године, и отиде ка Господу Коме је служио.



Архимандрит ЈУСТИН Поповић
ЖИТИЈА СВЕТИХ






15. ЈУНИ




ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА

ЛАЗАРА,

цара српског




Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта", нико није у такој потпуности остварио као свети Великомученик Цар Лазар. Он је то свенародно остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе на Косовску жртву, и са собом сав народ Српски. И то учинио са чисто еванђелских разлога, изложених у народној песми:

Земаљско је за малена царство,

А Небеско увек и довека.

Ево укратко изложеног његовог житија и мученичког подвига.

Када у Српској земљи цароваше силни цар Стефан Душан (1331-1355. г.) он око себе имађаше многе благороднике и великаше; међу њима беше и знаменити великаш Лазар Прибац Хребељановић. Прибац беше из града Прилепца крај Новог Брда и имађаше троје деце, две кћери и једног сина - овога блаженог и славног Лазара, чије житије и страдање желимо овде да изложимо.

Лазар се родио око 1329. године[1] у споменутом граду Прилепцу код Новог Брда. Још из детињства он беше благе нарави, оштроуман и добродушан. Васпитан би он од родитеља у хришћанској вери и побожности. Чисте нарави, кроткога ума, храброг и племенитог срца и душе, он брзо напредоваше у сваком добру и мудрости. Подарене му од Бога дарове он богато умножаваше и ревносном побожношћу свог подвижничког живота дивно увеличаваше. Тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове.

Лазарева старија сестра би удата за челника (војсковођу) Мусу, чија област беше на горњем Ибру (у Звечану). Драгиња и Муса родише синове: Стефана и Лазара (браћа Мусићи), а по смрти мужа Драгиња се замонаши и доби монашко име Теодосија. Са својим синовима, Лазаревим сестрићима, она је подигла манастир Пресвете Богородице код Брвеника, где по смрти би сахрањена и она и њени синови. Млађа Лазарева сестра би удата за војводу хвостанског[2] Алтомана, по коме бише названи познати Алтомановићи. Са Алтоманом она доби сина Иваниша, који по смрти својој би сахрањен у манастиру Дечанима.

На двору цара српског Стефана Душана млади Лазар постаде убрзо веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Ускоро он постаде и зет царски, јер му цар Душан даде за супругу своју племениту рођаку Милицу, ћерку великог кнеза Вратка, од лозе Немањића.[3] Лазар се вери са Милицом, по народном казивању, у манастиру Јошаници, и по женидби би убрзо узведен у достојанство кнеза ("ставилца"). Ово би око 1353. године. Лазар постаде и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир (празнује се 22. маја).

Лазар и Милица се веома вољаху и једно друго у честитости и побожности подстицаху. Бог им даде најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи.[4]

Душан беше моћан владар који Српску државу прошири на многе области грчке земље, и зато се прогласи за цара у својој новој престоници Скопљу 1346. године. Том приликом он уздиже Српску архиепископију на степен патријаршије. Са тим се сагласише многи епископи и светогорски монаси, али не и Цариградски патријарх. Због овога касније настадоше не мале невоље, које ће тек овај блажени и свети Лазар, када постане српски владар, потпуно отклонити. Цар Душан беше ожењен Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра (1331-1371. год.), и са њом имађаше сина који се зваше Стефан Урош. У то време беше запретила свим хришћанима и владарима на Балкану велика опасност од најезде иноверних хорди Турака, који све чешће упадаху у Европу из Мале Азије. Душан крете на њих са својом војском, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. Тада нејаки цар Урош прими у наслеђе очево царство (1355-1371. г.), али се неки од српских великаша не хтедоше њему покорити него стадоше међу собом делити и цепати велику Душанову царевину. Први се од Уроша одвоји његов стриц Симеон - Синиша и узе под своју самосталну власт области у Грчкој Епир и Тесалију.[5] Затим се нејаком цару Урошу поче насилно наметати моћни великаш Вукашин Мрњавчевић, који ускоро постаде и најмоћнији човек на српском двору. У његове руке ускоро пређе потпуна власт над једним делом царства. Јер Вукашин се 1365. године прогласи за краља и владаше у крајевима од Вардара са престоницом у граду Прилепу. Око тога настаде не мали метеж и несугласице у земљи.

Да би помогла своме нејаком сину Урошу мајка му Јелена узе да управља Серском облашћу у Македонији, али тако да признаваше врховну царску власт свога сина. Она мудро управљаше овим крајевима царства, но ускоро се замонаши и доби име Јелисавета.[6] Као монахиња и царица она настојаваше да помири Српску Цркву и државу са Цариградском патријаршијом и зато с љубављу и поштовањем прими на свој двор у Серу цариградског патријарха Калиста,[7] који лично беше дошао у Сер ради мира и јединства, јер добро схваташе каква велика опасност прети свим хришћанима од Агарјана. Но свети патријарх Калист убрзо се разболе и умре ту у Серу (20. јуна 1363. године), као што њему беше прорекао преподобни Максим Капсокаливит. Но измирење Српске и Цариградске патријаршије остаде неизвршено. Царица Јелена-Јелисавета ускоро узе себи за савладара деспота Јована Угљешу Мрњавчевића, кога ожени чесном девојком Јеленом, ћерком ћесара Војихне, господара Драме, касније познатом као монахиња Ефимија.[8] Ускоро затим царица-монахиња повуче се сасвим са власти из Сера и отиде на двор сина свог цара Уроша, а власт у тим крајевима преузе деспот Угљеша. Он беше веома благочестив и мудар владар и прва му брига беше да измири две патријаршије. То он одмах и постиже (1368. године), али се ово измирење односило само на пределе Серске области којом је он тада управљао. Угљеша беше богољубив и човекољубив и помагаше многе људе, а особито свете цркве и манастире, и то не само у својој области већ нарочито на Светој Гори Атонској. За његово време и његовим настојањем бише обновљени многи манастири у Светој Гори. Тако, "благочестиви деспот Јован Угљеша" обнови и изгради манастир Симонопетру на високој стени југозападне обале Свете Горе, а затим и манастир Светог Павла.[9] Манастиру Ватопеду он поклони манастир Спилеотисе у области Мелника.

Посебну бригу улагаше деспот Угљеша да хришћане у својој земљи и на читавом Балкану заштити од најезде нечестивих Агарјана, и зато се поче припремати за одлучну борбу са њима.[10] На ту борбу за одбрану хришћана он призиваше и многе друге великаше и владаре, али се нико не одазва осим његовог брата Вукашина Мрњавчевића. Но по несрећи и гресима српским Турци изненада разбише њихову војску код места Черномена на реци Марици (26. септембра 1371. године), где оба ова српска великаша погибоше. Тада настаде тешко стање за све хришћане тих крајева, које овако описује тадашњи светогорски монах Исаија: "Толика нужда и зло љуто обли све градове и крајеве западне (тј. српске), колико ни уши слушаше, ни очи видеше. А по убијању овог храброг мужа деспота Угљеше просуше се Исмаилћани, полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свим крајевима, каква не би од постања света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор би да се види! Оста земља од свих добара пуста: и људи, и стоке, и других плодова. Јер не би кнеза, ни вође, ни наставника међу људима ни да их избавља ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаиљћанским, а срца храбра јуначких људи у најслабија срца претворише се. И уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне који су раније умрли".

Док се све ово збивало на југу бивше Душанове царевине, у северним крајевима њеним владаше цар Урош Нејаки (1355-1371. г.). Њему тада беше тек 19 година. Због обести појединих српских великаша, цар Урош, иначе по природи сувише милостив и кротак, не беше у стању да под својим жезлом чврсто држи јединство осталих српских области. Једини који уз њега беше и у томе му помагаше беше честити и способни Лазар, који остаде на царском двору и беше највернији и најоданији човек цара Уроша, због чега од њега и доби титулу кнеза, и то најпре новобрдског и топличко-полимског, а затим и рудничког и моравског. Лазар беше мирољубац и стално размишљаше како да уједини разбијено царство, и на тај начин да све Србе и све хришћане окупи и припреми за борбу против Турака. Када ускоро затим умре блажени цар Урош (4. децембра 1371. г.),[11] Лазар од тада још више настојаваше да ову племениту намеру оствари, ради добра свога народа и свега рода хришћанскога. Добивши под своју владавину Ново Брдо, Топлицу и Рудник, а затим и области Браничево и Мачву са Београдом, он ускоро премести своје седиште у Моравску област, у град Крушевац на реци Расини, кога притом сам изгради и утврди. Честитоме кнезу велике невоље причињаваше непокорни и подмукли великаш Никола Алтомановић. Он нападаше на Лазареве области и штету им причињаваше, па зажеле, шта више, да на превару ухвати и самога Лазара, убије га и његове земље неправедно потчини себи. У том циљу он позва Лазара као на разговор и то без оружја, а када му свети кнез на веру Божју дође на разговор онда га један од Николиних слугу потајно удари скривеним оружјем у груди, и Лазар паде као мртав. Међутим, промислом Божјим и силом Крста Христова, којега Лазар свагда ношаше на грудима, он би спашен од сигурне смрти. Јер златни Крст, који свети кнез имаше свагда о врату, спречи железно оружје да му не зада смртоносну рану. Тако будући мученик Христов не пострада овога пута, јер њему би одређено да за Христа пострада од неверника Исмаилћана (Турака). После овога догађаја, благоверни кнез склопи братски савез са српским босанским краљем Твртком I (1353-1391. г.) и победи Алтомановића. Ускоро он под своју власт укључи и области Херцеговине и Баната, те тако постаде "у Христу Богу благоверни и самодржавни господар Србљем и Приморју - Стефан велики кнез Лазар", а од свег српског народа прозван славни цар Лазар. Честити Лазар, иако на царску власт имађаше законито право, преко своје супруге Милице која беше од владарске лозе Немањића, ипак није се хтео наметати, као што то беше учинио дрски краљ Вукашин, него све српске кнезове братски поштоваше и братски их умољаваше.

