Трећи, најмлађи син великог српског жупана, Стевана Немање, подио се у граду Расу, око 1175 године. Новорођенче је на крштенњу добио име Растко. Можда по чувеном моравском кнезу Растиславу који беше познат у Србији преко Житија светог Ћирила.Немања је волео све своје сиве и необично се старао да буду што боље васпитани и образовани, јер је знао колика дужност и одговорност чека будуће владаре. Али се нарочито истацала његова родитељска љубав према, мезимцу, Растку.Њега су отац и мајка неизмерно волели. Растко се још одмалена истицао великом разоритошћу, побожношћу и љубављу према књизи.
Песма о њему, као дете, вели:
Игра се царско детенце на мајчином крилу,
обучено све у злау и у свилу...
Мајка му тепа: Расти ми, Растко мој, до греде,
твоје ми очи више нег царевина вреде,
и вреде, вреде,...та те ће очи бити роду
што је сунце земљи, што су звезде плавом своду...
СВЕТИ САВА Игра се дете беѕ свести, без стра` и без вере,
(око 1175 - 1235 ) ал` свилу на себи руком као свесо дере,
и све озбиљно у очи мајци својој гледи,
ко да ју пита: са л`то што и за душу вред?
Не реба ономе одеће, ни обуће сјајне
ко је родђен да јавља свом роду вечне тајне.
Дај те му свеси и вере, вољ и јачине,
па сте му дали чим ће све окове да скине,
чим ће да извида род од рана што су љуте,
и изведе га здравог на Божје путе!
Детињство и прве године младости провео је најмлађи Немањић у оквири најбурнијих догађаја на Балкану који беше посао поприште крвавих обрачуна између племена исте крв и истог народа, док су туђини са свих страна наваљивали да их покоре и потчине својој власти. Узвишену душу даровитог маладића, у коме све расне особине Немањићабеху достигле најскладније савршнство, потресла је дубоко бесциљност свих тих ништавних борби око земаљских свари, као и сва таштина дворскога блеска и живота, којим је и сам био кружен.
Растка је срце вукло нечем узвишенијем. Желео је да се повуче из светске хуке и да се, у тишини, посвети служби Богу и науци.
Како су у то време у Светој гори живели учени калуђери, Растко у својој седамнајестој години напишта родитељски дом и одлази у Свету Гору. Тамо се, у руском манастиру Светог Пантејлемона покалуђерио и добио име САВА.Потом је обишао скоро све манастире и испосничке ћелије, па је из манастира Светог Пантелејмона изашао и настанио у манастиру Ватопеду.
Калуђер Сава је живео врло скромно, као и осали испосници. Од свог оца, великог српског жупана Стевана Немање, добијао је често велике суме новаца. Он јетим новцем обдаивао манастире.
Стеан Немања се доцније покалуђерио и добио име Симеун. Најпре је живео у својој задужбини, манастиру Студеници. Али је ускоро, верватно, из влике родитељске љубави, напустио Студеницу и отишао сину Сави, у Светоу Гору. Тамо он иСава подигоше леп манастир Хиландар, где су заједно живели, и где је Немања и умро на рукама свога милогмезимца Саве.
Ускоро после Самуилове смрти настадоше у Србији немири. Најстаријем брату Вукану беше криво што је Стевану Немања уступио престо. Стога се обрати Мађарима за помоћ. Напао Стевана и отео му престо. Али кад у Мађарској настадоше немири, Стеван скупи војску и удари на Вукана, те поврати престо.
Да би измирио браћу, Сава дође у Србију.
Са собом је понео и очеве мошти. Над њима је заклео браћу да ће у будће живети у сози. Потом је Симеунове мошти сахранио у манастиру Студеници.
Намолбу Стеванову, Сава остаде као архимандрид у Студеници. Отада је почео живо радити на просвећењу свога народа и снажењу у уређењу државе.
Више година, напорних и мучних, провеоје Сава на том раду
За њега није било ни временских, ни прсторних препрека. Ишао је и учио народ, оправљао старе и подизао нове манастире и цркве и организирао у њима школе.
Његов просветни рад обележен је у многим песмама и причама које су се до данас одежале у нашем народу, пеношене с колена на колено.
Али се Сава није само ограничиона просветни рад. Он је своме брату Стевану био глани сарадник и саветник и у чисто политичким и државним пословима.
Сава јебио врло мудар човек и скоро увек је успевао да измири Стевана са непријатељима који су у то доба хтели чешће да насрну на његову државу.
Још кад је помогао Вукану против Стевна, мађарски краљ се назвао и српским краљем, па је тај назив и доцније заджао.
