КАКО СРЕСТИ ХРИСТА? ЛАВ ТОЛСТОЈ: У ГОСТИМА КОД МУЖИКА

Ову причу како је сам Христос дошао у госте мужику на Празник Рождества и чему га је научио, чуо сам од једног старог Сибирца, коме је тај догађај био добро познат. Оно што је он мени причао, пренећу вам његовим речима.

Наше место настало је као насеобина прогнаника, али је било лепо трговачко место. Мој отац је у ове крајеве дошао у време, док је у Русији још постојало кметство, а ја сам се ту родио. С обзиром на наш положај имали смо задовољавајуће приходе, а ни сада не оскудевамо. Вере се држимо просте, руске. Отац је био човек начитан и мени је љубав према читању улио. Ко год би волео науку, био би му први друг, и ја сам био готов да за њега у ватру и воду пођем. И, гле, Господ ми једном посла као утеху пријатеља Тимофеја Осиповича, о коме и желим да вам испичам, какво се чудо са њим збило.

Тимофеја Осипович дошао је к нама као младић. Мени је тада било осамнаест година, а њему, можда, непуних двадесет. Владање Тимошино било је беспрекорно. О томе због чега је по судској пресуди дошао у прогнаничку насеобину у нашој се ситуацији, из обзира према човеку, није распитивало, али причало се да му је стриц учинио неку неправду. Он му је у његовом малолетству, када је остао сироче, био старатељ и потрошио је или присвојио готово цело његово наследство. Тимофеј је, пак, по својој младости био прек, међу њима је дошло до свађе и он је пуцао на стрица. По милости Створитељевој, грех његовог безумља није се до краја испунио. Тимофеј га је само тешко ранио у руку. Због његових младих година Тимофеју није изречена тешка казна и будући да је припадао првом разреду трговачког сталежа био је послан к нама у насеобину.

Од имовине Тимошине, мада је њених девет десетина било рауграбљено, и са десетим делом још се могло живети. Он је код нас саградио кућу и почео да живи, али у души га је пекла увреда и дуго се клонио сваког живог. Седео је стално у кући, виђали су га само слуга и слушкиња, свеједнако је читао књиге, и то оне најбожанственије.

На крају, ја и он смо се упознали преко књига и ја сам почео сам к њему да одлазим, а он ме је радо примао. Допали смо се један другоме.

Моји родитељи су спочетка нерадо пуштали к њему. Тимофеј им је изгледао чудан. Говорили су: `Не зна се зашто је он такав и због чега се од свих клони... Да те нечем рђавом не научи...` Ја пак, будући послушан вољи родитељској, истину сам говорио оцу и мајци, када сам тврдио да ништа рђаво од Тимоше не чујем, него да се нас двојица занимамо тиме што заједно књиге читамо и о вери причамо: како по светој вољи Божијој живети треба, да лик Створитељев у себи не нагрдимо и не окаљамо. И они су почели да ме пуштају да код Тимофеја седим колико ми је воља и отац мој је сам к њему одлазио, а затим је Тимофеј Осипович дошао к нама.

Моји стари увидели су да је он добар човек и заволели су га и веома су почели да жале што је он тако често потиштен. Сети се своје увреде и, особито ако му и једну реч о стрицу кажеш, сав побледи, а после хода унезверено и руке му клону. Тада му није ни до читања, а у очима му уместо свагдашње нежности гнев гори. Поштења примерног, био је паметна глава, али се због туге своје никаквог посла није лаћао. Али, Господ је ускоро помогао његовој чамотињи: Тимоши се свидела моја сестра, он се њоме оженио, и престао је са чами и почео да живи и иметак да стиче, и за десет година постао је у очима свих најсолиднији човек. Кућу је подигао као господски дворац - свега пуно, свега довољно, и од свих поштовање, и жена добра, а деца здрава. И шта још човеку треба? Изгледало је да су се све пређашње жалости могле заборавити, али Тимоша је, ипак, свеједнако памтио своју увреду и једном, када смо нас двојица путовали таљигама и разговаралу и најбољем расположењу, ја сам га упитао:

- Како, брате Тимоша, јеси ли сада на своме?

- У ком то смислу? упита он.

- Имаш ли све оно без чега си у завичају остао?

Он сместа сав побледи и ни реч не одговори, само ћутке управљаше коњима.

Ја му се тада извиних.

- Ти ми, рекох, брате опрости што те тако упитах. Мислио сам да је зло давно минуло и заборављено.

- Не мари што је давно минуло, рече, све се памти...

Било ми га је жао, али не зато што је некада више имао, него зато што је био тако помрачен: Свето писмо познаје и добро о њему уме да говори, а на увреду такво сећање чува - значи, Његовом се светом речју не користи.

Замислих се: будући да сам га поштовао као у свему умнијег од себе, од њега сам очекивао да се користи добрим расуђивањем, а он зло памти...Он то примети и рече:

- О чему размишљаш?

- Тако, рекох, о чему било. И о теби размишљам.

- А шта о мени размишљаш?

- Ти се не љути, ево шта сам о теби помислио. Свето писмо познајеш, али срце је твоје гневно и Богу се не покорава. Имаш ли ти какву корист од Писма?

Тимотеј се не наљути, само се смрачи у лицу од неке жалости и одговори:

- Ти ниси упућен у то да наводиш свету реч.

- У праву си, рекох, ја нисам упућен.

- Ниси упућен рече, ни у то каквих увреда има на свету, које се отрпети не могу и да ја нисам због новца гњеван на свога стрица, него због нечег другог, што се заборавити не може. О томе бих целога века ћутао, али ћу се отворити пред тобом као пред својим пријатељем.

И откри ми да је стриц смртно ожалостио његовог оца, тугом отерао у гроб његову мајку, и њега самог оклеветао и под своје старе дане обећањима је навео и претњама принудио неке људе да за њега, старца, удају младу девојку коју је Тимоша од детињства волео и мислио да ће је за жену узети.

- Зар се, рече, све то може опростити. Ја му целога живота мећу опростити.

- Збиља, одговорих, та увреда је велика, то је истина, а да ти Свето Писмо није од користи ни то није лаж.

А он мене подсећа да сам ја од њега слабији у Светом Писму и почиње да наводи како у Старом Завету сами свети мужеви нису штедели безаконике и да су их чак сопственим рукама убијали. Хтео је, јадник, да тиме савест своју преда мном оправда.

Ја одговорих:

- Тимоша! Ти си паметна глава, начитан и све знаш и ја против тебе према Светом Писму не могу да одговорим. Понешто сам прочитао, признаћу ти, све ме разумем, будући да сам човек грешан и ум имам ограничен. Ипак, рећи ћу ти: у Старом Завету све је старо, а у Новоме јасно стоји "љуби и опрости", и то ми се допада као златан кључ који сваку браву отвара. А шта и опраштати, ако не баш највећу кривицу?!

Oн је ћутао.

Тада у души помислих:

- Господе, није ли угодно вољој Твојој да преко мене кажеш реч души брата мога? Како су Христа ударали, вређали, пљували и учинили да се само за Њега нигде места не нађе, а Он је свима опростио.

- Угледај се на то како најбоље знаш, али ја се бојим да те "многе књиге безумним чине". Ти си се на себе окомио. Док зло памтиш, зло је живо, а нека оно умре, тада ће и душа твоја у покоју почети да живи.

Тимофеј ме саслуша до краја и снажно ми стеже руку, али није стао нашироко да говори, већ ми кратко рече:

- Не могу, остави, тешко ми је.

Оставио сам га. Знао сам да болује и ћутао сам, а време је пролазило и протекло је још шест година, и све то време ја сам га посматрао и видео да он свеједнако пати и да би, када би му се дала слобода, и он негде дошао до свога стрица, заборавио на цело Свето Писмо и подлегао осветољубивоме сатани.

Али у своме срцу био сам спокојан, јер сам у томе видео Прст Божји. Он ми се почео постепено указивати, уистину, а најзад сам и целу Руку угледао. Спасиће Господ мога пријатеља од греха гнева. Чудесно је како се то збило.

Тимофеј је живео код нас у прогонству шеснаест година, а прошло је било већ петнаест откако се оженио. Било му је, дакле, тридесет седам или осам година и имао је троје деце и живео је веома лепо. Волео је особито цвеће - руже, и имао их је много и на својим прозорима, и у врту. Све је пред његовом кућом било застрто ружама и читаву кућу је запахњивао њихов миомир.

А имао је Тимофеј навику да, док се сунце ближи заласку, неизоставно излази у свој мали врт и сам дотерује своје руже и чита књигу на клупици. Штавише, колико ми је познато, бивало је да се ту понекадад и молио.

Сходно таквом обичају, дође он једном у врт и узме са собом Јеванђеље. Погледа руже, а затим приседе, отвори књигу и почне да чита. Чита како је Христос дошао у посету фарисеју и како Му притом нису дали чак ни воде да ноге омије. И то је за Господа Тимофеју било несносно увредљиво, и било му је жао Господа. Тако жао, да је заплакао. Кад гле, у том истом тренутку се зби и почетак чуда о коме ми је мој Тимоша овако говорио:

- Гледам, причао је, око себе и мислим; како је код мене свега у изобиљу и на претек, а Господ је мој ходио у таквој беди...И очи ми се напунише сузама и никако их са очију не могах отрти. И све око мене добило је боју ружа , чак и саме моје сузе. Тако у некој врсти заноса или обамрлости ускликнух: "Господе, када би Ти к мени дошао, ја бих ти самога себе дао!"

А одједном, у одговор, као у даху ружиног поветарца затрепери глас:

- Доћи ћу!

Тимофеј, сав треперећи, дотрча к мени и упита ме:

- Како ти то не схваташ, зар Господ може к мени у госте доћи?

Одговорих:

- То је, брате, изнад мога разумевања. Шта се о томе каже у Светом Писму?

А Тимофеј рече:

- У Писму стоји: "Христос је исти, данас и у веке", ја не смем да у то не верујем.