У то време благочестиви супрузи Лазар и Милица чесно поудаваше своје прве четири кћери за знамените краљеве и великаше, те и тиме утврдише мир и јединство хришћанских владара и народа. Каква пак беше судбина њихове најмлађе кћери Оливере о томе ћемо видети мало касније. Најстарију своју кћер Мару они удадоше за велможу Вука Бранковића (сина севастократора Бранка Младеновића), који владаше на Косову.[12] Другу кћер Драгану (или Марију) удадоше у кућу Шишмана, бугарског цара у Трнову. Трећа кћи Јелена би дата за Ђурђа II Стратимировића-Балшића, господара све зетске и приморске земље.[13] Четврта, Теодора, удаде се у Угарску за Николу Гаровића, бана Мачванског (касније је постала баница хрватско-далматинска).

Благочестиви господар српски Лазар беше веома христољубив, и ту љубав своју особито испољаваше према Цркви Божјој, како у својој земљи, тако и свуда где живљаху православни. Најважнија његова брига беше да одмах измири Српску и Цариградску патријаршију, које, као што рекосмо, од времена цара Душана беху у неслози и подвојености. Цариградски патријарх беше одлучио Српског патријарха и међу њима не беше општења и јединства. Зато прва брига Лазарева беше да исправи оно што се тиче неба и спасења душе његовог народа, јер виде и сагледа да црквено раздељење јесте ствар штетна и пагубна. Као веома мудар и богобојажљив он о тој ствари ништа не пренебрегну, и очима својим не даде сна док тај велики подвиг не оствари. Јер он говораше: Има ли за земаљског владара ишта веће него да чини оно што је Богу угодно? На то га потстицаху и светогорски монаси, јер они најбоље осећаху како Цркве Божје тугују кад нису у миру и љубави. Они отидоше у Пећ патријарху Сави IV (1354-1375. г.) и о измирењу му говорише, а он их упути у Крушевац честитоме кнезу. На челу ових монаха беше преподобни старац Исаија, родом са Косова, који се раније подвизаваше у манастиру светог Јоакима Осоговског, а сада беше хиландарски монах. Он уживаше поверење Лазарево и зато, чим он стиже, Лазар сазва велики црквено-народни сабор у Крушевцу, на који би позвана и стара царица Јелена, монахиња Јелисавета. Сабор, са патријархом и кнезом на челу (1375. г.), одмах реши да се у Цариград пошаље старац Исаија да од патријарха Цариградског измоли скидање проклетства са дотле умрлих и свих живих Срба. И чесни старац Исаија пође са неколико монаха пратилаца у Цариград код свјатјејшег патријарха Филотеја (1364-1376. г.), и благополучно сврши ову богоугодну ствар измирења, као што то жељаше благоверни самодржац Лазар. О том важном догађају ево шта пишу мудри стари животописци, архиепископ Данило II и његов ученик (у својој књизи "Животи Краљева и Архиепископа Српских"):

"Када тадашњи патријарх царствујућег града (Цариграда) васељенски кир Калист посла и одлучи цара (Стефана Душана) са патријархом, тада покаја се цар и заиска разрешење за ово зло, и није га могао наћи ради достојанства (тј. титуле царске) и ради градова. И после овога разреши се он од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено. После овога прими царство његов син Урош, и благоденствовавши дочека велику беду од своје властеле, и мало година царствова, и престави се из овога живота ништа не учинивши о напред реченом злу. Царство његово узе један део кнез Лазар, а други део Вукашин, који, дрзнувши се на краљевство, није се ништа бринуо о проклетству светога Саве. А грчке крајеве и градове узе Угљеша. И после овога, сакупивши се изиђоше у Македонију, и од Турака бише побијени (на реци Марици 1371. г.), и тако скончаше. А најчаснији старац кир Исаија, видевши ово неразрешено зло, распаљен божанственом ревношћу, дође кнезу Лазару и исприча му о тој ствари. А кнез Лазар, богољубив и украшен многим врлинама, чувши све ово о споменутом злу, паде у велику жалост. Он посла старца Исаију патријарху српском Сави, и овај дошавши једва га умоли за ово разрешење. И патријарх се преклони и замоли старца Исаију да пође у Цариград и затражи разрешење о овоме. Старац се покори овоме и пође, и дошавши кнезу узе од њега довољно што је на потребу, и тако пође на пут. А узе са собом и часнога у врлинама прота Свете Горе кир Теофана, и два његова ученика Силвестра и Нифона, и са њима и Никодима тумача речи, и о свему објавише целом сабору и старој царици кир Јелисавети и свој властели. Затим дошавши на Свету Гору, и одатле укрцавши се на лађу, стиже у царствујући град, доживевши успут страх и многе беде. А тада је царствовао Калојован Палеолог и његов син кир Манојло, а патријарх је био кир Филотеј, муж пун врлине и премудар. Одмах се сазнало за долазак старца Исаије и за узрок ради кога је дошао. И прими га патријарх и цео сабор са многом чашћу као што приличи. Затим, учинивши савет о овоме, опростише од пређашњег запрећења и одлучења и цара и патријарха и све живе и умрле, и примише све архијереје и јереје у заједницу и саслуживање. И догоди се овде оно што је боље за ове који су дошли, а нарочито за кир Исаију, јер беше веома возљубљен патријарху. Ради тога дароваше да Срби немају више архиепископа него самовласног патријарха којим нико не господари. А издадоше и једну заповест о овоме: да ако Срби ојачају и опет заузму грчке крајеве, да у њима не мењају митрополите и његово спомињање, тј. патријархово (на Литургијама), као што то заповедају и саборна правила. Када је ово све учињено онда написаше за потврду једну синђелију, и отпустише га са љубављу и чашћу. Ради боље сигурности послаше с њима два изабрана човека између свештеноинока, кир Матеја и кир Мојсеја, који дошавши у Призрен, као од лица патријархова, и ушавши у цркву служише заједно и причестише се са светитељем (тј. српским патријархом) и са српским свештеницима који раније беху одлучени. А у то време престави се Сава патријарх, који пребиваше на престолу Светога Саве двадесет година и пет месеци, и сконча месеца априла 29. дан на Антипасху (Томину недељу), у трећи час дана. А ови дошавши из Цариграда опростише цара Стефана (Душана), Јоаникија патријарха и Саву патријарха и цара Уроша, и све мале и велике, јер се сјединише удови глави и Црква опет доби своје благољепије". Толико о томе пише архиепископ Данило II и његов настављач.

Како се у то време помирења престави у Господу свјатјејши патријарх српски Сава IV, свети кнез Лазар окупи сабор епископа и српске господе у Пећкој патријаршији ради избора новог патријарха. И по промислу Божјем би изабран преподобни подвижник старац Јефрем,[14] кога одмах митрополити и епископи рукоположише и на престо Светога Саве посадише. Онда сви заједно отслужише службу Божју и заједно се са дошавшима из Цариграда причестише. Тако се утиша бура у Цркви и разреши се свака свеза, благодаћу Божјом и старањем честитог и мирољубивог кнеза. Од овога дивног и богоугодног дела њему веома порасте углед у свему народу српском и хришћанском.

Љубав светог кнеза Лазара према божанској Цркви Христовој огледала се и у љубави и усрђу које имађаше према светим храмовима и манастирима. Он постаде ктитор и добротвор многих цркава и манастира, и то не само у својој држави него и далеко ван њених граница. Као прво славно дело које учини, после измирења Цркава, беше подизање дивне цркве Светог Стефана у славном граду Крушевцу, познате и до данас под именом Лазарица. Затим, као што пише за њега патријарх Данило III, овај христољубиви владар "горе и хумове своје државе испуни обитељима монашких жилишта", где се настанише у живљаху монаси, "који себе Богу ородише усамљеношћу и сваким молитвеним тиховањем". Ово је било после 1371. године, када су, бежећи испред Турака, многи монаси из освојених крајева Балканског полуострва и Свете Горе дошли у слободну Лазареву државу, и овај монахољубиви владар дао им је да се настане у његовим моравским крајевима, особито око Крушевца и Сталаћа (где још и данас има многих цркава, црквишта и манастиришта из тога доба). Особито су код светог кнеза долазили познати монаси звани "Синаити", названи тако по свом великом учитељу преподобном Григорију Синаиту.[15] Ови подвижници и молитвени тиховалници, на челу којих беше монах кир Григорије Синаит, ученик оног великог Григорија, дођоше честитоме кнезу и замолише га да им подари неко усамљеничко место, где ће моћи богоугодно се подвизивати у миру и неузнемирености од света. Свети кнез сазида тада у тихом и скровитом месту у браничевском Ждрелу на реци Млави цркву Пресвете Богоматере и око ње основа манастир, а својом владарском повељом од 1379. године утврди га и снабде имањем, па га подари овим чесним синајским монасима и кир Григорију Синаиту. Све ово потврди и свјатјејши патријарх српски Спиридон,[16] заједно са црквеним сабором у Пећкој патријаршији. Овај манастир и до данас постоји и назива се Горњак, а посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. У то време допутова у Крушевац старатељ монашке болнице у светој лаври Хиландарској монах кир Герасим (иначе брат Лазаревог зета Вука Бранковића). Он се јави честитоме кнезу и изнесе му да оболели и стари монаси у светој обитељи Светога Саве и Симеона очекују кнежеву утеху и помоћ. Кнез одмах издаде повељу о томе (1380. г.), у којој заповеди "да се у болницу хиландарску даје сваке године по стотину онгија (златника)", а ради исхране и неге болесних монаха завешта још и два села: , Јелашницу с међама и Јелашницу с црквом", што све опет потврди патријарх Спиридон својом патријарашком граматом. Монах кир Герасим исприча кнезу како се многи и многи посвећују иночком образу у Хиландару, па је црква скоро недовољна да све њих у себе смести. Тада свети кнез, по угледу на велике задужбине Немањића, посла неимаре и све остало што требаше, те у Хиландару, уз главну хиландарску цркву храља Милутина, сагради дивни и пространи пронаос (припрату), те се на тај начин и он уврсти у ред великих и светих задужбинара Немањића. Руском пак манастиру Св. Панталејмона у Светој Гори кнез повељом својом од 1381. године приложи цркву Спасову у Хвосну, уз још нека села и потребне привилегије. Истом манастиру приложише тада челник Муса и синови му Стефан и Лазар село Уларе и цркву Св. Николе на Лабу, за спомен покојне супруге и мајке њихове Драгиње, рођене сестре кнежеве, што кнез такође потврди нарочитом повељом. Својом повељом он потврди и дарове војводе црничког Црепа село Мутницу и Паракинов Брод, које овај завешта лаври Св. Атанасија у Светој Гори.[17] Честити кнез брињаше и о српским монасима у Светој Земљи. Јер на молбу Јерусалимског патријарха Михаила он писаше (31. августа 1388. г.) кнезу Дубровачке републике да се српским монасима у Јерусалиму, настањеним у манастиру Св. Архангела Михаила, задужбини Светог Саве и краља Милутина, исплати заостали стонски доходак. Свети кнез је слао прилоге чак и манастиру на Синају, и манастирима у Влашкој.

