недеља, 07. септембар 2008.

Р А С Т А Н А К

ЗБОГОМ, ТАТА!



Суморна је мрачна крила

разастрла јесен рана.

Лелек, писак, једни, вриска,

разлежусе са свих страна.





Измаглица киша сипи,

земљом студ се смртна хват.

Слаба деца оца грле,

растају се: ''Збогом, тата!''...





Болан поздрав земља шаље,

Верна љуба здрави војна:

''Нек` те срећа увек штити,

Нек` те прати вила ујна!''...





Туга сузу изазвала,

склапа руке око брата:

''Хранитељу, збогом пођи!''...

Деца плачу: ''богом, тата!''...





Док Морава сетно шуми

и дик врбе љуби плаче,

''Пропаст, пропаст'', ледно струји,

Друмом гмижу сенкеачне...





Са прозуклих грана ветар

срља лишће посред блата;

тешко јеца зеља цела...

Цвиле деца: '' Збогом, тата!...



Крушевац 1915.



ЗБОГОМ, СИНЕ!


Узданице, дете моје,
ти одлазиш путем смрти!
Тегобне су стазе твоје;
Кроз кршеве, кроз урвине
мораш поћи,-збогом, сине!


Ах, не клои, моја Надо!
Да преживиш тешке дане,
помоћи ће ти Господ радо;
чуваће те Правда, лане!...
Док несрећно доба мине,
-збогом, борче, збогом, сине!


Страхотне су стазе славе;
крвави су светли пути.
Ти не жали русе главе,
немој нигда поклизнути!...
Чувај образ отшџбине,
-мој соколе, збогом, сине!


Ако Вишњи милост даде:
да пребродиш љуте боје
и да збришеш ропства јаде,
часан дођи, чедо моје!...
Нек` у крви душман плне,
-Осветиче, збогом, сине!


Ако удес буде хтео,
да борбени вихр љути
растргне те, крине бео,
мајка неће уздахнути...
Прихнуће ти у всине
чедна душа чк до раја,
а благослов завичаја
речиће ти-збогом, сне!

Ниш, 1915.




ОСТАНИ, БАБО!


Остани, бабо, нејач нашу штит!
Ја поћи морам, Отаџбина зове,
за част и образ крв млађану лити;
газити путе тегобне и нове...


Остани, або, неправда ме гони,
и стег позива кроз страдања стравна.
Но пашће срамно мрски легиони,
будућност српска биће опет слвна...


Не тугуј, бабо, твој речи свете
пратиће мене кроз борбене струје;
сунцем ће сјати наше храбре чете,
Кликнуће Бели Оро сред олује!...

Приштина, 1915.

Нема коментара: