Призвание апостолов Петра и Андрея. Мозаика среднего нефа ц. Сант-Аполлинаре Нуово в Равенне. VI в.





Евангелие о призвании апостолов


Святитель Николай (Велимирович)





Почему люди в наше время так спешат?

Чтобы как можно скорее увидеть успешный результат своей работы. И успех приходит и проходит, и оставляет после себя след печали.

Почему сыны человеческие в наше время так спешат?

Чтобы как можно скорее пожать плоды своих трудов. И плоды приходят и проходят, и оставляют после себя след горечи.

И когда приходит смерть, люди наших дней видят себя полностью принадлежащими только прошлому, видят успехи, которых они добились, - забытыми, пожатые плоды - истлевшими. Со смертью их умирают и последние следы их трудов и их урожая. Те, что приходят за ними, в той же спешке сеют, в той же спешке жнут и поглощают плоды и с тою же пустотою уходят их этой жизни.

Сие есть способ человеческий - но не Божий. Видя разницу между способом человеческим и способом Божиим, люди сказали: "Бог медлителен и достижим". Бог медлителен - Он может быть медлительным для одного поколения, но Он не медлит на всей линии жизни всех поколений. Часто Он в одном поколении сеет, а в другом пожинает. И поколение, в котором Бог сеет, считает Бога весьма медлительным, в то время как поколение, в котором Он жнет, считает Его весьма скорым. Разве и в наших людских делах всякая жатва не быстрее, чем пахота, посев, прополка, раскорчевка и напряженное ожидание того, когда плод созреет? Но Бог не медлителен и не скор. У Него есть Своя мера, и от меры сей Он не отступает. Муравей смотрит - и видит только муравейник; земледелец смотрит - и видит всю ниву.

Если бы Христос поступал по-человечески, Он избрал бы апостолами не двенадцать рыбаков, но двенадцать царей земных. Если бы Он только захотел сразу увидеть успех Своего дела и пожать плоды Своих трудов, Он мог бы Своею неодолимою силой крестить двенадцать наиболее могущественных царей на земле и сделать их Своими последователями и апостолами. Только представьте, как имя Христово мгновенно было бы разглашено по всему миру! Как быстро Его учение распространилось бы по всей земле! Как спешно по царским указам были бы уничтожены идолы, и капища превратились бы в храмы христианские! Как прекратилось бы принесение животных в жертву богам, и дымящаяся кровь была бы заменена курением ладана! С какою легкостью утвердилась бы Церковь Бога Живаго и Единого во всем роде людском! Без каких бы то ни было страданий Христос смог бы тогда воссесть на один-единственный царский престол, с которого управлял бы чрез двенадцать покорных царей, как чрез Своих наместников, всеми народами земли и всем миром - от востока до запада и от севера до юга. Тогда и жестоковыйные иудеи без какого бы то ни было труда признали Царя Христа как своего ожидаемого Мессию и поклонились бы Ему.

Но подумайте, что произошло бы в конце концов с подобным земным царством, созданном на скорую руку силою и гением одного человека? Произошло бы то же самое, что и со всеми земными царствами до и после пришествия Христова. Вместе со своим основателем и оно бы оказалось на смертном одре, и мир снова очутился бы на том же месте, откуда и начинал. Или, еще понятнее, произошло бы тоже, что с громадным дубом, который некий великан вырвал в горах и пересадил в долину. Пока великан стоит возле пересаженного дуба и поддерживает его своею сильною рукой, стоит и дуб; но как только великан отойдет от дуба, подуют ветры, и дуб рухнет на землю. И люди, собравшись возле упавшего дуба, будут удивляться, как такой мощный дуб поддался ветрам, в то время как низкие кусты орешника вокруг него победили и остались стоять? И люди покачают головами и скажут: "Воистину, низкие кусты орешника, медленно вырастающие из семени, стоят прочнее и сопротивляются ветрам с большею легкостью, чем самый большой дуб, когда его рука великана пересадит, а потом оставит". Чем корень дерева глубже спускается в подземную тьму, тем дерево сильнее, устойчивее и долговечнее.

Сколь премудро, что Христос начал снизу, а не сверху! Сколь премудро, что Он начал построение Своего Царства не с царей, а с рыбаков! Сколь благо и спасительно для нас, живущих спустя две тысячи лет после Его дела на земле, что во время Своей земной жизни Он не видел конечного результата Своей работы и не пожал плодов Своего труда! Он не хотел, как великан, сразу пересадить в землю огромное дерево, но хотел, как простой земледелец, закопать семя дерева в подземную тьму и пойти домой. Так Он и поступил. Не только во тьму простых галилейских рыбаков, но во тьму до самого Адама закопал Господь семя Древа Жизни и ушел.

И Древо росло медленно, очень медленно. Бешеные ветры раскачивали его, пытаясь сломать, но не смогли. Враги срубали Древо под корень, но корень пускал все больше побегов; и чем больше его рубили, тем упорнее и быстрее оно росло. Вражья сила копала глубоко под землею, глубже катакомб, чтобы вырвать корень; но чем больше она его дергала, тем корень становился крепче, тем более буйно появлялись отростки. Потому Древо Христово, взращенное по-Божьи, а не по-человечески, и сегодня, спустя две тысячи лет, цветет, покрывается листвой, и приносит людям и ангелам сладкие плоды, и блистает свежестью и красою, словно посажено не более ста лет назад.

Если бы Господь наш Иисус Христос поступил так, как поступают люди, Он, действительно, намного быстрее прославился бы среди людей, зато мы не спаслись бы. Но Он пришел не за людскою славой - звуком свирели, которая сегодня играет, а завтра будет брошена в огонь - пришел не для славы человеческой, а для спасения человеков. Он пришел к людям не как великан на театральное представление, чтобы показать Свою силу и искусство и добиться рукоплесканий, но как Друг и Врач пришел к нам в больницу, чтобы навестить нас, поговорить с нами наедине и предложить нам совет и лекарство. Потому благо человечеству с начала до конца времен, что Господь поступил по-Божьи и избрал Своими апостолами не двенадцать великих царей, но двенадцать малых рыбаков. А о том, как Он их избрал, повествует сегодняшнее Евангельское чтение.

Проходя же близ моря Галилейского, Он увидел двух братьев: Симона, называемого Петром, и Андрея, брата его, закидывающих сети в море, ибо они были рыболовы.

Почему Господь оказался на Галилейском море, евангелист объясняет нам ранее. Услышав, что Иоанн Креститель отдан под стражу, Он оставил Иудею и удалился в Галилею, в презренный край земли Израильской. Предвидя кровавый конец великого Своего воина и Предтечи, Он Своим удалением, словно отступлением, подготавливал победу над врагом. И если уж Он в Галилее, не естественно ли Ему поселиться в Назарете, в Своем отечестве, где прошла большая часть Его земной жизни? Но какой пророк принимается в своем отечестве? Он пришел в Назарет, но там Его хотели свергнуть вниз с вершины горы. Снова удаляясь от преждевременного людского злодеяния, Он, наконец, поселился при море Галилейском, в пределах Завулоновых и Неффалимовых, среди самых заброшенных и презренных, среди людей во тьме и в стране и тени смертной. В сию великую тьму Он впервые зароет семя плодовитого древа Евангелия Своего.

Евангелист Иоанн пишет, что Андрей первый последовал за Господом, причем еще в Иудее. Андрей до того был учеником Иоанна Крестителя, и когда Иоанн указал на Христа как на сильнейшего себя, Андрей оставил своего первого учителя и пошел за Христом. Сразу после того Андрей нашел брата своего Симона и сказал ему: мы нашли Мессию, что значит: Христос; и привел его к Иисусу. Еще тогда Христос назвал Симона Петром, или камнем, твердым камнем веры (Ин.1:35-42). Не противоречит ли в таком случае написанное евангелистом Иоанном тому, о чем рассказывает в сегодняшнем Евангелии евангелист Матфей, то есть тому, что Христос призвал этих двух братьев только на море Галилейском? По Евангелию от Иоанна, за Христом сначала последовал Андрей, а затем Петр, в то время как по Евангелию от Матфея выходит, что Христос нашел и призвал их одновременно, причем Петр упоминается первым. Не является ли сие очевидным противоречием? Нет: ни в коей мере. Очевидно, между тем, как это истолковывает и святитель Иоанн Златоуст, что здесь описываются два разных события. Первое, произошедшее в Иудее, когда Креститель был на свободе, и второе, бывшее позднее в Галилее, в то время, когда Креститель был брошен в темницу и когда Господь наш Иисус Христос поселился в Капернауме, на берегу моря Галилейского. Иоанн описывает более раннюю встречу Христа с Петром и Андреем, а Матфей - более позднюю. Сие ясно из того, что у Матфея говорится о Симоне, называемом Петром, что означает: Господь ранее назвал Симона Петром. Эта, бывшая раньше, - и первая - встреча Петра со Христом произошла в Иудее, когда Андрей привел брата своего ко Христу. Сию первую встречу Иоанн описывает следующими словами: и привел его (Андрей) к Иисусу. Иисус же, взглянув на него, сказал: ты - Симон, сын Ионин; ты наречешься Кифа, что значит: камень (Петр). Евангелист Матфей, описывая теперь повторную встречу сыновей Иониных с Господом, знает об этом, потому и говорит: Симона, называемого Петром. Упоминает же он Петра прежде Андрея из-за того, что Петр по темпераменту был более живым, чем его брат, и с самого начала выделялся сильнее его. То, что Иоанн и Матфей описали два разных события, а не одно и то же, ясно всякому, кто прочитал оба сих Евангелия. Если Матфей описывает решающее призвание Петра и Андрея к апостольскому служению - идите за Мною, - то Иоанн, скорее, рассказывает о встрече и знакомстве этих братьев со Христом, поводом для чего послужили слова Предтечи: вот Агнец Божий. Ясно, что после встречи сей они расстались с Христом и иным путем или в иное время отправились в Галилею, где Господь снова нашел их, когда они занимались своим рыбацким делом.

И говорит им: идите за Мною, и Я сделаю вас ловцами человеков. И они тотчас, оставив сети, последовали за Ним. Господь знает сердца их: как дети, эти рыболовы веруют в Бога и покоряются законам Божиим. Они привыкли не руководить и приказывать, но лишь работать и слушаться. Они ничем не гордятся, сердца их исполнены смирения и послушания воле Божией. Но, хотя они и простые рыбаки, души их алчут и жаждут как можно большей истины и правды. Мы видим, что Андрей однажды уже оставил свои рыбацкие сети и последовал за Иоанном Предтечей, став его учеником. И как только Иоанн указал на Христа как на сильнейшего себя, Андрей оставил Иоанна и последовал за Христом. Это живые души, ищущие все большей и большей правды Божией и Царства Божия. Потому Христос и повелевает им: идите за Мною. Таким же образом поступает Бог и со всеми нами. Он не хочет насильно гнать нас на путь спасения, но сначала предоставляет нам возможность самим, свободно и с помощью своей рассудительности, выбрать спасение или погибель. Однако когда Бог, видящий сердца наши, заметит, что сердца наши склоняются к пути добра, к пути спасения, тогда Он решительно привлекает нас на путь сей. Когда же сердца наши полностью уклоняются на путь погибели и зла, Бог оставляет нас, и сатана становится нашим господином. Так было и с Иудою-предателем. Когда сердце его полностью склонилось ко злу и выбрало мрачный путь погибели, Христос более и не пытался отвратить его с того пути; напротив, видя, что в Иуду вошел сатана, Господь сказал ему: что делаешь, делай скорее. Таким образом, ни в случае с Петром и Андреем, ни в случае с Иудою Господь ни в коей мере не ограничивает свободу человеческого самоопределения, но лишь после того как люди сердцем определились в выборе добра или зла, Он решительно говорит: Петру и Андрею - идите за Мною, а Иуде - что делаешь, делай скорее.

И Я сделаю вас ловцами человеков. Это означает: как до сих пор вы сетями своими вылавливали рыб из глубины и тьмы вод морских, так отныне будете Мною и Моим Евангелием вылавливать людей из глубины и тьмы зла мира сего. Все благое останется в этих сетях, а все негодное или не сможет войти в эти сети, или выпадет из них.

Услышав призыв Христов, Петр и Андрей тотчас, оставив сети, последовали за Ним. Видите, насколько сердца двух братьев сих уже определились в выборе добра? Они не вопрошают: "Куда ты нас зовешь? Чем мы будем питаться? И кто будет кормить наши семьи?" Они словно всю свою жизнь только и ждали, прислушиваясь: когда же прозвучит этот призыв? Простодушно, как дети, они возлагают все свои заботы на Бога, оставляют все и следуют призыву Христову.

Оттуда, идя далее, увидел Он других двух братьев, Иакова Зеведеева и Иоанна, брата его, в лодке с Зеведеем, отцом их, починивающих сети свои, и призвал их. И они тотчас, оставив лодку и отца своего, последовали за Ним. И снова - не два царя, а два рыбака! Без царской короны на голове, но с царским сердцем в груди. Так Господь собирает жемчужины во тьме. Так Он избирает малых и немудрых, чтобы ими посрамить великих и мудрых; и бедных избирает Господь, чтобы посрамить богатых. Посмотрите, как бедны Иаков и Иоанн: они сами с отцом своим чинят сети! Но души их богаты алчбою и жаждою Бога; сердца их обращены к добру и - ждут. Потому, как только Христос позвал их, они тотчас оставили и свое занятие, и лодку, и отца, и сети и последовали за Ним.

Во внутреннем смысле рыболов означает ловца благ духовных, сети - душу, море - мир сей, лодка - тело. Бросая сети в море, рыболовы эти ищут благ духовных, пищи духовной, или Царства Божия, простирая и погружая свою душу в глубины мира сего, чтобы где-нибудь уловить эти блага. Починка сетей означает их труд по исправлению своей души. То, что первые двое оставили свои сети и последовали за Христом, значит, что они оставили свои ветхие и грешные души и пошли за Христом, дабы Им обновиться, переродиться и обрести новую душу и новый дух. И еще это означает, что теперь они будут искать и ловить духовные блага не усилиями своей собственной души, но Христом, не своими силами, но силою Божией, не своим разумом, но Божественным откровением. А то, что двое других оставили лодку и отца своего, означает, что они оставили свое грешное тело и своего телесного отца, чтобы отныне заботиться о спасении души и идти в сретение Отцу своему Небесному как усыновленные по благодати Божией.

И ходил Иисус по всей Галилее, уча в синагогах их и проповедуя Евангелие Царствия, и исцеляя всякую болезнь и всякую немощь в людях. После тридцати лет уединенной жизни Господь наш Иисус Христос теперь начинает Свое Божественное служение, и начинает ревностно и решительно. На сие указывают слова: ходил по всей Галилее. Его служение заключалось в толковании ветхого, в проповеди нового и в том, чтобы подтверждать и то, и другое чудесами, исцеляя людей. Закон был дан чрез Моисея и пророков, и он был засвидетельствован многими чудесами, дабы люди уверовали, что закон сей - от Бога. Но толкователи закона, помрачив душу свою грехом, полностью помрачили и смысл этого закона. Оттого ветхозаветный закон сей сделался мертвым и как бы не существующим. Ныне Господь наш Иисус Христос, пречистый и безгрешный, являет Себя как единый истинный Законник и подлинный Толкователь того первого закона. Он толкует смысл его и открывает дух его, закрытый для грешников. Теперь Он является Толкователем Духа, как позднее Дух будет Его Толкователем. Он не отвергает ветхозаветного закона Божия - как Он может его отвергнуть, когда Он Сам и дал его? Но на основании его истинного духовного и пророческого смысла Он дает теперь новый закон спасения, проповедуя Благую Весть о Царствии. Ветхозаветный закон подобен доброй и плодородной земле, которую люди настолько запустили, что лице ее полностью скрылось под терниями и волчцами, посеянными людьми, то есть лжеименными толкователями. Так, что всякий отвращал очи свои и сердце свое от сей запущенной земли. Ныне Господь перепахивает эту землю и сеет новое семя. И люди смотрят на Него со страхом и удивлением. И как ветхозаветный закон был засвидетельствован многими Божественными чудесами, так и сей новый закон Господь наш Иисус Христос как Законодатель засвидетельствовал многими чудесами. Чудеса те совершены не для праздного и тщеславного показа своей силы, но для того, чтобы принести людям истинную пользу. Все они состоят в исцелении телесных и душевных болезней и немощей человеческих. Ибо Господь посетил нас не как чародей, а как Друг и Врач.

Все вы, алчущие и жаждущие правды и любви Божией, тщетно ловящие эту правду и любовь своими душами, словно сетями, в море мира сего, услышьте глас Господа нашего Иисуса Христа. Ибо Он призывает вас, как некогда призывал рыболовов близ моря Галилейского: идите за Мною. И, услышав глас этот, не медлите ни минуты, но тотчас оставьте все свои старые усилия и всю свою старую любовь и последуйте за Ним. Он - единственный ваш Друг и Врач; все прочие, находящиеся вне Его, суть или невежды, или шарлатаны. Он призывает вас ни как царей, ни как пастухов, ни как богачей, ни как бедняков, ни как ученых, ни как необразованных, но как людей, исполненных болезней и немощей. Причина болезней и немощей наших - грех. Посему припадите ко Господу нашему Иисусу Христу и возопите к Нему, как некогда многочисленные болящие и немощные: Господи, Иисусе Христе, Сыне Божий, помилуй мя грешнаго! Прости мне, Господи, прости бесчисленные мои согрешения. Очисти меня силою Твоею, напитай меня животворящим хлебом Твоим, глубоко войди в меня, как свежий и чистый воздух в душную комнату, и я буду здрав, и я буду здрав и жив! Да прославится так Господь в крепости души нашей и чистоте тела, со Отцем и Святым Духом - Троица Единосущная и Нераздельная, помощью и молитвами святых апостолов Христовых, ныне и присно, во все времена и во веки веков. Аминь.

ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊА СВЕТОГ АПОСТОЛА ВАРНАВЕ



Свети апостол Варнава бејаше један од седамдесеторице светих апостола. Пре апостолства звао се Јосиф, а потом је назван Варнава, као што ће се касније објаснити. Он се родио на острву Кипру[10] од родитеља Јевреја, из Левитског племена, из кога су произашли и древни велики пророци Божји: Мојсије, Арон и Самуило. Прародитељи Варнавини преселише се из Палестине на Кипар због ратова који су беснели у Палестини. Родитељи Варнавини беху веома богати и имађаху имање близу Јерусалима, које изобиловаше баштама и разним усевима и воћкама, и на коме беше и кућа њихова. Јер од онога времена када свети пророк Исаија написа: Блажен који има семе своје у Сиону, и кућу себи у Јерусалиму (Ис. 65, 21 и 23), Јевреји који обитаваху у далеким земљама, не знајући духовни смисао ових речи, стараху се да имају своје куће у Јерусалиму. Са тог разлога и Варнавини родитељи имађаху своју кућу и своје имање крај Јерусалима.

Родивши овога о коме је реч, они му дадоше име Јосиф. Још измалена они га учаху књизи. А кад постаде пунолетан, послаше га у Јерусалим код најчувенијег у то доба учитеља Гамалила, да га он потпуно научи појимању јеврејских књига и целокупног закона Божјег. Ту Јосифу беше вршњак и саученик Савле, који касније би назван Павле. Обојица се они заједно учаху код једног учитеља - Гамалила, напредујући у разуму, и у мудрости књижној, и у врлини. Јосиф свакога дана јутром и вечером одлажаше у храм Соломонов и усрдно се мољаше Богу, проводећи дане младости своје у честим постовима и у великом уздржању. Врло брижљиво чувајући целомудреност своје девствености, он је избегавао дружење са непристојним младићима и није хтео ни да слуша речи које развраћају умове младих људи, него је свагда будно пазио на себе, поучавајући се у закону Господњем дан и ноћ.

У то време Господ наш Исус Христос, након тридесет година Свога учовечења, почевши откривати Себе свету дође из Галилеје у Јерусалим. Ту Он учаше у храму, и чињаше преславна чудеса, те Му се сви дивљаху, и стицаху се к Њему са свих страна, да гледају свето лице Његово и слушају божанске речи Његове, слађе од меда и саћа. Виде Га и јуноша Јосиф и, слушајући поуке које излажаху из пресветих уста Његових, њему се срце растапаше од милине, и он се веома дивљаше чудесима која Господ чињаше. Видевши како Господ речју исцели раслабљеног у бањи Витезди; исто тако видевши и друга чудесна дела Христова, Јосифу се запали срце љубављу према Господу и он приступи к Њему, и паде ничице пред ноге Његове, молећи Га да га благослови и прими међу Своје ученике. А Господ који прозире тајне срца људских, видећи да срце Јосифово гори божанском љубављу, љупко га благослови и не забрани му да иде за Њим. Јосиф онда најпре похита дому тетке своје Марије, мајке Јована који доцније би прозван Марко, и рече јој: Хајде да видиш што оци наши желеше видети; јер неки пророк Исус из Назарета галилејског учи у храму и чини велика чудеса, те многи сматрају да је Он очекивани Месија.

Чувши то, жена та одмах остави све и хитно оде храму; и угледавши Господа Исуса, паде ничице пред ноге Његове и мољаше Га говорећи: Господе, ако сам нашла милост пред Тобом, дођи у кућу слушкиње Твоје, да би доласком својим благословио укућане моје. - Видећи веру њену, Господ оде кући њеној, и благослови њу и све који беху у кући њеној. Марија дочека и прими Господа веома чесно, са великом радошћу и богобојажљивошћу. И од тога времена Господ је са ученицима Својим свагда свраћао у кућу Маријину, кад год је долазио у Јерусалим.

При повратку Господњем из Јерусалима у Галилеју, за Њим пође и Јосиф са осталим ученицима. И када Господ узажеле послати дванаест апостола Својих на проповед к изгубљеним овцама дома Израиљева, виде да их је мало, па рече: Жетве је много, а посленика мало (Мт. 10, 6; 9, 37). Због тога Господ јави свету и других седамдесет ученика, које посла по два и два пред лицем Својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). У броју тих седамдесет ученика Господњих један од првих беше овај свети Јосиф, кога свети апостоли прозваше Варнавом, тојест сином утехе, јер проповеђу својом о дошавшем у свет Месији он тешаше људе који су жељно очекивали долазак Месије. И као што синови Заведејеви бише названи синови громови (Мк. 3, 17), пошто су имали да као гром одгрме у васељени проповед еванђелску, тако и овај свети Јосиф би назван сином утехе, пошто су апостолски трудови његови имали донети велику радост избраницима Божјим. И свети Златоуст, тако објашњавајући промену имена његовог, каже: Изгледа ми да је он добио име по заслузи, јер је био способан и изврстан да теши.

