Благовещение Пресвятой Владычицы нашей Богородицы и Приснодевы Марии. Беседа святителя Прокла, Патриарха Константинопольского

              Благовещение. (фреска) Монастырь Высокие Дечаны (Косово, Сербия) 14 век

Кто видел, кто слышал, чтобы обитал во чреве Беспредельный Бог, Которого не вмещают Небеса, Которого не ограничивает чрево Девы!?
Родившийся от жены не есть только Бог и не есть только Человек: этот Родившийся соделал жену, древнюю дверь греха, дверью спасения; где змий разлил свой яд, нашедши преслушание, там Слово воздвигло Себе одушевленный храм, вошедши туда послушанием; где возник первый грешник Каин, там родился бессеменно Искупитель человеческого рода Христос. Человеколюбец не возгнушался родиться от жены, потому что это дело Его даровало жизнь. Он не подвергся нечистоте, вселившись в утробу, которую Он Сам устроил чуждой всякого повреждения. Если бы эта Матерь не пребыла Девой, то рожденный Ею был бы простой человек, и рождение не было бы чудесно; а так как Она и после рождения пребыла Девой, то Кто же - Рожденный, как не Бог? Неизъяснимо таинство, потому что родился неизъяснимым образом Он, беспрепятственно прошедший дверьми, когда они были заключены. Исповедуя в Нем соединение двух естеств, Фома воскликнул: "Господь мой, и Бог мой!" (Ин. 20, 28).
Апостол Павел говорит, что Христос "иудеем убо соблазн, еллином же безумие" (1 Кор. 1, 23): они не познали силы таинства, потому что оно непостижимо уму: "аще бы быша разумели, не быша Господа Славы распяли" (1 Кор. 2, 8). Если бы Слово не вселялось во чрево, то плоть не воссела бы с Ним на Божественном Престоле; если бы для Бога было оскорбительно войти в утробу, которую Он создал, то и Ангелы оскорблялись бы служением человеку.
Тот, Кто по Своему естеству не подлежит страданиям, по милосердию к нам подверг Себя многим страданиям. Мы веруем, что Христос не чрез постепенное восхождение к Божественному естеству соделался Богом, но, будучи Бог, по Своему милосердию соделался Человеком. Мы не говорим: "человек сделался Богом"; но исповедуем, что Бог воплотился и вочеловечился. Рабу Свою избрал для Себя в Матерь Тот, Кто по существу Своему не имеет матери, и Кто, являясь по Божественному смотрению на земле в образе человека, не имеет здесь отца. Как один и тот же есть и без отца, и без матери, по слову Апостола (Евр. 7,3)? Если Он - только человек, то Он не мог быть без матери: и действительно, у Него есть Мать. Если Он - только Бог, то Он не без Отца: в самом деле, у Него есть Отец. Он не имеет матери как Творец Бог, не имеет отца как Человек.
Убедись в этом самым именем Архангела, благовестившего Марии: ему имя - Гавриил. Что значит это имя? - оно значит: "Бог и человек". Так как Тот, о Ком он благовествовал, есть Бог и Человек, то имя его предуказывало на это чудо, дабы верою принято было дело Божественного домостроительства.
Спасти людей нельзя было простому человеку, потому что всякий человек сам имел нужду в Спасителе: "вси бо, - говорит святой Павел, - согрешиша, и лишени суть Славы Божия" (Рим. 3, 23). Так как грех подверг грешника власти диавола, а диавол подверг его смерти, то состояние наше сделалось крайне бедственным: не было никакого способа избавиться от смерти. Были присылаемы врачи, т. е. пророки, но они могли только яснее указать на немощи. Что они делали? Когда видели, что болезнь превышает искусство человеческое, они с Небес призывали Врача; один говорил: "Господи, преклони небеса, и сниди" (Пс. 143, 5); другой взывал: "Исцели мя, Господи, и исцелею" (Иер. 17, 14); "воздвигни силу Твою, и прииди во еже спасти нас" (Пс. 79, 3). Иной: "Яко аще истинно вселится Бог с человеки на земли" (3 Цар. 8, 27). "Скоро да предварят ны щедроты Твоя, Господи, яко