Но највећа задужбина светог кнеза Лазара би његов манастир Раваница, који би основан 1381. године и посвећен Вазнесењу Господњем (Спасовдану). Градњу ове дивне задужбине повери свети кнез главном неимару Раду Боровићу, који сазида величанствену цркву у најлепшем српско-византијском стилу. Очевидац свега тога, српски патријарх Данило III, у свом "Слову о кнезу Лазару", овако описује кнежево украшавање манастира Раванице: "Божанску је цркву прекрасним мраморјем украсио, златом и сребром је божанствене иконе изобразио. И не само иконе, него је и зидове златом просветлио. Манастир је оградио високим пирговима (кулама) и чврстим зидовима, и утврдио сваком оградом, какве до тада нигде није било". Исте 1381. године честити кнез издаде своју владарску повељу овоме светом манастиру и обдари га великим добрима у Поморављу, Подунављу и Посавини. Та кнежева повеља овако гласи: "Аз, ва Христа Бога благоверни кнез Лазар, ревније иже прежде мене бившим благочестивим царем, на ихже престол Богу ме вознесшу и царствија саном украсившу, и славоју от многих јего дарованиј јеже на мње, мало тому васхотех принети, јелико по силе, благовољенијем Оца, поспешенијем Сина, савршенијем Светога Духа, воздвигох от основанија монастир в славу Светаго Вазнесенија, мње же в ктиторију, јегоже по сиље мојеј украсив, иже в њем житељство в саједињеније братијем изволих, јакоже Апостоли уставише и правили Светих Отец утврдише. Приложих же к потребам вса изобилне, доходке и села, винограде насадих и друге купих у Црепа и Југа... И саставих општежитије, да се држи у манастиру... И вса јелика приложих, не узех ничију баштину, не сатворих по силе, но вса са искупом и с заменоју, јакоже кто хотеше". За првог игумана новосабраној братији у Раваници кнез постави кир Арсенија, "мужа обдарена врлинама, украшена разумом, који имађаше дар Светога Духа да учи многе". У то време у Раваници се подвизавао и свети Ромило Раванички, који се ту и упокоји и би погребен с јужне стране припрате раваничког храма.[18] После мученичке кончине светога кнеза и његове ће свете мошти бити пренете у свету обитељ Раваничку, као што ће се даље видети.

Еванђелско христољубље и човекољубље светога кнеза није се огледало само у томе што је окупљао у својој земљи монахе подвижнике и исихасте (= молитвене тиховалнике), и обнављао им или оснивао нове обитељи, него и у томе што је подизао и обнављао и многе парохијске цркве за христоименити народ свој, и што је родитељски збрињавао сиротињу и болеснике, подижући и издржавајући сиротишта и болнице. Уз то још он је при црквама и манастирима отварао народне школе, ради просвећивања свога народа. Школу је отворио и у престолном граду Крушевцу, где су се учили његови синови и кћери и остала српска деца у престоници. На његов царски двор су се окупили многи учени и мудри људи, уметници зографи и златари, особито из јужних српских и грчких крајева, бежећи испред најезде злих Исмаилћана. О томе бекству хришћана испред Турака овако говори мудри Константин Философ у свом опису живота кнеза Лазара и сина му деспота Стефана. "Када свети кнез, вели он, утврди оно прво добро (тј. измирење Цркава), он одмах пређе на друге ствари: где год је видео ма које врсте градове и области и обитељи и цркве благочестивих, где су (од Турака) једне огњем попаљене, а друге порушене, и многа убиства и реке крви које су текле, и друго томе слично, он је све то поправљао, у ред доводио и успокојавао. Јер одавно већ грчка држава опадаше, а Исмаилћани се умножаваху; и разлише се чак и узападне крајеве... Исмаилћански род се све више изливаше као неки скакавци: једнс су од хришћана одводили, друге заробљавали, треће пленили, четврте клали, као огањ ломећи и све сатирући где год се појављиваху, и увек се наметаху; ишли су да и оно што је остало поједу и немилостиво погубе. И безнадежан је био изглед да се ово измени за нас који грешимо и који се не обраћамо Јединоме који мења све".

Цар Лазар се у неколико махова борио против ове турске најезде. Јер "он није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове удове, да се секу и кидају, него одлучи или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и да то још посведочи мучеништвом".[19] Јер Турци су стално напредовали, и огњем и мачем, неправдом и насиљем крчили су себи пут све даље и даље на запад. Они се нису задовољавали чак ни плаћањем данка и пореза од стране хришћана, него су тежили да све хришћанске народе себи потпуно покоре и поробе. Тако су за неколико година освојили велике и тврде градове Сер, Софију и Солун,[20] а 1386. године освојише и српски град Ниш. На челу велике турске војске беше султан Мурат I (1362-1389. г.); његов први сукоб са војском Лазаревом би код места Плочника на Топлици 1387. године (сада село Плочник код Прокупља), где Мурат утече испред кнез Лазара.[21] Следеће године Муратова војска продре и у Босну, али је тамо сусрете храбри војвода краља Твртка, Влатко Вуковић, и јуначки победи код града Билећа. Све ово међутим не заустави Турке, него само подстакну Амурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнез Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде силно оружати и велику војску прикупљати. Али као предзнаци скоре несреће српске беху се опет појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, и властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те зато он мораше са молбама и преклињањима да позива Србе у бој на Косово. Кнез је, наиме, одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришћани своју помоћ не упутише. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо беше кренула северно од Скопља најпре на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске.

Дан пре битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну".

За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја на Видовдан,[22] у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог боја, што све лепо описа потоњи патријарх српски Данило III. "Када се Мурат, вели патријарх Данило, устреми као велики лав са великом силом, он сакупи безбројно и неизрециво мноштво војске многе себи у помоћ и приближи се земљама српским. А благочестиви и свехвални кнез Лазар, увидевши свирепи наилазак овог гордог и охолог, најпре Бога из дубине срца у помоћ себи призва, говорећи: Боже, законопреступници устадоше на ме, и судиште крепких заиска душу моју. Мржњом неправедном омрзнуше на нас, и оружје извукоше и напрегоше лукове своје, да нас устрељају, закољу и усмрте. А Ти нас, Господе, не остави, већ нам помози; и да уђе оружје њихово у срца њихова, и лукови њихови да се сломе. Нека разумеју да си Ти Бог, једини творитељ преславних чудеса (ср. Пс. 85, 14. 10; 24, 19). Затим посла по благороднике своје, велможе и војводе и војнике, велике и мале. Призвавши их себи, рече им о наиласку безбројних иноплеменика. Када се сви утишаше, он им тихим и спокојним гласом свима скупа говораше: Ви, о другови и браћо моја, велможе и благородни, војници, војводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам је добра Бог у животу овом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и свега што је људима потребно - не лиши нас; него, штавише, Он нам и умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не будемо недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или рана, или хиљаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за Христа и за благочестиву веру нашег отачаства. Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се дакле да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на небесима; именујмо себе војницима Христовим, страдалцима за веру, како бисмо се уписали у књигу живота. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Подвигоположника светле венце примимо. Страдања рађају славу, а трудови посредују за починак. - Тим и другим речима кнез наоружа војнике и на подвиг многи страдалце припреми. А свехвални, мужаствени и благородни, које роди и подиже Српска земља као прекрасне младице и изабране кедре Ливанове, милом и љубљеном своме господару овако одговараху: Ми, господине наш, откако заједничком природом од оца и мајке рођени бисмо, Бога и тебе познасмо. Бог нас подиже, а ти васпита, као чеда одхрани и као синове дарова, као браћу заволе и као другове узпоштова. Сви ми заједничари и пријемници бисмо славе, богатства и свих красота света, весеља и радости и војинства. Љубав и част, све обилно од тебе примисмо, да радо за тебе, за веру и за отачаство умремо. Нећемо поштедети себе, знајући да после овога имамо отићи и са прахом смешати се. Умримо да свагда живи будемо, принесимо Богу себе жртву живу, не као негда привременим и преварним гошћењем за насладу нашу, већ у подвигу крви своје. Не поштедимо живот наш, да живописан углед после овога другима будемо; не бојмо се страха надошлог на нас, ни устремљења нечастивих противника насрнулих на нас. Ако на страх и губитак будемо мислили, нећемо се добра удостојити; ако бисмо о неком таштом делу мислили, ништа од часних подвига остварили не би. Ми се имамо борити са Исмаилћанима као са нашим непријатељима, макар нам мач главу, копље ребра и смрт живот узели. Ми, о садругови и саборци, узмимо тегобу негдашњих војника који су сада код Христа, да бисмо се с Христом прославили. Ми смо једна природа људска подвргнута истим страстима, и један гроб да нам буде, и једно поље нека прихвати тела наша са костима, еда би нас прихватила светла едемска (рајска) насеља".[23]

Када затим отпоче крвави бој између крста и некрста, између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој битци и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт".

По свеопштем народном и древном предању, Светом кнезу Лазару се пред ову битку јавио Анђео Господњи и питао га којем се жели приволети царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Помоливши се најпре у себи небочежњиви кнез је одговорио Анђелу Божјем: Ако ћу се приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно; а Небеско Царство је увек и до века. И тако се богољубиви владар српски свецело определио за Царство Христа Цара на небесима и са свим својим христоименитим народом смирено покорио свесавршеној вољи Божјој, која је врховни закон неба и земље. Зато је и сада, пред џелатом Бајазитом, мирно и спокојно стајао, очекујући да прими мученичку смрт за веру Христову и за отачаство народа свога хришћанскога. Он није тражио слободу "по сваку цену", тј. слободу од Бога и без Бога, него слободу у Богу и са Богом, и зато је мирно приклонио главу под мач нехришћанинов, молећи се у себи Богу овако: Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе.[24] Затим предаде душу своју у руке Подвигоположника Христа. Раставши се од тела земљаног и царства земаљског ради Христа, он спасе душу своју и душу народа својега, задоби бесмртно Царство Небеско и Богу приведе мноштво Мученика. А и свето тело његово Господ не предаде распадљивости, него га прослави нетрулежношћу и многим даровима чудотворства.

