четвртак, 19. јун 2014.

Učimo srpski: Сербский за 7 уроков. || Урок 1: ГЛАГОЛ БЫТЬ

Učimo srpski: Сербский за 7 уроков. || Урок 1: ГЛАГОЛ БЫТЬ: В сербском языке, как и в других славянских (кроме восточных) языках, глагол БЫТЬ является обязательным в предложениях типа: я здесь, он н...

среда, 18. јун 2014.

Блажени Константин, митрополит кијевски

Блажени Константин, митрополит кијевски
У дане онога блаженог кнеза Игора, када беше велика парба и смутња међу кнежевима руским, беху и у цркви нереди и честе промене на престолима архијерејским. Тако по смрти митрополита кијевског Михаила кнез Изјаслав доведе за митрополита неког ученог монаха Клима, не тражећи за то благослов патријарха цариградског, супрот древном обичају. Тада патријарх посла овога Константина митрополита да извиди ствар. Константин збаци Клима и одстрани из цркве све оне клирике, које Клим беше рукоположио. Због тога се народ раздели: једни се држаху Клима, а други Константина. Тада, по жељи кнежева руских, патријарх посла трећега, некога Теодора, а Клим и Константин беху уклоњени. Када умре Константин 1159. године, отворише његов тестамент, у коме он заклињаше, да га не сахрањују него да га баце у поље, да га пси поједу, пошто он сматра себе виновником смутње у цркви. Не смејући се оглушити о завештање, но ипак са великим ужасом, узму људи тело митрополитово и баце у поље, где је лежало три дана. За три дана је страшно грмело над Кијевом, муње су севале, громови пуцали и земља се тресла. Осам људи погине од грома. Над мртвим телом Константиновим појављивала се три пламена стуба. Видећи све ово кнез кијевски нареди те узму тело и чесно га сахране у цркви, где је био и гроб Игоров. И одмах потом наста тишина у природи. Тако Бог оправда слугу Свога смиренога.

Преподобни Петар Коришки


Преподобни Петар Коришки. Родом из села Корише, више манастира Светог Марка код Призрена (по другом пак предању из једног села код Пећи). Као младић орао на једном ћоравом волу. Био је необично кротак и безгневан. Са својом сестром Јеленом удаљио се рано на подвиг. Подвизавао се врло тврдо и истрајно. У тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносан. Око њега сабрало се мноштво монаха, и он им је био наставник. Бежећи од славе људске, он се неко време склонио у Црну Ријеку, где се доцније подвизавао свети Јанићије Девички. У старости упокојио се у својој пештери у Кориши. Оне ноћи када се он упокојио, видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Овај дивни светитељ живео је вероватно у XIII веку. Над његовим чудотворним моштима цар Душан подигао цркву, која је била метохом хиландарским. У новије време остатак моштију светог Петра пренет је тајно у Црну Ријеку, где и данас почива.


Тропар (глас 1):Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Петре. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Свети Георгије Богић


Георгије Богић (6. фебруар 1911. - 17. јун 1941. ) јереј Српске Православне Цркве и парох у Нашицама. Родио се у Суботској крај Пакраца. Богословију је завршио у Сарајеву, а рукоположен је 1934. у Пакрацу. Пре доласка у парохију Нашице, служио је у парохијама Мајар и Боломчани. О убиству Георгија Богића пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен, да је за његову смрт крив католички фратар Сидоније Шолс. Виктор Новак наводи да је Сидоније Шолц „на најзверскији начин наредио убиство месног пароха Ђорђа Богића.
Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га - одрезали су му нос, језик, очупали браду, распорили стомак и замотали црева око врата“.

Свети Свештеномученик Јоаникије Црногорски


Свети Свештеномученик Јоаникије Липовац, Митрополит Црногорско-приморски, рођен је 16. фебруара 1890. год. у Столиву у Боки Которској од родитеља Шпира Липовца и Марије Дамјановић. Основну школу завршио је у Прчњу, класичну гимназију са матуром у Котору, Православни богословски завод у Задру и Филозофски факултет у Београду. У Београду је положио и професорски испит из богословских предмета. Рукоположен је у чин ђакона 8., а у чин презвитера 10. новембра 1912. год. од епископа бококоторског и дубровачког Владимира Боберића. Од 1912. год. до 1918. год. био је протски капелан у Котору, а потом парох у Ластви. Од 1919. год. до 1925. год. био је суплент гимназије на Цетињу, нижој женској школи, женској учитељској школи и Цетињској богословији. Од 1925. до 1940. год. био је професор Прве мушке гимназије у Београду. Као удов протојереј изабран је за Епископа Будимљанског крајем 1939. год., замонашен у манастиру Раковици од Митрополита Скопског Јосифа и произведен у чин игумана. Хиротонисан је за Епископа у београдској Саборној цркви 11. фебруара 1940. год. од Патријарха Српског Гаврила, Митрополита Скопског Јосифа и Епископа Зворничко-тузланског Нектарија. Исте године 10. децембра на ванредном заседању Св. арх. сабора, изабран је за Митрополита Црногорско-приморског. Митрополит Јоаникије је управљао Црногорско-приморском епархијом за вријеме Другог свјетског рата, сарађивао је са италијанским и њемачким окупатором и подржавао активно четнички покрет. Цетињска богословија је радила једина од свих пет богословија у Српској Патријаршији. Са седамдесет својих свештеника покушао је да избјегне из земље пред налетом комунизма, али није успио. Сви свештеници су стријељани у Зиданом мосту, а Митрополит Јоаникије је пребачен у Аранђеловац и ту је убијен јуна 1945. Гроб му је до данас остао непознат. Свештеномученик Јоаникије је столовао од 1940. до 1945. год.

петак, 13. јун 2014.

Свети Јустин Поповић

                                                     Свети Јустин Поповић ТРОПАР

Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин. Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције. Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. Отац Јустин Поповићу Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић - лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци... Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен - на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године. 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару.

недеља, 8. јун 2014.

СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ - ДУХОВИ - ТРОЈИЦЕ


Послушавши речи Христове, апостоли се вратише по Његовом Вазнесењу, у Јерусалим и ту на молитви сачекаше силазак Духа Светога. Десети дан по Христовом Вазнесењу, појави се Дух Свети у виду велике пламене буктиње и раздели се пламеним језицима на све апостоле. Тада они добише чудесне моћи, између осталог моћ да говоре многим језицима и да чине чудеса. Много људи тада поверова у Христа и крстише се у Његово име.
Наша Црква празнује овај догађај у 50-и дан после Васкрсења или 10-и дан после Вазнесења Христовог (Спасовдан) и зове се ДУХОВИ или ТРОЈИЦЕ.
За овај празник се у нашим храмовима служи Света Литургија, уноси се свежа трава и цвеће и после молитве клечећи и молећи се Богу, плету се венци, који се односе домовима и стављају поред славских икона у кући и кандила.




Тропар (глас 8):
Благословен јеси Христе Боже наш, иже премудри ловци јављеј, низпослав им Духа свјатаго, и тјем уловљеј всељенију, человјекољубче слава Тебје.

Апостоли свети, једна чета мала, 
Небесном светлошћу свет је обасјала. 
На крилима Духа свет су обиграли, 
Да би свет крилима истим даривали. 
Ишли су у дворе, у избе и гope. 
Знојили сe друмом, преходили море: 
Сваки дан им беше нови бој и мука. 
Рвање са светом. битка без јаука 
Сваки дан различан но мисао иста, 
Мисао на Христа, и визија Христа. 
Свеједно им беше, какав дан ћe бити, 
И да л' ћe y двору ил' апсу ноћити, 
Само тек да Христа у себи одрже, 
И са Њиме земљом да прелете брже. 
Свеједно какав би ручак ил' вечера. 
Само тек да светом засветли се вера. 
Свеједно им беху части и шамари, 
Само да сс Христос над светом зацари. 
Крилати ангели над њима лебдаху 
И ко браћи својој њима с' радоваху. 
Апостоли свети, Божији синови, 
На темељу Христу — црквени стубови, 
Они и сад раде, и цркву зидају, 
Мада као сунце на небу сијају.


субота, 7. јун 2014.

ДУХОВДАН Јеванђеље о силаску Духа Светога Свети Николај Велимировић-Србски

Јеванђеље о силаску Духа Светога

Јован 7, 37-52; 8, 12.

(Зач. 27).
37. А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије!
38. Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе.
39. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен.
40. А многи од народа, чувши ту ријеч, говораху: Ово је заиста Пророк.
41. Други говораху: Ово је Христос. А једни говораху: Зар ће Христос доћи из Галилеје?
42. Зар не рече Писмо да ће Христос доћи од сјемена Давидова и из села Витлејема гдје бјеше Давид?
43. Тако настаде раздор у народу због њега.
44. А неки од њих хтједоше да га ухвате; али нико не метну руку на њега.
45. Дођоше пак слуге првосвештеницима и фарисејима, и они им рекоше: Зашто га не доведосте?
46. Слуге одговорише: Никада човјек није тако говорио као овај човјек.
47. Тада им одговорише фарисеји: Зар сте се и ви преварили?
48. Вјерова ли ко у њега од главара или од фарисеја?
49. Него народ овај који не зна Закон, проклет је!
50. Рече им Никодим, који му је долазио ноћу и бјеше један од њих:
51. Еда ли Закон наш суди човјеку докле га најприје не саслуша и дозна шта чини?
52. Одговорише му и рекоше: Да ниси и ти из Галилеје? Испитај и види да пророк из Галилеје не долази.
53. И отидоше сваки дому своме.
1. А Исус отиде на Маслинску гору.
2. И ујутру опет дође у храм, и сав народ долажаше к љему; и сједе и учаше их.
 Дела Апостолска 2, 1-11. Зач. 3
(Зач. 3).
1. И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу.
2. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху;
3. И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих.
4. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.
5. А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.
6. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком.
7. И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?
8. Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили:
9. Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији,
10. У Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити,
11. Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?
12. И сви се дивљаху и бијаху у недоумици говорећи један другом: Шта би ово могло бити?
13. А други се подсмијеваху и говораху: Напили су се слаткога вина.