обнищахом зело" (Пс. 78, 8). Другие говорили: "О люте мне, душе! яко погибе благочестивый от земли, и исправляющаго в человецех несть" (Мих. 7, 2). "Боже, в помощь мою вонми: Господи, помощи ми потщися" (Пс. 69, 1). "Аще умедлит, потерпи ему, яко Идый приидет, и не умедлит" (Авв. 2, 3). "Заблудих яко овча погибшее: взыщи раба Твоего, уповающаго на Тя" (Пс. 118, 176). "Бог яве приидет, Бог наш, и не промолчит" (Пс. 49, 3). Потому Тот, Кто по естеству есть Царь, не презрел естества человеческого, порабощенного лютой властью диавола, благосердый Бог не попустил быть ему всегда под властью диавола, Присносущий пришел и дал в уплату Свою Кровь; для искупления рода человеческого от смерти отдал Свое Тело, которое принял от Девы, освободил мир от клятвы закона, уничтожив смерть Своею смертью. "Христос ны искупил есть от клятвы законныя", - восклицает святой Павел (Гал. 3, 13).
Так знай, что Искупитель наш не есть простой человек, потому что весь род человеческий порабощен греху, но Он также и не Бог только, непричастный естества человеческого. Он имел тело, потому что если бы Он не облекся в меня, то и не спас бы меня. Но, вселившись во чрево Девы, Он облекся в меня осужденного, и в нем - в том чреве совершил чудную перемену: дал Духа и принял тело, Один и Тот же (пребывая) с Девою и (рождаясь) от Девы. Итак, Кто же Он, явившийся нам? Пророк Давид указывает тебе в сих словах: "Благословен Грядый во Имя Господне" (Пс. 117, 26). Но яснее скажи нам, пророк, Кто Он? Господь Бог воинств, говорит пророк: "Бог Господь, и явися нам" (Пс. 117, 27). "Слово плоть бысть" (Ин. 1, 14): соединились два естества, и соединение пребыло неслитным.
Он пришел спасти, но должен был и пострадать. Как могло быть то и другое вместе? Простой человек не мог спасти; а Бог в одном только Своем естестве не мог страдать. Каким же образом совершилось то и другое? Так, что Он, Еммануил, пребывая Богом, соделался и Человеком; и то, чем Он был, спасло, - а то, чем Он соделался, страдало. Потому, когда Церковь увидела, что иудейское сонмище увенчало Его тернием, оплакивая буйство сонмища, - говорила: "Дщери Сиони, изыдите и видите венец, имже венча Его мати Его" (Песн. 3, 11). Он носил терновый венец, и разрушил осуждение на страдание от терния. Он Один и Тот же был и в лоне Отца и во чреве Девы; Один и Тот же - на руках Матери и на крыльях ветров (Пс. 103, 3); Он, Которому поклонялись Ангелы, в то же время возлежал за столом с мытарями. На Него Серафимы не смели взирать, и в то же время Пилат делал Ему допрос. Он - Один и Тот же, Которого заушал раб и пред Которым трепетала вся тварь. Он пригвождался ко Кресту и восседал на Престоле Славы, - полагался во гроб и простирал небо яко кожу (Пс. 103, 2), - причислен был к мертвым и упразднил ад; здесь, на земле, клеветали на Него, как обманщика, - там, на Небе, воздавали Ему славу, как Всесвятому. Какое непостижимое таинство! Вижу чудеса, и исповедую, что Он - Бог; вижу страдания, и не могу отрицать, что Он - Человек. Еммануил отверз двери природы, как человек, и сохранил невредимыми ключи девства, как Бог: исшел из утробы так же, как вошел чрез слух; одинаково и родился и зачался: бесстрастно вошел, без истления вышел, как об этом говорит пророк Иезекииль: "Обрати мя на путь врат святых внешних, зрящих на востоки: и сия бяху затворенна. И рече Господь ко мне: сыне человечь, сия врата заключенна будут, и не отверзутся, и никтоже пройдет ими: яко Господь Бог Израилев, Он един, внидет и изыдет и будут заключенна" (Иез. 44, 1-2). Вот - ясное указание на Святую Деву и Богородицу Марию. Да прекратится всякое противоречие, и Священное Писание да просветит наше разумение, дабы нам получить и Царство Небесное во веки веков. Аминь

