Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао: “Она мене не зна, али ја њу знам…”
Уобичајени радни дан у ординацији, око 08:30, када је старији господин, око 80 година, ушао у чекаоницу. Имао је рану на палцу коју је требало прегледати. Одмах је рекао да је у журби јер има састанак у 9 сати. Замолио сам га да седне и причека знајући да ће проћи можда и више од сат времена пре него што ће га неко прегледати.
Стално је гледао на сат. Одлучио сам да га ја прегледам обзиром да нисам имао других пацијената. Прегледао сам рану. Рана је била добро па сам разговарао с другим лекаром и добио потребан материјал за санирање ране. Када сам се побринуо око његове ране, упитао сам га зашто се тако жури. Било је чудно јер стари људи имају доста времена за оно што желе.
Господин ми је рекао да се жури у старачки дом на доручак са супругом. Распитивао сам се како је њезино здравље. Рекао ми је да је она тамо већ дуже време и да има Алзхеимерову болест.
У разговору сам га упитао хоће ли се његова жена љутити ако мало закасни.. Одговорио је да она више не зна ко је он и да га већ 5 година не препознаје.
Био сам изненађен и упитао га:
„А ви и даље идете сваког јутра код ње иако она не зна ко сте?“
Насмејао се, потапшао ме по руци и рекао: “Она мене не зна, али ја њу знам…”
Телом су ми прошли трнци. Једва сам суздржавао сузе.
Када је напустио ординацију рекао сам себи: “То је љубав коју желим у свом животу.“
Нема коментара:
Постави коментар