Наиме, када Бајазит виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после битке допусти монасима који искаху тело Лазарево те га они узеше и честно погребоше у цркви Светог Вазнесења у Приштини. После пак годину дана Лазареви синови Стефан и Вук, по савету свјатјејшег патријарха и заједно са клиром и народом, открише мошти светог Великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво, које испушташе многи и благоухани мирис (као што то сведочи Пећски летопис из тога доба). Јер Господ даде нетљеност светом телу његовом као несумњиви доказ мучеништва његовог за Христа и богоугодног живота и светости његове. Узевши свето тело, сви скупа кретоше у литији ка задужбини његовој манастиру Раваници. Успут свратише у манастир Нову Павлицу, задужбину Лазаревих сестрића браће Мусића, који такође изгибоше на Косову. На том путу литију срете чесна удовица Лазарева, кнегиња Милица. Ту свечану али и тужну литију овако описује српски патријарх Данило III: "Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше: Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном: поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових. Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих... И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе". Толико о томе патријарх Данило. А о тој свеопштој и свенародној тузи и болу за светим кнезом, пише и споменути Константин Философ: "А тада не беше места у целој земљи тој где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити; толики беше да се свим овим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши, не само због побијене деце своје, него и због богоизбраног господина Лазара, јер ни њега ни њих више нема на земљи".

Свето тело Светог новомученика и великомученика Лазара би свечано пренето у његову задужбину Раваницу код Ћуприје (1391. године) и положено у цркви Св. Вазнесења Спасовог. Ту оно почиваше и чудотворства чињаше све до године 1690, када, при општој сеоби Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и раванички монаси напустише свој манастир испред турске освете, и са телом светог Кнеза пређоше најпре у Сент-Андреју повише Будима, а затим (1697. г.) одатле у Фрушку Гору у Срему, где обновише манастир Врдник и назваше га новом Раваницом. У овој новој Раваници тело светог великомученика цара Лазара почивало је све до II Светског рата, када га је (14. априла 1942. г.) испред усташког пустошења фрушкогорских манастира пренео у Саборну цркву у Београд прота Радослав Грујић, где оно и данас почива на утеху, помоћ и духовно руководство православног народа Лазаревог и свих православних хришћана, а на славу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа.

Благоверна пак супруга Лазарева Милица с муком управљаше тешко пораженом српском земљом, јер њен син Стефан беше дете од тек напуњених дванаест година. У стварима овога света, "у којима је се тешко снаћи", и у разбијеном и поробљеном царству, она је мушки храбро и мудро руководила народним и државним пословима. Њој у Крушевац стиже Бајазитово посланство са понудом за мир, али под једним условом - да кнегиња пошаље Бајазиту своју кћер најмлађу Оливеру. Да Србију заштити од даљег страдања кнегиња на то мораде пристати, мада се томе противио и српски патријарх Спиридон. Но она сматраше да кћи њена може послужити као нека нова Јестира на добро свога народа, само под условом да веру своју хришћанску никада не промени, у чему ју је Оливера и послушала. Са својом рођаком и садругом у болу и монашком подвигу, монахињом Ефимијом, Милица је мудро водила свој народ, док није 1393. године предала власт своме сину Стефану, а сама се повукла у свој новоподигнути манастир Љубостињу и замонашила се са именом Евгенија.[25] А благоверни и христољубиви деспот Стефан мудро управљаше земљом оца свога Лазара, у свему се угледајући на њега.[26] Колико он уважаваше свога светог оца и њему свако своје добро приписиваше, види се најбоље из ових његових речи, написаних у повељи манастиру Хиландару 1405. године:

"Ја од младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог у старању све на корист мени чинио, у многа злољута и неподношљива искушења, штавише и смртна допуштен бих, којима су сведоци и слушаоци небесне стихије и скоро сва васељена, и од свих избави ме Господ, а и још ме избавља. А у овоме што имађаше бити и што имах пострадати, да се рече, у тамним овим облацима ја ка сунчаним најсветлијим зрацима, врлином кажем оца мога и господина светог ми Кнеза, једва и с муком упирах очи, ја и они који су у власти мојој. И ако што и ревновасмо бити налик њему, то с муком и изван благости и таштине, јер Бог љуби тихог даваоца, као што рече божански Апостол (2 Кор. 9, 7). А сада скровишта велика благости Божје отворише нам се, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиђоше се, и засија нам сунце, и да речемо с Апостолом: Ово је време благопријатно, ово је данас дан спасења (2 Кор. 6, 2). И обновише се острва и ново небо и нова земља мени, по Исаији (Ис. 65, 17). И ја сам благодаран Богу, и бих и још ћу бити, благодаћу Светога Духа која ми потпомаже. Јер самодржац и владар очевом наслеђу и ширинама српске земље од Бога поверен венчах се, и очевим врлинама ревнујући устројих се..."

Владајући тако земљом свога оца Стефан дође једном (године 1403. или 4.) на славно и тужно поље Косово. И у спомен на свога оца и погибију Срба Мученика он изради и постави ту велики камени стуб од мрамора, на коме бише написане следеће дирљиве и поучне речи: "Човече који ступиш на српску земљу, био придошлица или си овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, и видиш да је сво пуно костију мртвих, а са њима и камену природу, мене (тј. камен) у облику и са знаком Крста кад видиш поред њих како усправно стојим, да не прођеш, да не превидиш, као нешто узалудно и ништавно, но те молим, приђи и приближи се мени, о љубљени, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због кога узрока и како и зашто стојим ја овде; јер истину ти говорим, не мање од живога у коме је душа, да хоћу да вас у суштини известим о свему ономе што се збило.

Овде је негда био велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, који се звао Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, пучина богопознања и мудрости дубина, пламени ум, туђинима заштитник, хранитељ гладних и сиромашних заштита, невољним милосрђе и утешитељ. Све љубећи колико Христос хоће, дошао је овамо по својој вољи сам он, и са свим својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Били су то мужеви добри, мужеви храбри, људи заиста у речи и делу, који су се блистали као звезде светле, као земља окићена цветовима, у оделу златом и камењем драгим украшени. Било је много коња изабраних и са златним седлима, сви дивни и красни јахачи њихови. Као неки добри пастир и заштитник веома племенитих и славних, он мудро приводи јагањце разумне да у Христу добро скончају и венац страдања добију, и учесници вишње славе буду. И тако сложно много и безбројно мноштво заједно са добрим и великим господином, с храбром душом и вером најтврђом, као на ложницу красну и на многомирисно јело, на непријатеља се устремише, и сушту змију згазише, и умртвише звера дивљега, и великога противника, и неситога ада прождрљивца, то јест Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково, а с њима и не мало других. О чудеса Божјих судбо! ухваћен би племенити страдалац рукама безаконим агарјанским, и крај страдању добро прими, и мученик Христов постаде велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука убице тога, сина Амуратова (Бајазита).

И све ово што је речено сврши се године 6897. (тј. 1389.), индикта 12, месеца јуна 15. дан, у дан уторак, а час је био или шести или седми, не знам - Бог зна".

Овакве и сличне похвале честитоме кнезу, Светом Великомученику Лазару, написа не само син његов деспот Стефан, него и многи други тадашњи и каснији Срби, клирици и световњаци. Јер сав народ сматраше цара Лазара за светитеља и великомученика Христовог. Дивну похвалу написа светом кнезу и захвална монахиња Ефимија, извезавши исту златним и сребреним концима на свиленом покривачу Великомучениковог кивота. Та Похвала гласи овако:

"Међу лепотама овога света васпитао си се од младости своје, о! нови Мучениче, кнеже Лазаре, и крепка рука Господња показа те крепким и славним међу свом земаљском господом. Господовао си земљом отачаства свога, и у свим добрима узвеселио си поверене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изишао си на змију (тј. турског цар Мурата) и на непријатеља божанских Цркава, расудивши да твоје срце не може трпети да гледа где хришћанима отачаства твога владају Исмаилћани. Ако пак ово не постигнеш, одлучио си онда да оставиш трошну висину земаљског господства и обагрити се крвљу својом и сјединити се са војницима Цара Небескога. И тако две жеље постигао јеси: и змију си убио и примио си од Бога венац мучеништва. И сада не заборави возљубљена твоја чеда која си пресељењем својим оставио сирота. Јер када си отишао у вечна насеља небеска многе туге и боли обузеше возљубљена ти чеда, и она у многим жалостима живот проводе, јер њима владају Исмаилћани, и сви потребују твоју помоћ. Зато се молимо, моли се општем Господару за возљубљена чеда твоја и за све оне који им с љубављу и вером служе. Јер су многим жалостима спутана возљубљена ти чеда, јер они који једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику, и твоја добра бацише у заборав, о! Мучениче. Но ако и јеси прешао из овога живота, ти знаш туге и боле чеда твојих, и као Мученик имаш слободу пред Господом, преклони колена пред Владиком Који те је увенчао, моли да возљубљена ти чеда богоугодно проведу многолетни живот у добру, моли се да православна хришћанска вера пребива неповређена у твоме отачаству, моли се да Бог Победник даде победу возљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, над видљивим и невидљивим непријатељима. Јер ако помоћ примимо од Бога, одаћемо ти похвалу и благодарење. Сабери збор твојих сабеседника, светих Мученика, и са овима се помоли Богу Који те је прославио: јави Георгију, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми са собом Меркурија и Прокопија, и не остави Четрдесет Севастијских Мученика, у чијем месту мучеништва војују сада возљубљена ти чеда кнезови Стефан и Вук[27] моли да им се даде од Бога помоћ. Дођи, дакле, нама у помоћ, ма где да си. Погледај на ове моје мале приносе и урачунај их у многе; јер ти не принесох достојне похвале, но по сили малога ми разума, зато и очекујем мале награде. Но ти, о! мили мој господине и свети Мучениче, ниси био тако малоподатљив у пропадљивим и пролазним стварима, колико си сада далеко више у непролазним и великим које си примио од Бога. Јер си телесно мене странкињу обилно исхрањивао у туђини. А сада те обострано молим: да ме исхраниш, и да утишаш љуту буру душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси теби ово, Светитељу".