Кад се семе посеје, треба да дође на њ сила топлоте и светлости, да учини да расте.
Кад се дрво усади, треба да дође сила ветра, да га учврсти.
Кад домаћин дом сагради, он тражи силу молитве, да му дом освешта.
Господ Исус Христос посејао је најблагородније семе на њиви овога света. Требало је да сиђе сила Духа Светога, да то семе загреје и осветли, да би успешно расло.
Господ Син усадио је у дивљу њиву смрти дрво живота. Требао је да духне силни вихор Господа Духа, да дрво живота учврсти.
Превечна Премудрост Божја саздала је била Себи домове од изабраних душа људских. И Дух силе и светости Божје требао је да сиђе у те домове и освешта их.
Божански Женик изабрао је био Себи Невесту, Цркву чистих душа, и Дух вечне радости требао је да сиђе, да прстеном веже небо и земљу, и Невесту обуче у свадбено рухо.
Све како је проречено, онако се и збило. Дух Свети је обећан, и Дух Свети је сишао. Ко је могао обећати силазак Духа Свемоћнога на земљу осим Онога који је знао, да ће Га тај Дух послушати и сићи? А према коме је могао Дух Свемоћни показати такву Своју хитну послушност, ако не према Ономе, према коме је Он имао савршену љубав?
О, како је савршена љубав увек спремна за савршену послушност! Та савршена љубав ничим се савршено не може ни изразити него савршеном послушношћу. Љубав вазда бди са жељом и готовошћу, да послуша свога љубљенога. А од савршене послушности истиче, као поток меда и млека, савршена радост, која и чини чар љубави. Отац има савршену љубав према Сину и Духу. Син има савршену љубав према Оцу и Духу. И Дух има савршену љубав према Оцу и Сину. Због те савршене љубави Отац је највољнији послушник Сина и Духа, и Син је највољнији послушник Оца и Духа; и Дух је највољнији послушник Оца и Сина. Савршена љубав чини Оца савршеним слугом Сина и Духа; и Сина савршеним слугом Оца и Духа; и Духа савршеним слугом Оца и Сина. Као што се у створеном свету никаква љубав не може равнати међусобној љубави божанских ипостаси, тако се и никава послушност не може равнати њиховој међусобној послушности. Дело сврших које си ми дао... нека буде воља твоја! Не показују ли ове речи савршену послушност Сина према Оцу? - Оче, ја знадох да ме свагда слушаш рекао је Господ Исус при васкрсењу Лазара; а доцније једном узвикнуо је: Оче, прослави име своје! тада глас дође с неба: и прославио сам и опет ћу прославити (Јов. 11, 42; 12, 28). Не показује ли све ово савршену послушност Оца према Сину? - Утешитеља послаћу к вама ... да буде с вама вавек. - А кад дође Утешитељ, Дух истине, који од Оца излази, он ће сведочити за мене (Јов. 16, 7; 14, 16; 15, 26). И заиста, у педесети дан по васкрсењу Утешитељ Дух истине сишао је на оне, којима је обећан. Не показује ли ово савршену послушност Духа Светог према Сину?
Оно спасоносно правило, које апостол Павле препоручује свима верним: чашћу један другога већег чините (Рим. 12, 10) остварено је у савршенству међу ипостасима Свете Тројице. Свака ипостас труди се, да чашћу учини остале две ипостаси већим од себе; као што свака опет послушношћу жели да се умали пред другим двема. И да није овога слаткога и светога напора код сваке божанске ипостаси да поклони своју част другима двема и да себе умали послушношћу, то би по бескрајној љубави, коју свака од њих има према свакој, тројство Божанства утонуло у једну безразличност ипостаси.
По безграничној љубави, дакле, Господа Духа Светога, према Господу Сину, Дух је с безграничном послушношћу похитао, да испуни жељу Сина, и сишао је у одређено време на апостоле. Господ Син је знао поуздано, да ће Га Господ Дух Свети послушати, зато је онако поуздано и обећао Његов силазак на апостоле. А ви седите у граду јерусалимском док се не обучете у силу с висине, заповедио је Господ Исус апостолима Својим. Не питајте, откуд је Господ Исус знао унапред, да ће та сила с висине, или Дух Свети, хтети сићи на ученике Његове. Није само то Господ знао унапред него и све остало што ће се догодити до краја времена, па и после краја времена. Али ако дубље уђете особено у овај случај, видећете, да ово предзнање и предсказање Господа о силаску Духа, предзнање је и предсказање само утолико уколико се односи на спољашњи догађај тога силаска но не и уколико се тиче сагласности Духа и Његовог хотења да испуни вољу Сина и сиђе. Јер пре него што је Господ и приговорио о силаску Духа Он је већ имао усрдни и драговољни пристанак Духа на то. Управо Дух Свети је и говорио кроз Њега о Своме силаску. Јер, не каже ли се у Јеванђељу, да Исус беше пун Духа Светога (Лк. 4, 1)? И не признаде ли сам Господ Исус у Назарету, да се на Њему испунило пророчанство Исајино: Дух је Господњи на мени: зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима (4, 18)? Јасно је, дакле, да је Син у беспрекидном општењу са Духом Светим као и са Оцем - у општењу узајамне љубави, послушности и радости. Помазање Духом сведочи о живом и стварном присуству Духа у једној личности. Откуд би, дакле, Помазаник могао нешто говорити о самом том Духу, а да Дух то не зна? и обећавати неку сарадњу тога истог Духа, а да Дух није с тим унапред сагласан? А да је Дух Свети био присутан у Господу Исусу као и да је Он био сагласан са сваком речју, сваким делом и сваким обећањем Исусовим, то сведочи и данашње јеванђеље.
А у последњи велики дан празника стајаше Исус и викаше говорећи: ако је ко жедан нека дође к мени и пије. Овде је реч о празнику шатора, који се празновао у јесен за спомен грађења шатора у пустињи у време јеврејског путовања кроз пустињу. Тај празник се празновао седмога месеца по јеврејском рачунању, што одговара нашем септембру, и био је празник великог весеља (III Мојс. 23, 34; V Мојс. 16, 13 - 14). Седам дана празновао се он, и последњи дан морао је бити нарочито торжествен, кад се назива великим. Ако је ко жедан, викао је Господ, нека дође к мени и пије. У безводном Јерусалиму било је тешко напојити многољудну масу света и обичном, природном водом. Нарочите водоноше вукле су воду за храмовне судове са извора Силоамског. Шта је побудило Господа да говори о жеђи и о води? Можда жаљакање народа на жеђ; можда посматрање трудбених водоноша, који су тегобно вукли воду одоздо из Силоама на брдо Мореју, где је храм био; а можда и та околност, што је то био последњи дан, те је Господ хтео да искористи време, да опомене окамењена срца људи на духовну жеђ и да им предложи духовно пиће. Некада је рекао Господ жени Самарјанци: ко пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века. И сада Он мисли на ту исту животворну воду духовну, сада када призива свакога жеднога: нека дође к мени и пије!
Ко у мене верује, као што Писмо рече, из његова тела потећи ће реке воде живе. А ово рече за Духа којега после имадоше примити они који верују у име његово; јер Дух свети још не беше (дат њима), јер Исус још не беше прослављен. Пре свега Господ опредељује веру у Себе. Он обриче награду само онима који правилно верују у Њега, а то значи онако као што Писмо рече. Он неће да се у Њега верује као у једног од пророка. Гле, сви пророци су пророковали о Њему. Нити Он хоће да Га сматрају за другог Илију или Јована Крститеља. Гле, и Илија и Јован били су само слуге Божје и претходници Његови. А Он Себе не назива ни слугом Божјом нити ичијим претходником. Свето писмо говори о Њему као Сину Божјем, рођеном од Бога Оца у вечности и од пресвете Деве Марије у времену. Кад је апостол Петар такву веру у Њега исповедио рекавши: ти си Христос, син Бога живога, Он је такву веру похвалио (Мат. 16, 16). Кад су Га пак главари и књижевници хтели збунити разним заплетеним питањима, Он је њих збунио и ућуткао наводом из Светога Писма, да очекивани Месија није само син Давидов него и Син Божји (Мат. 22, 42 - 45). Он хоће да се у Њега верује и као у врховно откровење Божје, у којем се сустичу сва остала откровења од почетка до краја. Мимо Њега сујетна је вера, сујетна нада, немогућа љубав. А да је правилна вера у Њега спасоносна, у то ће се уверити они који правилно верују. Како ће се уверити? Из њихова тела потећи ће реке воде живе. Под водом живом овде се разуме Дух Свети, као што сам јеванђелист објашњава: а ово рече за Духа. Ко верује, дакле, у Сина Божјега, Дух Божји наставиће у њему, и духовне живоносне реке тећи ће из тела његова. Но зашто из тела? Зато што је тело у овом животу код светих обиталиште Духа Светога, као што и апостол говори: или не знате да су телеса ваша црква светога Духа која живи у вама (I Кор. 6, 19)? Тако говори апостол Павле вернима, на које је Дух Свети већ био сишао кроз веру у Сина Божјега. Под телом у ужем смислу разуме се срце човечје, као средиште живота и телесног и духовног. Опет апостол Павле вели: посла Бог Духа Сина Својега у срца ваша (Гал. 4, 6). И тако, дакле, из срца као из главног светилишта Духа Светога разлиће се духовне живоносне струје по целом човеку, телесном и духовном. Последица тога биће, да ће тело у верујућег постати оруђем духа човечјег, а дух човечји оруђем Духа Светога. Сав човек биће очишћен и осветљен и оснажен и обесмрћен тим струјама Господа Духа, тако да ће све његове мисли, и сва љубав, и све делање бити управљено у вечни живот. Струје његовог живота преливаће се у вечност, и струје вечности преливаће се у његов живот.
Но у то време када Господ Исус ово говораше Дух Свети још не беше, јер Исус још не беше прослављен. То јест, Дух Свети још не беше на вернима, а на Исусу беше. Не беше Дух Свети још отпочео у пуноћи и у свој сили Своје дејство у свету. Јер Господ Исус још не беше прослављен, тј. још не беше до краја жртвован за род људски, и још не беше завршио Своје дело као Спаситељ људи. У домостроју људскога спасења Отац има пуноћу дејства у свету, кад шаље Сина на дело спасења људског; Син има пуноћу дејства вршећи то дело спасења као Богочовек, а Дух Свети има пуноћу дејства утврђујући, освећујући и продужујући дело Сина. Но немој разумети ово, као да кад Отац дејствује, Син и Дух не дејствују; или да кад Син дејствује, Отац и Дух не дејствују; или да кад Дух дејствује, Отац и Син не дејствују. Такво злочестиво и лудо схватање нека је далеко до тебе. Јер, гле, док је још Син био у пуноћи Свога дејства на земљи, дејствовали су заједно са Њим и Отац и Дух, као што се то показало при крштењу на Јордану, и као што је сам Господ Исус рекао: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јов. 5, 17). И Отац и Син, дакле, дејствују заједно и истовремено. Исто тако дејствују и Дух Свети заједно и истовремено са Сином, што се види из обећања Господа Исуса, да ће послати ученицима Духа Утешитеља но да ће и Он остати с њима у све дане до свршетка века. Тројично Божанство је једно по суштини и недељиво, но у односу према створеноме свету Оно изражава Своје дејство час опажљивије кроз ову божанску ипостас час опажљивије кроз ону. Кад је, дакле, Господ Исус обећавао силазак Духа Светога на апостоле, Дух Свети је био у Њему, тако да се може рећи, да колико је то обећање дошло од Господа Сина толико је оно дошло и од самог Господа Духа Светога.
Размотримо сада, како се то обећање испунило, или како се догодио силазак Господа Духа Светога, коме ми данас и посвећујемо ово торженствено празновање.
И кад се наврши педесет дана бијаху једнодушно сви апостоли заједно. По заповести свога Господа апостоли су седели у Јерусалиму и чекали силу с висине, која ће им указати, шта им даље ваља чинити. Бејаху сви једнодушно и заједно на молитви, сви као један човек, као једна душа. Садржина душа чини душе људске различним или сличним; а садржина душа свих апостола у том времену беше једна и иста: њихове душе беху испуњене прослављањем Бога за оно што је било и ишчекивањем онога што ће бити.
И уједанпут постаде хука с неба као дување силнога ветра, и напуни сву кућу где сеђаху. И показаше им се раздељени језици као огњени, и седе по један на сваког од њих. И напунише се сви Духа Светога. Каква је то хука? Да није хука ангелских војски? Да није хука крила херувимских, коју је чуо пророк Језекиљ (1, 24)? Каква је да је, она није од земље него од неба, и није од земаљских ветрова но од силе небесне. Та хука објављује силазак Цара небесног, Господа Духа Утешитеља. Није Дух огањ, као што Он није ни голуб. Но Он се јавио на Јордану у виду голуба, а сада се јавља као огањ; тамо да означи невиност и чистоту Господа Исуса, на кога је и сишао био, а овде да означи огњену силу и топлоту и светлост, силу која сагорева грех, топлоту која загрева срца, светлост која просвећује ум. Дух је бестелесан, и не оваплоћава се ни у каквом телу, али се по потреби јавља у оним облицима материјалним, који облици најбоље симболизирају значај момента. Зашто се пак Дух Свети у овом случају јавио у виду раздељених огњених језика, тако да по један огњени језик седена сваког појединог од апостола, то је појмљиво одмах из онога што је следовало - и стадоше говорити другим језицима као што им Дух даваше да говоре. Ето, дакле, објашњења, зашто се Господ Дух јавио у виду језика, и то раздељених језика. Да би прво Његово дејство било то, да апостоли могу говорити другим језицима. Из овога је пак јасно, да је од почетка цркве Христове спасоносно Јеванђеље намењено било свима народима на земљи, као што је Господ определио после Свога васкрсења заповедивши апостолима: идите и научите све народе.Јер пошто Јевреји, као народ изабрани, одбацише Господа и распеше Га, то победни Господ учини Себи ново избранство од свих народа на земљи, те се створи нов изабрани народ, не једнога језика него једнога духа, народ светих или Црква Божја. Како би пак апостоли Христови ишли свима народима и научили све народе, ако не би знали језике тих народа? Прва моћ, дакле, коју су ови први мисионари Јеванђеља потребовали, да би могли отпочети своју мисију, била је моћ разумевања и говора страних језика. Као прости људи они су знали само свој матерњи језик, јеврејски, и ниједан други. Да су учили многе друге језике обичним путем и начином, кад би их научили? Ни за цели живот не би научили онолико колико их је Дух Свети научио у једноме тренутку. Јер погледајте колико је разних народности с разним језицима било сабрано тада у Јерусалиму: Парћани, и Миђани, и Еламљани, и они из Месопотамије, и из Јудеје и Кападокије, и из Понта и Азије, и из Фригије и Памфилије из Мисира и крајева Ливијских, и путници из Рима, и Крићани и Арапи!
Сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком. И дивљаху се сви и чуђаху. Видели су пред собом људе просте, простог држања, простог изгледа и одела, и чули су величање Бога свак на свом матерњем језику. Како да се не диве? И како да се не чуде? Неки од њих, не знајући како да објасне целу ту ствар, почели су називати апостоле пијаним. Но тако то често бива: пијаним људима трезан изгледа пијан, и лудима разуман изгледа луда. Венчани са земљом и опијени земљом - како су другчије могли и судити о људима, који су били напуњени Духом Светим, и који су као духоносци говорили оно што им је Дух давао да говоре? Људи рутине не воле изненађења, и кад изненађења дођу, они их сретају или са гневом или са подсмехом. Но Дух Свети није као насилан човек, који проваљује и улази у туђ дом. Он улази тамо, где му се врата дома драговољно отварају и где Га очекују као најмилијег и најжељенијег госта. Апостоли су Га жељно очекивали, и Он је сишао на њих и уселио се у њих. Није Он сишао на њих с хуком претње него с хуком радости.