То је Стеваа вређало. Како су у то време на Балканском Полуострову били најсилнији Папа и Млечићи, Стеван се опратио Папи с молбом да му пошаље краљевску круну. Папа му се одазвао молби и послао му круну по нарочитом иасланикукоји је Стевана свечано венчао за краља у манастиру Жичи (1217).
Али народ није био задовољан што се Стеван обратио Папи за круну; а ни Сава. Због тога Сава напусти Србију и отиде у Светој Гори. Из Свете Гор је отишао у Никеју, грчком цару и патријарху, и израдио те они признадоше независност српске цркве. Она је дотле била подрђена грчкој цркви и није била самостална. Том приликом грчки патријарх посвети Саву за првог српског архиепископа.
У повратку из Никеје, сратио је архиепископ Сава у Светој Гори и одабрао и са собом повео у Србију неколикоучених Срба, калуђера. Њих је по повраку посветио за српске епископе.
Сава је своју архиепископску столицу наместио у манстиру Жичи коју је уз његову помоћ Стеван подигао.
Поле смрти свога брата Стевана Првовенчаног, Сава је искрено помагао својим синовцима: Радосаву и Владисаву.
Кад је Сава утврдио православље у земљи, изабрао је себи достојна заменика, Арсенија Првог, кога је на Сабру црквени великодостојника посвето за архиепископа, па је потом пошао на поклоњење Христову гробу.
При повратку из Палестине, пошто се поклонио светим местима поново је отишао Никејском цару, где је израдио још неке повластице српској православној цркви.
Потом се вратио у Србију. Али му не беше суђено да своје последне дане проведе у миру. На неколико година по повратку из Палестине, замоли га бугарски цар Асен да отиде у Јеруслим, Александрију и Антиохију ида кодтамошњих патријарха изради проглас бугарске патријаршије. Иако му је због старост и слабости ово био вло тежак посао, Сава пристаде, рачунајући д ће та услуга бугарском цару користити и српској држави. Отишо и израдио проглас бугарске патријаршије. Са документима о прогласу дошао је у бугарску престоницу, Трново. Цар Асенга примио са највећим почстима и уступио мусвој двор, да у њему отседне и одмори се од тешка и далека пута.
Уочи Богојављења, на Крстовдан, Сава је у присуству цар Асена отслужио службу. Тада је назебао, пао у постељу и после неколико дан умро (14.01.1235).
Најпре је сахрањен врло свечано у манастиру Четрдесет мученика, у Трнову.
После две године Срби преносош Свино тело и сахранише у манастиру Милешеву, задужбина краља Владислава (1237).
Њехово дело и његове заслуге остају бесмртне у васколиком нашем народу, а у целом Словенству он се и данас, као и увек у прошлости, слави као велики српски и словенски светитељ. Његова прослава увек је сматрана као велики национални празник у свим нашимкрајевима, и сви словенски народи са подједнаком поштом сомињали су и славили његово име. Неки католички свештеници писали су Савине животописе, као Иван Томко Мрнавић, или су га славили у песмама, као фра Андрија Качић Миошић; који овако пева:
"Рад чудеса Светитеља Саве,
Словенске га све државе славе."
Колико су, пак, Буари поштовали светог Саву још у његово доба, доказује одговор бугарског цара Асена краљу Владиславу који је тражио пренос свечевих моштију:
"'Сава се у Бугарској поштује као год и у Србији. Тражи друго што год хоћеш, али Саву не могу дати. Томе се противи и патријарх и властела и грађани."
А колика је била слава и моћ имеа Светог Саве доказује нарочити култ, који су и Турци имали према њему, због чега је турска влада наредила спаљивање моштију светог Саве на Врачарум у Београду (27.04.1594). У летопису Бранковића каже се:
"Турци верују Светом Сави и узимају знак крста и покрштавају се."
Први гоподар Херцеговине, Степан Вукчић-Косача (1435-1466), по дозволи султановој, пргласио је себе, на гробу Светог Саве, у Млешеву, Херцег од Светог Саве (1448), иако је припадао богумилској јереси.
Све ово најбоље показује, да је Свети Сав и после смти остао у најбољем смислу символ јединства словенских народа.
Српска православна црква је прогласла Светог Саву за светитеља.
Дан Светог Саве је 14 (27) јануара сваке године, јесе дан славе српских школа када одјекују заносне речи Светосаске химне:
"Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави..."
И данас, и у најдаљој будућности, догод буде било нашег народа, блистаће неумрла слава Светога Саве, првог и највећег српског светитеља и проветитељ и зчитеља.
Свети Сава је први наш књижевник у старој Рашкој. Најважнија су његова дела: Немањино житије и Служба Светом Симеуну.
Нема коментара:
Постави коментар