Косовски плач кнез Лазареве супруге и сина, монахиње Ефимије и осталих Срба и Српкиња, па чак и Грка и осталих православних, није остајао без наде и утехе. Јер се силом и благодаћу Божјом тај плач одмах претварао у похвале и у богослужбене химне и славопоје светом Великомученику и његовом Подвигоположнику Христу Богочовеку, Победитељу смрти и Васкрситељу живота. Тако су за патријархом српским Данилом III три равничка монаха написали Похвале и Службу светоме Мученику и кнезу Лазару, у којима се заувек слави у Цркви Божјој његов богугодни подвиг мученичког страдања за Христа и за свој христоименити народ. А православни народ српски, целокупни подвиг и дело Светог цара и Мученика Лазара и осталих: Косовских Мученика, изразио је у овим кратким и надахнутим речима: "Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно", Којему слава у све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Пуно име св. Лазара било је: Стефан Лазар Хребељановић - по тадашњем краљу Стефану Дечанском и по Лазаревом оцу.
2. Српска област Хвосно простирала се око Пећи и Дечана.
3. Војвода топлички и полимски Вратко, иначе познат као стари Југ-Богдан, беше пореклом од Вукана, најстаријег Немањиног сина.
4. Св. Царица Милица, у монаштву преподобна мати Евгенија-Ефросинија празнује се 19. јула, заједно са својим сином Св. Стефаном деспотом Српским.
5. Од овога Синише роди се благочестиви царевић Јован Урош, у монаштву преподобни Јоасаф, који се слави 20. априла. Тамо видети његово опширно житије.
6. Царица-монахиња Јелена-Јелисавета подиже манастир Матејић као своју задужбину. Упокојила се 7. новембра 1376. године и спомиње се као блажена.
7. Св. патријарх Калист (1350-4 г.) и 1355-63 г.) празнује се 20. јуна. О овоме његовом путу у Српску земљу видети и у Житију преп. Максима Капсокаливита (под 13. јануаром) и код историчара Јована Кантакузена.
8. Њихово једино дете мали Угљеша умре у младости и би погребен у манастиру Хиландару. После погибије деспота Јована Угљеше "његова супруга Јелена се замонаши и као монахиња Ефимија живљаше најпре на двору цара Лазара у Крушевцу, а после Косовске погибије заједно са царицом Милицом у манастиру Љубостињи. Ефимија и Милица биле су сроднице и по крви.
9. На обнови манастира Св. Павла и Симонопетре у Светој Гори (после 1360. г.) заједно са деспотом Угљешом радили су још два српска великаша: Никола Радохна (или Радоња), зет Угљешин и Вукашинов а брат Вука Бранковића, и Арсеније Пагаси. Они откупе од монаха манастира Ксиропотама опустели манастир Св. Павла и са Угљешом га обнове и изграде. Радохна и Арсеније постали су светогорски монаси, са именима: Герасим и Антоније. Герасим је затим био монах и старатељ болнице у манастиру Хиландару, и као такав долазио код кнеза Лазара у Крушевац (где је Лазар дао Хиландару један метох) и од њега добијао помоћ за болницу хиландарску.
10. Турци већ беху заузели на Балкану градове: Димотику (1361. г.), Једрене (1362. г.) и Пловдив (1363. г.)
11. Урош је оставио овај свет имајући једва око 35 година. Његов свети спомен празнује се 2. децембра.
12. Мара и Вук Бранковић имађаху три сина: Ђурђа, Гргура и Лазара. Најстарији син Ђурађ Бранковић беше последњи деспот српски као наследник свог ујака деспота Стефана Лазаревића.
13. Са њим је имала сина Балшу. По смрти мужа преудала се за босанског војводу Сандаља Хранића.
14. Живот и подвиге Св. патријарха Јефрема (1375-80. и 1389-92. г.) видети под данашњим датумом, јер се и његов спомен празнује данас 15. јуна.
15. Св. Григорије Синаит празнује се 6. априла, где видети његово опширно житије.
16. О Св. патријарху Спиридону видети даље под данашњим датумом.
17. Исто тако, Свети кнез Лазар и патријарх Спиридон, својим повељама од 1382. године, дозволише монаху Доротеју и његовом сину Данилу (потоњем српском патријарху Данилу III, 1392-98. г.) подизање манастира Св. Ваведења у Дренчи код Александровца крушевачког.
18. Преподобни Ромило Раванички празнује се 16. јануара, где видети његово опширно житије.
19. Овако о кнежевој одлуци за борбу са незнабожним Турцима пише Константин Философ у Житију деспота Стефана.
20. Град Сер је пао под Турке 19. септембра 1383, Софија 1385, а Солун 1387. године.
21. О томе говоре стари српски летописи. Види Љ. Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Београд - Сремски Карловци 1927, стр. 215.
22. Дан 15. јуна назива се Видовдан по Св. мученику Виту (Витовдан), који се овога дана слави. Свети Вит пострада за Христа у време Диоклецијана; његов живот и страдање видети под данашњим датумом.
23. Говор кнеза Лазара својим војницима пред Косовски бој доноси и историчар Мавро Орбина (поч. 17. века), али нешто измењен (в. Краљевство Словена, изд. СКЗ Београд 1968, стр. 98-100).
24. Види: Епископ жички Николај, Царев завет, 1933, стр. 27.
25. Преподобна мати Евгенија (царица Милица) празнује се 19. јула заједно са својим сином Св. Стефаном Високим. Пред смрт је примила и велику схиму са именом Ефросинија.
26. Свети Стефан деспот празнује се 19. јула, где видети опширније о њему.
27. У време кад је монахиња Ефимија везла ову похвалу Св. великомученику кнезу Лазару, синови његови Стефан и Вук учествовали су, као вазали султана Бајазита, у битци код Ангоре у Малој Азији (28. јула 1402. г.), а баш у малоазијском граду Севастији пострадали су Св. Четрдесет Мученика (празнују се 9. марта).
НЕДЕЉА ДРУГА ПО ДУХОВДАНУ

Јеванђеље о призивању апостола

СВЕТИ НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ СРПСКИ


Матеј 4, 18-23. Зач. 9.


Зашто толико журе људи у наше време?

Да што пре виде успех свога труда. И успех долази, и пролази, и оставља за собом траг жалости.

Зашто толико журе синови људски у наше време?

Да што пре поберу плодове свога рада. И плодови долазе, и пролазе, и остављају за собом траг горчине.

И кад дође смрт, људи наших дана умиру гледајући себе целе само у прошлости, гледају задобијене успехе заборављене, пожњевене плодове иструлеле. Са смрћу њиховом умиру и последњи трагови њихова труда и њихова рода. Они, који за њима долазе, са истом журбом сеју, са истом журбом жању и једу плодове, и са истом празнином одлазе из овог живота.

То је људски начин. Но то није Божји начин. Видећи разлику измећу људског и Божјег начина народ је рекао: Бог је спор и достижан. Бог је спор, но Он може бити спор за једно поколење; али Он није спор на целој линији живота свих поколења. Често у једном поколењу Он сеје, а у другом жање. И поколење, у коме Бог сеје, сматра Бог врло спорим, док поколење, у коме Он жање, сматра га врло брзим. Није ли у нашим људским пословима свака жетва бржа од орања, селидбе, плевљења, требљења и уздисајног чекања док плод сазре? Но Бог није ни брз ни спор. Он има Своју меру, и од те мере не одступа. Мрав гледа и види само свој мравињак; домаћин гледа и види целу њиву.

Да је Христос поступао по људском начину, Он не би изабрао дванаест рибара за Своје апостоле, него дванаест царева земаљских. Да је само хтео видети одмах успех Свог труда и пожети плодове Свога рада, Он је могао Својом неодољивом силом покрстити дванаест најмоћнијих царева на земљи и учинити их Својим следбеницима и апостолима. Замислите само, како би се Христос тренутно прочуо у целоме свету! Како би се брзо Његова наука распрострла по целој земљи; како би идоли од царских указа хитро ишчезли; како би се храмови незнабожачки претворили у хришћанске богомоље; како би престало клање стоке на жртву боговима, и дим од крви био замењен димом од тамјана; како би се лако установила црква Бога живога и јединога васцелом роду људском! Без икакве муке Христос би се успео тада на један једини царски престо, са кога би владао, преко дванаест покорних царева, као Својих доглавника, свим народима на земљи и целим светом од истока до запада и од севера до југа. Без икакве муке тада би и упорни Јевреји признали Цара Христа као свог очекиваног Месију и поклонили Му се.

Но, помислите, шта би било на крају крајева од таквога светскога царства, створенога на брзу руку, силом и генијем једнога човека? Било би исто што и са свима осталим светским царствима пре и после Христа. Заједно са својим оснивачем и оно би легло на самртни одар, и свет би се нашао опет на почетку, са кога је и пошао. Или, још јасније, било би што и са једним горостасним храстом, кога један див ишчупа у планини и пресади у долини. Докле див стоји уз пресађени храст и држи га својом снажном руком, дотле храст и стоји; чим се див уклони од храста, ветрови дуну и оборе храст на земљу. И људи би се скупили око палог храста и зачудили се, како тако моћан храст подлеже ветровима, док ниска лескова дрвета око храста одолеше и остадоше усправно? И људи би одмахнули главом и рекли: заиста, сигурније стоји и лакше ветровима одолева ниско лесково дрво кад лагано из семена расте, него и највећи храст, кад га дивовска рука пресади па се од њега уклони. Што год се корен једнога дрвета ниже спушта у подземну таму, то је дрво јаче, отпорније и дуготрајније.