О, Браћо, како се радује Дух Свети неисказаном радошћу, када нађе чисте и отворене душе, које чезну за Њим! С хуком радости Он се усељава у њих и дарује их Својим богатим даровима. Као огањ Он улази у њих, да сагоре и последње клице греха; као светлост, да их обасја незаходимом небесном светлошћу; као топлота, да их загреје божанском топлотом љубави, којом се греју бесмртне војске ангела у царству Божјем. ("Као лампа мада је пуна уља и мада и фитиљ има што остаје сва тамна ако се огњем не зажеже, тако је и душа угашена и помрачена све док се не додирне до ње светлост и благодати Светога Духа". Симеон Н. Богослов. Слово 59). Даром језика обдарио је Он апостоле као првим даром Својим, њима најпотребнијим у то време. Но доцније Он је, опет према потреби службе апостолске, изливао у њих и друге дарове: дар чудотворства, дар прорицања, дар мудрости, дар речитости, дар трпљивости, дар унутрашњег мира, дар извесности веровања и надања, дар Богољубља и човекољубља. Обилно и радосно Дух Свети је раздавао те дарове не само апостолима него и њиховим прејемницима и свима светима у Цркви Христовој до дана данашњега, све према потреби и чистоти људској. Својим великим делом на земљи Господ Исус је донео велику радост и Оцу и Духу Светоме. Од првих рајских дана Адамових, Дух Свети није имао те радости, какву је имао у дан Педесетнице, када Му је од Господа Сина створена била могућност, да пуномоћ Своје силе дејствује мећу људима. Дејствовао је Он, истина, беспрекидно и на род човечји у оковима греха од пада Адамова до васкрслог Христа, али је Његово дејство тада стешњавано и спречавано грехом људским. Тесним и претесним путем Он је ходио и тада мећу људима долевајући уља у кандило живота колико да се сасвим не угаси. Он је дејствовао и кроз законе природне, и кроз законе људске, и кроз пророке и цареве, и кроз уметника и мудраце, уколико су се ови могли и хтели подати Његовом дејству. Где год је у прашину земну канула суза чежњивости за правдом Божјом, то је било од топлоте, којом је Он загрејао срце људско. Где год је синула светла мисао мудраца о једином бесмртном Богу, то је била Његова искра, убачена у душу људску. Где год је уметник испевао, или изрезао, или насликао неку бајку живота, која је колико толико отварала заслепљеном човечанству вид за божанску истину, ту је Он додиривао Својим животворним дахом дух људски. Где год је витез са вером у Бога и самопожртвовањем устајао у заштиту потлачене правде и истине, ту је Он уливао Своје силе у срце људско. Но све је то било без великог замаха и без велике радости. Све су то биле само мрве, добациване гладним сужњима у тамници. Када је Господ Исус срушио тамницу греха и смрти, и извео пред Духа Светога дванаест Својих апостола, као дванаест светлих царских дворова, тада је Господ Дух са хуком радости и са пуноћом Свога дејства уселио се у њих. Ожалошћени Господ Дух Свети још од греха Адамова тада је први пут с великим дахом, с великим замахом и с великом радошћу поново отпочео Своје неограничено дејство силе и надахнућа у људима.
Или, ради бољег поимања, помозите се оваквим сравњењем. Сунце сија и у зиму и у пролеће. Но његова светлост и топлота не могу да учине, да ишта у зиму из снега узрасте. У пролеће пак исто то сунце, са истом светлошћу и топлотом чини, да из земље ничу и расту сва посејана семена. Кажу научници, да се земља у зиму нагиње од сунца, да предели снежни даље стоје од сунца, и да примају сунчану светлост кроз косе а не управне сунчане зраке. У пролеће земља се нагиње ка сунцу, снежни предели долазе ближе к сунцу, и светлост и топлота сунчана спушта се кроз управније зраке. Од Адама до Христа душа људска била је као земља у зимско доба. Дух Свети је светлио и грејао, но због греховне искривљености душе људске и због њене удаљености од Бога, душа људска стајала је као замрзнута, и из ње нису могли никакви плодови да ничу и напредују. Господ Исус исправио је душу људску и приближио је к Богу, очистио је од леда и снега, узорао и посејао божанско семе по њој. И Дух Свети почео је тада, као сунце у пролеће, да Својом силом извлачи и показује дивне и слатке плодове по њиви душе људске. Никад зима не може веровати, каквим све чудесима пролеће кити земљу. Тако ни људи, нагнути у страну од Духа Светога, живећи душом покривеном ледом и снегом својих сопствених самообмана, не могу никада веровати, каквим чудесним даровима украшава Дух Свети оне људе, који се приближише к Њему и стану под управне зраке Његове божанске светлости и топлоте. А и како би један Ескимос, који се родио и преживео цео век у леду и снегу, могао веровати путнику из јужних крајева, када му овај прича о цвећу и дрвећу, о шареним пољима и зеленим брдима?
Тако ни неки људи из удаљене од Бога земље, залеђене и помрачене грехом, нису поверовали апостолима, када су им ови почели јављати радосну вест о живоме Богу на небесима, о Оцу, који призива к Себи све оне који се желе назвати Његовим синовима; о Сину Божјем, који се јавио у свету као човек, поживео с људима, пострадао за људе, васкрсао у сили и вазнео се у слави; о Духу Светоме, који је сишао на њих и обдарио их даровима небесним; о светлој и бесмртној домовини нашој на небесима, од које нас је само грех одвојио; о чистоти живота, која се тражи од нас, да би се могли повратити у ту своју небесну домовину и постати друговима и браћом ангела у вечном животу. Неки су поверовали тој радосној вести, неки нису поверовали. Из божанских апостола разлевале су се реке воде живе по свему свету. Неки су пришли и напили се те воде живе, а неки нису. Апостоли су ходили мећу људима као богови, чинећи чуда, исцељујући сваки недуг и сваку немоћ и проповедајући покајање и опроштење грехова. Неки су их примили с радошћу а неки су их одбили с гњевом и подсмехом. Они који су их примили осетили су и сами заједницу своју са Духом Светим и дејство Духа Светога у себи. И тако је растао Народ Светих, и Црква Божја ширила се и утврђивала у свету. Тако је семе никло и плод донело. Тако се дом истине, коме је Господ Исус камен темељац, освештао Духом Свесветим, распространио на све четири стране света и врховима својим узвисио до највиших висина небеских.
Празнујући данашњи дан као празник Духа Светога, који је из бескрајне љубави према Господу Сину са бескрајном радошћу и послушношћу благоизволео спустити се на земљу и узети у Своје свемоћне руке дело људскога спасења, сетимо се у песмама благодарности и Пресвете Деве Марије, на коју је Господ Дух Свети сишао био раније него на апостоле. На апостоле Господ Дух је сишао као на Цркву, као на једнодушно друштво светих, док је на Богоматер Он сишао као на нарочито изабрану личност. Дух Свети доћи ће на тебе и сила Свевишњега осениће те, благовестио је архангел Гаврил Пресветој Деви. И она је силом Духа Светога родила најбољи плод, од кога мирише небо и земља, и којим се хране сви верни од почетка до краја. О Пресвета и Пречиста Богомајко, зоро и колевко нашега спасења, узоре наш у смирењу и послушности, заштитнице и молитвенице наша пред престолом Божјим, моли се непрестано за нас, заједно са светим апостолима!
О, Царе небесни, Утешитељу, Душе истине, доћи и на нас, и усели се у нас, и пребивај у нама као сила, светлост и топлота; као живот наш и радост наша! И очисти нас од сваке скверне, и спаси, Блаже, душе наше! Напуни срца наша радошћу и грла наша песмом, да Те славимо и величамо са Оцем и Сином - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

