СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КРАЉ МИХАИЛО ( 1051-1081 )


Војислав јенаследио син Михајло, који се одмах измирио с грчким царем и прузнао му врховну власт. Он је то учинио само да би био миран са његове стране. Али кад му наша племена у Подунављу, Повардарју и Подримљу затражише помоћ, да се ослободе грчке власти, Михаило им посла војку, па и свога сина Бодина. Устаници радосно приме Бодина, прогласе га за вођа и одмах нападну ипобеде Грке код Призрена.
Потом поделише војску. Бодин с једном војском отиде у Поморавље, а с другом отиде његов војвода Петрило на југ. Бодин је имао успеха, те ослободи Поморавље. И Петрило је у почетку напредовао.Освојио је Скопље и Повардарје, па, заневши се ратним успесима, отиде далеко на југ, у Грчку. Грци га наадну код Костура и тамо му страховито потуку војску, да се једва сам спсао.
Чим Бодин сазнаде за Петрилов пораз, упути се најуг, да би Грцима спречио продирање. Али Грц разбију и његову војску, на Косову Пољу, а њега зарбе и одведу у ропство, у Малу Азију. Бодин је неолико година таммновао, док најзад не успе д севрати у Зету.
Како Грчка није могла, због немира у земљи, да нападне Михаила, он се обрати папи Гргуру седмом да га призна за краља и да призна независност цркве. Гргур то одмах прихвати и посла му краљевске знаке, те тако постаде Прва Српска Краљевина (1077 ). Основанаи Дукљанска Архиепископија, са седиштем у Бару.
Отада је наш народ у Зети имао самосталну црковну управу, и није више била под сплитском архибискупијом.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВОЈИСЛАВ ( 1034-1050 )


У Грчкој настадоше велики немири после смрти цара Василија Другог. Тада је у Зети с Требоњом владао кнез Војислав. Он је у почетку признавао грчку власт. У т време се побуне против грчке управе Срби у околини Драча, па амоле Војислава за помоћ.
Војислав им посла пмоћ; одрече покорност Грцима и стави се на чело устнка.
Али грчка војска побди устанике, а Војислава ухвате и пошаљу у Цариград, где га баце у тамницу.
Војислав искористи понвне нереде у Грчкј, спасе се тамнице и дође у Зету. Диже нов устанак и ослободи Зету и Требиње од грчке власти. Баш тада бура разбије и избаци с мора на његову обалу једнугрчку лађу, на којој је било много злата. Војислав заплени злато и не хтеде га вратити Грцима. Стога грчки цар нареди своме драчкм војоди, те овај нападне Војислава. Но Војислав га победи.
Доцније грчки цар позва у помоћ владаре, који су признали његову власт-хумскога кнеза, босанског бана и великог рашког жупана, да помогну дачком војводи, па да заједнички нападну Војислава. Ови пристану и своју војску повере хумском кнезу Људтовиду.
Војислав домами најпре грчкувојску у Зетске кланце и тамо је код града Бара страховито потуче (1042 ). Победа код Бара је једна од највећих победа у историји нашгнарода. Том победом био је наш народ у Зети ослобођен од грчке власти.
Потом његов син Гојислав пође у сусрет Љутовиту. Да се не би проливала браска крв, он му посла неке од заробљених Грка и позва га на измирење. Иако је од заробљених Грка сазнао да је грчка војска разбијена. Љутовид не хтеде примити измирење, већ поручи Гојиславу да му са двојицом свјих војника изиђе на двобој.
Гојислав ј и то више волео, него да сав народ гине. Стога прихвати позив.
'''Двобој је одржан на пољу клобучком.
Љутовид се с двојицом својих војника сусрете са Гојиславом и са двојицом његових пратилаца.
Кад стадоше један према другим, Гојислав позва Љутовда да наусти неправено заузете земље, а Љутовид место одговора трже мач.
То учиннише и други. Коње ободоше, и оба се стране устремише. Љутовид је био јунак без поговора, али га изненади поуздано ударање младог Гојислава. Тр пута се сукобише, и опет ратавише. Кад Љутовид полете четврти пут, коњ му се окрете тако да мудесна страна остаде незаштићена. Њу нађе тешки палош Гојислављеева војника Удовића, и-Љутовид остаде без деснице. Заљуља се у седишту, коњ га одбаци, и он тресну на земљу. Све то би у тренутку. Пратиоци Љутовидови окретоше коње и почеше бежати. То учини и сва његова војска.
Удовић им викну:-бежите, куавице! Не остављајте свога господара!- И то су Срби; не беже они што их страх од мача нашег, већ што виде да њихов господар није радио по Божијем закону!-Објасни Гојислав.''
После овога: Босна, Хум и Рашка, збаце грчку власт и придружесе Војиславу, који освоји и неке грчке земље јужно од Скадра, до реке Војуше, те створе снажну и независну државу.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВЛАДИМИР (+ 1016 )