Како је премудро, што је Христос почео из низине а не од врхова! Како је премудро, што није почео зидање Свога царства од царева него од рибара! Како је добро и спасоносно за нас, који живимо две хиљаде година после Његовог дела на земљи, што Он није видео коначни успех Свога труда нити пожњео плодове Свога рада за Свога живота! Он није хтео као див да пресади одједанпут на земљу једно горостасно дрво него је хтео да, као прост тежак, зарије семе дрвета дубоко у подземну таму, па да иде дома. Тако је и учинио. Не само до таме простих галилејских рибара, него до таме самога Ада зарио је Господ семе Дрвета Живота, и отишао. И дрво је лагано расло, врло лагано. Бесомучни ветрови су га љуљали, да га сломе али нису могли. Непријатељи су сасецали дрво до земље, али је корен пуштао све више младица; и све је упорније и брже расло што се више сасецало. Вражје силе су риле дубоко под земљом, дубље од катакомби, да корен ишчупају; али што су га више трзале, то је корен постајао све дурашнији и жиле све многобројније, и изданци све бујнији. Зато дрво Христово, усађено по Божјем а не по људском начину, и данас, после две хиљаде година, цвета и листа и доноси слатке плодове, за људе и ангеле, и блиста се у свежини и красоти као да је посађено пре једног људског века.

Да је Господ Исус поступио по људском начину, Он би се, истина, много брже прославио међу људима, али зато ми не би били спасени. Но Он није ишао за људском славом - за звуком свирале, која данас свира а сутра се баца у огањ - није ишао за људском славом но за људским спасењем. Он није дошао међу људе као див у позориште, да покаже Своју снагу и вештину, те да Му људи рукама пљескају, него као пријатељ и лекар дошао је нама у болницу, да нас обиђе, да с нама насамо разговара, и да нам понуди савет и лек. Зато је добро за човечанство, од почетка до краја времена, што је Господ поступио по Божјем начину и изабрао за Своје апостоле не дванаест великих царева, но дванаест малих рибара. А о томе, како их је Он изабрао, говори данашње јеванђеље.

Ходећи Исус покрај мора Галилејског виде два брата: Симона названог Петра и Андреја брата његова, где бацају мреже у море, јер бејаху рибари.

Од куд Господ Исус на Галилејском мору то нам јеванђелист објашњава у претходном јеванђељу. Чувши да је Јован Крститељ предан, Он остави Јудеју и оде у Галилеју, у презрени крај земље израиљске. Предвиђајући крвави конац Свога великог војника и Претече, Он као да повлачењем спремаше победу над непријатељем. Но кад је већ у Галилеји, није ли природно да се настанио у Назарету, у постојбини Својој, где је провео највећи део Свога земнога живота? Не који је пророк мио на постојбини својој? Он је био дошао у Назарет, но ту Га хтедоше бацити са врха брда доле (Лк. 4, 29). Повлачећи се опет од превременог злочина људског, Он се најзад настани крај Галилејског мора, на међама земље Завулонове и Нефталимове, међу најудаљенијим и најпрезренијим, међу људима у тами и сенци смртној. Прво у ту велику таму Он ће да зарије семе плодовитог дрвета Свога Јеванђеља.

Јеванђелист Јован пише, да се Андреја први придружио Господу, и то још у Јудеји. Андреја је био пре тога ученик Јована Крститеља, па кад је Јован указао на Христа као на већег од себе, тада се Андреја одвојио од свог првог учитеља и пошао за Христом. Одмах за тим Андреја нађе свога брата Симона и рече му: ми нађосмо Месију, који значи Христос; и доведе га к Исусу. Још тада је Симон био назван од Христа Петром, или каменом,тврдим каменом вере (Јов. 1, 35-42). Не стоји ли сада у противности ово што јеванђелист Јован пише са оним што јеванђелист Матеј прича у данашњем јеванђељу, наиме, као да је Христос призвао ова два брата тек на мору Галилејском? Према Јовановом јеванђељу најпре је Андреја пошао за Христом а потом Петар, док према Матејевом

јеванђељу изгледа, да их је Христос истовремено нашао и позвао, при чему се Петар спомиње пре Андреје. Није ли ово очигледна противречност? Не; ни најмање. Очигледно је међутим, како и Свети Јован Златоуст ово објашњава, да се ту описују два различита догађаја; један, који се десио у Јудеји, у време слободе Крститељеве, и други доцније, у Галилеји, у оно време, када је Крститељ био бачен у тамницу и када се Господ Исус настанио у Капернауму, на обали мора Галилејског. Јован описује ранији сусрет Христа са Петром и Андрејом, а Матеј познији. Ово је јасно из тога, што се код Матеја говори о Симону названом Петру, што значи, да је Симон раније био од Господа назван Петром. Тај ранији, и први сусрет Петра са Христом десио се у Јудеји онда када је Андреја привео свога брата ка Христу. Тај први сусрет Јован описује овим речима. И доведе га (Андреја) ка Исусу. А Исус погледавши на њ рече: ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Петар, што значи стена. Знајући за ово јевнађелист Матеј описује сада један понован сусрет синова Јониних са Господом, због чега и вели: Симона названога Петра.Петра пак спомиње пре Андреја због тога, што је Петар по темпераменту био живљи од свога брата и од почетка се јаче истакао од овога. Да су Јован и Матеј описали два различита догађаја а не један исти, јасно је свакоме, ко прочита оба та јеванђеља. Док Матеј описује одлучно позивање Петра и Андреја на апостолску службу - хајдете за мном - дотле Јован описује више један сусрет и упознавање ове браће са Христом поводом Претечиних речи: гле, јагње Божје! Јасно је, да су се после овог сусрета они растали са Христом и, другим путем, или у друго време, отишли у Галилеју, где их је Господ поново нашао на њиховом рибарском послу.

И рече им: хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи. А они тај час оставише мреже и одоше за њим. Господ познаје срца њихова; као деца ови рибари верују у Бога и покоравају се законима Божјим. Они нису навикли, да старешују и заповедају, но само да раде и слушају. На себе они не држе ништа; смирење и послушност према Божјој вољи испуњава срца њихова. Но и ако су прости рибари, њихове душе жедне су и гладне за што више истине и правде. Ми видимо Андреја, да је једном већ био оставио своје рибарске мреже и пошао за Јованом Претечом као његов ученик. Чим је пак Јован указао на Христа као већег од себе, Андреја је оставио Јована и пошао за Христом. То су живе душе, које ишту све више и више Божје правде и Божјег царства. Зато њима Христос говори заповеднички: хајдете за мном! Таким начином поступа Бог и са свима нама. Он неће силом да нас гони на пут спасења но оставља нас да се слободно и по својој увиђавности најпре сами определимо за спасење или пропаст. Али када Бог, који види срца наша, опази да се срца наша склањају ка путу добра, ка путу спасења, онда нас Он одлучно привлачи на тај пут. Када пак види срца наша, да су се потпуно склонила на пут пропасти и зла, онда нас Бог потпуно напушта, и Сатана постаје господар наш. Тако је било и с Јудом издајником. Када се срце његово потпуно било склонило ка злу и определило за мрачни пут пропасти, Христос више није ни покушавао одвратити га са тога пута; на против, видећи да је у Јуду већ ушао Сатана, Господ му говори: што чиниш чини брже! И тако, дакле, ни у случају са Петром и Андрејом, нити у случају са Јудом Господ ни најмање не повређује слободу људског опредељивања, него тек пошто су се људи срцем определили за добро или за зло, Он говори одлучно - Петру и Андреју: хајдете за мном! а Јуди: што чиниш чини брже!

И учинићу вас ловцима људи. То значи: како сте до сада мрежама својим ловили рибу из дубине и таме морске воде, тако ћете од сада Мноме и Мојим Јеванђељем ловити људе из дубине и таме зла овога света. Све оно, што је добро, остаће у тој мрежи; а све оно, што не ваља, или неће моћи ући у ту мрежу или ће испасти из ње.

Чувши позив Христов Петар и Андреја тај час оставише мреже и одоше за Њим. Видите ли, како су срца ова два брата већ била опредељена за добро? Они не питају: куда нас зовеш? Како ћемо се нахранити? И ко ће хранити наше породице? Они као да су целога свога века само чекали и ослушкивали такав позив? Као деца наивно они полажу све бриге на Бога, остављају све и следују позиву Христовом.

И отишавши одатле виде друга два брата: Јакова Зеведејева и Јована брата његова у лађи са Зеведејем оцем њиховим где крпе мреже своје, и позва их. А они тај час оставише лађу и оца свога и отидоше за Њим. Опет - не два цара, него два рибара! Без царске круне на глави али са царским срцем у прсима. Тако Господ сабира бисер у тами. Тако Он бира мале и неуке, да њима посрами велике и премудре; и сиромашне бира Господ, да њима посрами богате. Гле, како су сиромашни Јаков и Јован: они сами са оцем својим крпе мреже! Но душа је њихова богата глађу и жеђу за Богом; срце је њихово склоњено ка добру и - чека. Зато чим Христос позва, они тога часа оставише свој посао, и лађу и оца, и мреже, и отидоше за Њим.

По унутрашњем смислу: рибар означава ловца духовнога добра, мрежа означава душу, море овај свет, лађа тело. Што ови рибари бацају мреже у море то значи, да они траже духовнога добра, духовне хране, или царства Божјега, распростирући и зароњавајући своју душу у дубине овога света, да би то добро где год уловили. Што они крпе своје мреже, то означава њихов труд у поправљању своје душе. Што прва двојица оставише своје мреже и пођоше за Христом, то значи, да они оставише своје старе и грешне душе и пођоше да се Христом обнове, препороде и задобију нову душу и нови дух. И још то значи, да од сада они више неће тражити и ловити духовна добра напором своје сопствене душе него Христом, не својом силом него силом Божјом, не својом памећу него Божјим откровењем. А што друга двојица оставише лађу и оца свога, то значи, да они оставише своје грешно тело и свога телесног оца, да би се од сад бринули о спасењу душе и ходили у сусрет своме оцу небеском, као усиновљени по благодати Божјој

И прохођаше Исус по свој Галилеји, учећи по зборницама њиховим, проповедајући јеванђеље о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ у људима. После тридесет година Свога живота у повучености Господ Исус сада отпочиње Своју божанску службу, и то отпочиње је вредно и одлучно. То се хоће да каже речима: прохођаше по свој Галилеји. Његова служба састојала се у тумачењу старога, у проповедању новога и у потврђивању обојега чудима исцељења људи. Закон је био дат кроз Мојсеја и пророка, и он је био посведочен многим чудима, да би људи поверовали, да је тај закон од Бога. Но тумачи закона, помрачивши душу своју грехом, помрачили су потпуно и смисао тога закона. С тога је тај стари закон постао мртав, и био је као и да није. Сада Господ Исус, пре чист и безгрешан, појављује се као једини истински зналац и прави тумач тога првога закона. Он тумачи смисао његов и откључава закључани за грешне дух његов. Он је сад тумач Духа, као што ће доцније Дух бити тумач Његов. Он не одбацује стари закон Божји - како га може одбацити кад га је Он и дао? Него на темељу његовог правог духовног и пророчког смисла Он сада даје нови закон спасења, проповедајући Благовест о Царству. Стари закон је као добра и плодна земља, но од људи толико запуштена, да је лице те земље потпуно сакривено под трњем и коровом, насејаним од људи, то јест, од кривих тумача. Тако, да је свак одвраћао очи своје и срце од те запуштене земље. Сада Господ преорава ту земљу и сеје нови усев. И људи гледају са страхом и дивљењем у Њега. - Па као што је стари закон засведочен многим божанским чудима, тако и овај нови закон Господ Исус, као законодавац, засведочава многим чудима. Та чуда нису ради празног и сујетног показивања своје моћи, него ради истинске користи људима. Она се сва састоје у лечењу телесних и душевних болести и немоћи људских. Јер је Господ дошао нама у посету не као мађионичар него као пријатељ и лекар.