петак, 6. јун 2014.

Акатист за покој душа умрлих



Акатист за покој душа умрлих

Кондак 1.
Господе, Ти, Kоји Својим недостижним промислом припремаш свет за вечно добро и Kоји си одредио свима време и начин краја живота, опрости грехе свима умрлим од постанка света и милостиво их прими у обитељ светлости и радости и милостиво им рашири очев загрљај. Чуј нас који њима дајемо помен и певамо:
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Икос 1.
Да би спасао палога Адама и сав људски род од вечне погибије, Ти си, благи Господе, послао у свет Сина Твога, чијим нам је крстом и васкрсењем засијао вечни живот. Уздајући се у Твоје неизмерно милосрђе, очекујемо Твоје нетрулежно царство славе и молимо Те да га дарујеш нашим умрлим. Још Те молимо, Господе, да развеселиш душе свих намучених животним бурама како би заборавили земаљске муке и уздахе. Пригрли их у наручје Твоје као што мати грли децу своју и кажи им: Опраштају вам се греси ваши. Прими их, Господе, у Твоје блажено и тихо пристаниште; отвори одаје анђела и светитеља, како би се и они зарадовали Божанској слави Твојој.
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 2.
Преподобни Макарије, озарен просвећењем Свевишњега, чуо је глас незнабожачког кипа: "Када се ви молите за оне који страдају у аду, тада и незнабошцима бива олакшање". О, дивна сило хришћанских молитава: њима се и подземни ад осветљава са верницима и неверни примају утеху, када ми за цео свет певамо: Алилуја!
Икос 2.
Понављају се речи Исака Сиријанскога: "Срце које воли људе и све што је живо, свакога часа са сузама приноси молитве за сва створења, да би се сачувала и очистила". По томе и ми смело молимо Господа да помогне свима умрлим од постанка света, вапијући:
Господе, дај нам дар пламене молитве за умрле!
Господе, сети се свих који су заповедили да се ми, недостојни молимо за њих и избриши њихове грехе!
Господе, помилуј све који су без молитвеног опела сахрањени!
Господе, прими у Твоја насеља све који су изненада у жалости и радости умрли!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 3.
Ми смо одговорни за беде у свету, за страдања неразумних створења, за болести и муке невине деце, јер су падом људи и грехом разрушени блаженство и лепота створења. О, највећи међу невиним страдалницима, Христе Боже наш, Ти једини имаш власт опростити свима; опрости дакле свима све; поврати свету пређашњу срећу, тако да и мртви и живи нађу мир, вапијући: Алилуја!
Икос 3.
Тиха светлости, Искупитељу васељене, Ти, Који љубављу обухваташ сав свет; гле, чује се са крста Твој вапај за непријатеље Твоје: "Оче, опрости им!" У име Твога свепраштања, ми се усуђујемо молити Небескога Оца за вечни мир Твојих и наших непријатеља:
Господе, опрости онима који су проливали невину крв, који су засипали мукама животни пут наш и који су стварали своје благостање на сузама својих ближњих!
Господе, немој судити онима који су нас прогањали клетвом и злобом!
Милошћу узврати онима који су било кога окривили или из незнања ожалостили и нека наша света молитва буде за њих тајна измирења!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 4.
Спаси, Господе, оне који су окончали у тешким мукама, који су убијени, који су живи сахрањени, који су затрпани земљом, које су прогутали таласи и огањ, које су звери растргле, који су умрли од глади, мраза и буре или од пада са висине и мученички окончали. Даруј им Твоју вечну радост, како би благосиљали време својих страдања као дан искупљења, вапијући: Алилуја!
Икос 4.
Свима који су отишли у гроб у цвету младости, којима је на земљи припало трновито страдање; свима који нису доживели земаљску срећу, подај Ти сам, Господе, по милосрђу Твоје бескрајне љубави!
Награди, Господе, оне који су умрли под тешким бременом свога рада!
Прими, Господе, у рајске станове младиће и девојке који су умрли и удостој их да ликују на вечери Сина Твог!
Ублажи, Господе, жалост родитеља за изгубљеном децом!
Упокој, Господе, све који немају деце, који су сами и нема ко да се моли за њих, и нека нестану њихови греси у зрацима Твога свепраштања!
Господе, неисказана љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 5.
Као последње средство да се људи уразуме и покају, Ти си, Господе, даровао смрт. При њеној страшној појави разоткрива се земаљска сујета, утишавају се земаљске страсти и страдања, смирава се горди разум, открива се вечна правда, због чега и окорели грешници безбожници на самртној постељи исповедају Твоје вечно постојање и вапију Твоме милосрђу: Алилуја!
Икос 5.
Оче сваке утехе, Ти осветљаваш сунце, наслађујеш плодовима и веселиш лепотама света и пријатеље и непријатеље Твоје. Верујемо да се и иза гроба не умањује Твоје милосрђе, које милује чак и све одбачене грешнике. Ми бринемо и за окореле и безаконе хулитеље Светиње:
Господе, нека буде и над њима Твоја спасоносна и блага воља!
Сажали се њима, јер су изранављени погибељним неверовањем!
Нека Те они, који Те нису познавали овде на земљи, познају и љубе на небу!
Господе, опрости онима који су окончали без покајања!
Спаси оне који су погубили себе у помрачењу ума, да се пламен њихове безбожности угаси у мору Твоје благодати!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 6.
Страшан је мрак за душу која је удаљена од Бога; грижа савести, шкргут зуба, вечни огањ и црв који стално нагриза. Дрхтим пред таквом судбином и као што бих се за самог себе молио, ја вапијем: О страдалници у аду, нека сиђе на вас као прохладна роса наша песма: Алилуја!
Икос 6.
Христе Боже наш, Твоја светлост је заблистала онима који седе у тами и сенци смртној. Ти, који си сишао у подземни ад, изведи на слободу оне који су у аду и који се не сећају Тебе, јер су одвојени од Тебе гресима, али се нису одрекли Тебе.
Господе, твоја чеда страдају, смилуј се на њих!
Они су згрешили и пред небом и пред Тобом и њихови греси су безмерно тешки, али је Твоја милост бескрајна!
Посети сироте душе које су се удаљиле од Тебе!
Господе, смилуј се на оне који су из незнања одбацивали истину!