- Па добро, рекох, веруј.

- А ја ти велим да ћу свакога дана за Њега прибор на столу постављати.

Слегнух раменима и рекох:

- Ти мене не питај, види сам најбоље шта је по Његовој вољи, а што се прибора за Њега тиче, то не сматрам увредљивим, само није ли то - гордост?

- Речено је "Он грешника прима и са цариницима другује".

- Али речено је и ово "Господе, нисам достојан да уђеш у дом мој! " Мени се и то допада.

Тимофеј рече:

- Не знаш ти.

- Добро, нека ти буде.

Тимофеј нареди жени да од следеђег дана поставља за столом за још једнога. Будући да их за столом седи петоро - он и жена и троје деце - шесто место на крају стола увек је код њих било почасно и пред њим је стајала велика фотеља.

Жена је била радознала: шта је то - зашто и за кога? Али, Тимофеј јој није све откривао. Жени и другима говорио је само да тако треба, према завету његове душе, за госта, а за онога правог осим њега и мене, нико није знао.

Чекао је Тимофеј Спаситеља другог дана после оне речи коју је чуо у ружичњаку, чекао и трећег, затим и прве недеље, али та ишчекивања остала су неиспуњена: сваког великог празника Тимофеј је свеједнако очекивао Христа у гостима, муичио га је немир али није посустајао у надању да ће Господ Своје обећање одржати - да ће доћи. Открио ми је: - Свакога дана молим се - О, дођи Господе и ишчекујм, али не чујем жељени одговор -"долазим ускоро!"

Разум мој био је у недоумици шта одговорити Тимофеју и често сам помишљао да се мој пријатељ погордио те да се сада заплиће у непотребном искушењу. Ипак, Божје гледање на то било је другачије.

Наступило је Христово Рождество. Била је љута зима. Тимофеј дође к мени на Бадње вече и рече ми:

- Брате мили, сутра ћу дочекати и Господа.

На те речи ја одавно нисам имао одговор и само упитах:

- Како си у то уверен?

- Сада, тек што сам се помолио "о, дођи Господе!", сва ми се душа узбудила и у њој као да је труба затрубила. "Дођи ћу убрзо!" Сутра је Његово Свето Рождество и неће ли баш у тај дан Он доћи. Дођи к мени са свима рођацима, душа ми страхом трепти.

Рекох:

- Тимоша! Ти знаш да ни о чему таквом да судим не умем и да Господа не очекујем да видим, јер сам грешан човек, а и ти си нам човек близак, ми ћемо к теби доћи. А ти, ако већ са таквим уздањем ишчекујеш тако великога госта, зови не своје пријатеље, већ окупи Њему угледно друштво.

- Схватам, одговори он, и сместа ћу послати своје слуге и сина свога да обиђу села и позову све прогнанике који су у нужди и невољи.Показаће Господ дивну милост, доћи ће, а сви ће бити дочекани како је зповеђено.

- Мени се ни та његова реч није свидела.

- Тимофеју, рекох, ко може да уради све како је заповеђено. Једно нећеш разумети, друго ћеш заборавити, а треће испунити не можеш. Ипак, ако све то тако силно "труби" у твојој души, нека буде тако, као се теби открива. Ако Господ буде дошао, Он ће све што недостане надопунити, па ако на некога ко је Њему потребан заборавиш, Сам ће ти га довести.

На празник Рождества дошла је Тимофеју и цела наша породица, мало касније, како се иде на свечану трпезу. Тако је позивао, да би све дочекао. Пространа кућа његова била је препуна људи, наших, Сибираца, мушкараца и жена и дечијег нараштаја, људи сваког звања и из различитих места, и руске и поњске и финске вере. Тимофеј је сабрао све сиромашне колонисте који се још од свога доласка нису доказали на своме газдинству. Столови велики, прекривени столњацима и свим што је потребно. Слуге трче, квас и зделе са пирошкама разносе. А на дворишту се већ смркло, и више се нема ко чекати: гости више нису имали одакле да дођу, јер се на дворишту усковитлала вејавица и мећава, као да је смак света.

Само једнога госта нема и нема, Оног Милијег од свих.

Већ је требало светиљке упалити и за сто сести, јер се било сасвим смркло и сви су чекали у мраку само при руменој светлости кандила пред иконама.

Тимофеј је ходао и седао, очигледно, силно узнемирен. Сва нада његова се била поколебала - сада је већ било очигледно да неће бити "великога госта".

Прошао је још минут - и Тимофеј уздахну, погледа ме утучено и рече:

- Но, брате мили, видим ја да је или Господу угодно да ме остави на подсмех људима, или си ти у праву: ја нисам умео да саберем све како треба, да бих Га дочекао.

Одговорих:

- Очитај молитву.

Он стаде пред икону и наглас очита "Оче наш... ", а затим "Христос се рађа, славите, Христос с небеса, срећите, Христос на земљи".

И тек што је ово изговорио, кад нешто страшно удари са дворишта у зид, да се све затресло, а затим се изненада зачу снажан шум на пространим тремовима и одједаред се врата у гостињску одају сама широм отворише.

А на вратима, на прагу, стајао је стари и прастари један старац, сав у ритама, дрхтао је, и да не би пао, обема се рукама за довратке држао, а иза њега из трема у коме је било мрачно, неописана ружичаста светлост светли, а преко рамена старчевих у одају улази као од снега, једна бела рука и у њој дугачка глинена посуда са огњем, каква се у беседи с Никодимом спомиње...Ветар са вејавицом са дворишта надире, а огањ ни да се залелуја... И светли он старцу у лице и на руку, а на руци у очи пада зарасли стари ожиљак - сав побелео од стида.

Чим га спази, Тимофеј повика:

- Господе, видим га и примам у име Твоје, а Ти Сам не улази к мени, ја сам човек грешан и зао, и притом се поклони лицем до земље. Са њим и ја падох на земљу од радости, што га је истинска богопослушност додирнула, и повиках да ме сви чују:

- Молите се: Христос је међу нама!

И сви одговорише:

- Амин, то јест "истина".

Тада донесоше светиљку, ја и Тимофеј подигосмо се са пода, али бела рука се више није видела, остао је сам старац.

Тимофеј устаде, узе га за обе руке и посади на почасно место. А ко је био он, тај старац - можда се и сами досећате - то је био душманин Тимофејев, стриц, који му је све његово уништио. Укратко речено, он је испричао како му се све његово развејало у прах, како је остао и без породице, и без богатства и кренуо одавно да пронађе синовца и замоли од њега опроштај. И чезнуо је за тим и бојао се Тимофејева гнева, а по овој мећави скренуо је са пута и почео да се смрзава, чекао је већ једино смрт.

- Али, одједном, причао је, обасја ме неко Непознат и рече ми: "Иди, огреј се на Моме месту и пиј из Моје чаше". Узе ме за обе руке, и ја се нађох овде, не знам ни сам откуда.

Тимофеј пред свима одговори:

- Ја стриче, твога Пратиоца знам: то је Господ који је казао: "ако је гладан непријатељ твој, нахрани га, ако је жедан, напој га!" Седи код мене на почасном месту, једи и пиј у славу Његову, и буди у моме дому, колико ти воља, до краја живота.

Од тога часа старац је и остао код Тимофеја и, умирући, благословио га је, а Тимофеј је занавек нашао мир у срцу своме. Тако се мужик научио да у срцу своме направи јасле за рођенога на земљи Христа. И свако срце такође може бити таквим јаслама, ако испуни заповест - "љубите непријатеље своје, чините добро онима који су вас увредили" - Христос ће доћи у срце његово, као у јутром умивену одају, и начиниће тамо обиталиште Себи.

ФЈОДОР ДОСТОЈЕВСКИ: МАЛИШАН КОД ХРИСТА ЗА БОЖИЋ

Живео у подруму малишан, али још сасвим мали, коме је једно шест година или још мање. Тај малишан се пробудио једног јутра у влажном и хладном сутерену. Био је одевен у некакав капутић и дрхтао је. Дах му је излетео као бела пара, и, седећи у куту на неком сандуку, из досаде је хотимично пуштао пару из уста и забављао се гледајући како излази.

Био је веома гладан. Неколико пута пре зоре прилазио је дрвеном лежају, где је на простирци и са некаквим завежљајем под главом лежала болесна његова мајка.

Како се она овде нашла?

Мора да је допутовала са својим малишаном из другога града и разболела се изненада. Власницу преноћишта су још пре два дана одвели у полицију. Станари су се разишли уочи празника - а једини који је остао, лежао је већ дан и ноћ мртав пијан - и није могао дочекати празник!

У другом углу собе јечала је од реуматизма нека осамдесетогодишња старица која је некада и негде живела као дадиља, а сада је умирала самотна, јаучући и гуњђајући малишану, тако да се већ почео бојати да приђе њеној постељи у углу.

Воде да се напије нашао је негде у ходнику, али корице хлеба није нашао, и већ је десети пут прилазио да пробуди своју маму. Страшно му је, најзад, било у мраку: одавно је већ пао мрак, а лампу нису упалили.

Опипао је мамино лице и зачудио се што се она уопште не миче и што је хладна као зид.

"Много је овде хладно",помислио је, постојао мало, и несвесно заборавивши руку на рамену покојнице. Затим је дунуо у своје прстиће да их огреје и, одједном, напипавши на лежају своју стару капу, па полако, пипајући по мраку, изашао из сутерена. Он би и раније пошао, али се стално бојао неког великог псакоји је, горе, на степеницама, цео дан завијао пред сусдним вратима. Али пса сада није било, и малишан је одједном изашао на улицу.

Господе Боже, какав град! Никада тако нешто није видео. Тамо, одкле је дошао, ноћу је црна помрчина - један фењер на целу улицу. Прозори ниских, дрвених кућица затварају се капцима; на улици, чим се смркне, нигде никога - сви се затварају по кућама, и само завијају читави чопори паса, стотине и хиљаде их завијају и лају сву ноћ.