После Часлављеве смрти, Византија нагло ојача, за владе цара Јована Цимиска, и покори скоро све наше области на Балканском Полуу, па и целу Бугарску. Смањена Србија је опет названа именом Рашка. Али после Цимускове смрти (976) настадоше велики немири у Византији. То искористе нека наша јужнаплемена дигну устанак против Грка. Син кнеза Николе, Самуило, кији управљаше словенским племенима око Охридског и Преспанског Језера, постаде вођ устаника. Њему се придруже и сва наша племена у Повардарју и Поморављу. Самуило потуче грчку вјску, па овоји и велики део Бугарске. Потом се крене с великом војском у наше западне области. Намеравао је да све те области споји у једну моћну словенску државу. Он напре покори драчку област, па удари на Зету, где је владао кнез Владимир.

Кад Владимир виде да се не може одбранити, предаде се Самуилу, а овај га посла, где га бацише у тамницу.

Самуило затим покор и Требиње, Хум, Неретву, Босну, Рашку, Срем и све земље до Дунава, те основа прву Словенску Царевину.

Али је добро видео да ће тешко одржати толику државу, ако не покуша поверљивију сарадњу с покореним словенским племенима. Стога настаде да се измири с њим.

Кнеза Владимира ослободи тамнице, врати му Зету на управу и даде му кћер Косару за жену.

После Самоилове смрти, дође на престо син му Радомир. Њега уби брат од стрица Владислав и завлада престлом.

Одмах Владислав позва к себи Владимира. Владимирова жена је наслућивала зло, па рече Владимиру: ''Немој ичи, господару, да ти се што не деси, као и брату мом, него пошаљи мене, да идем, да видм и чујем како је. Ако хоће да меупропасти, нек ме упропасти; ти пропасти нећеш.'' И она отиде Владиславу. Овај је, претварајући се, срдачно дочека, по опетпосла посланике Владимиру и златан крст, да дође на веру к њему.

Владимир му поручи по посланицима:''Знамо да Господ наш Исус Христос није распет на златном, него на дрвеном крсту. Ако јетвоја вера права, пошаљи ми дрвени крст и по духовницима, и онда ћу доћи.'''

Владислав му тада посла дрвени крст по калуђерима, и Владимир отде к њему.

Ма да је Владислав спремио заседе, да још у путу убију кнеза Владимира, овај срећно приспе у Преспу и одмах оде у цркву да се помоли Богу.

Кад Владислав за то сазнаде, разљути се и посла оружане војнике да убију Владимира.

Војници га опколише док је још био у цркви.

Кнез Владимир, држећи дрвени крст у руци, окрете се калуђерима и рече:''Шта је ово, што сте ме овако преварили?'' па настави:''Молите се за мене Господу! а овај часни крст нека ми заједно с вама буд сведок да гинем ни крив ни дужан.''

Потомзиђе из цркве, и војници му пред црквеним вратима отсекоше главу.

Мошти Владимирове налазе се у манастиру светог Јована код Елбасана.

''Онамо, где се '' свети Јован''

''Покаже гордо, у самоћи,

''Пренеше оци-калуђери

''Владимирове свете мошти,

''Да онде, вечно, дане трају

''У изабраном дивном крају.''