Нека им Твоја љубав буде не као огањ него као рајско освежење!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 7.
Желећи да умрлима пружиш руку помоћи, откриј им се, Господе, у тајанственим виђењима. Јави се живима и надахни их да у молитвама спомињу умрле и чине за њих добра дела и подвиге вере, кличући: Алилуја!
Икос 7.
Црква Христова по читавој васељени свакога дана и часа узноси молитве за све умрле. Пречистом крвљу Божанског венца перу се греси света. Силом молитве за умрле пред Божијим олтаром, усходе душе умрлих из смрти у живот и од земље на небо.
Господе, нека ово посредништво Цркве буде умрлима лествица ка небу!
Господе, помилуј их заступништвом Пресвете Богородице и свих светих!
Опрости им ради незлобивих младенаца помилуј њихове родитеље, а сузама матера искупи грехове њихове деце!
Молитвама невиних страдалника и крвљу мученика, поштеди, Господе, грешнике и помилуј их!
Прими, Господе, наше молитве и милостиње као њихове врлине!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 8.
Цео свет је заједничка света гробница; на сваком месту је прах наше браће и отаца. Христе Боже наш, Једини Који нас неизмерно љубиш, опрости свима умрлима од почетка света до данас, да ти безмерном љубављу запевају: Алилуја!
Икос 8.
Гле, као ужарена пећ изгледаће велики и страшни дан последњега суда. Обелоданиће се људске тајне, отвориће се књиге савести. Зато вапије апостол Павле: "Помирите се са Богом, помирите се пре тога страшнога дана".
Помози нам, Господе, и сузама живих допуни оно што недостаје умрлима!
Нека им звук анђелске трубе буде весник спасења и у час Твога суда удостој их радосног помиловања!
Господе, овенчај славом оне који су пострадали за Тебе и Твојом благошћу покри грехе немоћника!
Господе, знајући све по имену, сети се оних који су се у монашком и иночком чину спасли;
Сети се благословених пастира са њиховом духовном децом!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 9.
Благосиљајте време које пролази брзо, јер сваки час и сваки тренутак приближава нас вечности. Нова брига и нове седе власи су весници пролазности света; оне су сведоци земаљске трулежи, оне јављају да све пролази и да се приближава вечно царство, где нема ни суза ни уздаха, него радосна песма: Алилуја!
Икос 9.
Као што дрво постепено губи своје лишће, тако и наш живот из године у годину нестаје. Празник младости нестаје. Гаси се жижак радости, приближава се удаљена старост, умиру пријатељи, одлазе ближњи. "Где сте ви млади, радосни и срећни?" Безгласни су њихови гробови, али су њихове душе у Твојој десници: осећају се њихови погледи из загробнога света.
Господе, Пресветло Сунце, осветли и загреј насеља умрлих!
Господе, нека заувек прође горко време разлучења, и удостој нас радоснога виђења на небу!
Господе, учини да сви будемо једно с Тобом!
Господе, поврати умрлима дечију чистоту и младићску добродушност и нека им вечни живот буде пасхални празник!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 10.
Проливамо тихе сузе на гробовима наших сродника, молимо се са надом и вапијемо са уздањем: "Кажи нам, Господе да си им опростио", дајући о томе нашем духу тајанствено откривење, како бисмо запевали: Алилуја!
Икос 10.
Гладајући на пређени пут живота од првога дана до данас, видим мноштво умрлих, који су послужили на добро. Узвраћајући им дуг љубави, ја вапијем:
Господе, удостој небеске славе моје родитеље и моје ближње, који су бдели над мојој колевком и који су ме подизали и васпитали!
Господе, наслади небеском храном оне који су ми послужили у тешким данима!
Све који творе врлине и чине добра, награди и спаси!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 11.
Смрти, где ти је жалац, где ти је пређашњи мрак и страх? Ти си одсада жељена, јер сједињујеш нераздвојно са Богом. Ти си велики мир и тајанствено славље. Апостол кличе: "Желим да умрем и будем са Христом". Зато гледајући на смрт као на пут који води у вечни живот, ми кличемо: Алилуја!
Икос 11.
Васкрснуће мртви и устаће они који су у гробовима и развеселиће се живи на земљи, јер ће устати тела духовна, светла и нетрулежна. Суве кости, чујте реч Господњу:
Обуците се жилама и покрите се кожом; устаните из седих времена прошлости, јер сте искупљени крвљу Сина Божијег и оживљени Његовом смрћу; над вама је светлост васкрсења!
Господе, отвори им сада цео извор твојих савршенстава!
Ти си им сијао светлошћу сунца и месеца, како би видели и славу светлошћу озарених ликова анђелских!
Ти си их наслађивао лепотом изласка и заласка небеских светила, како би видели и вечну светлост Твога Божанства!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 12.
Тело и крв не наслеђују царство Божије. Докле живимо у телу, одвојени смо од Христа, а ако умремо оживећемо за вечност. Потребно је да се наше трулежно тело обуче у нетрулежно, и смртно да засија бесмртношћу, да бисмо у вечној светлости запевали: Алилуја!
Икос 12.
Очекујемо сусрет са Господом, очекујемо јасну зору васкрсења, чекамо буђење из гробова наших ближњих и обновљење у божанственој лепоти живота умрлих. Свечано славимо и наступајуће преображење свих створења и Створитељу нашем кличемо:
Господе, Који си саздао свет да се весели у радости и добру, који си нас из дубине греха повратио у светост, дај умрлима да царују у новоме свету, да као светила на небу засијају у дан њихове славе и нека Божанско Јагње буде вечна светлост!
Господе, дај и нама да са њима празнујемо васкрсење у вечности и сједини умрле и живе у бескрајној радости!
Господе, неисказана Љубави, сети се Твојих умрлих чеда!
Кондак 13.
О, премилостиви и безпочетни Оче, желећи да се сви спасу, послао си залуталима Сина свога и излио Животворнога Духа. Помилуј, опрости и спаси наше умрле сроднике и ближње и све који су од памтивека умрли; и њиховим заступништвом походи нас, те да заједно са њима певамо Теби, Спаситељу Богу победну песму: Алилуја!
(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)
Молитва за покој душа умрлих