Али је зато тамо било тако топло, и давали су му да једе, а овде - ах, Господе, да му је сад да једе!...И каква је овде врев и тутњава, каква светлост, и људи, и коњи, и кочије, и зима, и мраз!

Ледена пара дизала се од преморених коња, из њихових задиханих врелих њушки; кроз сипкав снег одзвањају о камење потковице, и сви се тако гурају, и, Боже... тако му се јело, макар неки комадић хлеба, и тако му је одједном хладно за прстиће. Поред њега је прошао чувар реда, али се окренуо да не види малишана.

Ево опет једна улица - ох, како је широка! Овде ће ме сигурно прегазити! И како сви вичу, трче и јуре кочијама, а светлости, колико светлости!

А шта је ово? Ух, какво велико стакло, а иза стакла соба, а у соби неко дрво до таванице. То је јелка, а на јелки колико свећица, колико златних хартијица и јабука, а свуда око ње луткице и мали коњићи; по соби трче деца, лепо одевена, чиста, смеју се и играју, и нешто једу и пију.

Ено, она девојчица почела је да игра са дечаком - како је лепа девојчица! Ево, и музика се чује кроз прозор.

Млишан гледа, чуди се, већ се и смеје, али сад га боле прстићи и на ножицама, а на ручицама су му

већ сасвим помодрели, већ не могу да се савијају, и боле га кад миче са њима. И одједном малишан осети да га много боле прстићи, заплака се и потрча даље ....и, ево, поново је видео кроз друго стакло собу, и тамо је дрвеће, ана столовима разни колачи: од бадема, црвени, жути, и седе тамо четри богате госпође, по ко дође, оне му дају колача, а врата се отварају сваки час, с улице улази много господе.

Малишан се прикраде брзо, отвори врата и уђе... Ух, како су почели да вичу на њега и да машу рукама! Једна госпођа брзо му је пришла и тутнула у руку копејку, па му отворила врата - на улицу! Како се уплашио! А копејка му ј одмах испала и звечећи откотрљала се по степеницама: није могао да савије своје помодреле прстиће и да придржи копејку.

Истрчао је малишан на улицу и пошао брже и брже, а куда - ни сам није знао... Опет би се заплакао, али се бојао, и трчао је, трчао и хукао у ручице. Обузимала га је туга, јер одједном се осетио тако усамљен, и било му је ужасно ... одједном ...о, Боже! Шта је ово опет? Стоји маса људи и диви се - иза стакла прозорског биле су три лутке, мале, одевене у црвене и зелене хаљинице, као да су живе! Неки старчић седи, и као да свира у виолину, још друга два такође стоје ту, свирају у мале виолинице, и по такту машу главама, један у другога гледају, а усне им се мичу, говоре, стварно говоре - само се због стакла ништа не чује...

Малишан је у први мах помислио да су они живи, а кад се досетио да су то лутке - изненада се насмејао. Никад није видео такве лутке, и није знао ни да постоје! И хтео би да заплаче, али су му те луткице тако смешне.

Одједном му се учини д га је неко од позади зграбио за капутић: велики и зао дечак стјао је поред њега, и изненада га је ударио по глави, збацио му капу, и ударио га ногом испод колена. Малишан се преврнуо на земљи; тада људи повикаше, он претрну од страха, скочи и поче бежти, бежати, и одједном је утрчао - ни сам не зна где - испод неке капије, у туђе двориште - и чучнуо је иза наслаганих дрва: "Овде ме неће наћи, а и мрак је."

Чучну је и згурио се, а никако није могао д одахне од страха, и одједном, сасвим изненада, било му је тако пријатно: ручице и ножице су одједном престале да га боле и било м је тако топло, као на пећи!.... Тргао се и сав уздрхтао: ах, он је то овде био заспао! Како је добро ту спавати!

"Поседећу овде. Па ћу опет поћи да погледам оне лутке", помислио је малишан и осмехнуо се када се сетио лутака, "стварно као да су живе!"... И одједном му се причуло да је над њим његова мама запевала песмицу. "Мма, ја спавам, ах, како је овде лепо спавати!"

"Хајдемо к мени, малишане, да китимо јелку", прошапутао је над њим одједном неко тихим гласом.

Помислио је да је и то говорила његова мама, али не, није она; ко га је то звао он није видео, али се неко сагнуо према њему, загрлио га у тами, а он му је пружио руку и ...и одједном ...о, каква светлост! О, каква јелка! Као да и није јелка - он још таквог дрвета видео није! Где је он то сад: све блиста, све се сија, а свуда око њега лутке - али не, то су све дечаци и девојчице, само тако сјајни, сви се они вију око њега, лете, сви га љубе, узимају га, носе са собом, и он сам лети, и види: гледа га његова мама, и смеје му се радосно.

"Мама! Мама! Ах како је лепо овде, мама!", довику је јој малишан, и опет се љуби са децом, и жели да им што пре исприча о оним луткицама иза стакла. "Ко сте ви, дечаци? Ко сте ви, девојчице?", пита их он смешећи се и љубећи их.

"Ово је Христова јелка", одговарају му они. "Код Христа је увек на овај дан јелка за малу децу која тамо доле немају своје јелке."

И дознао је да су сви ови дечаци и девојчице били исто таква деца као и он - али једни посмрзавали још у својим котарицама, у којима су их оставили на степеништима пред вратинма петроградских чиновника; друга су се угушила код чуходки дојкиња - које је изнајмио дом за сирочад; трећа су умрла на сасушеним грудима својих мајки (за време самарске гладне године), четврта су се погушила у вагонима треће класе - и сви су они сада овде, сва су она као анђели, сва су код Христа, и Он је лично међу њима, и пружа им руке, и благосиља њих и њихове мајке грешнице...

А мајке ове деце стоје ту, са стране, и плачу; свака познаје свог дечака или девојчицу, а они долећу и љубе их, утиру им сузе својим ручицама и моле их да не плачу, јер је њима овде тако лепо.

А вратари су ујуту нашли доле иза сложених дрва мали леш залуталог и смрзнутог дечака... Пронашли су и његову мајку...Она је још пре њега умрла - срели су се код Господа на небу.

Оци или Очеви

У прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто као и мајке.

Оци, Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице припремају свечани ручак на којем се окупи цела породица. Ови празници, и обичаји везани за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу јаком и здравом. А зна се да је породица темељ једнога друштва - државе и цркве.

Преподобни новомученици: Пајсије и Авакум

Пајсије беше игуман манастира Трнаве код Чачка, а Авакум његов сабрат и ђакон. Обојица као хришћани набијени од Турака на колац, у Београду на Калемегдану 17. децембра 1814. године. Носећи свој колац кроз улице београдске храбри Авакум је певао. Кад га је мајка с плачем молила, да се потурчи, да би сачувао свој живот, одговори јој овај дивни Христов војник: "Мајко моја на мл'јеку ти хвала Ал' не хвала на твоме савјету: Срб је Христов, радује се смрти..."

Тропар (глас 4):Као истинити војници Христови, кротошћу и смирењем засијасте, и за Христа добро пострадасте, свети мучеиици Пајсије и Авакуме, али смрт ваша велегласно свима говори: Лепше је за Христа и отаџбину страдати, него без Христа и васцели свет задобити.

Majко мојa на мл'јеку ти хвала
Ал' не хвала на твоме савјету:
Срб је Христов, радује се смрти.
Ко се боји Бога истинога,
Нe боји се људи ни демона.
Верне слуге Господ награђује
И од сваке злобе ограђује
Данил свети међу лавовима
Неповређен оста од зверова:
Три отрока у пећи огњеној
Живи бише, живи остануше,
Усред огња Бога прославише
Са ангелом, Божјим послаником.
Kao Ноје у свету злобноме,
Ко Лот свети у Содому бесном,
И ко Јосиф у Мисиру гнилом,
Тако Данил посред Вавилона
Оста веран и оста праведан
Са три своја пријатеља млада:
Ананијем и са Азаријем
И са младим верним Мисаилом.
Муке бише, муке и минуше,
Мучени се славно прославише
У бесмртном Царству Христовоме. 

Материце

У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана деца поране и унапред припремљеним канапом, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин као што су њих мајке везивале на Детинце. Мајка се прави да не зна зашто је везана. Деца јој честитају празник, а мајка онда дели деци поклоне, и на тај начин се "дреши". На исти начин се вежу све удате жене, које се дреше поклонима деци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије време свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору са свештеником припреме пригодну академију са програмом, у којем учествују деца са прикладним рецитацијама и певањем, а онда деца везују присутне старије жене. Оне им се "дреше" поклонима и припремљеним пакетићима, књигама, крстићима итд. Негде се организује посета болници, нарочито дечјим одељењима, где се деци носе поклони, што даје овом празнику пун хришћански смисао.

НЕБЕСКА ЧУДЕСА СВ. НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА

ЕВО светитеља Божјег који непрестано пише Еванђеље Христово; пише га с неба непрестано својим чудесима, као што га је непрестано писао за свога живота на земљи. Пише га по свој земљи, на свих пет контитената. Сав испуњен чудесним и чудотворним Господом, он и живи не друкче него непрестано чудотворећи. Зато је и стекао презиме: Чудотворац, уз своје славно име: Николај. Непрестано живећи Господом Христом, тим најмилијим чудом свих светова: архангелских, ангелских, човечанских, животињских, биљних, минералних, он је и сам постао једно од најмилијих чуда земљине историје, и небеске историје, уколико је стварају људ ска бића.