По вазнесењу Господњем на небо, свети апостоли живљаху сви заједно у Јерусалиму, као што о томе пише у Делима Апостолским: А у народа који верова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко. И колико их год бејаше који имађаху њиве и куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима (Д. А. 4, 32. 34-35). Тада и свети Јосиф, прозвани од апостола Варнава, продаде гореспоменуто имање, које се налажаше близу Јерусалима и које му остаде у наслеђе од родитеља; и добијене новце донесе и метну апостолима пред ноге, не оставивши ништа за себе (Д. А. 4, 36-37). Јер он жељаше да се богати у Бога, у кога се стварно и обогати, као што се сведочи о томе за њега: Беше човек благ, и пун Духа Светога и вере (Д. А. 11, 24).

Варнава се често виђао са Савлом и препирао с њим из Светога Писма о Господу Христу, желећи да га приведе светој вери. Али Савле беше веома велики ревнитељ отачких предања, и подсмеваше се светом Варнави као обманутом човеку, а на Христа говораше хуле, називајући га сином дрводеље, простом незналицом, преданим на срамну смрт. А када после убиства светог првомученика Стефана од стране Јевреја, Савле поче гонити Цркву, улазећи у куће верних, вукући људе и жене и затварајући их у тамнице (Д. А. 8, 3), тада свети Варнава плакаше за Савла, и мољаше се Богу подижући чисте руке своје, да просвети душевне очи Савлу, да би познао истину. Јер је веома желео да му Савле буде друг по вери хришћанској, као што му је био друг у Гамалиловој школи.

И не бише узалуд молитве и сузе светога Варнаве, јер када дође време милосрђа Божјег, Савле се обрати ка Христу, призван гласом Господњим с висине, на путу за Дамаск (Д. А. 9, 4). И преобрати се вук у овцу, и хулитељ имена Христова стаде прослављати Господа Христа, и дотадањи гонитељ постаде заштитник Цркве, јер пошто прими свето крштење, Савле одмах стаде обилазити зборнице јеврејске и проповедати Исуса, да је Он Син Божји, и изобличаваше Јевреје који живљаху у Дамаску. А кад се врати у Јерусалим, Савле покушаваше да се прибије уз ученике Христове; и сви га се бојаху, јер не вероваху да је и он ученик Христов (Д. А. 9, 26). Тада свети Варнава, сревши га, рече: Када ћеш, о Савле, престати бити хулитељ великог имена Христовог и гонитељ верних слугу Његових? Докле ћеш се противити страшном тајанству, које је одавна предсказано од пророка, а у садашње време се збило ради спасења нашег? - А Савле припаде к ногама његовим са сузама, говорећи: Опрости ми, учитељу истине, Варнаво! Сада се уверих да је све истина што си ми ти о Христу говорио; и Онога кога раније хулећи називах сином дрводељиним, сада исповедам да је Син Божји јединородни, савечан Оцу и сабеспочетан, Сијање славе Очеве и Обличје бића Његова;[11] Он умањи себе узевши облик слуге,[12] постаде савршен човек родивши се од Пресвете Дјеве Богородице Марије, и добровољно претрпе крст и смрт, и, васкрснувши из мртвих у трећи дан, јави се вама, апостолима Својим, и узнесе се на небо, и седи с десне стране Бога Оца, и опет ће доћи у слави да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја.

Чувши овакве речи од ранијег хулитеља и гонитеља, свети Варнава се удиви и заплака од радости; па загрливши и пољубивши Савла, упита га: Ко те, о Савле, научи да збориш такве богонадахнуте речи? Ко те убеди да исповедаш да је Исус Назарећанин Син Божји? Откуда се ти научи тако савршеном познању догмата небеских?

Тада Савле, сав у сузама, рече скрушена срца: Сам Господ Исус Христос, кога ја грешни хуљах и гоњах, Он ме научи свему овоме, јер се Он јави и мени, као изроду, и Његов божанствени глас још ми силно бруји у ушима. Када ме необична светлост обасја с неба, и ја падох од страха на земљу, к мени дође глас који ми говораше: Савле, Савле, зашто ме гониш? А ја у страху и ужасу рекох: Ко си ти, Господе? Он ми на то одговори кротко и благо: Ја сам Исус, кога ти гониш? Удививши се веома Његовој дуготрпељивости, ја молећиво рекох: Господе, шта хоћеш да чиним? Тада ме Он научи свему овоме што ти рекох.[13]

Свети Варнава онда узе Савла за руку и приведе га апостолима, говорећи: Ево, онај који нас гоњаше, сада је наш; онај који нам се противљаше, сада исто мисли с нама о Господу нашем; онај који нам беше непријатељ, сада је наш пријатељ и сатрудбеник у винограду Христовом. Ево представљам вам кротко јагње, које раније беше свирепа звер. - При томе Савле исприча апостолима, како на путу виде Господа и шта му Господ рече, и како у Дамаску смело проповедаше име Исусово.

Чувши све то, апостоли се дивљаху и радоваху и слављаху Бога. И Савле беше заједно са њима, долазећи и одлазећи из Јерусалима, и неустрашиво проповедајући име Господа Исуса, и изобличавајући Јевреје и јелине. А ови се чуђаху њему, како он, који је до недавно гонио оне који исповедају име Исусово, сада сам проповеда Исуса; и тражаху да га убију. Када то сазнадоше братија, они одведоше Савла из Јерусалима у Кесарију и отпустише га у Тарс,[14] у постојбину његову, да тамо проповеда Господа Христа.

У то време стаде се у великом и славном граду, Антиохији Сиријској, ширити света вера у Господа нашег Исуса Христа. Јер када би убијен свети првомученик Стефан, и тог дана настаде велико гоњење на цркву јерусалимску, сви се верни, осим апостола, расејаше по крајевима јудејским и самаријским. Тада неки од оних што се расејаше, прођоше до Феникије и Кипра и Антиохије, говорећи реч спасења најпре само Јеврејима; затим почеше и јелинима благовестити Господа Исуса, и беше рука Господња с њима, и много њих вероваше и обратише се ка Господу.[15]

То дође до ушију цркве јерусалимске; и свети апостоли послаше светог Варнаву у Антиохију Сиријску да види шта се тамо збива, и да утврди новообраћене. Дошавши тамо и видевши благодат Божју, он се обрадова, и утврди их да неодступно бораве при Господу. Доста времена проповедаше тамо свети Варнава и врло много народа присаједини Господу. Но видевши да се сваким даном умножавају ученици а да је учитеља мало, и да је жетва велика а посленика не много, свети Варнава остави на неко време Антиохију и отпутова у Тарс да потражи свога пријатеља Савла. Нашавши га, он га доведе у Антиохију. И труђаху се обојица на обраћању душа људских ка Христу Богу, приводећи вери у Христа Јевреје и јелине. И проведоше у Антиохији читаву годину, сабирајући се у храму и учећи народ. И тамо се најпре ученици назваше хришћанима.

Пошто мину година, Варнава и Савле решише да се врате у Јерусалим, да обавесте свете апостоле о томе шта благодат Божја чини у Антиохији. Том приликом Антиохијци, сваки колико је ко имао, послаше што треба својој сиромашној и убогој браћи у Јудеји, пошто тада беше тамо велика глад, сагласно пророштву светога Агава који беше један од седамдесеторице апостола (Д. А. 11, 28). Сабравши доста милостиње, антиохијски верници послаше је старцима по Варнави и Савлу. Када свети апостоли Варнава и Савле, сада прозван Павле, стигоше у Јерусалим, они веома обрадоваше Цркву, обавестивши је о умножењу верних у Антиохији и доневши обилну милостињу од њих. У то време у цркви јерусалимској изненада настаде велика смутња, јер цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве, и погуби Јакова брата Јованова мачем (Д. А. 12, 1-2). Видевши да је то по вољи Јеврејима, он нареди да ухвате и Петра, и затвори га у тамницу, из које Петра изведе свети анђео. Док у Јерусалиму не престаде та смутња, изазвана у Цркви од гонитеља, Варнава и Савле се кријаху у дому гореспоменуте Варнавине тетке Марије, куда и свети Петар дође ноћу када га анђео изведе из тамнице. Потом Варнава и Савле, свршивши свој посао у Јерусалиму, вратише се понова у Антиохију, повевши са собом и сина Маријиног Јована, прозваног Марко. Пошто они проведоше у Антиохији неко време у пошћењу, и у молитвама, и у служењу божанствене Литургије, и у проповедању речи Божје, нађе за сходно Дух Свети да их пошаље к незнабошцима на проповед. И рече Дух Свети пророцима и учитељима који беху у антиохијској цркви: Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах. Тада постивши се и помоливши се Богу, и метнувши руке на њих, отпустише их (Д. А. 13, 2-3).

Они најпре сиђоше у Селевкију;[16] оданде отпловише на Кипар, и задржаше се у Саламини.[17] Свуда где пролажаху, они јављаху реч Божију; а слуга им беше гореспоменути син Маријин Јован, назван Марко. А кад прођоше острво до Пафа,[18] нађоше некаквога врачара и лажног пророка, Јеврејина, по имену Елима, који беше поред намесника Сергија, човека разумна. Они ту просветише намесника светом вером, а врачара Елиму, који им се супроћаше, ослепише речју. Одвезавши се из Пафа, они дођоше у Пергу Памфилијску. А слуга њихов Јован, односно Марко, видећи како велике невоље они подносе ради Еванђеља Христова, па се ни смрти не страше, уплаши се, као млад, да путује с њима, и, одвојивши се од њих, поврати се у Јерусалим к мајци својој. Варнава пак с Павлом, отишавши из Перге дођоше у Антиохију Писидијску. Пошто их отуда изгнаше, они отресоше на њих прах са ногу својих и дођоше у Иконију.[19] Но и ту Јевреји и незнабошци намераваху да их камењем побију. Дознавши за то, они побегоше у градове Ликаонске:[20] у Листру и у Дерву и у околину њихову. И тамо проповедаху Еванђеље. Ту они исцелише једног човека који беше хром од утробе матере своје, и не беше никада ходио. Апостоли га дигоше на ноге, и он стаде сасвим добро ходити. А народ, сматрајући их за богове, хтеде им принети жртве; при томе народ називаше Варнаву Зевсом,[21] а Павла Хермесом;[22] и свети апостоли једва уставише народ да им не приносе жртве. Потом тај исти народ, подговорен од Јевреја, устаде на њих и засуше Павла камењем, и извукоше га из града мислећи да је мртав. А он уставши уђе у град, и сутрадан изиђе с Варнавом у Дерву. И проповедавши Еванђеље граду том и обративши многе ка Христу, кренуше натраг за Антиохију Сиријску идући истим путем. Свуда на том путу свети апостоли утврђиваху душе ученика, молећи их да остану у вери и убеђујући их, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје. И рукоположивши им презвитере по свима црквама, и помоливши се Богу с постом, оставише их Господу у кога вероваше. И зауставивши се у Перги, и објавивши тамо реч Господњу, сиђоше у Аталију. Затим отпловише у Антиохију Сиријску, одакле беху послани Духом Светим да проповедају незнабошцима реч Господњу. Стигавши у град, и сабравши верне, они им испричаше све што Бог учини с њима, и како многе незнабошце они приведоше Христу. И остадоше свети апостоли у Антиохији не мало времена.