Боже духова и свакога тела, Ти си сатро смрт и уништио ђавола и свету Твоме даровао живот. Ти сам, Господе, упокој душе умрлих чеда Твојих: најсветијих патријараха, преосвећених митрополита, архиепископа и епископа, који су у свештеничком, црквеном и монашком чину Теби служили; градитеље овога светога храма, православне праоце, очеве, браћу и сестре, који овде и било где почивају; војсковође и војнике који су за веру и отаyбину живот свој положили, вернике убијене у међусобној борби, утопљене, изгореле, смрзнуте на мразу, растргнуте од звери, оне који су изненада умрли без покајања и помирења са Црквом и својим непријатељима, самоубице у растројењу ума, оне који су нам заповедали и молили да се за њих молимо и оне који су били лишени хришћанског погреба, а за њих се неко од верујућих молио (овде спомените имена свих ваших блиских умрлих) у месту светлом, месту зеленила, месту мира, одакле побеже болест, туга и уздах. Свако сагрешење које су учинили речју или делом или помишљу, као добар човекољубац опрости, јер нема живог човека који не сагреши. Само си Ти једини без греха и правда је Твоја вечна правда и истинита је Твоја реч. Јер си Ти васкрсење и живот и покој умрлих чеда Твојих (имена), Христе Боже наш и Теби славу узносимо са беспочетним Твојим Оцем и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и свагда и у све векове. Амин.

уторак, 3. јун 2014.

Преподобна Јелена Дечанска


Света Јелена Дечанска је била сестра Светог краља Стефана Дечанског и жена бугарског цара Шишмана другог. Да би заратио са Србијом Шишман је своју жену на силу отерао у један манастир у Бугарској. Након што је он доживео пораз у судару са српском војском, Неда (њено световно име) је ослобођена и дошла је у Србију, где се замонашила под именом Јелена. Подвизавала се у испосницама дечанским. Није нам позната тачна година када се упокојила (половином 14. века) а сахрањена је у дечанском храму, где јој се и данас налазе њене свете мошти. Једном приликом, када су Турци покушали да униште манастир Дечане, из њене гробнице, као и из гробнице Светог краља Стефана избио је пламен који је отерао нападаче. Слави се на дан Светих Константина и Јелене - 03. јуна. У Метохији се налази једна њена задужбина, манастир Будисавци (код Клине), који је грађен кад и манастир Дечани, само је знатно мањи. Манастир је данас метох Пећке Патријаршије и преживео је уништавање по окончању рата. У Будисавцима Патријаршија још увек има знатно имање. У манастиру су три монахиње, а након рата, у Будисавцима је киднапован јеромонах Стефан Пурић, о коме се још увек ништа не зна.