Благовести

Када се Пресветој Дјеви наврши једанаест година пребивања и служења при храму Јерусалимском, и четрнаест година од рођења — када, дакле, ступи у 15-ту годину живота, саопштише јој свештеници, да по закону она не може више остати при храму, него треба да се обручи и ступи у брак. Но како велико изненађење за све свештенике би одговор Пресвете Дјеве, да је се она посветила Богу и да жели остати девојком до смрти не ступајући ни с ким у брак! Тада по промислу и внушењу Божјем првосвештеник Захарија, отац Претечев, договорно са осталим свештеницима, сабра дванаест безжених људи из племена Давидова, да би једноме од њих уручили Дјеву Марију на чување девојаштва њеног и старање о њој. И би уручена староме Јосифу из Назарета, који јој беше и сродник. У дому Јосифовом Пресвета Дјева продужи живети исто као и у храму Соломоновом, проводећи време у читању Светог Писма, у молитвама, богоразмишљању, посту и ручном раду. Готово никад из куће не излажаше, нити се интересоваше светским стварима и догађајима. Мало је с ким уопште говорила, и никад без нарочите потребе. Најчешће је у кући општила са двема кћерима Јосифовим. Но када се наврши време проречено Данилом пророком, и када Бог благоволи испунити обећање своје изгнаном Адаму и пророцима, јави се велики архангел Гаврил у одаји Пресвете Дјеве, и то, како неки свештени писци пишу, у тренутку баш када је она држала отвореног пророка Исаију и размишљала о његовом великом пророчанству: Гле, девојка ће зачети и родиће сина! (Ис. 7, 14). Јави јој се Гаврил у светлости архангелској и рече јој: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! и остало све редом како пише у Еванђељу божанственог Луке (Лк. 1, 26—38). Са овом архангелском благовешћу, и са силаском Духа Светога на Дјеву Пречисту, отпочиње спасење људи и обновљење твари. Историју Новог Завета отворио је архангел Гаврил речју: Радуј се! да ознаменује тиме, да Нови Завет има да значи радост за људе и за сву створену твар. Отуда и Благовест се сматра колико великим толико и радосним празником.

ТРОПАР (глас 4):
Днес спасенија нашего главизна, и јеже от вјека тајинства јављеније; Син Божиј, Син Дјеви бивајет, и Гаврил благодат благовјествујет. Тјемже и ми с њим Богородицје возопијим: радујсја благодатнаја, Господ с тобоју.

 да дивне вести: радуј се Пречиста,
Ти нам роди Христа!
O радосне вестп: радуј се Девице,
Светла Голубице!
Радуј cе Марије, радуј благодатна.
Ти капијо златна!
O купино сјајна, неопалимаја,
Зоро новог сјаја!
Гаврил речи снује, и сам се радује.
Благовест казује!
Благовест казује, цело небо слуша,
Твоја трепти Душа!
Храму си служила, Богу се предала.
Храмом си постала!
Радуј се Пречиста, небесна невесто,
Ти си царски престо!
O радуј се кротка. Кроткога ћеш родит",
И свет препородит"!
Радуј се Послушна, Бог те послушао,
Славом увенчао!
O радуј се Сузна, сузом омекшана.
Духом просијана!
O радуј се Нишча, но најбогатија.
Од сунца светлија!
Измоли нам радост у Твог сина Христа,
O Дево Пречиста!

Кондак Благовещения

глас 8

Взбранной Воеводе победительная, яко избавльшеся от злых, благодарственная восписуем Ти, раби Твои, Богородице, но, яко имущая державу непобедимую, от всяких нас бед свободи, да зовем Ти: радуйся, Невесто Неневестная.

Величание праздника Благовещения

Архангельский глас вопием Ти, Чистая: радуйся,/ Благодатная, Господь с Тобою.