Сви ви, који гладујете и жедните за правдом и љубављу Божјом, и који ту правду и љубав узалуд ловите својим душама као мрежама по мору овога света, ослушните глас

Господа Исуса. Јер гле, Он вас позива као што је негда позивао рибаре крај мора Галилејског: хајдете за Мном! И чим чујете тај глас, не оклевајте ни часа, него одмах оставите све своје старе напоре и сву своју стару љубав и пођите за Њим. Он је једини ваш пријатељ и лекар; сви други који ван Њега стоје, или су незналице или варалице. Гле, Он вас не позива ни као цареве, ни као пастире, ни као богаташе, ни као сиромахе, ни као учене, ни као просте, него као људе, испуњене болестима и немоћима. Болести и немоћи ваше долазе од греха. Зато припадните Господу Исусу и завапите Му, као негда многи болесни и немоћни: Господе Исусе, Сине Божји, смилуј се мени грешноме! Опрости ми, опрости, Господе, безбројне грехе моје. Очисти ме силом Твојом, нахрани ме животворним хлебом Твојим, уђи дубоко у мене као свеж и чист ваздух у загушљиву одају, и бићу здрав, и бићу здрав и жив! Нека се тако прослави Господ у јачини душе наше и чистоти тела, са Оцем и Духом Светим, а кроз помоћ и молитве Његових светих апостола, - Тројица једнобитна и неразделна, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Призвание апостолов Петра и Андрея. Мозаика среднего нефа ц. Сант-Аполлинаре Нуово в Равенне. VI в.





Евангелие о призвании апостолов



Святитель Николай (Велимирович)





Почему люди в наше время так спешат?

Чтобы как можно скорее увидеть успешный результат своей работы. И успех приходит и проходит, и оставляет после себя след печали.

Почему сыны человеческие в наше время так спешат?

Чтобы как можно скорее пожать плоды своих трудов. И плоды приходят и проходят, и оставляют после себя след горечи.

И когда приходит смерть, люди наших дней видят себя полностью принадлежащими только прошлому, видят успехи, которых они добились, - забытыми, пожатые плоды - истлевшими. Со смертью их умирают и последние следы их трудов и их урожая. Те, что приходят за ними, в той же спешке сеют, в той же спешке жнут и поглощают плоды и с тою же пустотою уходят их этой жизни.

Сие есть способ человеческий - но не Божий. Видя разницу между способом человеческим и способом Божиим, люди сказали: "Бог медлителен и достижим". Бог медлителен - Он может быть медлительным для одного поколения, но Он не медлит на всей линии жизни всех поколений. Часто Он в одном поколении сеет, а в другом пожинает. И поколение, в котором Бог сеет, считает Бога весьма медлительным, в то время как поколение, в котором Он жнет, считает Его весьма скорым. Разве и в наших людских делах всякая жатва не быстрее, чем пахота, посев, прополка, раскорчевка и напряженное ожидание того, когда плод созреет? Но Бог не медлителен и не скор. У Него есть Своя мера, и от меры сей Он не отступает. Муравей смотрит - и видит только муравейник; земледелец смотрит - и видит всю ниву.

Если бы Христос поступал по-человечески, Он избрал бы апостолами не двенадцать рыбаков, но двенадцать царей земных. Если бы Он только захотел сразу увидеть успех Своего дела и пожать плоды Своих трудов, Он мог бы Своею неодолимою силой крестить двенадцать наиболее могущественных царей на земле и сделать их Своими последователями и апостолами. Только представьте, как имя Христово мгновенно было бы разглашено по всему миру! Как быстро Его учение распространилось бы по всей земле! Как спешно по царским указам были бы уничтожены идолы, и капища превратились бы в храмы христианские! Как прекратилось бы принесение животных в жертву богам, и дымящаяся кровь была бы заменена курением ладана! С какою легкостью утвердилась бы Церковь Бога Живаго и Единого во всем роде людском! Без каких бы то ни было страданий Христос смог бы тогда воссесть на один-единственный царский престол, с которого управлял бы чрез двенадцать покорных царей, как чрез Своих наместников, всеми народами земли и всем миром - от востока до запада и от севера до юга. Тогда и жестоковыйные иудеи без какого бы то ни было труда признали Царя Христа как своего ожидаемого Мессию и поклонились бы Ему.

Но подумайте, что произошло бы в конце концов с подобным земным царством, созданном на скорую руку силою и гением одного человека? Произошло бы то же самое, что и со всеми земными царствами до и после пришествия Христова. Вместе со своим основателем и оно бы оказалось на смертном одре, и мир снова очутился бы на том же месте, откуда и начинал. Или, еще понятнее, произошло бы тоже, что с громадным дубом, который некий великан вырвал в горах и пересадил в долину. Пока великан стоит возле пересаженного дуба и поддерживает его своею сильною рукой, стоит и дуб; но как только великан отойдет от дуба, подуют ветры, и дуб рухнет на землю. И люди, собравшись возле упавшего дуба, будут удивляться, как такой мощный дуб поддался ветрам, в то время как низкие кусты орешника вокруг него победили и остались стоять? И люди покачают головами и скажут: "Воистину, низкие кусты орешника, медленно вырастающие из семени, стоят прочнее и сопротивляются ветрам с большею легкостью, чем самый большой дуб, когда его рука великана пересадит, а потом оставит". Чем корень дерева глубже спускается в подземную тьму, тем дерево сильнее, устойчивее и долговечнее.

Сколь премудро, что Христос начал снизу, а не сверху! Сколь премудро, что Он начал построение Своего Царства не с царей, а с рыбаков! Сколь благо и спасительно для нас, живущих спустя две тысячи лет после Его дела на земле, что во время Своей земной жизни Он не видел конечного результата Своей работы и не пожал плодов Своего труда! Он не хотел, как великан, сразу пересадить в землю огромное дерево, но хотел, как простой земледелец, закопать семя дерева в подземную тьму и пойти домой. Так Он и поступил. Не только во тьму простых галилейских рыбаков, но во тьму до самого Адама закопал Господь семя Древа Жизни и ушел.

И Древо росло медленно, очень медленно. Бешеные ветры раскачивали его, пытаясь сломать, но не смогли. Враги срубали Древо под корень, но корень пускал все больше побегов; и чем больше его рубили, тем упорнее и быстрее оно росло. Вражья сила копала глубоко под землею, глубже катакомб, чтобы вырвать корень; но чем больше она его дергала, тем корень становился крепче, тем более буйно появлялись отростки. Потому Древо Христово, взращенное по-Божьи, а не по-человечески, и сегодня, спустя две тысячи лет, цветет, покрывается листвой, и приносит людям и ангелам сладкие плоды, и блистает свежестью и красою, словно посажено не более ста лет назад.

Если бы Господь наш Иисус Христос поступил так, как поступают люди, Он, действительно, намного быстрее прославился бы среди людей, зато мы не спаслись бы. Но Он пришел не за людскою славой - звуком свирели, которая сегодня играет, а завтра будет брошена в огонь - пришел не для славы человеческой, а для спасения человеков. Он пришел к людям не как великан на театральное представление, чтобы показать Свою силу и искусство и добиться рукоплесканий, но как Друг и Врач пришел к нам в больницу, чтобы навестить нас, поговорить с нами наедине и предложить нам совет и лекарство. Потому благо человечеству с начала до конца времен, что Господь поступил по-Божьи и избрал Своими апостолами не двенадцать великих царей, но двенадцать малых рыбаков. А о том, как Он их избрал, повествует сегодняшнее Евангельское чтение.

Проходя же близ моря Галилейского, Он увидел двух братьев: Симона, называемого Петром, и Андрея, брата его, закидывающих сети в море, ибо они были рыболовы.

Почему Господь оказался на Галилейском море, евангелист объясняет нам ранее. Услышав, что Иоанн Креститель отдан под стражу, Он оставил Иудею и удалился в Галилею, в презренный край земли Израильской. Предвидя кровавый конец великого Своего воина и Предтечи, Он Своим удалением, словно отступлением, подготавливал победу над врагом. И если уж Он в Галилее, не естественно ли Ему поселиться в Назарете, в Своем отечестве, где прошла большая часть Его земной жизни? Но какой пророк принимается в своем отечестве? Он пришел в Назарет, но там Его хотели свергнуть вниз с вершины горы. Снова удаляясь от преждевременного людского злодеяния, Он, наконец, поселился при море Галилейском, в пределах Завулоновых и Неффалимовых, среди самых заброшенных и презренных, среди людей во тьме и в стране и тени смертной. В сию великую тьму Он впервые зароет семя плодовитого древа Евангелия Своего.