Потом међу вернима од Јевреја и јелина настаде распра поводом обрезања, јер неки, дошавши из Јудеје, учаху браћу: ако се не обрежете по обичају Мојсијеву, не можете се спасти. Верни из незнабожаца сматраху обрезање великим теретом за себе. Варнава и Павле супроћаху се Јеврејима и штићаху од обрезања јелине. Али пошто спор и препирање око тога не престајаху, то се појави у антиохијској цркви потреба да понова пошаље свете апостоле Варнаву и Павла у Јерусалим к апостолима и презвитерима, да их упитају поводом обрезања. Осим тога било је потребно да их Варнава и Павле известе о томе "како Бог отвори незнабошцима врата вере" (Д. А. 15, 4). Послани од цркве антиохијске, Варнава и Павле, пролазећи Феникију и Самарију, обавештаваху верне о обраћању незнабожаца, чему се сва браћа веома радоваху. А кад дођоше у Јерусалим, с љубављу их прими Црква, и свети апостоли, и старци; и сви с радошћу саслушаше казивање Варнавино и Павлово о знамењима и чудесима која учини Бог преко њих међу незнабошцима. Односно пак обрезања свети апостоли, саборно испитавши и посаветовавши се, одлучише да се потпуно укине за верне, не само за оне из незнабожаца него и за оне из Јевреја, као непотребно новој благодати. Притом свети апостоли нађоше за потребно да од своје стране пошаљу неке хришћане са Варнавом и Павлом у Антиохију ка тамошњим хришћанима из незнабожаца, и изабраше за то Јуду, прозваног Варсава, и Силу, људе знамените међу браћом, и написаше овако:

Апостоли и презвитери и браћа поздрављају браћу која су по Антиохији и Сирији и Киликији што су од незнабожаца. Пошто ми чусмо да неки, изишавши од нас, сметоше вас речима и раслабише душе ваше говорећи да треба да се обрезујете и да држите закон, а на што они не имађаху од нас заповест; то ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро да вам пошаљемо изабране људе са љубљеним нашим Варнавом и Павлом, с људима који су предали душе своје за име Господа нашег Исуса Христа. Посласмо дакле Јуду и Силу, који ће вам то и усмено изложити. Јер нађе за добро Свети Дух и ми да никаквих тегоба више не мећемо на вас осим ових потребних: да се чувате од идолских жртава и од крви и од удављенога и од блуда, и да не чините другима оно што себи не желите. Ако се држите тога, добро ћете учинити. Будите здрави (Д. А. 15, 23-29).

Са таквом посланицом кренуше на пут из Јерусалима у Антиохију свети апостоли Варнава и Павле, а с њима и Јуда и Сила. У то време споменути Јован, звани Марко, син Варнавине тетке Марије, не усуђујући се да приђе светом Павлу, приступи своме рођаку, светом Варнави, са покајањем и сузама, жалећи што се беше одвојио од њих када они проповедаху Еванђеље међу незнабошцима, и мољаше светог Варнаву да га опет поведе са собом, обећавајући да ће неустрашиво ићи на сва страдања и на смрт за Господа. Варнава га поведе као свог нећака; и тако сви заједно допутоваше у Антиохију. Сабравши верне, апостоли им уручише посланицу. Прочитавши је, сви се веома обрадоваше. А Јуда и Сила обилном речју утешише браћу и утврдише. Након извесног времена Јуда се врати у Јерусалим, а Сила остаде тамо. Павле пак и Варнава живљаху у Антиохији, учећи и благовестећи реч Господњу.

После неког времена Павле рече Варнави: Треба да посетимо браћу нашу по свима градовима у којима проповедасмо реч Господњу, да видимо како живе. - Свети Варнава пристаде на то. Притом Варнава хтеде да поведе са собом свога нећака Јована - Марка, али Павле беше против тога, говорећи: Зашто да водимо са собом плашљивог младића, који нас раније остави у Памфилији, не хтевши да иде с нама на дело на које смо били послани, и одвојивши се од нас врати се својој кући?

Тако постаде распра међу њима, пошто је Варнава хтео да узме са собом Јована, а Павле није хтео. Стога се они раздвојише, са намером да сваки иде својим путем одвојено. А ово би по промислу Божјем, да би они, идући одвојено, привели спасењу велики број душа. Јер је сасвим било доста да један велики учитељ проповеда онде, где су намеравали да иду заједно два велика учитеља; проповедајући пак одвојено, они би Цркви донели двоструку добит, обративши вери Христовој разне народе, један на једној, други на другој страни. Свети Павле, узевши са собом светог Силу, отпутова у Дерву и Листру, а свети Варнава отплови на Кипар са својим нећаком Јованом (Д. А. 15, 36-41; 16, 1).

Стигавши на острво Кипар, постојбину своју, свети Варнава узе на себе не мале трудове, јер ту много народа обрати Христу. Пошто умножи на Кипру број верних, Варнава отпутова у Рим и, како неки казују, први проповеда Христа у Риму.

Затим основавши и утврдивши епископски престо у граду Медиолану,[23] Варнава се понова врати на Кипар. И када он ту, у граду Саламини, учаше о Христу, дођоше из Сирије неки Јевреји и стадоше му се противити и бунити народ, говорећи да све што Варнава проповеда противно је Богу и закону Мојсијеву, и многим клеветама каљаху чесно име Варнавино и рађаху му о глави, подбадајући многе против њега. А свети апостол, провидећи свој мученички крај, сазва све верне тога града и, пошто их довољно поучи да буду јаки у вери и у добрим делима, он одслужи божанствену Литургију и све причести Пречистим Тајнама Христовим. Затим, узевши насамо свога сапутника Марка, рече му: Данас ћу скончати од руку неверних Јевреја, као што ми каза Господ; а ти, узевши тело моје које ћеш наћи ван града на западној страни, погреби га, па иди к другу моме апостолу Павлу и обавести га о свему односно мене.

Свети Варнава имађаше код себе еванђеље од Матеја, које беше преписао својом руком; и завешта светом Марку да га сахрани са тим еванђељем. Затим давши последњи целив свом рођаку светоме Марку, сам оде у зборницу јеврејску. И када им тамо стаде из пророчких књига говорити о Христу, устадоше против њега Јевреји што беху дошли из Сирије, а побунише и друге Јевреје, па, метнувши на њега своје убилачке руке, изведоше га ван града на западну страну и засуше камењем; онда наложише ватру и бацише у њу тело светог апостола да се сажеже. Но када потом дође тамо свети Марко са неколицином браће, он нађе тело светог апостола Варнаве потпуно целим, нимало од огња повређеним. Узевши свето тело, он га сахрани у једној пећини, удаљеној од града пет попришта, и на груди стави му еванђеље, сагласно завештању светог апостола.[24] Затим свети Марко пође да тражи светог апостола Павла; и нашавши га у Ефесу исприча му све о кончини светог апостола Варнаве; свети Павле оплака светог Варнаву, а Марка задржа код себе.

После убиства светог Варнаве настаде у граду Саламини велико гоњење од Јевреја на верне, те се сви разбегоше из града куда је ко могао. Од тога времена паде у заборав место где беху сахрањене чесне мошти светог апостола Варнаве. Након много година, када се вера Христова беше раширила по свима крајевима земље, и када грчкоримским царством управљаху хришћански цареви, и када цело острво Кипар сијаше побожношћу и правоверјем, Господу би угодно да прослави оно место где почиваху мошти светог апостола Варнаве. На том месту почеше се збивати дивна чудеса. Тако, најпре један болесник, који случајно преноћи на том месту, доби здравље. То се исто догоди и са другим болесником. Када то дознадоше верни, они нарочито долажаху тамо, преноћиваху, и добијаху исцељење од својих недуга. На тај начин то се место прочу свуда, те доношаху многе болеснике и раслабљене, и сви се потпуно исцељиваху, и враћаху се здрави домовима својим. Довођаху тамо и бесомучне, и одмах духови нечисти излажаху из људи са великом кукњавом. Тамо хроми добијаху ход, слепи - вид, и уопште сваки, ма од какве болести боловао, добијаше исцељење. Радоваше се томе град Саламина, ма да знао није због чега се на том месту збивају таква чудеса, јер нико знао није о моштима светог апостола Варнаве. И називаху то место: Место здравља. Но треба знати на који начин бише пронађене чесне мошти светог апостола.

Неки зли јеретик, Петар белитељ, звани Кнафеј, противник Четвртог Васељенског Сабора светих отаца,[25] одржаног у Халкидону,[26] и заштитник јереси Евтихијеве, и помагач зловерја Аполинаријева, за царовања Зенонова,[27] лукавошћу се докопа патријаршијског престола антиохијског и наношаше Цркви Христовој велику штету својим погрешним учењем. Притом се он не задовољаваше епархијом антиохијског престола, у којој гоњаше и злостављаше правоверне, предавајући их на многа мучења, него зажеле да захвати под своју власт и острво Кипар, које издавна беше слободно, да би и на њему сејао лажно учење и гонио оне који би му се супротили. Јер Кипарци, као правоверни хришћани, одбациваху његово погрешно умовање да је на крсту, тобож, пострадало Божанство. Али он, желећи да их на сваки начин привуче к себи, говораше: Пошто реч Божја дође на Кипар из Антиохије, због тога Кипарска црква треба да буде под антиохијским патријархом.

Због свега тога архиепископ кипарски Антимије паде у велику тугу, јер је знао да Петар, уживајући велико благовољење царево, може лако добити што хоће и учинити по својој вољи. И стварно, убрзо стиже на Кипар царево наређење да архиепископ кипарски отпутује у Цариград, и да на сабору пред патријархом да одговор Антиохијанима, који траже да се острво Кипар потчини антиохијској епархији. Архиепископ беше у недоумици шта да ради: јер не смеђаше да се оглуши о царево наређење, и бојаше се не ићи у Цариград. Иако беше светог живота, али не беше вичан препиркама, па се бојаше да ће бити побеђен у спору са противницима. Зато он стаде усрдно постити и молити се, са сузама иштући од самога Бога помоћ, заштиту и користан савет. И једне ноћи када архиепископ задрема од великог молитвеног труда, пред њим стаде неки божанствени муж у светлој свештеној ризи, обасјан небеским лучама, и рече: Зашто, архиепископе, тако много тугујеш и жалостиш се? Не бој се, јер нећеш ни најмање пострадати од својих противника. - Рекавши то, јавивши се муж постаде невидљив. Пробудивши се из сна, архиепископа спопаде ужасан страх, и он се крстолико простре на земљи за молитву, и са многим сузама мољаше се, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, не остави ову Цркву Твоју, него јој помози ради славе светог имена Твог. И ако је ово виђење од Тебе, онда учини, молим Те, да се оно понови и други пут, и трећи пут, да би се ја грешни уверио да си Ти помоћник мој са мном.

Следеће ноћи архиепископ имаде исто виђење; онај пресветли муж јави му се и рече: Ја ти већ казах да ни најмање нећеш пострадати од својих хвалисавих противника. Ничега дакле не бојећи се, иди у Цариград. - Рекавши то, јавивши се муж постаде невидљив. А архиепископ Антимије, заблагодаривши Богу и никоме не казавши за виђење, присаједини молитву молитви и сузе сузама, да се и трећи пут удостоји истог виђења и да му буде откривено ко је тај што му се јавља.

И треће ноћи јави се архиепископу исти муж и рече: До када ти нећеш веровати мојим речима, које ће се збити ових дана? Иди без страха у царствујући град, јер ћеш се отуда вратити са славом, не претрпевши ништа од својих противника; сам Бог биће ти заштитник ради мене, слуге Свога. - Тада се архиепископ усуди да упита јавившег се: Молим те, господине мој, кажи ми ко си ти што ми ово говориш?

Он одговори: Ја сам Варнава, ученик Господа нашег Исуса Христа, кога је Дух Свети послао заједно са изабраним сасудом светим апостолом Павлом на проповедање речи Божје незнабошцима. Да би се уверио у истинитост мојих речи, ево ти знака: изађи ван града на западну страну пет попришта, и на оном месту које називате Место здравља (јер тамо ради мене Бог чудесно даје здравље болеснима), раскопај земљу под дрветом што рађа рошчиће, па ћеш наћи пећину и раку, у којој су положене мошти моје, и Еванђеље од светог апостола и еванђелиста Матеја које преписах својом властитом руком. И када противници твоји, који хоће ову цркву да потчине себи, стану говорити да је Антиохија апостолски престо, ти им онда одговори и реци: и мој град је апостолски престо, јер имам апостола који почива у моме граду.

Изговоривши то архиепископу, свети Варнава постаде невидљив. А архиепископ, препун радости свесрдно заблагодари Богу, па сазва клир и све градоначелнике и народ и исприча свима о трикратном јављању и речима светог апостола Варнаве, и крену на оно место са псалмопојањем и чесним крстом напред. Када стигоше на место које у виђењу беше означио свети апостол, стадоше раскопавати земљу под дрветом; и када мало откопаше, нађоше пећину, камењем затворену. Пошто уклонише камење, утледаше ковчег и осетише силан и неисказано диван мирис. А када отворише ковчег, видеше у њему чесне мошти светог апостола Варнаве читаве и неповређене, и Еванђеље на његовим грудима.[28] Тада сви, радосни и весели, громко узношаху славу Богу, и побожно се клањајући чесним моштима додириваху их с вером и љубављу. И збише се том приликом многа чудеса: јер додиривањем чесних моштију добијаху здравље сви болесници, ма каква болест да беше на њима.

После тога архиепископ Антимије, не усуђујући се да покрене са тог места чесне мошти светог апостола, запечати кивот оловом и одреди да тамо бораве духовници и да даноноћно врше уобичајена псалмопојања на гробу светог апостола. Сам пак отпутова у Цариград, и представши сабору одговараше противницима онако како га беше научио у виђењу свети апостол Варнава. Притом обавести цара и патријарха и сав сабор о обретењу чесних моштију светог апостола Варнаве. Цар Зенон се веома обрадова томе, што се у дане царовања његова обрете такво прескупоцено духовно благо, и одмах издаде наредбу да острво Кипар не буде под влашћу патријарха него да кипарски архиепископ самостално управља њиме; и још издаде наредбу да кипарског архиепископа постављају кипарски епископи.

Оваква самосталност би дарована острву Кипру због моштију светог апостола Варнаве. И од тога времена стаде се престо архиепископства кипарског називати престолом апостолским, као и остали патријаршијски престоли. А блажени архиепископ кипарски Антимије доживе велике почасти од цара и од целог духовног сабора. Цар измоли за себе оно Еванђеље које беше нађено на грудима светог апостола. Добивши га, он га раскошно украси златом и драгим камењем и положи у цркви своје царске палате. Архиепископу пак даде врло много злата за зидање прекрасне цркве на оном месту где беху пронађене чесне мошти светог апостола Варнаве.

И врати се архиепископ на Кипар са славом и чешћу, и убрзо подиже велику и дивну цркву у име светог апостола Варнаве, и чесне мошти његове положи у светом олтару на десној страни. И установи да се спомен светог апостола Варнаве празнује једанаестог јуна, када чесне мошти његове беху обретене, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног, сада и увек и кроза све векове. Амин.



НАПОМЕНЕ:

10. Острво Кипар налази се у североисточном углу Средоземног Мора.
11. Јевр. 1, 3.
12. Флб. 2, 7.
13. Д. А. 9, 36.
14. Тарс - велики у старини град, у малоазијској области Киликији. Остаци тога града постоје и сада.
15. Д. А. 11, 21.
16. Селевкија - приморски град у Сирији, на обали Средоземног Мора, недалеко од ушћа реке Оронта, на 25 километара од Антиохије. Овај град био је основан сиријским царем Селевком Никатором, на 300 год. пре Христа.
17. Град Саламина налази се на источној страни острва Кипра. Развалине његове показују у близини села Фамагуста.
18. Град Паф на супротној Саламини обали острва Кипра. Паф је био главни град острва и седиште проконзула.
19. Иконија - малоазијски град; сада Конија.
20. Ликаонија - област у Малој Азији.
21. Зевс или Јупитер - врховни бог грчкоримске религије.
22. Хермес или Меркур - сматран код старих Грка и Римљана покровитељем трговине.
23. Медиолан или Милано - италијански град, у покрајини Ломбардији.
24. Свети апостол Варнава пострадао око 62. године.
25. Четврти Васељенски Сабор држан је 451. године; сазван је био да изобличи и осуди јерес цариградског архимандрита Евтихија, који је тврдио, да је у Исусу Христу човечанска природа била потпуно прогутана божанском, па је стога признавао у Њему само једну природу: божанску.
26. Халкидон нли Колхедон - град на обали Мраморнога Мора. За време хришћанских царева Халкидон је био престоница малоазијске покрајине Витиније.
27. Зенон царовао од 474. до 491. године.
28. Чесне мошти св. апостола Варнаве пронађене су између 485. до 488. год.

ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ВАРТОЛОМЕЈА



Свети Вартоломеј беше један од дванаест великих апостола Христових. По пријему Светога Духа у виду огњених језика, светом Вартоломеју паде у део да заједно са светим апостолом Филипом иде на проповед Еванђеља у Сирију и у Малу Азију. Они оба отидоше тамо; час проповедајући заједно, час разилазећи се одвојено по градовима, час понова се састајући, они мрежом учења ловљаху људе у мору света на спасење.

Проповедајући Еванђеље у Малој Азији, свети Филип се на неко време одвоји од светог Вартоломеја и обраћаше ка Христу дивље и непокорне житеље Лидије и Мизије.[1] V то време светоме Вартоломеју, који је проповедао Христа у суседним градовима, би наређено од Господа да иде у помоћ светоме Филипу. Дошавши к њему, свети Вартоломеј се једнодушно подвизаваше с њим у апостолским трудовима и подвизима. Филипу следоваше још и сестра његова, девица Маријамна, и сви они заједно служаху спасењу људи. Пролазећи све градове Лидије и Мизије и благовестећи, они подношаху од неверних многе напасти и невоље и бијења; по тамницама их затвараху и камењем затрпаваху. Но у свима тим напастима и мукама они, благодаћу Божјом, остадоше живи, подухватајући се нових трудова у проповедању Еванђеља Христова.

У једном лидијском месту они сретоше возљубљеног ученика Христовог, светог Јована Богослова, који тамо проповедаше Христа. Пошто се утешише духовном утехом, они заједно кренуше у Фригијску покрајину. И дошавши у фригијски град Јерапољ, они тамо проповедаху Христа. А град тај беше пун идола, којима се клањаху људи заслепљени демонском обманом. Међу другим лажним божанствима бејаше тамо и једна огромна змија, коју житељи Јерапоља поштоваху као бога. Они јој беху подигли засебан храм, и држаху је у њему затворену; и приношаху јој многе и разноврсне жртве. Ти безумни људи обожаваху и друге неке змије и гадове. Свети Филип се, најпре, са својом дружином наоружа молитвом против те змије; у томе им поможе и свети Јован Богослов; и они молитвом, као копљем, победише змију и силом Христовом је умртвише. После тога свети Богослов се растаде с њима, препустивши њима Јерапољ за проповедање речи Божје, а сам крену у друге градове, носећи свуда свету благовест. Свети пак Филип са Вартоломејем и Маријамном остадоше у Јерапољу, и усрдно се стараху да одатле отерају таму идолопоклонства разливајући велику светлост познања истине. И труђаху се дан и ноћ у проповедању: учећи обмануте, уразумљујући неразумне и изводећи на пут заблуделе.

У том граду живљаше један човек, по имену Стахије, који беше слеп четрдесет година. Њему свети апостоли молитвом отворише телесне очи, а проповеђу Христовом просветише му душевне очи. И пошто га крстише, они борављаху у његовом дому. И пронесе се по целом граду глас, да је слепи Стахије прогледао. И стаде се народ стицати у Стахијев дом. И све те долазнике свети апостоли учаху вери у Христа Исуса. Доношаху тамо и многе болеснике, и свети апостоли их исцељиваху молитвом, и изгоњаху ђавола из људи. Због тога мноштво људи вероваху у Христа, и крштаваху се од светих апостола.

Жену јерапољског градоначелника Никанора беше ујела змија, и она лежаше болесна, на самрти. Чувши за свете апостоле, који се налажаху у Стахијевом дому, да речју исцељују сваку болест, ова болесна жена, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно, од уједа змије, и душевно - од демонске заблуде, јер, научена од светих апостола, она поверова у Христа. А када се градоначелник врати својој кући, слуге му казаше да жена његова поверова у Христа, научена од неких странаца који бораве у Стахијевом дому. Разљутивши се страховито, градоначелник нареди да одмах апостоле ухвате а дом Стахијев спале. И поступи се по наређењу. Стече се много народа, па дохвативши свете апостоле, Филипа и Вартоломеја, и свету девицу Маријамну, вукоше их по улицама градским бијући их и ругајући им се, и затим их вргоше у тамницу.

После тога градоначелник седе на судишту да суди Христовим проповедницима. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погинуле змије, жалећи се на свете апостоле и говорећи: Градоначелниче! одмазди за бешчешћење богова иаших; јер откако у град наш дођоше ти странци, опустеше олтари великих богова наших, народ заборави да им приноси уобичајене жртве, погибе и чувена богиња наша - змија, и сав се град испуни безакоњем. Стога, не дај тим чаробњацима да живе!

Тада градоначелник нареди да са светог Филипа свуку хаљине, говорећи: Можда су чини у хаљинама његовим. - И свукавши хаљине, не нађоше у њима ништа. Исто тако поступише и са светим Вартоломејем; али и у његовим хаљинама не нађоше ништа. А када приступише к Маријамни са намером да је свуку и обнаже девичанско тело њено, она се изненада на очи њихове претвори у пламен огњени, те незнабошци пренеражени побегоше од ње. Градоначелник онда осуди свете апостоле на распеће.