Човекољубље овог свежалостивог светитеља Божјег је неизмерно, јер је васцело од човекољубља Јединог Човекољупца. Зато су и чудеса његова неизмерна, и безбројна. Од њих ваља споменути бар неколико, еда бисмо се у данима и ноћима невоља наших и мука наших пренули, и кренули, и полетели к њему молитвом, вапајем, уздахом, сузом, јецајем. А он, бескрајно човекољубив и потресно жалостив, сажалиће се на нас, притећи ће нам брзо у помоћ, избавиће нас, из чељусти наших немани, ма какве биле, и ма од куда биле. Не сумњај у то, само веруј! Јер је истина Свеистинитога ово: "Све је могуће ономе који верује". А на првом месту светом љубимцу Христовом, великом Николају Чудотворцу, који је сав од Богочовечанске свемоћне вере Христове: сав душом, сав срцем, сав умом, сав свим бићем својим, свим животом својим, свом вечношћу својом.

I

У Цариграду живљаше један човек, по имену Николај, који се издржавао рукодељем. Побожан, он се беше заветовао да дане, посвећене празновању светог Николаја Чудотворца, празнује истински прослављајући овог угодника Божјег. Он је то истрајно испуњавао, по речима Светога Писма: Поштуј Господа иметком од праведних трудова својих (Прич. Сол. 3, 9); и тога се увек чврсто сећао. Тако он достиже дубоку старост; и немајући више снаге да ради, он западе у немаштину. Међутим приближавао се празник светог Николаја, и старац, размишљајући шта да ради, рече својој жени: Скоро ће празник милог нам великог архијереја Христовог Николаја. Но како ћемо ми бедни, при нашој оскудици, отпразновати овај дан? - Побожна жена одговори мужу: Ти знаш, господине мој, да је дошао крај животу нашем, јер и тебе и мене сустигла је старост. Ако би нам се десило чак и то, да се наш живот заврши сада, ти се држи свога завета и не заборављај љубав твоју к светитељу. - Она указа мужу своме на ћилим и рече: Узми ћилим, па носи и продај га, и купи све што је потребно за достојно празновање празника светога Николаја. Ми ништа друго немамо, а овај ћилим нам није нужан, јер немамо деце којој бисмо га могли оставити.

Чувши то, побожни старац похвали жену своју, узе ћилим и оде. А када иђаше тргом, на коме се налажаше стуб светог цара Константина Великог, и пролажаше поред цркве светога Платона, њега срете свагда готов на помоћ свети Николај, у облику чеснога старца, и упита га: Пријатељу мили, куда идеш? - Ваља ми на пијацу, одговори он. Пришавши му ближе, свети Николај рече: Добро дело. Но кажи ми, пошто продајеш тај ћилим, желео бих да га купим. - Старац одговори светитељу: Овај ћилим је у своје време купљен за осам златника; а сада ћу узети за њега колико ми ти даш. - Светитељ рече старцу: Пристајеш ли да ти дам за њега шест златника? - Ако ми даш толико, одговори старац, ја ћу ти га с радошћу дати. - Свети Николај спусти руку у свој џеп, извади злато, даде у руке старцу шест великих златника, и рече му: узми то, пријатељу, и дај ми ћилим. - Старац с радошћу узе злато, јер је ћилим вредео мање од тога. Узевши ћилим из старчевих руку, свети Николај оде. А када се они растадоше, људи на пијаци што бејаху близу, упиташе старца: Не видиш ли привиђење, старче, те сам разговараш? - Јер они видеше само старца и чујаху његов глас, а светитељ беше за њих невидљив и нечујан.

За то време свети Николај дође с ћилимом к старчевој жени и рече јој: Муж твој је мој стари пријатељ. Сретнувши ме он ми се обрати са оваком молбом: "Из љубави према мени, однеси овај ћилим мојој жени, а мени ваља свршити један други посао". - Рекавши то, светитељ постаде невидљив. Међутим жена, видећи чеснога мужа који је блистао у светлости и узевши ћилим од њега, не смејаше од страха ни да га упита ко је он. Мислећи да је муж њен заборавио речи које му је она рекла и њену љубав према светитељу, жена се разгњеви на свога мужа и рече: Тешко мени кукавној! мој муж је законопреступник и пун је лажи. - Говорећи те речи, и слично томе, она није хтела ни да гледа на ћилим горећи љубављу према светитељу.

Не знајући шта се догодило, муж њен накупова све што је потребно за празник светог Николаја, и иђаше кући својој сав радостан што је продао ћилим и што није приморан да одступи од свог благочестивог обичаја. Када он стиже дома, разгњевљена жена га срете опаким речима: Иди одмах од мене! јер си слагао светом Николају. Истину је рекао Христос, Син Божији: Ниједан није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг, па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Рекавши то, и слично томе, она донесе ћилим мужу своме и рече му: Ето, узми! а мене више видети нећеш. Ти си слагао светом Николају, и зато ћеш изгубити све што си стекао празновањем његовог празника. Јер је писано: Који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све (Јак. 2, 10).

Чувши то од своје жене и видећи свој ћилим, старац беше задивљен и не налажаше речи да одговори својој жени. Дуго стајаше он запрепашћен, и најзад му постаде јасно да је свети Николај учинио чудо. Уздахнувши из дна срца и испунивши се радости, он подиже руке своје к небу и рече: Слава Теби, Христе Боже, који твориш чудеса преко светог Николаја! - После тога он упита жену своју: Страха Божијег ради, реци ми ко ти донесе овај ћилим, муж или жена, старац или младић? - Жена му одговори: Старац честан и лучезаран, одевен у светле хаљине, донесе нам овај ћилим и рече ми: "Муж твој је пријатељ мој, па сревши ме замоли ме да овај ћилим донесем теби; узми га". Узевши ћилим, ја се не усудих да упитам доносиоца ко је он, јер је сав блистао светлошћу!

Чувши то од жене, старац се дивљаше, и показа жени преостало код њега злато и све што беше купио за празник светога Николаја: јестива, вино, просфоре и свеће. И ускликну он: Жив ми Господ, човек који купи ћилим од мене, и опет га донесе у кућу к нама убогим и смиреним слугама, заиста је свети Николај, јер они који ме видеше у разговору с њим питаху ме: "Не привиђење ли ти видиш?" Они видеше само мене, а он бејаше невидљив.

Тада обоје, старац и жена његова, ускликнуше, узносећи благодарност Свемогућем Богу и хвалу великом архијереју Христовом Николају, брзом помоћнику свима који га с вером призивају. Испунивши се радости они одмах пођоше у цркву светог Николаја, носећи злато и ћилим, и испричаше у цркви све свему клиру и свима који се тамо задесише. И сви они, чувши казивање њихово, прославише Бога и светог Николаја који твори милост слугама својим. Затим они послаше к патријарху Михаилу[10] и обавестише га о свему. Патријарх нареди да се старцу даје помоћ из имовине цркве свете Софије. И они отпразноваше празник чесно, са узношењем хвале и молитвама.

II

Живљаше у Цариграду благочестив човек, по имену Епифаније. Бејаше он веома богат и врло уважаван од цара Константина,[11] и имађаше много робова. Једном он намисли да купи себи роба за слугу; и у трећи дан месеца децембра он узе 72 златника, уседе на коња и одјаха на пијацу где трговци, дошавши из Русије, продају робове. Али му не испаде за руком да купи роба, И он се врати кући. Сишавши с коња, он уђе у палату, извади из џепа злато што је носио на пијацу, метну га негде у палати, и заборави место где га је метнуо. А то му се догоди по дејству ђавола који непрестано војује с родом хришћанским. Јер ђаво, не подносећи побожност овога мужа, намисли да га вргне у понор греха. Сутрадан изјутра велможа призва момка који га је служио и рече му: Донеси ми злато које ти синоћ дадох, треба ми ићи на пијацу. - Чувши то, слуга се уплаши, пошто му господар не беше дао злато, и рече: Господару, ти ми ниси дао злато. - Господар на то узврати: О, зла и лажљива главо, куда си метнуо злато које ти дадох? - Момак се кунијаше да не схвата о чему говори господар његов. Велможа се разљути и нареди слугама да вежу момка, да га немилосрдно бију и окују у ланце. А у себи рече: Судбину ћу његову решити када прође празник светога Николаја. - Јер овај празник је имао бити кроз два дана.

Закључан сам у одаји, момак са сузама завапи к свемогућем Богу који избавља оне што су у невољи: "Господе Боже мој, Исусе Христе, Сведржитељу, Сине Бога живога, који живиш у неприступној светлости, к Теби вапијем, јер Ти знаш срце човечије, Ти си помоћник сиротама, избављење оних у невољама, утеха тужнима, избави ме из ове необјашњиве ми напасти! Устрој милостиво избављење, да би и господар мој, избавивши се од греха и неправде причињене мени, прославио Тебе с весељем срца, и да би ја, ништавни слуга Твој, избавивши се од ове напасти која ме неправедно постиже, узнео Теби благодарност за човекољубље Твоје".

Са сузама говорећи то, и томе слично, и молитви додајући молитву и сузама сузе, момак завапи к светом Николају: "О, чесни оче, свети Николаје, избави ме од беде! Ти знаш да ја нисам крив у ономе због чега ме окривљује господар. Сутра ће осванути твој празник, а ја се налазим у великој невољи".

Настаде ноћ, и уморан момак заспа. И јави му се свети Николај, свагда брз на помоћ свима који га са вером призивају, и рече: "Не тугуј, Христос ће те избавити преко мене, слуге Свога". - И тог тренутка спадоше ланци с ногу његових, и он устаде и узнесе хвалу Богу и светоме Николају. Тог часа светитељ се јави и господару његовом, и укори га: "Зашто си неправду учинио слузи своме Епифаније? Ти си сам крив, јер си заборавио где си метнуо злато, а момка мучиш без разлога, а он ти је веран. Но пошто ниси то ти сам смислио већ те је научио исконски зли непријатељ, ђаво, то ти се ево јављам, да не би усахнула љубав твоја к Богу. Устани и ослободи момка. А ако ме не послушаш, тебе ће снаћи велика несрећа". - Затим, показујући му прстом место где лежи злато, свети Никола рече: "Устани, узми своје злато и ослободи момка". - Рекавши то, он постаде невидљив.