Евангелист Иоанн пишет, что Андрей первый последовал за Господом, причем еще в Иудее. Андрей до того был учеником Иоанна Крестителя, и когда Иоанн указал на Христа как на сильнейшего себя, Андрей оставил своего первого учителя и пошел за Христом. Сразу после того Андрей нашел брата своего Симона и сказал ему: мы нашли Мессию, что значит: Христос; и привел его к Иисусу. Еще тогда Христос назвал Симона Петром, или камнем, твердым камнем веры (Ин.1:35-42). Не противоречит ли в таком случае написанное евангелистом Иоанном тому, о чем рассказывает в сегодняшнем Евангелии евангелист Матфей, то есть тому, что Христос призвал этих двух братьев только на море Галилейском? По Евангелию от Иоанна, за Христом сначала последовал Андрей, а затем Петр, в то время как по Евангелию от Матфея выходит, что Христос нашел и призвал их одновременно, причем Петр упоминается первым. Не является ли сие очевидным противоречием? Нет: ни в коей мере. Очевидно, между тем, как это истолковывает и святитель Иоанн Златоуст, что здесь описываются два разных события. Первое, произошедшее в Иудее, когда Креститель был на свободе, и второе, бывшее позднее в Галилее, в то время, когда Креститель был брошен в темницу и когда Господь наш Иисус Христос поселился в Капернауме, на берегу моря Галилейского. Иоанн описывает более раннюю встречу Христа с Петром и Андреем, а Матфей - более позднюю. Сие ясно из того, что у Матфея говорится о Симоне, называемом Петром, что означает: Господь ранее назвал Симона Петром. Эта, бывшая раньше, - и первая - встреча Петра со Христом произошла в Иудее, когда Андрей привел брата своего ко Христу. Сию первую встречу Иоанн описывает следующими словами: и привел его (Андрей) к Иисусу. Иисус же, взглянув на него, сказал: ты - Симон, сын Ионин; ты наречешься Кифа, что значит: камень (Петр). Евангелист Матфей, описывая теперь повторную встречу сыновей Иониных с Господом, знает об этом, потому и говорит: Симона, называемого Петром. Упоминает же он Петра прежде Андрея из-за того, что Петр по темпераменту был более живым, чем его брат, и с самого начала выделялся сильнее его. То, что Иоанн и Матфей описали два разных события, а не одно и то же, ясно всякому, кто прочитал оба сих Евангелия. Если Матфей описывает решающее призвание Петра и Андрея к апостольскому служению - идите за Мною, - то Иоанн, скорее, рассказывает о встрече и знакомстве этих братьев со Христом, поводом для чего послужили слова Предтечи: вот Агнец Божий. Ясно, что после встречи сей они расстались с Христом и иным путем или в иное время отправились в Галилею, где Господь снова нашел их, когда они занимались своим рыбацким делом.

И говорит им: идите за Мною, и Я сделаю вас ловцами человеков. И они тотчас, оставив сети, последовали за Ним. Господь знает сердца их: как дети, эти рыболовы веруют в Бога и покоряются законам Божиим. Они привыкли не руководить и приказывать, но лишь работать и слушаться. Они ничем не гордятся, сердца их исполнены смирения и послушания воле Божией. Но, хотя они и простые рыбаки, души их алчут и жаждут как можно большей истины и правды. Мы видим, что Андрей однажды уже оставил свои рыбацкие сети и последовал за Иоанном Предтечей, став его учеником. И как только Иоанн указал на Христа как на сильнейшего себя, Андрей оставил Иоанна и последовал за Христом. Это живые души, ищущие все большей и большей правды Божией и Царства Божия. Потому Христос и повелевает им: идите за Мною. Таким же образом поступает Бог и со всеми нами. Он не хочет насильно гнать нас на путь спасения, но сначала предоставляет нам возможность самим, свободно и с помощью своей рассудительности, выбрать спасение или погибель. Однако когда Бог, видящий сердца наши, заметит, что сердца наши склоняются к пути добра, к пути спасения, тогда Он решительно привлекает нас на путь сей. Когда же сердца наши полностью уклоняются на путь погибели и зла, Бог оставляет нас, и сатана становится нашим господином. Так было и с Иудою-предателем. Когда сердце его полностью склонилось ко злу и выбрало мрачный путь погибели, Христос более и не пытался отвратить его с того пути; напротив, видя, что в Иуду вошел сатана, Господь сказал ему: что делаешь, делай скорее. Таким образом, ни в случае с Петром и Андреем, ни в случае с Иудою Господь ни в коей мере не ограничивает свободу человеческого самоопределения, но лишь после того как люди сердцем определились в выборе добра или зла, Он решительно говорит: Петру и Андрею - идите за Мною, а Иуде - что делаешь, делай скорее.

И Я сделаю вас ловцами человеков. Это означает: как до сих пор вы сетями своими вылавливали рыб из глубины и тьмы вод морских, так отныне будете Мною и Моим Евангелием вылавливать людей из глубины и тьмы зла мира сего. Все благое останется в этих сетях, а все негодное или не сможет войти в эти сети, или выпадет из них.

Услышав призыв Христов, Петр и Андрей тотчас, оставив сети, последовали за Ним. Видите, насколько сердца двух братьев сих уже определились в выборе добра? Они не вопрошают: "Куда ты нас зовешь? Чем мы будем питаться? И кто будет кормить наши семьи?" Они словно всю свою жизнь только и ждали, прислушиваясь: когда же прозвучит этот призыв? Простодушно, как дети, они возлагают все свои заботы на Бога, оставляют все и следуют призыву Христову.

Оттуда, идя далее, увидел Он других двух братьев, Иакова Зеведеева и Иоанна, брата его, в лодке с Зеведеем, отцом их, починивающих сети свои, и призвал их. И они тотчас, оставив лодку и отца своего, последовали за Ним. И снова - не два царя, а два рыбака! Без царской короны на голове, но с царским сердцем в груди. Так Господь собирает жемчужины во тьме. Так Он избирает малых и немудрых, чтобы ими посрамить великих и мудрых; и бедных избирает Господь, чтобы посрамить богатых. Посмотрите, как бедны Иаков и Иоанн: они сами с отцом своим чинят сети! Но души их богаты алчбою и жаждою Бога; сердца их обращены к добру и - ждут. Потому, как только Христос позвал их, они тотчас оставили и свое занятие, и лодку, и отца, и сети и последовали за Ним.

Во внутреннем смысле рыболов означает ловца благ духовных, сети - душу, море - мир сей, лодка - тело. Бросая сети в море, рыболовы эти ищут благ духовных, пищи духовной, или Царства Божия, простирая и погружая свою душу в глубины мира сего, чтобы где-нибудь уловить эти блага. Починка сетей означает их труд по исправлению своей души. То, что первые двое оставили свои сети и последовали за Христом, значит, что они оставили свои ветхие и грешные души и пошли за Христом, дабы Им обновиться, переродиться и обрести новую душу и новый дух. И еще это означает, что теперь они будут искать и ловить духовные блага не усилиями своей собственной души, но Христом, не своими силами, но силою Божией, не своим разумом, но Божественным откровением. А то, что двое других оставили лодку и отца своего, означает, что они оставили свое грешное тело и своего телесного отца, чтобы отныне заботиться о спасении души и идти в сретение Отцу своему Небесному как усыновленные по благодати Божией.

И ходил Иисус по всей Галилее, уча в синагогах их и проповедуя Евангелие Царствия, и исцеляя всякую болезнь и всякую немощь в людях. После тридцати лет уединенной жизни Господь наш Иисус Христос теперь начинает Свое Божественное служение, и начинает ревностно и решительно. На сие указывают слова: ходил по всей Галилее. Его служение заключалось в толковании ветхого, в проповеди нового и в том, чтобы подтверждать и то, и другое чудесами, исцеляя людей. Закон был дан чрез Моисея и пророков, и он был засвидетельствован многими чудесами, дабы люди уверовали, что закон сей - от Бога. Но толкователи закона, помрачив душу свою грехом, полностью помрачили и смысл этого закона. Оттого ветхозаветный закон сей сделался мертвым и как бы не существующим. Ныне Господь наш Иисус Христос, пречистый и безгрешный, являет Себя как единый истинный Законник и подлинный Толкователь того первого закона. Он толкует смысл его и открывает дух его, закрытый для грешников. Теперь Он является Толкователем Духа, как позднее Дух будет Его Толкователем. Он не отвергает ветхозаветного закона Божия - как Он может его отвергнуть, когда Он Сам и дал его? Но на основании его истинного духовного и пророческого смысла Он дает теперь новый закон спасения, проповедуя Благую Весть о Царствии. Ветхозаветный закон подобен доброй и плодородной земле, которую люди настолько запустили, что лице ее полностью скрылось под терниями и волчцами, посеянными людьми, то есть лжеименными толкователями. Так, что всякий отвращал очи свои и сердце свое от сей запущенной земли. Ныне Господь перепахивает эту землю и сеет новое семя. И люди смотрят на Него со страхом и удивлением. И как ветхозаветный закон был засвидетельствован многими Божественными чудесами, так и сей новый закон Господь наш Иисус Христос как Законодатель засвидетельствовал многими чудесами. Чудеса те совершены не для праздного и тщеславного показа своей силы, но для того, чтобы принести людям истинную пользу. Все они состоят в исцелении телесных и душевных болезней и немощей человеческих. Ибо Господь посетил нас не как чародей, а как Друг и Врач.

Все вы, алчущие и жаждущие правды и любви Божией, тщетно ловящие эту правду и любовь своими душами, словно сетями, в море мира сего, услышьте глас Господа нашего Иисуса Христа. Ибо Он призывает вас, как некогда призывал рыболовов близ моря Галилейского: идите за Мною. И, услышав глас этот, не медлите ни минуты, но тотчас оставьте все свои старые усилия и всю свою старую любовь и последуйте за Ним. Он - единственный ваш Друг и Врач; все прочие, находящиеся вне Его, суть или невежды, или шарлатаны. Он призывает вас ни как царей, ни как пастухов, ни как богачей, ни как бедняков, ни как ученых, ни как необразованных, но как людей, исполненных болезней и немощей. Причина болезней и немощей наших - грех. Посему припадите ко Господу нашему Иисусу Христу и возопите к Нему, как некогда многочисленные болящие и немощные: Господи, Иисусе Христе, Сыне Божий, помилуй мя грешнаго! Прости мне, Господи, прости бесчисленные мои согрешения. Очисти меня силою Твоею, напитай меня животворящим хлебом Твоим, глубоко войди в меня, как свежий и чистый воздух в душную комнату, и я буду здрав, и я буду здрав и жив! Да прославится так Господь в крепости души нашей и чистоте тела, со Отцем и Святым Духом - Троица Единосущная и Нераздельная, помощью и молитвами святых апостолов Христовых, ныне и присно, во все времена и во веки веков. Аминь.