СВЕТЕ ЖРТВЕ

2.
Никола се одмах даде на посао. Најпре начупа мало траве, разастре је по земљи испод једне надстрешне стене. Преко траве пребаци шаторско крило, те зачас створи постељу. На њу положи оболелог Ненада и покри га шињелом.
Док се овај одмарао и долазио к себи, он отрча до бистрога кладенца, што је више њих из стене извирао, нацрпе у порцију воде и донесе је. Затим набра и накрши мало суварака; укреса, и убрзо је пламен лизао и губио се кроз ниску, влажну маглу. Пристави за чај, и после кратког времена чај се пушио.
Онда приђе брату, поможе му да устане и дође проред ватре, где обојица поседаше на камење и грејући се скутаху чај и сетно размишљаху о својој неизвесној и марачној судбини...
Тако је, у неизвесности, прошао цео дан, па једна тешка ноћ, па други суморан дан и друга магловита и језива ноћ... Свануо је и трећи дан њиховог боравка у мртвој долини. Оболели брат се прилично опоравио...
Ватрица се није гасила, бриге нису престајале...
Мимо њих је пролазио народ изнурен, изгладнео, преморен и смуштен, упрскан блатом до гуше.
Гамижали су, јер то више није био ход: разломљени и разглобљени официри и војноци, с палицама; похабани грађани и сељаци; слабо жењскиње и нејака, напаћена и полусмрзла дечица....
Сирота дечица! Умирала су по путу, као голуждави тићи кад испдну из свог топлог гнезда, постављеног сламом и паперјем, на тврдо, студено тле...
С неописаним болом, остављале су их несрећне мајке и продужавале су пу. Страдаласу дечица, али је време и одрасле косило немилице, као град што ништи родове.
Падао је народ.

* * *

Неко је од пролазника свратио и огрејао се; неко је пристављао лонче за чај. Но већина их је, блудећи по бескрају, прошла и не спазивши склониште...Сви су некуда журили...
Најзад, нико више није пролазио... Ко је могао, прошао је; ко није могао, остао је... И све опусте, као да је нека невидљива рука одједном спустила црн вео тишине и сумора над мртвом долином. Гробна тишина... Све што је имало снаге, раније је прошло, и-више нико није наилазио...
Тако је трајало позадуго... Никаква гласа, сем слабог жубора планинског потока испод њихове ватре, што је немирно скакутао с камена на камен, и сем грактања неколико гаврана, залуталих у мртву долину.
Тишину прекиде бат нечијих ногу. Из даљине се приближава некаква руља... Бат се чуо све јасније и јасније, и већ су се спознавали троми кораци, а мало касније чули су се и некакви гласови, груби и оштри, налик на псовку...
У долину наиђоше непријатељски војноци, у гломазним чизмама и потпуној ратној спреми. Лица им ужасна: крвожедна и мрска; погледи курјачки...
Са њима је био и један официр. То је била непријатељева "претходница".
Браћа се приближише један уз другог и тако очекиваху смрт.
Кад их спазише, зверови халакнуше и устремише се на жртву; и таман један потеже да прободе бајонетом Николу, но чу се оштар глас непријатељског официра: "Не!"-Зликовац спусти пушку.
Тај официр је био родом из трнске околине и знао је да је по крви Србин, па се сажали на браћу те нареди једном свом војнику, родом из видинске области, опет србин по крви, да их он спроведе натраг до најближе команде. Познавајући свог војмика лично, официр је знао да ће их овај на путу чувати од насртљиваца, јер је и тај војник био свестан свог порекла: знао је да само Србин има славу, а он је славио Светог Николу...
Оба брата, Никола и Ненад, пођоше натраг, али не више слободни, већ као заробљеници, испред непријатељског бајонета.
3.
Петар је дуго ишао кроз врлети и преко кршева. Пролазио је и кроз неке густе шуме четинара, опојни мирис га је освежавао. Газио је хучне, дивље, планинске реке, чинило му се да реке жубором својом плачу и јецају, као његова браћа што су јецала при растанку. Ветар је шумно њухао четинаре, шум је изгледао као шапат његове јадне мајке кад их је испраћала....
Прелазио је и преко некаквих леса, испод којих су лежали овде онде у глибу коњи. Понекоме, из житкога глиба, вири само глава. Из њених удубљења, гледају питоме, благородне очи, и као, жалосно, погледом питају пролазнике о "свршетку".
Или моле за помоћ, или се праштају!?
Затим се преморена глава зарони у глиб, да тамо вечно остане. Блато, потом, тренутно оживи, узнемирено последњим смртним грчем и напором коњских ногу; оживи да се, после неколико тренутка, склопи над-лешином....
Некакви њему непознати људи, у дроњцима и раздељаних груди, са белим кечетима на глави и језовитим, подмуклим, јазавачким очима у глави, сретали су га, салетали и облетали, као гаврани што облећу и салећу на леш... Из њихових рапавих грла отимали су се крици: "пљачка, пљачка, пљачка!"
Он их је брзо пролазио и одмицао даље.
Пушке су трештале дивљином; Арнаути су мучки нападали и пљачкали војнике и избеглице.
Понегде је сретао неког језуитског фратра, који би га подмукло посматрао, мрмљајући неке, њему непознате, речи.
Затим је газио преко некаквих потока, разливених по мочварним ливадама, где су врло често мостове замењивале трупине липсаних коња, што су се испречавале и згодно служиле за прелаз.
Добро српски коњићи!... И мртви, они су послужили својим господарима и олакшали им тежак пут - Спасењу.
Тако је идући и остављајући за собом слабије, Петар доспе до Драча. Но, пошто је доста оронуо, јави се лекару, и он му одобри, те се укрца на лађу.
За једну ноћ је стигао до Валоне, где је улогорена у једноме маслињару... Поздрави се с друговима и одмах оде те се јави своме добром командиру, који се много обрадовао што га је видео: жива, здрава и-спасена...