 

Преподобный Алексий, человек Божий

Преподобный Алексий, человек Божий, родился в Риме от знатных и благочестивых родителей. Отец его Евфимиан был сенатором. Он отличался душевной добротой, был милосерден к больным и стражду-щим, ежедневно устраивал у себя дома три стола: для сирот и вдов, для путников и для нищих. У Евфимиана и жены его Аглаиды долго не было детей, и это омрачало их счастье. Но благочестивая Аглаида не оставляла надежды — и услышал ее Бог, и послал им сына. Отец назвал младенца Алексий (в переводе с греческого «защитник»). Святой Алексий рос здоровым ребенком, хорошо и прилежно учился. Когда же он достиг совершеннолетия, Евфимиан и Аглаида решили его женить. Они выбрали для сына девушку царской крови, очень красивую и богатую. Оставшись после свадьбы наедине с молодой женой, святой Алексий отдал ей свой золотой перстень и поясную пряжку со словами: «Сохрани это, и да будет между тобой и мной Господь, доколе не обновит нас Своею благодатью». Потом он вышел из брачного покоя и той же ночью покинул отчий дом. Сев на корабль, отплывающий на Восток, юноша прибыл в Лаодикию Сирийскую. Здесь он пристал к погонщикам ослов и добрался с ними до города Эдессы, где хранился Нерукотворный образ Господа, запечатленный на плащанице. Раздав остатки имущества, юноша оделся в лохмотья и стал просить милостыню в притворе храма Пресвятой Богородицы. Каждое воскресенье приобщался он Святых Христовых Тайн. По ночам Алексий бодрствовал и молился. Вкушал он только хлеб и воду.

Тем временем родители и жена святого Алексия, опечаленные его исчезновением, послали слуг своих на поиски. Были они и в Эдессе, входили в храм Пресвятой Богородицы и подавали милостыню святому Алексию, не узнав его.

Через некоторое время слуги вернулись в Рим, так и не найдя святого Алексия. И никому из родных не было откровения о нем. Тогда они смирились и хотя продолжали скорбеть и тосковать о нем, но положились на волю Божию.
Преподобный Алексий провел в Эдессе, прося милостыню в притворе храма Богородицы, семнадцать лет. Сама Пречистая, явившись во сне церковному сторожу, открыла, что нищий Алексий есть человек Божий. Когда же жители Эдессы стали чтить его, преподобный Алексий тайно бежал. Он думал отправиться в г. Таре (в Малой Азии, родина святого апостола Павла), но корабль, на котором плыл преподобный Алексий, в сильную бурю сбился с курса, долго блуждал и пристал наконец к берегам Италии, невдалеке от Рима. Святой Алексий, узрев в этом промысл Божий, пошел к дому отца своего, ибо был уверен, что его не узнают. Встретив отца своего Евфимиана, он попросил у него приюта и упомянул о кровных его, пребывающих в странствии. Тот рад был принять нищего, дал ему место в сенях своего дома, велел носить ему пищу с хозяйского стола и приставил слугу для помощи ему. Остальные слуги из зависти стали исподтишка оскорблять нищего, но преподобный Алексий прозрел в этом дьявольское наущение и принимал издевательства со смирением и радостью. Он по-прежнему питался хлебом и водой, а по ночам бодрствовал и молился. Так прошло еще семнадцать лет. Когда же приблизился час кончины его, преподобный Алексии написал всю жизнь свою, и то тайное, что было известно отцу с матерью, и слова, сказанные жене в брачном покое.
В воскресенье после Божественной литургии в соборе святого апостола Петра совершилось чудо. От святого престола изшел глас свыше: «Ищите человека Божия, чтобы он помолился о Риме и всем народе его». Весь народ в ужасе и восторге пал ниц. В четверг вечером в соборе апостола Петра молили Господа открыть им человека Божия — и с престола изшел глас: «В доме Евфимиана — человек Божий, там ищите». В храме присутствовали римский император Гонорий (395-423), а также Папа Римский Иннокентий I (402-417). Они обратились к Евфимиану, но тот ничего не знал. Тогда слуга, приставленный к святому .Алексию, рассказал Евфимиану о его праведности. Евфимиан поспешил к преподобному Алексию, но уже не застал его в живых. Лик блаженно почившего святого сиял светом нездешним. В руке преподобный Алексий держал крепко зажатый свиток. Тело святого Алексия с подобающими почестями перенесли и положили на ложе. Император и Папа Римский преклонили колена, прося святого разжать руку. И святой Алексий исполнил их просьбу.