''И крин, и ловор, и босиљак,

''На томе светом месту ничу;

''И слепи, кљасти и невољни

''Из целог света ту се стичу,

'' И сви од Свеца помоћ траже,

''И свима свети Краљ .''

''А Српска Црква пали тамњан

''Драгом Свецу из давнине,

''Том најстаријем пиониру

''Херојске српске беличине;

''И, као доказ поште своје,

''Владимирову Службу'' поје.

Српска Црква је прогласила Владимира за светитеља, и као светитеља га поштују и Срби и Грци и Арнаути.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

Кнез Часлав ( 931-960 )

Часлав је своју младост провео у Бугарској, као изгнаник. Он је видео како Бугари заклетвом и преваром заузеше Рашку, и како су заклетвомдомамиле српске жупане, тобож да приме њега за владара, па погазили заклетву и оковане их послали у ропство, у Бугарску. Стога је Бугаре мрзео и гледао је да спасе свој народ од њих.

Прилика му се ускоро дала кад у Бугарској настадоше немири. Он улучи згодан тренутак, те са четри друга побегне и дође у Рашку. У Рашкој је права пустош била. Народ се разбежао од бугарске управе. Што је остало, било је осиромашило и утучено. Часлав одмах прикупи око педесет храбрих другова, и пођу по земљи да дижу народ на устанак. Кад то сазнадоше, вратише се и сви избегли Срби и почеше дивовску бору за своју слободу, те за кратко време ослободише загорске Србе од бугарске власти.

Да би био сигуранији, Часлав се спријатељи с Грцима и признаде им врховну власт. Невоља отвара очо и зближава људе, те се и многи српски великаши, пред заједничком опасношћу, прибише уз Часлава и искрено се борише против заједничког непријатеља. Тако Часлав успе да створи снажну државу-Србију. Није залуду речено: ''Слога држи земљу и градове.''

Поред неких племена у Загорју, признадоше Часлављеву власт и приморске области: Зета, Требиње, Хум, Неретва, па и нека острва на Јадранском Мору.

Мађари су тада често упадали у српске земље и пљачкали. Часлав их нападне, победи и пребаци преко Саве, али и сам нађе смрт у њеним таласима (960)

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

ВЕЛИКИ ЖУПАН ЗАХАРИЈА (920-924)

Мутимира је на српском престолу неследио његов најстарији син, Прибисав (око 891). Но, тада настадоше велике борбе о престо. Грци и Бугари су те борбе распиривали и потпомагали, старајући се да у нашим земљама, а нарочито у Рашкој, владају њихове присталице.
У томе борбеном вртлогу истакао се Мутимиров синовац Петар Гојниковић (892-917). Он је здружио многе српске земље, све до Јадранског Мора. Бугарима се није свиђало снажење Србије. Стога пођу против Петра. Али га нису смели напасти, већ га преваром домаме, окују и пошаљу у Бугарској. Тамо је умро у тамници.
На српски престо Бугари доведоше Петровог сродника, Пала Бранковића (917-920). Он не хтеде признати бугарску власт, те га ови свргну, а на престо доведу Захарија Прибисављевића, синовца Павлова.
Велики жупан Захарија, који је помоћу Бугара дошао на престо, најзад увиде да је ѕа Србе корисније византијско (грчко) пријатељство, него Бугарско. Стога напусти Бугаре и приђе Византији. Бугари га за то нападну, али им он жестоко потуче војску.
Онда Бугари прибегну лукавству. Опет пођу с војском против Захарија, али сада поведу његова рођака Часлава Клонимировића, који је дотле живео у Бугарској.
Србима пориче да не иду на њих, већ само хоће да казне Захарију, а на престо воде опет Србина, Часлава.
Срби им повероваше, па и не даваху отпора, те Бугари лако покоре целу Захаријеву државу. Захарија тада побеже у Хрватску.
Али, Бугари не одржаше реч, већ опљачкаше земљу, много народа погубише, а велики број одведоше у ропство, па и Часлава. У земљи завлада пустош, глад и болештине. Бугари страховито мучаше Србе, те су многи, да би сачували живот, морали бежати у Грчку, Хрватску и Приморје.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ МУТИМИР ( 862-891 )