Велможа Епифаније се пробуди сав дрхтећи, оде до места у палати које му светитељ показа, и нађе злато које сам беше тамо оставио. Тада, обузет страхом и испуњен радошћу, он рече: Слава Теби, Христе Боже, Надо свега рода хришћанског; слава Теби, Надо безнадежних и брза Утехо очајних; слава Теби, јер си показао светило целоме свету и брзо устајање палих у грех - Светога Николаја, који исцељује не само телесне болести него и душевне саблазни. - Сав у сузама, он паде пред чесном иконом светог Николаја и рече: Благодарим ти, чесни оче, јер си спасао мене недостојног и грешног, и дошао си к мени ништавном очишћујући ме од грехова. Чиме ћу ти узвратити за то што си погледао на мене и дошао к мени?

Рекавши то, и слично томе, велможа оде к момку, и када угледа да су окови спали с њега, спопаде га још већи ужас, и он силно укораваше себе. И сместа нареди он да момка ослободе и да га обаспу сваком пажњом; сам пак сву ноћ проведе у бдењу, благодарећи Бога и светог Николаја који га избави од такога греха. А кад зазвони за јутрење, он узе злато и са момком оде у цркву светог Николаја. Ту он с радошћу исприча свима какве га милости удостоји Бог и свети Никола. И сви прославише Бога који твори таква чудеса преко угодника Својих. А кад сврши јутрење, Господар рече у цркви момку: Чедо, не ја грешни но Бог твој, Творац неба и земље, и свети угодник Његов, Николај, нека те ослободе ропства, да би и мени ма кад била опроштена неправда коју сам ти из незнања учинио.

Рекавши то он раздели злато на три дела: један део даде цркви светог Николаја, други раздаде ништима, а трећи даде момку, говорећи: Чедо, узми ово, и никоме нећеш бити дужан сем светоме Николају. Ја ћу се старати о теби као чедољубив отац.

Узневши благодарност Богу и светоме Николају, Епифаније оде дому своме с радошћу.

III

У Цариграду живљаше један благочестив човек, пун вере у Господа Христа. Он много љубљаше и почитоваше великог угодника Божјег, светог Николу. Једном, спремајући се да ради неког посла отпутује лађом у другу земљу, он по обичају свом оде цркви светог Николаја и помоли се светитељу Божјем. Затим се опрости са пријатељима и суседима, па се укрца у лађу и отпутова. У три часа по поноћи стаде дувати јак ветар и отпоче бура. Морнари се ужурбаше око притезања једрила; прискочи им у помоћ и овај благочестиви човек; али се некако спотаче и паде у море. Помрчина беше страшна, ветар страховит, те не могаху притећи у помоћ утопљенику, мада га сви жаљаху и запомагаху. А он онако обучен, борећи се са валовима и тонући викаше: "Свети Никола, помози ми!" - И, о чуда! он се одједном обрете у својој кући у Цариграду, иако му се чинило да је још у дубини мора. Укућани његови, чувши његов глас, упалише свеће; утом дотрчаше и суседи; и видеше њега где стоји усред куђе, говори громко, док му се одело сво мокро цеди од морске воде. Сви се скаменише од ужаса и страха, неспособни да реч проговоре. А топљеник им рече: Браћо, шта се ово збива? Знам да се јуче опростих са свима вама, па одох на лађу; лађа се отисну и ми пловљасмо пучином; затим дуну силан ветар, настаде бура, морнари се ужурбаше око једрила, а ја се некако спотакох, и захваћен ветром падох у море, и призвах у помоћ светог Николу. А сада где сам, не знам. Реците ми, да нисам полудео? шта се то десило са мном? - А они, чујући шта он говори и видећи како му морска вода цури из одела, разумеше да се десило дивно чудо. И сви се стадоше радовати с њим, и дуго од радости плакаху, и клицаху: Господе помилуј! - Затим се топљеник пресвуче и оде у цркву светог Николаја. И остатак ноћи проведе у молитви, плачући, метанија правећи и благодарност узносећи Богу и дивном угоднику Његовом, светом Николи.

IV

У Антиохијском крају, близу Сарацена, живљаше један врлински и богобојажљив човек, по имену Агрик, и имађаше јединца сина Василија. Беше Агрик украшен благодаћу Божјом; и изобиловаше великим богатством; и имађаше велику веру и љубав према светом оцу Николају Чудотворцу. Сваке године он свечано прослављаше празник светог Николаја, и постављаше две трпезе: једну убогима, а другу пријатељима, суседима и осталима. На пет потркалишта од града Антиохије налажаше се црква, посвећена светом оцу Николају. Тамо се сваке године о празнику светог Николаја сабираше много народа. Једне године о том празнику хрљаше силан свет ка светој цркви. Побожни Агрик посла цркви сина свог Василија са слугама својим, рекавши сину: Иди, чедо, цркви светог оца Николаја, и поступи онако како си научио од нас ранијих година: вечерње богослужење одстој са страхом и усрђем, тако и цело јутрење, и божанствену литургију, па се потом врати кући на ручак; а ја и мати твоја спремићемо све што је потребно ништима.

Саслушавши пажљиво ове речи свога оца, Василије с радошћу оде цркви. Но за време јутарњег богослужења налетеше Сарацени, опколише цркву и заробише све људе, међу њима и Агриковог сина Василија. И све их као робље одведоше на острво Крит; и ту Василија, као веома лепог младића, дадоше Сараценском кнезу Амиру. Остало пак робље, једне продадоше а друге у тамницу затворише. Сараценски кнез одреди Василија да њега лично двори и служи.

Када родитељи Василијеви то чуше, ударише у плач и ридање, и уместо радосног светковања њих постиже тужно сетовање. Обузети тугом они две године не празноваху празник светог оца Николаја, но једнако нарицаху и сузе роњаху, и овако говораху: Сине наш мили, ми те сада са вршњацима твојим не видимо, и рукама не грлимо, и уснама не целивамо. Боље би било да смо те на постељи болесног дворили, рукама подизали и окретали, него што си пао у руке незнабожних људи. И да те је смрт снашла, ми бисмо с радошћу предали тело твоје земљи. И срце се наше не би овако кидало.

На такво њихово нарицање и цвиљење стицаху се к њима и сродници и суседи, да их теше у њиховом болу и јаду. И тешећи их говораху им: Зашто сте тако малодушни у тузи? Зар вам није познато каква многобројна чудеса и на суву и на мору чини чудесни светитељ Николај? Он избавља од мача, и од сваке незаслужене смрти; избавља из ропства.

Слушајући такве речи од ближњих својих, Агрик се донекле утеши, па рече жени својој: Каква нам је корист што оволико плачемо? Ето, већ је трећа година откако цвилимо; заборависмо и на празник светог оца Николаја; и не одосмо к њему о празнику. Него, послушај ме сада: хајде да спремимо свеће и јелеј и тамјан, па да одемо к светитељу и помолимо му се с вером, да нас утеши у тузи за нашим сином Василијем и охрабри надом. Јер он нам може сина нашег вратити, или нас на неки начин обавестити о њему да ли је жив или мртав. - Чувши то, жена му рече: Добро кажеш, господине; да урадимо као што предлажеш, пошто ће скоро и празник светог оца Николаја.

И тако урадише: с радошћу похиташе цркви светог Николаја. И као што ваља светковаше празник, па се вратише кући својој. Код куће приредише вечеру, позвавши на њу своје сроднике и све ближње суседе. И стадоше јести и пити славећи Бога, и спомињући чудеса светог оца Николаја. Утом почеше пси силно лајати у дворишту. Агрик рече момцима својим: Идите и видите што пси толико лају, да ли је посреди нека звер или што друго. - Момци изиђоше, али ништа не видеше, док пси и даље страховито лајаху. Тада Агрик узе светиљке, и са осталима пође да види шта је то. И угледаше усред дворишта човека у сараценском оделу. Уплашивши се, они не знађаху ко је то. А када Агрик приђе ближе, он виде младића са чашом пуном вина у руци; и посматраше га ништа не говорећи, сав обузет страхом и радошћу. Запањен, он најзад једва проговори: О, чедо моје Василије! да ли то ја стварно видим тебе? јеси ли то ти, или твоја сенка? - Младић Василије одговори брзо: Ја сам, оче, син твој јединац, кога Сарацени заробише и на Крит као роба одведоше.

Када то Агрик чу, полете, загрли сина, и стаде га љубити; и питаше га: Чедо моје слатко, реци ми, како побеже из безбожних руку Сараценских? с ким си се, чедо моје, посаветовао о томе? Хајде, испричај све оцу своме. - А син рече оцу своме: Оче, ништа не знам о томе што ме питаш. Но ово једно знам: Сада прислуживах кнеза Сараценског за вечером. Јер када ме заробише и на Крит одведоше, тамо ме дадоше Сараценском кнезу Амиру. И од тога времена кнез Амир ме одреди да га служим вином, стојећи пред њим за време обеда са пуном чашом вина, као што ме, оче, сада видиш. И ето не знам, каква ме то сила изненада узе, и са овом чашом коју још у руци држим, као неким ветром пренесе и постави овде, и видех где ме на ово место поставља велики свети отац Николај.

Чувши то, Агрик се испуни радости због великог чуда, узе сина за руку и предаде га матери његовој. А она видевши сина од радости плакаше, и многе му миле речи говораше, и загрливши га непрестано га целиваше, а и овако говораше: Сада те видим, премило чедо моје Василије. Сада те неочекивано рукама својим грлим. Сада, чедо моје слатко, имам тебе - утеху души мојој. Сада се све туге материнског срца мог разрешише, јер ево сва блага моја у рукама својим држим.

Када то чуше људи из околних места, брзо се стекоше на радост и весеље поводом таког неисказаног чуда. И би приређена чесна светковина у част светом и великом оцу Николају Чудотворцу, славећи Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза ове векове. Амин.

