ДЕСПОТ СРЕВАН ВИСОКИ (1289-1427)
Посе српске погибије на Косову, Србијом је управљала Лазарева удовица Милица, јер су јој синови Стеван и Вук били малолетни.
И Турци су на Косову имали великих губитака. Стога Муратов син Бајазит не продужи одмах ратовање, већ се врати у своју престоницу да уреди војску и да се осигура на престолу. Са Милицом склопи мир, по коме је Србија морала плаћати данак Турцима; помагати их војском у ратовима, и Милица мораде поред тога удати своју најмлажу кћер Милеву (Оливеру) за Бајазита.
Кад посаде пунолетан, Стеван прими власт у своје руке. Српски великаши се нису слагали, те је Стеван још у почетку своје владавине имао незгода. После косовске битке осилише се Балшићи и почеше самостално управљати у Зети. То исто учини и Лазарев зет, Вук Бранковић. Он се није слагао саСтеваном, али нијехтео ни Турцима помагти у раовима. Зато му Турци одузму земље и баце га у тамницу где је и умро.
Кад Татари нападоше Турке, морао им је Стеван ићи у помоћ чак у Малој Азији. Но Татари победе Турке, и Стеван се вратио преко Цариграда. Тамо склопи пријатељство с Грцима. Том приликом му грчки цар даде назив деспота (неограничени господар; 1402). Стеван се тада ослободио турске врховне власти.
Да би осигурао своју државу са севера, он склопи савез с Мажарима који му уступе Мачву с Београдом. После му дадоше и богату Сребреницу у Босни.
У то је време владао у Зети Балша Трећи (1403-1421). Он бешеболешљив, те дође своме ујаку Стевану. Овај га неговао и лечио, и Балша му остави Зету у наслеђе. Кад умре Балша, Стеван заузе Зету, али је због тога ратовао с Млечићима (1421).
Да би био сигурнији од Турских напада, Стеван уреди Београд и насели га многим трговцима, па престониву из Крушевца пресели у Београд.
Помагао је сиротињу и подизао болнице у којима се она бесплатно лечила.
Настојао је да судије праведно суде. Подизао је и помагао манастире, а поред њих је отварао и школе.
Чувена је његова задужбина Манасија, на реци Ресави. Тамо је скупио учене и веште људе који су писали и преписивали црквене књиге, сликали иконе и градили иконостасе.
Лепа је задужбина и манастир Каленић, близу Јагодине, који је подигнут за време његове владавине. Како је почео чешће поболевати, а није имао наследника, Стеван још ржза живота одреди себи за наследника свог сестрића, Ђурђа Бранковића (1426).
"Деспот Стеван је на измаку пролећа, 1427 године, путовао по Србији. Око средине јула бавио се у манастиру Каленићу, кад му стиже глас да су Турци заузели Острво на Дунаву. Одмах се кренуо на пут Београда, које да буде ближе појном пољу, које да предузме потребне мере за случај да Турци покушају што према Голупцу или Браничеву.
У петак, деветнаестог јула, заустави се са свитом да руча на једном месту, које се онда звало Глава или Главица. (Данас село Стојник на путу од Младеновца Аранђеловцу). Као да је ту у оно доба била и црква некаква. По зеленом пољу разапели су били шаторе, да се господар земље са својом свитом одмори. Тога дана бејаше велика врућина и запар. И деспот као да тешко падаше на прса, загушљива маина. После ручка мишљаше да ће добро бити, да потражи хлада и лова по оближњој шуми.
Узјаха коња и узе крагијца на руку. Пратиоци његови на велико своје чудо опзише да деспот, који је био узор јахачима и ловцима, у томе часу нити коња јахаше нити тицу држаше како ваља. У другом једном кобном трену ока деспот изгуби равнотежу и паде с коња. Притрчаше му и, придржавајући га испод мишице, поведоше натраг у стан. Једва дође под свој шатор где паде у дубоку несвестицу.
Откако су га довели под шатор, деспот промуца: "По Ђурђа!...По Ђурђа!"
У саму зору, у пет сахати ујутру, у субот, 20 јула издахнуо је Стеван. Сахрањен је у својој задужбини Манасији.
Био мудар владар. Своју државу је унапредио, проширио и добро уредио.
Нема коментара:
Постави коментар