Свиток с жизнеописанием святого был прочитан чтецом храма во имя святого апостола Петра. Отец, мать и жена святого Алексия с плачем припали к телу святого, поклонились его честным останкам. При виде такого события многие плакали. Ложе с телом святого Алексия было поставлено посреди центральной площади. К нему стал стекаться народ, чтобы очиститься и разрешиться от недугов своих. Немые начинали говорить, слепцы прозревали, одержимые и душевнобольные выздоравливали. Видя такую благодать, император Гонорий и Папа Иннокентии I сами понесли тело святого в погребаль-ной процессии. Честные останки святого Алексия, человека Божия, погребены в храме во имя святого Вонифатия 17 марта 411 года. В 1216 году были обретены мощи святого. Житие его исстари было одним из самых любимых на Руси.

Тропарь преподобного Алексия, человека Божия

глас 4

Возвысився на добродетель и ум очистив, к Желанному и Крайнему достигл еси, безстрастием же украсив житие твое, и пощение изрядное восприим совестию чистою, в молитвах яко безплотен пребывая, возсиял еси яко солнце в мире, преблаженне Алексие

Ин тропарь преподобного Алексия, человека Божия

глас 4

Яко чистоты светильник пресветел показася, дивный Алексие, ибо тленный чертог на нетленное Божие Царствие пременив, яко целомудрил делатель преизряден. Сего ради предстоиши Господеви, всех Царю. Егоже моли, даровати нам мир и велию милость

Кондак преподобного Алексия человека Божия

глас 2

Дом родителей твоих, яко чужд, имев,/ водворился еси в нем нищеобразно/ и, по преставлении венец прием славы,/ дивен на земли явился еси, Алексие, человече Божий,// Ангелом и человеком радование.

Молитва преподобному Алексию, человеку Божию

О, великий Христов угодниче, святый человече Божий Алексие, душею на Небеси Престолу Господню предстояй, на земли же данною ти свыше благодатию различная совершаяй чудеса! Призри милостиво на предстоящия святей иконе твоей люди, умиленно молящияся и просящия от тебе помощи и заступления. Простри молитвенно ко Господу Богу честнии руце твои и испроси нам от Него оставление согрешений наших вольных и невольных, в недузех страждущим исцеление, напаствуемым заступление, скорбящим утешение, бедствующим скорую помощь, всем же, чтущим тя, мирную и христианскую живота кончину и добрый ответ на страшнем Суде Христове. Ей, угодниче Божий, не посрами упования нашего, еже на тя по Бозе и Богородице возлагаем, но буди нам помощник и покровитель во спасение, да, твоими молитвами получивше благодать и милость от Господа, прославим человеколюбие Отца и Сына и Святаго Духа, в Троице славимаго и покланяемаго Бога, и твое святое заступление, ныне, и присно, и во веки веков. Аминь

 

Свети Алексије Човек Божји

Различити су путови којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.

Тропар (глас 4): Узвисио си се у врлини и очистивши ум, ка Жељеном и Узвишеном си доспео. Бестрашћем си украсио свој живот и изузетни пост си примио са чистом савешћу. У молитвама си био као бестелесан, и засијао си као Сунце у свету, преблажени Алексије.

Алексије све напусти што свет зове славом,
Па он Богу крете стазом узаном но правом.
Обнишчати Христа ради, прво то се реши,
По том блесак родитељски оставит поспеши.
И кад оде у даљину и када се врну,
Ни у сјају ни у беди у грех не посрну.
Ум уздигнут к Богу држа - упаљену свећу,
C вером јаком и молитвом, што брда покрећу.
Тужна мајка неутешна, мајка Аглаида,
Јевтимијан отац стари тугује и рида,
A невеста, некад млада, увела од туге.
Једног дана на просјака навикаше слуге,
A ко je тај сухи просјак нико и не слути.
Та наследник дома то је! - ал' он o том ћути.
Наслеђа се одрекао још у раном цвету,
Да би био санаследник у небесном свету.
Но светац се скрит не може, свеца Господ јавља,
Ко животом Бога слави, тога Бог прославља.
Алексије Бога слави, зато славан поста,
Ваистину Човек Божији он беше и оста.