Први пострада свети апостол Филип. Њему провртеше пете на ногама, па му кроз њих провукоше конопце, и онда га распеше главачке на крсту пред вратима змијиног идолишта, и камењем се бацаху на њега. Затим распеше светог Вартоломеја уза зид идолишта. Утом изненада настаде страховит земљотрес: земља се отвори и прогута градоначелника са свима жрецима и мноштвом незнабожног народа. А сви који остадоше живи, и верни и незнабошци, препадоше се од страха и ужаса, па завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле јединог истинитог Бога свог, да земља не прогута и њих као што је прогутала оне. И одмах стадоше хитно скидати са крстова распете апостоле. Светог Вартоломеја скинуше брзо, јер не беше високо уздигнут. Али светог Филипа не могаху скинути брзо, зато што беше високо подигнут; и још више зато што таква беше воља Божја, да Његов апостол кроз то страдање и крсну смрт пређе од земље на небо, ка коме је целог живота стремио. Висећи тако на крсту, свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје, да им отпусти грехе њихове и да просвети очи ума њиховог, да би угледали и познали истину. И Господ уступи на молитву његову: и одмах нареди земљи те поврати живе све људе што беше прогутала, сем градоначелника и змијиних жречева. Тада сви они громким гласом исповедаху и слављаху силу Христову, изјављујући жељу да се крсте. И кад већ хтедоше скинути с крста светога Филипа, он предаде свету душу своју у руке Христове, те га они скинуше мртва. А рођена сестра његова, света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свог светог брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше скинуто с крста тело његово, и радоваше се што се Филип удостоји пострадати за Господа Христа.

Свети Вартоломеј крсти све који вероваше у Господа Христа, и постави им Стахија за епископа. Затим они чесно погребоше тело светог апостола Филипа. А на оном месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза као сведочанство, да се свети апостол Филип, за проливену крв своју за Христа, наслађује вечним блаженством са Господом својим у Царству Његовом.

После погреба апостола Филипа, свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном проведоше још неколико дана у Јерапољу, утврђујући добро у вери Христовој новоосновану цркву, па се онда растадоше и сваки оде својим путем. Света Маријамна отпутова у Ликаонију;[2] и ту се, после успешног проповедања речи Божје, престави ка Господу.[3] А свети апостол Вартоломеј отпутова у Индију. Тамо он остаде дуго времена трудећи се у Еванђељу Господа Христа, по градовима и селима ходећи и благовестећи, и Христовим именом болеснике исцељујући. Проповеђу својом просветивши многе незнабошце и устројивши цркве, он преведе на њихов језик Еванђеље од Матеја, које је са собом носио, и предаде им га. Код њих он остави и Еванђеље, написано на јеврејском језику, које после сто година би пренето у Александрију Пантеном, хришћанским философом.[4]

Из Индије свети Вартоломеј отпутова у Велику Јерменију.[5] Када се он тамо појави, идоли, или боље рећи беси који обитаваху у идолима, умукоше, громко изговоривши своје последње речи: да их Вартоломеј мучи и прогони. Па не само из идола, него и из људи прогоњаху се нечисти дуси самим доласком апостоловим; и због тога се многи обраћаху ка Христу. Цар те земље Полимије имађаше бесомучну кћер; на њена уста бес викаше: О, Вартоломеје! и одавде нас ти изгониш! - Чувши то, цар нареди да се одмах нађе Вартоломеј. И када апостол Христов дође к бесомучној, одмах побеже бес од ње, и царевићка постаде здрава. После тога цар, желећи да заблагодари светоме, посла му камиле натоварене даровима: златом, сребром, бисерима и другим скупоценим предметима. А апостол, будући сиромашан духом, ништа од послатих дарова не задржа за себе, већ их све одасла натраг цару, са поруком: Ја не тргујем оваквим стварима, него душе људске иштем; и ако их стекнем и у небеске обитељи уведем, онда ћу се показати као велики трговац пред Господом.

Дарнут овим апостоловим речима, цар Полимије поверова у Христа са целим домом својим. И рукама светог апостола би крштен цар Полимије, и царица његова, и исцељена кћер његова, и мноштво велможа, и врло много људи из народа: јер до десет градова и више, угледајући се на цара, примише свето крштење.

Видећи то, идолски жреци силно негодоваху на светог апостола и тешко им падаше то што се богови њихови уништавају, идолослужење истребљује, идолишта опустошавају од којих су се они хранили. Зато одоше к царевом брату Астиагу, и наговорише га да погуби Вартоломеја и одмазди му за увреду богова. Улучивши згодну прилику, Астиаг ухвати светог апостола у граду Албани,[6] у Великој Јерменији, и распе га на крсту главачке. А свети апостол с радошћу страдаше за Господа Христа и, висећи на крсту стрмоглавце, не престајаше проповедати реч Божију: верне утврђиваше у вери, а неверне саветоваше да познаду истину и да се од таме демонске обрате к светлости Христовој. Не могући то слушати, мучитељ нареди да апостолу одеру кожу. Но он, подносећи и то мучење као у туђем телу, неућутно проповедаше и славословљаше Бога и Господа Христа. Најзад мучитељ нареди да му и главу одсеку. И тек тада, када му глава би одвојена од тела, умукоше његова богоглагољива уста; а тело остаде висећи на крсту, са ногама окренутим горе, као показујући апостолово путовање к небу.

Тако сконча апостол Христов свети Вартоломеј, после многих страдања и трудова прешавши у безболни покој, у радост Господа свог.[7] Верни који беху присутни при његовој кончини, скинуше са крста чесно тело његово, па га заједно са главом и кожом положише у оловни сандук и погребоше у том истом граду Велике Јерменије Албани. И од моштију светог апостола даваху се чудесна исцељења болесницима, због чега многи од неверних приступаху Христовој Цркви.

После много времена сурови гонитељи, помрачени идолодемонством, слушајући од других и сами видећи чудеса која бивају од апостолових моштију, а не желећи да познаду силу Божију, узеше те свете мошти са оловним сандуком и бацише у море. А оловни сандук, пловећи по води као лаки чун, пристаде уз острво Липар. Тамошњем пак епископу Агатону би откривено од Бога да су мошти светог апостола допловиле до њиховог острва. Епископ онда са клиром и целим народом изађе на морску обалу и, угледавши мошти, сви се веома удивише како оловни сандук са моштима не потону у води него лакше од чуна преплови тако дуг морски пут. И сви прославише Бога због тако великих и чудних дела Његових. Онда узеше сандук са светим моштима и радосно их са псалмопојањем однеше у своју цркву.[8]

Овде не треба прећутати оно што је о светом апостолу Вартоломеју казано у житију преподобног Јосифа Песмописца.[9] Налазећи се једном у Тесалији, преподобни Јосиф доби од једног врлинског мужа део моштију светог апостола Вартоломеја. Одневши то у своју обитељ, у близини Цариграда, он подиже засебну цркву у име светог апостола Вартоломеја, и чесно положи у њој део светих моштију његових. Гајећи велику љубав и веру према светом апостолу, преподобни Јосиф се често удостојаваше да га у сну види. Нарочито пак желео је да празник светог апостола украси похвалним песмама, али се није на то усуђивао, не знајући да ли ће то дело његово бити угодно светом апостолу или не. И преподобни усрдно мољаше Бога и апостола Божјег да му то на неки начин открију, и да му подаре премудрост вишњу да би могао написати похвалне стихове, достојне светог Вартоломеја. Са пошћењем и сузама мољаше се преподобни о томе четрдесет дана. И када се приближи дан празника апостолова, преподобни уочи празника виде где се у олтару појави свети апостол Вартоломеј, обучен у белу ризу, свуче олтарску завесу, и позва га к себи. Када преподобни Јосиф приђе близу, свети апостол узе са престола свето Еванђеље, и положи га на груди Јосифу говорећи: Нека те благослови десница свемоћног Бога, и нека се на језик твој излију воде небеске премудрости! нека срце твоје буде храм Духа Светога, и нека песме твоје насладе васељену!

Рекавши то, свети апостол Вартоломеј постаде невидљив. А преподобни Јосиф, осетивши у себи благодат премудрости, испуни се неисказане радости и благодарности. И од тога времена он поче писати црквене химне и каноне, којима украси празник не само светог апостола Вартоломеја, него и многих светих, а нарочито многим канонима узвелича Пречисту Богоматер и светитеља Николаја. И испуни свету Цркву дивним песмама, због чега и доби назив: Песмописац. За све то ми славимо Христа Спаса нашег, са Оцем и Светим Духом, од целокупне творевине слављеног вавек. Амин.

Неки мисле да је Вартоломеј једно и исто лице са Натанаилом, кога Филип приведе Христу (Јн. 1, 45-51). Наиме, они држе да је име овоме апостолу било Натанаил, а по презимену, или боље рећи по оцу, он се називао Вартоломеј, тојест: син Толомејев. Јер реч "вар" на јеврејском значи син; као што се то види и из речи упућених Господом Христом апостолу Петру: "Благо теби, Симоне, вар Јона", тојест: сине Јонин (Мт. 16, 17). И слепац јерихонски звао се Вартимеј, тојест: син Тимејев. Тако објашњавају и о Вартоломеју, да се он по оцу називао Вартоломеј - син Толомејев; јер то име Толомеј беше код Јевреја старо и често се употребљавало, а право име Вартоломеју, држе, беше Натанаил. А тако држе са ових разлога: пре свега, у Еванђељу се нигде не говори о позивању Вартоломеја на апостолство, сем ако се под тим именом не разуме Натанаил; затим, прва три еванђелиста, спомињући Вартоломеја, не спомињу Натанаила; а еванђелист Јован, спомињући Натанаила, не спомиње Вартоломеја, и говорећи о ловљењу рибе при јављењу васкрслог Спаситеља спомиње Натанаила као друга апостола у ловљењу рибе, јер каже: "Беху заједно Симон Петар, и Тома, и Натанаил, и синови Заведејеви" (Јн. 21, 2). Но други тумачи се не слажу са тим, и сагласно с Прологом (10. мај) сматрају да је Симон Зилот једно исто лице са Натанаилом; а неки држе да је Натанаил један од Седамдесеторице ученика Христових.



НАПОМЕНЕ:

1.Лидија и Мизија - северозападне области Мале Азије.
2. Ликаонија - област у средини Мале Азије, на граници са Фригијом.
3. Спомен свете Маријамне празнује се 17. фебруара.
4. Пантен, живео у III веку, један од најчувенијих учитеља Александријске школе.
5. Велика Јерменија - брдовита земља између реке Куре, Тигра и Еуфрата; називала се Великом Јерменијом насупрот Малој Јерменији, области између реке Еуфрата и Галаса, која је улазила у састав царства Митридата Понтијског, а од седамдесете године после Христа - у састав Римске царевине.
6. Албан, или Албанопол, - град на западној обали Каспијскога Језера; сада Баку.
7. Свети апостол Вартоломеј скончао 71. године после Христа.
8. За време цара Анастасија, око 508. године, мошти светог апостола Вартоломеја бише пренете из Албане у град Дари, у Месопотамији. Када 574. године, Персијанци заузеше овај град, онда неки дарски хришћани узеше свете мошти апостолове и уклонише се с њима ка обали Црнога Мора; ту их сустигоше непријатељи, који чесне мошти бацише у море. Али оне не потонуше, него чудесно препловише до острва Липара. Касније, острво заузеше Арапи; они растурише мошти св. апостола Вартоломеја, али се оне на чудесан начин опет сабраше уједно; свети Варто ломеј се јави једноме монаху и показа му место где ће их наћи. После тога мошти светог апостола бише пренесене у Неаполитански град Беневент (у деветом веку); одатле их (у сваком случају један део светих моштију) пренеше у десетом столећу у Рим. - Пренос моштију светог апостола на острво Липар Црква празнује 25. августа.
9. Преподобни Јосиф Песмописац живео у 9. столећу; празнује се 4. априла.