V

Једном у Кијеву, о празнику светих мученика Бориса и Гљеба, слеже се силан свет из свих градова и села на празник светих мученика. Неки Кијевљанин, који имађаше велику веру к светоме Николају и к светим мученицима Борису и Гљебу, седе на лађу за Вишгород да се тамо поклони гробу светих мученика Бориса и Гљеба,[12] поневши са собом свеће, тамјан и просфоре - све што је потребно за достојно празновање. Пошто се поклони моштима светих и душу испуни радошћу, он лађом крену натраг кући својој. За време тог путовања реком Дњепром, жена његова која држаше дете у рукама, задрема и испусти дете у воду, и оно потону. Отац стаде чупати себи косу на глави, вапијући:

"Тешко мени, свети Николаје, зато ли ја имам тако велику веру к теби, да ти не спасеш дете моје од потопљења. Ко ће бити наследник мога имања? кога ћу научити да свечано прославља твој празник? како ћу јављати велико милосрђе твоје које си излио на сав свет и на мене бедног, када се удавило дете моје? Ја сам хтео да га васпитам просвећујући га чудесима твојим, да би ме после смрти моје хвалили што пород мој светкује светог Николаја. Међутим, светитељу, ти си не само ожалостио мене него и себе, јер ће се ускоро морати прекинути слављење тебе у дому мом, пошто сам стар и очекујем кончину. Да си хтео, ти си могао спасти дете; али ти си допустио да се оно удави и ниси опасао јединче моје. Или ти сматраш да ја не знам чудеса твоја? Та њима броја нема, и језик људски није у стању да их исприча. И ја, оче свети, верујем, да је теби могуће све што зажелиш, али су безакоња моја претегла. Тек сада, кидан жалошћу, ја сам схватио: да би се мени сва твар покоравала као Адаму у рају до грехопада, да сам беспрекорно држао заповести Божје. Међутим, сада сва твар устаје на мене: вода потапа, звер растрже, змија прогута, муња сагори, птице искљују, стока бесни и изгази све, људи убијају, хлеб дат нам за храну није нас наситио, и, по вољи Божијој, биће нам на погибао. Ми, обдарени душом и разумом и створени по слици Божијој, не испуњујемо, ипак, како треба, вољу Творца свога. О, свети оче Николаје, немој се разгњевити на мене што ја овако смело говорим, јер ја не губим наду на спасење, имајући тебе за помоћника".

Жена пак његова чупаше себи косу и удараше се по образима. Најзад они стигоше до града, и уцвељени уђоше у своју кућу. Наступи ноћ, и тада архијереј Христов Николај, брз на помоћ свима који га призивају, учини дивно чудо, каквога није било у пређашње време. Ноћу он извади из реке утопљено дете и положи га живо и неповређено на хору храма свете Софије.

Када дође време за јутарње богослужење, црквењак уђе у цркву и чу детињи плач на хору. И дуго он стајаше размишљајући, ко је то пустио жену на хор. Затим оде ономе који је одржавао ред на хору и стаде га корити; овај се правдаше да ништа не зна. Но црквењак га укораваше: Ти си ухваћен на делу, јер деца се деру на хору. - Овај се уплаши, и пришавши катанцу виде да је недарнут и чу детињи глас. Попевши се на хор, он угледа пред иконом светог Николаја детенце сво покисло од воде. Не знајући шта да мисли, он обавести о томе митрополита. Одслуживши јутрење, митрополит посла да се људи саберу на тргу и да их упитају чије детенце лежи на хору у цркви Софије. Сви грађани пођоше у цркву чудећи се откуда се обрело на хору дете, мокро од воде. дође и отац детињи, да види то чудо, и угледавши детенце познаде га. Али, не верујући себи, он оде к својој жени и исприча јој све по реду. А она одмах стаде прекоравати мужа свога, говорећи: Та како ти то не схваташ, да је то чудо, учињено светим Николајем.

Она хитно оде у цркву, познаде дете своје, и не додирнувши га паде пред икону светог Николаја и мољаше се са умилењем и сузама. А муж, стојећи подаље, роњаше сузе. Чувши о томе, сви се људи слегоше да погледају на чудо. И сабра се сав град, славећи Бога и светог Николаја. А митрополит приреди чеони празник, као што се то ради на сам дан празновања светог Николаја, прослављајући Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

НЕБЕСКА ЧУДЕСА СВ. НИКОЛАЈА ЧУДОТВОРЦА

ЕВО светитеља Божјег који непрестано пише Еванђеље Христово; пише га с неба непрестано својим чудесима, као што га је непрестано писао за свога живота на земљи. Пише га по свој земљи, на свих пет контитената. Сав испуњен чудесним и чудотворним Господом, он и живи не друкче него непрестано чудотворећи. Зато је и стекао презиме: Чудотворац, уз своје славно име: Николај. Непрестано живећи Господом Христом, тим најмилијим чудом свих светова: архангелских, ангелских, човечанских, животињских, биљних, минералних, он је и сам постао једно од најмилијих чуда земљине историје, и небеске историје, уколико је стварају људ ска бића.

Човекољубље овог свежалостивог светитеља Божјег је неизмерно, јер је васцело од човекољубља Јединог Човекољупца. Зато су и чудеса његова неизмерна, и безбројна. Од њих ваља споменути бар неколико, еда бисмо се у данима и ноћима невоља наших и мука наших пренули, и кренули, и полетели к њему молитвом, вапајем, уздахом, сузом, јецајем. А он, бескрајно човекољубив и потресно жалостив, сажалиће се на нас, притећи ће нам брзо у помоћ, избавиће нас, из чељусти наших немани, ма какве биле, и ма од куда биле. Не сумњај у то, само веруј! Јер је истина Свеистинитога ово: "Све је могуће ономе који верује". А на првом месту светом љубимцу Христовом, великом Николају Чудотворцу, који је сав од Богочовечанске свемоћне вере Христове: сав душом, сав срцем, сав умом, сав свим бићем својим, свим животом својим, свом вечношћу својом.

I

У Цариграду живљаше један човек, по имену Николај, који се издржавао рукодељем. Побожан, он се беше заветовао да дане, посвећене празновању светог Николаја Чудотворца, празнује истински прослављајући овог угодника Божјег. Он је то истрајно испуњавао, по речима Светога Писма: Поштуј Господа иметком од праведних трудова својих (Прич. Сол. 3, 9); и тога се увек чврсто сећао. Тако он достиже дубоку старост; и немајући више снаге да ради, он западе у немаштину. Међутим приближавао се празник светог Николаја, и старац, размишљајући шта да ради, рече својој жени: Скоро ће празник милог нам великог архијереја Христовог Николаја. Но како ћемо ми бедни, при нашој оскудици, отпразновати овај дан? - Побожна жена одговори мужу: Ти знаш, господине мој, да је дошао крај животу нашем, јер и тебе и мене сустигла је старост. Ако би нам се десило чак и то, да се наш живот заврши сада, ти се држи свога завета и не заборављај љубав твоју к светитељу. - Она указа мужу своме на ћилим и рече: Узми ћилим, па носи и продај га, и купи све што је потребно за достојно празновање празника светога Николаја. Ми ништа друго немамо, а овај ћилим нам није нужан, јер немамо деце којој бисмо га могли оставити.

Чувши то, побожни старац похвали жену своју, узе ћилим и оде. А када иђаше тргом, на коме се налажаше стуб светог цара Константина Великог, и пролажаше поред цркве светога Платона, њега срете свагда готов на помоћ свети Николај, у облику чеснога старца, и упита га: Пријатељу мили, куда идеш? - Ваља ми на пијацу, одговори он. Пришавши му ближе, свети Николај рече: Добро дело. Но кажи ми, пошто продајеш тај ћилим, желео бих да га купим. - Старац одговори светитељу: Овај ћилим је у своје време купљен за осам златника; а сада ћу узети за њега колико ми ти даш. - Светитељ рече старцу: Пристајеш ли да ти дам за њега шест златника? - Ако ми даш толико, одговори старац, ја ћу ти га с радошћу дати. - Свети Николај спусти руку у свој џеп, извади злато, даде у руке старцу шест великих златника, и рече му: узми то, пријатељу, и дај ми ћилим. - Старац с радошћу узе злато, јер је ћилим вредео мање од тога. Узевши ћилим из старчевих руку, свети Николај оде. А када се они растадоше, људи на пијаци што бејаху близу, упиташе старца: Не видиш ли привиђење, старче, те сам разговараш? - Јер они видеше само старца и чујаху његов глас, а светитељ беше за њих невидљив и нечујан.

За то време свети Николај дође с ћилимом к старчевој жени и рече јој: Муж твој је мој стари пријатељ. Сретнувши ме он ми се обрати са оваком молбом: "Из љубави према мени, однеси овај ћилим мојој жени, а мени ваља свршити један други посао". - Рекавши то, светитељ постаде невидљив. Међутим жена, видећи чеснога мужа који је блистао у светлости и узевши ћилим од њега, не смејаше од страха ни да га упита ко је он. Мислећи да је муж њен заборавио речи које му је она рекла и њену љубав према светитељу, жена се разгњеви на свога мужа и рече: Тешко мени кукавној! мој муж је законопреступник и пун је лажи. - Говорећи те речи, и слично томе, она није хтела ни да гледа на ћилим горећи љубављу према светитељу.

Не знајући шта се догодило, муж њен накупова све што је потребно за празник светог Николаја, и иђаше кући својој сав радостан што је продао ћилим и што није приморан да одступи од свог благочестивог обичаја. Када он стиже дома, разгњевљена жена га срете опаким речима: Иди одмах од мене! јер си слагао светом Николају. Истину је рекао Христос, Син Божији: Ниједан није приправан за царство Божије који метне руку своју на плуг, па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Рекавши то, и слично томе, она донесе ћилим мужу своме и рече му: Ето, узми! а мене више видети нећеш. Ти си слагао светом Николају, и зато ћеш изгубити све што си стекао празновањем његовог празника. Јер је писано: Који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све (Јак. 2, 10).