Алексије Човек Божји возљуби Бога више него родитеље своје, и жену, и богатство. Проведе он 17 година као убожјак у даљини од дома родитељског, и других 17 опет као непознат и презрен убожјак у дому родитељском. Све ради љубави Божје. И милостиви Бог одговори љубављу на љубав: за тих 34 године страдања даде Он Алексију вечни живот и радост међу ангелима Својим на небесима и славу на земљи.

Светих Четрдесет Мученика у Севастији

Сви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: "Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега". После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године.

Тропар (глас 1): Бољезанми свјатих имиже о тебје пострадаша умољен буди, Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја.

Мученици у језеру, мразом оковани,
Крепко држећ свету веру, надом обасјани,
Завапише милом Богу: ти што свет задиви
Жртвом страшном и васкрсом, o Ти нас оживи!
Тебе слави свод небесни и створена свака твар,
Гле. славе те бездни, огњи, и град и снег, лед и жар!
Ти поможе слуги Твоме великом Мојсеју.
И Исусу Навинову, по том Јелисеју,
Да јестество воде смире, и да га разделе.
Верним Твојим сад помози као и доселе.
He дај мразу да он буде јачи од човека.
Да нас четрест мученика буду предмет смеха:
Та Ти можеш, ако хоћеш, јер Ти над свим владаш.
Ти лед у жар и жар у лед кад xoћeш претвараш:
Мраз нас једе ко звер љути због имена Твога -
O помози да се слави име Свемоћнога!
+++
Мученици у језеру, мразом оковани.
Божјим светлом са небеса бише загрејани, -
Славно паше и осташе Четрест Мученика
На страх, ужас и срамоту мрачних неверника.

Св. 42 мученика Момишићка

Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака (дјеце парохијана, међу којима већина из тамошњег братства Поповића) живи су спаљени 1688. године у цркви Св. Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које је претрпила османлијска војска тих мјесеци од брдских племена, нарочито од Куча. Њихове мошти су сакупљене и похрањене под Свети Престо цркве Св. Георгија под Горицом. Кроз читаво вријеме турског ропства, мошти су почивале у овом храму, све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном Литијом пренијете у обновљени храм Св. Георгија у Момишићима и положене под Свети Престо. 1995. године њихове мошти су пренијете у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су вјерноме народу изнијете на цјеливање на празник Светих четрдесеторице мученика Севастијских (Младенци) 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном ћивоту, лијево од иконостаса у момишићком храму Св. Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сјећања на посљедње свечано обретење њихових моштију већ неколико година се, помјесно у Митрополији црногорско-приморској, прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика. По свештеном обичају, при освећењу многих новосаграђених и обновљених храмова њихове Свете Мошти су, благословом Митрополита Амфилохија уграђиване у Свети Престо. Дјелићи њихових моштију су прошле и ове године, у поменуту сврху, стизали чак и до Аустралије и Новог Зеланда, а недавно и до нових мисионарских храмова Митрополије новозеландске Васељенске Патријаршије на далеком Фиџију. Свечано прослављење новопројављених мученика биће извршено на Светој Литургији, коју ће у суботу, 19. маја, у Спомен-храму Светога Саве на Врачару, са почетком у 9 часова, служити Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј, уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и свих Архијереја наше Српске Патријаршије и молитвено учешће свештенства, монаштва и вјерног народа из Митрополије.

Тропар глас 4. Двојица Свештеномученика Момишићких, побожно поживјеше, и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове, тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета.

Кондак глас 8. На небозарној гори Момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном, мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше, и посташе обиталиште Пресвете Тројице.

Свети Јаков, aрхиепископ српски

Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.