После смрти српског кнеза Властимира, дођоше на престо три његова сина: Мутимир, Стројимир и Гојник. У почетку су заједно владали. Тада је у Бугарској владао кнез Борис (853-888), син Пресјамов. Борис беше киван на Србе због очева пораза. Стога скупи велику војску и удари на Србију. Али Срби опет страховито разбију и победе Бугаре. Заробе Борисова сина, много велиликаша (бољара) и војника. Борис замоли за мир. Измире се, и Мутимир му ослободи сина и заробљене великаше, па заповеди те их Срби свечано испратише до бугарске границе. У знак захвалности, Борис на растанку богато обдари Мутимирове синове. После тога Мутимир виде да је корисније кад је само један владар, а не једна земља са три господара. Стога протера браћу, заузме њихове земље, и сам завлада. Он је први у нас завео обичај: да у држави влада један владар. Мутимир је много помагао ширење и утврђивање Хришћанства међу Србима.

Словенци су први примили Хришћанство од Немаца, око 760 годи; Хрвати су примили од Франака око 800 године и најзад Срби од Грка око 880 године за владавине (жупана) Мутимира.

СРПСКИ НАРОДНИ ВЛАДАРИ И ВЕЛИКАНИ

КНЕЗ ВЛАСТИМИР ( 835-850 )

Од српских племена, у почетку се највише истакоше бистри и кршни горашци који су били насељени око горњег тока река: Дрине, Босне, Неретве, Пиве, Таре и Лиме. Иако су признавали византијску врховну власт, они су имали скоро самосталнуунутрашњу управу. Од владара ових племена истиче се Присигојев син, кнез Властимир.

У то време Византија, ратујући с Бугарима, ослаби, те Властимир диже устанак, протера из земље грчке чиновнике, и оснива прву српску државу. Та држава је названа Рашка, по граду Расу који се налазио близу данашњег Новог Пазара, а Срби се прозваше Рашани.

Кад Бугари покорише нека незнатна српска племена, доћоше и до граница Властимирове државе.

Тада бугарски кан (кнез) Пресјам посла Властимиру посланике који му рекоше: ''Чуј, светли кнеже! Мир ти доносимо, ако послушаш разло. Кан Пресјан нас посла, да нас пустиш да отсада јездимо преко твоје земље у земљу нашу преко Саве и Дунава; да јездимо мирно, као добар сусед што пролази баштом свог суседа. А не пустиш ли нас, да као добри суседи пролазимо, напашћемо те као душмана, па каогосподари за векове настанићемо се у земљи твојој. Тренутан пролазак добрих пријатеља, или вечан боравак окрутна господара-бирај, кнеже!''

Властимир им одговори: ''Овако реците господару вашем поздрав од мене, великога жупана Властимира. Ако је далеко земља она, што је њему за то? Што тражи пролаз кроз моју земљу? Ако је двапут даље пут око моје земље, него кроз моју земљу, и коњиц бугарски има двапут више ногу, него човек; нека узјашу Бугари коње, па ће брже стићи, иако сртанпутицом; а не дам им кроз моју земљу, док ме Божје цунце греје. Или, зар не зна Пресјам словенску реч: тешко земљи куда војска прође! -Не дам му, дакле, пролаза кроз државу и народ мој!...А што ми прети оружјем, и што вели, да ће отмицом узети пода се земљу кроз коју не дам да прође, кажите му да му се претње не бојим. Сложан је народ мој. Расковаћемо раонике и коваћемо од њих стреле и мачеве о дочекаћемо га. Ово му поздрав од мене!''

Потом Бугари нападну Властимира.

Три године су ударали, али се најзад скрхаше о челична прса српских гороштака.

Пошто оставише велики број жртава, у невољи, склопише мир. А Властимир у миру лепо уреди државу.