Чувши то од своје жене и видећи свој ћилим, старац беше задивљен и не налажаше речи да одговори својој жени. Дуго стајаше он запрепашћен, и најзад му постаде јасно да је свети Николај учинио чудо. Уздахнувши из дна срца и испунивши се радости, он подиже руке своје к небу и рече: Слава Теби, Христе Боже, који твориш чудеса преко светог Николаја! - После тога он упита жену своју: Страха Божијег ради, реци ми ко ти донесе овај ћилим, муж или жена, старац или младић? - Жена му одговори: Старац честан и лучезаран, одевен у светле хаљине, донесе нам овај ћилим и рече ми: "Муж твој је пријатељ мој, па сревши ме замоли ме да овај ћилим донесем теби; узми га". Узевши ћилим, ја се не усудих да упитам доносиоца ко је он, јер је сав блистао светлошћу!

Чувши то од жене, старац се дивљаше, и показа жени преостало код њега злато и све што беше купио за празник светога Николаја: јестива, вино, просфоре и свеће. И ускликну он: Жив ми Господ, човек који купи ћилим од мене, и опет га донесе у кућу к нама убогим и смиреним слугама, заиста је свети Николај, јер они који ме видеше у разговору с њим питаху ме: "Не привиђење ли ти видиш?" Они видеше само мене, а он бејаше невидљив.

Тада обоје, старац и жена његова, ускликнуше, узносећи благодарност Свемогућем Богу и хвалу великом архијереју Христовом Николају, брзом помоћнику свима који га с вером призивају. Испунивши се радости они одмах пођоше у цркву светог Николаја, носећи злато и ћилим, и испричаше у цркви све свему клиру и свима који се тамо задесише. И сви они, чувши казивање њихово, прославише Бога и светог Николаја који твори милост слугама својим. Затим они послаше к патријарху Михаилу[10] и обавестише га о свему. Патријарх нареди да се старцу даје помоћ из имовине цркве свете Софије. И они отпразноваше празник чесно, са узношењем хвале и молитвама.

II

Живљаше у Цариграду благочестив човек, по имену Епифаније. Бејаше он веома богат и врло уважаван од цара Константина,[11] и имађаше много робова. Једном он намисли да купи себи роба за слугу; и у трећи дан месеца децембра он узе 72 златника, уседе на коња и одјаха на пијацу где трговци, дошавши из Русије, продају робове. Али му не испаде за руком да купи роба, И он се врати кући. Сишавши с коња, он уђе у палату, извади из џепа злато што је носио на пијацу, метну га негде у палати, и заборави место где га је метнуо. А то му се догоди по дејству ђавола који непрестано војује с родом хришћанским. Јер ђаво, не подносећи побожност овога мужа, намисли да га вргне у понор греха. Сутрадан изјутра велможа призва момка који га је служио и рече му: Донеси ми злато које ти синоћ дадох, треба ми ићи на пијацу. - Чувши то, слуга се уплаши, пошто му господар не беше дао злато, и рече: Господару, ти ми ниси дао злато. - Господар на то узврати: О, зла и лажљива главо, куда си метнуо злато које ти дадох? - Момак се кунијаше да не схвата о чему говори господар његов. Велможа се разљути и нареди слугама да вежу момка, да га немилосрдно бију и окују у ланце. А у себи рече: Судбину ћу његову решити када прође празник светога Николаја. - Јер овај празник је имао бити кроз два дана.

Закључан сам у одаји, момак са сузама завапи к свемогућем Богу који избавља оне што су у невољи: "Господе Боже мој, Исусе Христе, Сведржитељу, Сине Бога живога, који живиш у неприступној светлости, к Теби вапијем, јер Ти знаш срце човечије, Ти си помоћник сиротама, избављење оних у невољама, утеха тужнима, избави ме из ове необјашњиве ми напасти! Устрој милостиво избављење, да би и господар мој, избавивши се од греха и неправде причињене мени, прославио Тебе с весељем срца, и да би ја, ништавни слуга Твој, избавивши се од ове напасти која ме неправедно постиже, узнео Теби благодарност за човекољубље Твоје".

Са сузама говорећи то, и томе слично, и молитви додајући молитву и сузама сузе, момак завапи к светом Николају: "О, чесни оче, свети Николаје, избави ме од беде! Ти знаш да ја нисам крив у ономе због чега ме окривљује господар. Сутра ће осванути твој празник, а ја се налазим у великој невољи".

Настаде ноћ, и уморан момак заспа. И јави му се свети Николај, свагда брз на помоћ свима који га са вером призивају, и рече: "Не тугуј, Христос ће те избавити преко мене, слуге Свога". - И тог тренутка спадоше ланци с ногу његових, и он устаде и узнесе хвалу Богу и светоме Николају. Тог часа светитељ се јави и господару његовом, и укори га: "Зашто си неправду учинио слузи своме Епифаније? Ти си сам крив, јер си заборавио где си метнуо злато, а момка мучиш без разлога, а он ти је веран. Но пошто ниси то ти сам смислио већ те је научио исконски зли непријатељ, ђаво, то ти се ево јављам, да не би усахнула љубав твоја к Богу. Устани и ослободи момка. А ако ме не послушаш, тебе ће снаћи велика несрећа". - Затим, показујући му прстом место где лежи злато, свети Никола рече: "Устани, узми своје злато и ослободи момка". - Рекавши то, он постаде невидљив.

Велможа Епифаније се пробуди сав дрхтећи, оде до места у палати које му светитељ показа, и нађе злато које сам беше тамо оставио. Тада, обузет страхом и испуњен радошћу, он рече: Слава Теби, Христе Боже, Надо свега рода хришћанског; слава Теби, Надо безнадежних и брза Утехо очајних; слава Теби, јер си показао светило целоме свету и брзо устајање палих у грех - Светога Николаја, који исцељује не само телесне болести него и душевне саблазни. - Сав у сузама, он паде пред чесном иконом светог Николаја и рече: Благодарим ти, чесни оче, јер си спасао мене недостојног и грешног, и дошао си к мени ништавном очишћујући ме од грехова. Чиме ћу ти узвратити за то што си погледао на мене и дошао к мени?

Рекавши то, и слично томе, велможа оде к момку, и када угледа да су окови спали с њега, спопаде га још већи ужас, и он силно укораваше себе. И сместа нареди он да момка ослободе и да га обаспу сваком пажњом; сам пак сву ноћ проведе у бдењу, благодарећи Бога и светог Николаја који га избави од такога греха. А кад зазвони за јутрење, он узе злато и са момком оде у цркву светог Николаја. Ту он с радошћу исприча свима какве га милости удостоји Бог и свети Никола. И сви прославише Бога који твори таква чудеса преко угодника Својих. А кад сврши јутрење, Господар рече у цркви момку: Чедо, не ја грешни но Бог твој, Творац неба и земље, и свети угодник Његов, Николај, нека те ослободе ропства, да би и мени ма кад била опроштена неправда коју сам ти из незнања учинио.

Рекавши то он раздели злато на три дела: један део даде цркви светог Николаја, други раздаде ништима, а трећи даде момку, говорећи: Чедо, узми ово, и никоме нећеш бити дужан сем светоме Николају. Ја ћу се старати о теби као чедољубив отац.

Узневши благодарност Богу и светоме Николају, Епифаније оде дому своме с радошћу.

III

У Цариграду живљаше један благочестив човек, пун вере у Господа Христа. Он много љубљаше и почитоваше великог угодника Божјег, светог Николу. Једном, спремајући се да ради неког посла отпутује лађом у другу земљу, он по обичају свом оде цркви светог Николаја и помоли се светитељу Божјем. Затим се опрости са пријатељима и суседима, па се укрца у лађу и отпутова. У три часа по поноћи стаде дувати јак ветар и отпоче бура. Морнари се ужурбаше око притезања једрила; прискочи им у помоћ и овај благочестиви човек; али се некако спотаче и паде у море. Помрчина беше страшна, ветар страховит, те не могаху притећи у помоћ утопљенику, мада га сви жаљаху и запомагаху. А он онако обучен, борећи се са валовима и тонући викаше: "Свети Никола, помози ми!" - И, о чуда! он се одједном обрете у својој кући у Цариграду, иако му се чинило да је још у дубини мора. Укућани његови, чувши његов глас, упалише свеће; утом дотрчаше и суседи; и видеше њега где стоји усред куђе, говори громко, док му се одело сво мокро цеди од морске воде. Сви се скаменише од ужаса и страха, неспособни да реч проговоре. А топљеник им рече: Браћо, шта се ово збива? Знам да се јуче опростих са свима вама, па одох на лађу; лађа се отисну и ми пловљасмо пучином; затим дуну силан ветар, настаде бура, морнари се ужурбаше око једрила, а ја се некако спотакох, и захваћен ветром падох у море, и призвах у помоћ светог Николу. А сада где сам, не знам. Реците ми, да нисам полудео? шта се то десило са мном? - А они, чујући шта он говори и видећи како му морска вода цури из одела, разумеше да се десило дивно чудо. И сви се стадоше радовати с њим, и дуго од радости плакаху, и клицаху: Господе помилуј! - Затим се топљеник пресвуче и оде у цркву светог Николаја. И остатак ноћи проведе у молитви, плачући, метанија правећи и благодарност узносећи Богу и дивном угоднику Његовом, светом Николи.

IV

У Антиохијском крају, близу Сарацена, живљаше један врлински и богобојажљив човек, по имену Агрик, и имађаше јединца сина Василија. Беше Агрик украшен благодаћу Божјом; и изобиловаше великим богатством; и имађаше велику веру и љубав према светом оцу Николају Чудотворцу. Сваке године он свечано прослављаше празник светог Николаја, и постављаше две трпезе: једну убогима, а другу пријатељима, суседима и осталима. На пет потркалишта од града Антиохије налажаше се црква, посвећена светом оцу Николају. Тамо се сваке године о празнику светог Николаја сабираше много народа. Једне године о том празнику хрљаше силан свет ка светој цркви. Побожни Агрик посла цркви сина свог Василија са слугама својим, рекавши сину: Иди, чедо, цркви светог оца Николаја, и поступи онако како си научио од нас ранијих година: вечерње богослужење одстој са страхом и усрђем, тако и цело јутрење, и божанствену литургију, па се потом врати кући на ручак; а ја и мати твоја спремићемо све што је потребно ништима.

Саслушавши пажљиво ове речи свога оца, Василије с радошћу оде цркви. Но за време јутарњег богослужења налетеше Сарацени, опколише цркву и заробише све људе, међу њима и Агриковог сина Василија. И све их као робље одведоше на острво Крит; и ту Василија, као веома лепог младића, дадоше Сараценском кнезу Амиру. Остало пак робље, једне продадоше а друге у тамницу затворише. Сараценски кнез одреди Василија да њега лично двори и служи.

Када родитељи Василијеви то чуше, ударише у плач и ридање, и уместо радосног светковања њих постиже тужно сетовање. Обузети тугом они две године не празноваху празник светог оца Николаја, но једнако нарицаху и сузе роњаху, и овако говораху: Сине наш мили, ми те сада са вршњацима твојим не видимо, и рукама не грлимо, и уснама не целивамо. Боље би било да смо те на постељи болесног дворили, рукама подизали и окретали, него што си пао у руке незнабожних људи. И да те је смрт снашла, ми бисмо с радошћу предали тело твоје земљи. И срце се наше не би овако кидало.

На такво њихово нарицање и цвиљење стицаху се к њима и сродници и суседи, да их теше у њиховом болу и јаду. И тешећи их говораху им: Зашто сте тако малодушни у тузи? Зар вам није познато каква многобројна чудеса и на суву и на мору чини чудесни светитељ Николај? Он избавља од мача, и од сваке незаслужене смрти; избавља из ропства.

Слушајући такве речи од ближњих својих, Агрик се донекле утеши, па рече жени својој: Каква нам је корист што оволико плачемо? Ето, већ је трећа година откако цвилимо; заборависмо и на празник светог оца Николаја; и не одосмо к њему о празнику. Него, послушај ме сада: хајде да спремимо свеће и јелеј и тамјан, па да одемо к светитељу и помолимо му се с вером, да нас утеши у тузи за нашим сином Василијем и охрабри надом. Јер он нам може сина нашег вратити, или нас на неки начин обавестити о њему да ли је жив или мртав. - Чувши то, жена му рече: Добро кажеш, господине; да урадимо као што предлажеш, пошто ће скоро и празник светог оца Николаја.

И тако урадише: с радошћу похиташе цркви светог Николаја. И као што ваља светковаше празник, па се вратише кући својој. Код куће приредише вечеру, позвавши на њу своје сроднике и све ближње суседе. И стадоше јести и пити славећи Бога, и спомињући чудеса светог оца Николаја. Утом почеше пси силно лајати у дворишту. Агрик рече момцима својим: Идите и видите што пси толико лају, да ли је посреди нека звер или што друго. - Момци изиђоше, али ништа не видеше, док пси и даље страховито лајаху. Тада Агрик узе светиљке, и са осталима пође да види шта је то. И угледаше усред дворишта човека у сараценском оделу. Уплашивши се, они не знађаху ко је то. А када Агрик приђе ближе, он виде младића са чашом пуном вина у руци; и посматраше га ништа не говорећи, сав обузет страхом и радошћу. Запањен, он најзад једва проговори: О, чедо моје Василије! да ли то ја стварно видим тебе? јеси ли то ти, или твоја сенка? - Младић Василије одговори брзо: Ја сам, оче, син твој јединац, кога Сарацени заробише и на Крит као роба одведоше.

Када то Агрик чу, полете, загрли сина, и стаде га љубити; и питаше га: Чедо моје слатко, реци ми, како побеже из безбожних руку Сараценских? с ким си се, чедо моје, посаветовао о томе? Хајде, испричај све оцу своме. - А син рече оцу своме: Оче, ништа не знам о томе што ме питаш. Но ово једно знам: Сада прислуживах кнеза Сараценског за вечером. Јер када ме заробише и на Крит одведоше, тамо ме дадоше Сараценском кнезу Амиру. И од тога времена кнез Амир ме одреди да га служим вином, стојећи пред њим за време обеда са пуном чашом вина, као што ме, оче, сада видиш. И ето не знам, каква ме то сила изненада узе, и са овом чашом коју још у руци држим, као неким ветром пренесе и постави овде, и видех где ме на ово место поставља велики свети отац Николај.

Чувши то, Агрик се испуни радости због великог чуда, узе сина за руку и предаде га матери његовој. А она видевши сина од радости плакаше, и многе му миле речи говораше, и загрливши га непрестано га целиваше, а и овако говораше: Сада те видим, премило чедо моје Василије. Сада те неочекивано рукама својим грлим. Сада, чедо моје слатко, имам тебе - утеху души мојој. Сада се све туге материнског срца мог разрешише, јер ево сва блага моја у рукама својим држим.

Када то чуше људи из околних места, брзо се стекоше на радост и весеље поводом таког неисказаног чуда. И би приређена чесна светковина у част светом и великом оцу Николају Чудотворцу, славећи Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза ове векове. Амин.

V

Једном у Кијеву, о празнику светих мученика Бориса и Гљеба, слеже се силан свет из свих градова и села на празник светих мученика. Неки Кијевљанин, који имађаше велику веру к светоме Николају и к светим мученицима Борису и Гљебу, седе на лађу за Вишгород да се тамо поклони гробу светих мученика Бориса и Гљеба,[12] поневши са собом свеће, тамјан и просфоре - све што је потребно за достојно празновање. Пошто се поклони моштима светих и душу испуни радошћу, он лађом крену натраг кући својој. За време тог путовања реком Дњепром, жена његова која држаше дете у рукама, задрема и испусти дете у воду, и оно потону. Отац стаде чупати себи косу на глави, вапијући:

"Тешко мени, свети Николаје, зато ли ја имам тако велику веру к теби, да ти не спасеш дете моје од потопљења. Ко ће бити наследник мога имања? кога ћу научити да свечано прославља твој празник? како ћу јављати велико милосрђе твоје које си излио на сав свет и на мене бедног, када се удавило дете моје? Ја сам хтео да га васпитам просвећујући га чудесима твојим, да би ме после смрти моје хвалили што пород мој светкује светог Николаја. Међутим, светитељу, ти си не само ожалостио мене него и себе, јер ће се ускоро морати прекинути слављење тебе у дому мом, пошто сам стар и очекујем кончину. Да си хтео, ти си могао спасти дете; али ти си допустио да се оно удави и ниси опасао јединче моје. Или ти сматраш да ја не знам чудеса твоја? Та њима броја нема, и језик људски није у стању да их исприча. И ја, оче свети, верујем, да је теби могуће све што зажелиш, али су безакоња моја претегла. Тек сада, кидан жалошћу, ја сам схватио: да би се мени сва твар покоравала као Адаму у рају до грехопада, да сам беспрекорно држао заповести Божје. Међутим, сада сва твар устаје на мене: вода потапа, звер растрже, змија прогута, муња сагори, птице искљују, стока бесни и изгази све, људи убијају, хлеб дат нам за храну није нас наситио, и, по вољи Божијој, биће нам на погибао. Ми, обдарени душом и разумом и створени по слици Божијој, не испуњујемо, ипак, како треба, вољу Творца свога. О, свети оче Николаје, немој се разгњевити на мене што ја овако смело говорим, јер ја не губим наду на спасење, имајући тебе за помоћника".

Жена пак његова чупаше себи косу и удараше се по образима. Најзад они стигоше до града, и уцвељени уђоше у своју кућу. Наступи ноћ, и тада архијереј Христов Николај, брз на помоћ свима који га призивају, учини дивно чудо, каквога није било у пређашње време. Ноћу он извади из реке утопљено дете и положи га живо и неповређено на хору храма свете Софије.

Када дође време за јутарње богослужење, црквењак уђе у цркву и чу детињи плач на хору. И дуго он стајаше размишљајући, ко је то пустио жену на хор. Затим оде ономе који је одржавао ред на хору и стаде га корити; овај се правдаше да ништа не зна. Но црквењак га укораваше: Ти си ухваћен на делу, јер деца се деру на хору. - Овај се уплаши, и пришавши катанцу виде да је недарнут и чу детињи глас. Попевши се на хор, он угледа пред иконом светог Николаја детенце сво покисло од воде. Не знајући шта да мисли, он обавести о томе митрополита. Одслуживши јутрење, митрополит посла да се људи саберу на тргу и да их упитају чије детенце лежи на хору у цркви Софије. Сви грађани пођоше у цркву чудећи се откуда се обрело на хору дете, мокро од воде. дође и отац детињи, да види то чудо, и угледавши детенце познаде га. Али, не верујући себи, он оде к својој жени и исприча јој све по реду. А она одмах стаде прекоравати мужа свога, говорећи: Та како ти то не схваташ, да је то чудо, учињено светим Николајем.

Она хитно оде у цркву, познаде дете своје, и не додирнувши га паде пред икону светог Николаја и мољаше се са умилењем и сузама. А муж, стојећи подаље, роњаше сузе. Чувши о томе, сви се људи слегоше да погледају на чудо. И сабра се сав град, славећи Бога и светог Николаја. А митрополит приреди чеони празник, као што се то ради на сам дан празновања светог Николаја, прослављајући Свету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

НАПОМЕНЕ:

1. Реч је о Константину Мономаху који је царовао од 1042. до 1060. године.
2. Мошти светих мученика Бориса и Гљеба налажаху се тада још у Вишгороду Кијевском. А чудо о коме је реч догодило се између 1087. и 1091. године.