Фильм о жизни и творчестве академика РАН Ю.П.Алтухова

ТОРИНСКО ПЛАТНО или ХРИСТОВА ПЛАШТАНИЦА


„Дај го прcтот свој овде и види ги рацете мои;
дај ја раката свој и ставија во ребрата Мои;
и не биди неверлив, но верлив!“ (Јн.20,27)

Исус Христое не сакал за својот земски живот да остави други траги до своето
Евангелско дело. Он не соградил ни варски палати, ни велелепни храмови. Он не ковал
пари па на нив да го втисне Својот лик. Нему му било потребно да создаде живи олтари
на Севишниот во човечките душии во нив да го втисне Својот пречист и свештен лик. Па
сепак, како што изгледа, човековиот лик на Исуса Христа како да ни на едно место не
оставил својтраен траг за да им овозможи на нучниците да го видат со своите телесни
очи и со своите прсти и раце сетилно да го восприемат.
Голготската трагедија минала; во Ерсалим завладеало видливо затишје.
Божескиот Страдалник ја испил најгорчливата чаша до дното-крстните маки. Тогаш
Он извикал со возвишен глас:„Се сврши, ја преклонил главата и издивнал“. Јосиф од
Ариматеј угледен член на синедрионот и потаен Христов ученик, отишол до Пилат за
да го озмоли телото Исусово. За ова, навистина, била потребна молба, бидејќи спрема
обичајното право во Персија, Картагина и Рим распнатите тела биле оставани да висат
на крстовите се додека птиците не ги исколваат. Кога разбрал Пилат дека Исус умрел се
зачудил. Тогаш тој го испратил својот капетан за да ја утврди званично Христовата смрт.
Од целиов Евангелски расказ произлегува дека Пресвета Богородица, другите
жени и апостолитр кои биле блиски до Христа, биле поразени од брзите трагични
настани, па не биле во состојба да извршат какви било подготовки за погребување на
Исусовото тело. Тие постојано биле на Голготското брдо за време на распнувањето, и
откако Јосиф го положил Господовото тело во гроб се вратиле во Ерусалим.
Познато е дека Исус Христос издивнал околу 15 часот според нашето мерење на
времето. Сигурно е дека Јосиф Ариматејски почекал да се увери дека смртта навистина
настапила. По тоа за да отиде до Пилата, а овој да ја провери Исусовата смрт, значи
Јосиф имал доволно време да купи платно и заедно со НИкодим, кој донеол смирна и
алој, отидат до Исуса и да го симната од Крстот. Бидејќи одминувало времето требало се
да се заврши брзо, поради што телото Исусово не можело да биде погребано според сите
Јудејски прописи и обичаи. Телото требало да се постави во гроб пред да засјае првата
ѕвезда. Затоа што со појавувањето на ѕвездите настапувала саботата која е одредена за
целосен одмор и кога ништо не се работело.
Поради стек на околности Исусовото тело не можело да биде изнањато, та затоа
биле испонети само надворешните барања на погребниот обичај и било обвиткано саамо
со платно и врзано со пелени.
Овдека јасно се гледа манифестацијата на снисходливата Божја премудра
промисла, имено во ваков повој за скептиците од типот на Тома останува видлива трага
за историјскиот карактер и вистинската, стварната смрт на Исус Христос. И, навистина,
погребот на телото Исусово да било извршено според сите прописи на јудејскиот обичај
не би имало никаква смисла жените мироносици веднаш по саотата и на празникот Пасха
да брзаат доХристовиот гроб со потребниот материјал како што се мирисливото уље и
мирото. Познато е и дека според тогашните јудејски гледања, допирот о лешот по смрта
не се дозволувало и тоапретставувало осквернување.
Кога жените мироносици и некои Христови апостоли во ранот воскресно утро го
нашле празен гробот ги „виделе само повојот стои“. Што станало со овие материјални
предмети што биле околу телото осподово на кои останал отисокот на неговиот лик и кои
во себе впиле крв и пот? За ова Евангелието не ни дава никакви податоци. Сепак неможе
да се претпоставидека овие свештени реликвии биле оставени на произволноста на
судбината. Самиот факт дека евангелистот Јован ги спомнува изричито покажува дека за
овие свети предмети се водела посебна грижа. Ова е разбирливо и од фактот што тие

предмети биле осветени со допирот на пречистото тело и со впивање восебе на
искупителната крв на Богочовекот Христос. Сигурно е дека некоја пријателска рака
грижливо ги скрила и се прдавале од поколение на поколение како најголема драгоценост
и светиња.
Познато е дека царицата Елена, мајката на царот Константин, собирала реликвии
од страдањата на Исуса Христа и од Ерусалим ги донесувала во првиот христијански
град Константинопол, во градот на Царевите. Еден ромејски историчар Никифор Калист
блажениот, зпишал дека царицата Пулхерија(399-453) ја примила плаштаницата и други
нешта од царицата Евдокија и истит ги дала на чување во ново соградената црква
Влахерни во Цариград. За ова говори и свети Јован Дамаскин во 8-от век. И Гиј од Тр во
својата хроника од 1171-та година запишал дека во тоа време Христовата плаштаница
била на чување кај царот Манојл Комнен (1143-1180 г.). И, 32години подоцна, Роберт де
Клари, ја спомнува плаштаницата на која имало отисоци на телото и ликот Господов и
дека се чува во царигратската капела. А крстоносците 1204-тата година во своето
четврто освојување завладееле со Цариград. Во врска со ова историчарот Роберт де
Клари запиша дека при делбата на пленот Плаштаницата му паднала во дел на
французинот Ото де ла Рош командир на армијта на Маркуз од Монферат. Ото де ла Рош
го земал со себе тоа платно го днесол во Франција и му го дал на својот татко, а овој пак
1206-тата година истото го доверил на чување на епископот Амед од Безансон.

Плаштаницата била од ленено платно со широчина од 1,10 м. а должина 4,36 м.,
особено било интересно шо на него имало трагови од пот и крв. Со подолго
набљудување се забележувале нејасни контури на човечко тело со висина од 1,80м.
Ото де ла Рош го земал со себе тоа платно го днесол во Франција и му го дал на
својот татко, а овој пак 1206-тата година истото го доверил на чување на епископот Амед
од Безансон.
Катедралата ви Безансон каде што се чувало платното ја зафатила пожар и истата
изгорела 1349-та година. Платното е спасено од пожарот, но на себе носела трагови
од пожарот. Од тој момент може со точност да се следи патот на палштаницата. После
пожарот е пренесена во Иреј во Шамањ и чувана во црквата изградена од последниот
темплар Џефри Чарни, нормандијски витез, во 1307 -та година, кого францускиот крал
Филип Втори Убавиот (1285-1314) го спалил во 1314-тата година во Париз.
Маргарита де Чарни во 1432-та година ја подарува Плаштаницата на својот сопруг
Лудвиг Првиот од савојската династија. Тогаш Плаштаницата била донесена на чување
во една капела-Шамбери. За веме на калвинистичките и хугетонските побуни во текот
на ноќта меѓу 3 и 4 декември 1532 та година пламен ја зафатил капелата во која се
чувала Плаштаницата. о цена на својот живот Херцог и рден ковач влегле во капелата и
повторно се спасува Плаштаницата од оган.
За време на овие и наредните војни времиња Плаштаницата била селена во разни
места на Франција, па дури и во Белгија каде сликарот Алберт Дрирер 1515-тата година ја
копирал. Потоа била однесена во Ница.
Кога 1573-та година во МИлано имало колера миланскиот епископ Карло Бормез
отишол да се поклони на Палаштаницата каја Емануил Филиберто ви 1578 - та година
ја пренесол во Торино каде што и денеска се наоѓа,и отаму се нарекува „Торинска
Плаштаница“.
Овие историјски податоци се драгоцени, меѓутоа врз основа на нив не може да
се докаже автентичноста на Плаштаницата како Христова Плаштаница. Но, науката на
истражувачите им давала по сигурни сретства за истражување на староста и потеклото
на Плаштаницата.
Во 1889 тата година направена е снимка на Плаштаницата од страна на
правникот Лекондо Пиа. Резултатите од снимката предизвикале големо иненадување.
На фотографската плоча е добиен во детали јасен лик. Плаштаницата била црна на
негативот од плочата, но ликот и отисокот биле во позитив. Тоа значи, отисокот на телото
и лицето на Плаштаницата е во негатив, а телото и лицето биле појавени во позитив што
е парадокс, но во сличајов тоа е факт.
Ѓузепе Енри повторно во 1931 та година ја фотографирал и повторно го добил
истиот резултат.

Плаштаницата е од чито ланена и непроѕирна ткаенина, густо рачно исткаена од груба
преѓа. Према реконструкцијата од специјалистите се прогаќа древноста на постанокот на
ткаенината.
Натаму, со голо око јасно се забележуват отисоци на високо човечко тело, отисоци и од грбот и од предниот дел на
телото. Телото било голо кога биле обвиткано пред погребот као штоЕвреите ги
сохранувале своите мртовци во тоа време. Отисоците ги покажуваат надворешните
облици на човек што е релативно млад и распнат на крст. Бил висок и има трагови од
повреди што знаеме од евангелските сведоштва. Со време бојата од крвта преминала в
боја на `рѓа. Според отисоците на платното јасно се оцртуваат местата од каде течела
крвта: челото, потилокот, горниот дел на левата рака, на стопалата од
железнитеклинови, градите, лактите. Се забележуваат и траги од познатиот двоен
римски камшик (flagrum romanum) и други справи за измачување.


Со хемијски анализи истраживачите потврдиле дека Торинската Плаштаница не е
сликана со бои.
Од особено значење е делото на Ѓузепе Енри насловено „Светата Плаштаница во
светло на фотографијата“ печатена 1933 год. Најдобрите познавачи на фотографската
вештина тврдат дека ликот на негативот е поразително природен и анатомски пластично
верен. Цртите на лицето како кај секој човек, од десната и левата страна се различни. На
оваа неправилност уметниците од средниот ве не обрнувале внимание. Обидите на
уметниците покажале дека не е во состојба дури ни со помош на модел да отиснат и да
насликаат верночовеков лик во негатив.
Од ова може да се заклучи дека Плаштаницата не е фалсификат. На неа без
сомнение се отисоци од човек. Дури и оние што заземале негативен став, признаваат
дека негатив неможе да биде насликан. Со помош на зголемување на снимката на
Плаштаницата јасно се гледа дека по неа нема присаство на боја или трагови од четка.
После овие откритија се заинтересирале и природно научниците. Тие почнале да
вршат истражувања и дошле до потполно јасни резултати.
Со проблемот отисоци на телото врз платното прв направил експеримент проф.
Вињон од Париз. Тој во платното запрашено со алој завиткал едно мртво тело.
Резултатите биле незадоволителни, затоа што биле неизбежно изобличени отсоците.
Поголеми успеси во тој правец имале исталијанскиот специјалист по судска медицина
проф. Јудик од Милано и Ромнез од Торино. Тие во своите експерименти се држеле до
евангелските известувања што ги упатувалена правилен метод: „А дојде и Никодим, ко
порано беше отишол ноќе при Исуса, и донесе околу 100литри смес од смирна и алој. Го
зеде телото Исусово и го завиткал во платното со мирисите, како што беше обичај кај
Јудејците да погребуваат“(Јн. 19. 39-40). Многуте обиди покажале дека човековото тело
треба да биде намачкано и платното натопено со миризливо масло и тогаш телото
остава јасни и трајни отисоци.

Постојат и отисоци
од лицето причинети од удати. „Тогаш го плукаа в лице и Го удираа по образите, а други
го биеја“(Мт.26,67). На челото и потилокот можат да се видат флеки од крв. „И војниците
кога сплетоа венец од трње Му го кладоа на главата и Му облекоа багреница“(Јн.19,2). И
на другите делови од телото се гледаат отоци. „Тогаш Пилат Го фрли Исуса и Го
бичуваа“(Јн.19,1) Инжењерот Жерард Гордониер вршел снимања со инфра-црвени и
ултра-виолетови зраци и утврдил повеќе од 500 повреди, од кои 90 биле повреди од
flagrum romanum, oд железни клинови и една рана на градниот кош„еден од војниците Му
ги прободе ребрата“(Јн.19,34).


Исражуваеа во насока да се објаснат отисоците од раните извршил и парискиот
хирург Д-р Пјер Барб. Резултатите од истражувањата ги објавил во книгата „Конечно
медицинско проучување напетте Христови рани со помош на анатоски анализи и
непосредни прегледи“ издадена 1933год. Резултатите се сензационални. Ранетите
места не се на исти места како што уметниците ги прилажувале кога обично го сликале
Христовото распјатие. Исклучок е Ван Дик. Експериментите на Д-р Барб овозможуваат
лоцирање на местата на кои рацете биле приковани на крстотЧ железните шајки биле
на местото каде се превиткуваат дланките. Имеи Д-р Барб приковал еден леш за крст.
Местата на дланките се кинеле и под терет од 40 кгр. Но во составот на дланките каде
се превиткуваат поминуваат попречно сплет на жили доволно силни за да ја издржат
тежината на телото. Римските џелати, очигледно, очигледно поседувале анатомски
знаења.Истражувањата на хирургот овозможиле и точно да се утврди положбата на
Христовото тело на крстот. Тоа било приковано за крстот во хоризонтална положба а
потоа исправено. Поради тоа од тежината на телото рацете останувале во паралелност
со хоризонталата на крстот а телото се спуштало надолу.
Најинтересни се наодите што се однесуваат на ранате од рабрата. „Но еден од
војниците со копје му ги прободе ребрата, и наеднаш истече крв и водаа“(Јн.19,34). Веќе
спомнатиот хирург од искуство од сексирање на луѓе што умираат во тешки маки,
забележал дека во перикардијата на срцето се зголемува количината на вод одн се
зголемува крвниот серум што истекува заедно со крвта кога наочно ќе се зареже.
Научните истражувања продолжуваат и не се исклучени изненадувања. Врз
основа на досегашните резултати изгледа дека најкомплетен заклучокот барем за сега на
Хенек. Тој вели: „Јас мислам, за лекарите, палаштаницата Христова е докажана како
Христова ди петте рани. Исклуено е некој измамник да располага со толкав број на
оправдани медицински поединости кои само природата и тварноста ги познавала и за
кои научниот свет немал поим. Никој н успеал да го фалсификува од медицинско
гледиште овој по својата природа документ за страдањата на Господа“.
Овој заклучок овој заклучок се одржи и понатаму како точен тоа би било Божјо
снисходеније на скептиците од типот на Тома.

 

ПОХВАЛА СВЕТОМ КРАЉУ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ[16]



Светоме међу краљевима, великомученику Јовану, знамењетворцу, мироточцу и чудотворцу Владимиру. Благослови оче!

Сабрао нас је данас, божански и свети празникољубиви зборе, христољубиви народе православни, овај међу краљевима изобилни љубављу, добропобедни мученик Истине, Јован Владимир, у овај велики духовни и пресвети храм. Сабрао се к њему христољубиви народ на ову годишњу и значајну светковину у жељи да му се по обичају побожно поклони, јер је време светог и благодатног спомена његовог, који је узрок божанских дарова. Зато се радујмо сви духовно, сви који сте окружили чесни и мироточиви ковчег свеблагочестивог мученика, Светога Владимира. Радују се с нама Анђели, небеса се веселе, крајеви земље играју; Илирик и сва земља Албанска и Српска радосно се окупљају на славу; све што је земаљско сједињује се данас са небеским, и заједно празнују; све постојеће учесник је у весељу, све се радује слави Јовановој; све му кличе славословље. Па и сами Пророци свети сагласно с осталима кличу у песмама. Један узвикује: Нека се веселе небеса и нека се радује земља! Други пева: Диван је Бог у светима својим, и - Бог се прославља на сабору светих! Један вели: Спомен је праведнога с похвалама; други говори: Прославићу оне који Ме прослављају, вели Господ! Трећи пак Пророк припева: Дому Твоме припада светиња, Господе, у све дане! Један од Пророка заповеда христољубивом народу: Саставите празнике на саборима од краја жртвеника; а други са песмом поручује: Глас је радости и спасења у насељима праведних! Један слави мученик овим речима: Блажен си ти и добро ће ти бити, а друга виче болесницима: Приђите к Њему и просветите се и лица ваша неће се посрамити! - Свему пак овоме повод је и узрок овај Пречудни и Мироточиви, некадашњи краљ Илирика и Дукље, мученик предвечнога Логоса Божјег и веродостојни сведок Његов, Јован - имењак благодати, којега ми данас с радошћу опевамо мада за то нећемо бити кадри, него ћемо само онолико испунити дужност колико нам силе дозвољавају.

Јер како ћемо ми људи достојно славити онога који је живео надчовечански; и то још мученика, то највеће и свагдасветлеће и најсјајније светило што се заблистало из отаџбине му; похвалу васељене, украс Цркве, поборника Крста и храброг борца за Истину, непобедиво оружје Христових царева и војника. Јован је круна благочестивог царства; Јован је најбржи исцелитељ и учитељ болних и ожалошћених; Јован је страдалницима осветник и лажљивцима укротитељ. Јован је свима нама утеха: оскуднима изобиље, сиротима заштитник, удовама хранилац, стаду пастир, њивама и гумнима благослов, виноградима плодност, заробљеницима одбрана, нападнутима заклон, гладнима храна; богумилима, месалијанима и осталим јеретицима пораз, заблуди пропаст, а вери правило и утврђење. Њега су безбожни јеретици па и рођаци напали и главу му отсекли, но он је своје гониоце победио и по смрти је уистину живео; и прихвативши рукама чесну главу своју отсечену у свети храм је ушао, и убицу свога запрепастио, завидљивце сатро, и из овог привременог прешао у вечно и бесмртно царство. Сада се налази у кругу Анђела око престола Величине на небесима, али је опет и близу нас, јер се невидљиво међ нама налази раскошно делећи дарове онима који му долазе. О свечудесног чуда! Којим речима да похвалим Краља и Мученика, заиста чудесног Мироточца! Којим ли звуцима и гласовима да похвалим његове подвиге! И на који начин да опевам његова дивна чудеса?

Одвоји се од Великомученика земни прах, али се од овога не одвоји Христос; расточи се природа, али не ишчезе вера. Он на једном месту почива, а у целом свету где год био призван пребива. Горе на небу уз Христа Бога стоји, а овде се ни најмање од нас не удаљује. Онамо нас заступа, а овде са нама ликује. Онамо служи, а овде чудотвори. Његове мошти почивају, а дела му се проповедају; језик му ћути, а чудеса му кликују. Ко је тако нешто видео? Да ли је ико икад тако нешто чуо? Кости су му затворене у гробу, а чудеса му се виде по свему свету. Нека се постиде идолопоклоници (безбожници) и нечестиви јеретици кад чују да зли духови од моштију страхују. Велика је слобода твоја пред Богом, Свети Јоване Владимире, кад си за Христа Цара поднео неправедну мученичку смрт и кад си Крст као скиптар узео на себе. Шта би сада рекли они који су због мале невоље и опасности отступили од Преслатког Исуса Христа и одрекли Га се? Нека сада виде каква је моћ вере. Разумите, народи, и покорите се, јер је с нама Бог! С нама је Бог дивни у светима Својима, Који показа такав изданак који израсте из краљевског корена и владаше над Албом и свом Илирском земљом и Далмацијом!...

На њега су се излиле одозго све благодати већ од првог узраста његовог, и сав је био богооблагодаћен. Назван је био по имену Јован, што значи - Божја благодат... Он беше рођен од родитеља царског порекла, познатих више по вери него по племићству. И од таквих родитеља рођен, Јован не постиде нити посрами родитеље своје, нити се мањи од њих показа, већ беше пун небеских благодати, кротак и смеран, тих и побожан, смирен и целомудрен. Он хиташе од нискога и привременога ка ономе што је узвишено и небеско, тако да је свима очевидан био његов напредак и достојан се показао наследник очевог престола и краљевине. Бог је објавио какав ће Јован постати, јер он напредоваше узрастом и нарави и разумом; уздржаваше се од страсти (и лепо се развијаше, тако да се од самог почетка могао видети напредак и узраст у који је касније достигао. Даноноћно напредујући у благодати и у узрасту, он се никад није мешао са другим господичићима и децом, него се само одавао молитвама и осталим врлинама. Будући вођен од Пресветог Духа он је изучавао само оно што му је требало, и то из Светога Писма, растући тако и учећи се науци и заповестима Господњим. Он се служио само оним што краси и улепшава нарав и врлине човекове. Родитељи га дадоше једном војводи да га учи војној вештини, и он то за кратко време изучи тако да су се храбрости његовој сви дивили, те убрзо постаде највештији и најбистрији краљевић. Али блажени у себи сједињаваше врлину и побожност, молитву и снагу. Увек се клонио рђавог друштва, а ипак је био свима све, и многим благодатним даровима обасут...

А када стиже у пуни узраст он и тада чуваше своју девственост, и када га родитељи оженише Косаром, ћерком Самуила цара бугарског и охридског, он тражаше згодно време да и жену обрати у ову врлину у којој се и сам находио. По смрти родитеља његових и по примању краљевства и власти требало је видети ревност његову и дивити јој се. Он одмах призва к себи старешине краљевине и сав покорни му народ, и вођаше их све по вољи Божјој, постављајући учитеље да људе његове васпитавају у православљу. Јер он ни на шта друго није мислио него на то, како да се по свој држави његовој прошири побожност и права вера у Христа Бога нашег. После поче да мудрим речима и духовним небеским поукама поучава своју жену и речима Светога Писма је увераваше да девичанство има велику награду пред Богом. Они који би девичанство одржали, говорио је, могу рећи да већ нису земаљски него небески и да су се по животу изједначили са Анђелима. Говораше јој све што је потребно за целомудрије и васпостављање вишег и будућег живота и бестрашћа и изједначења са Анђелима. А она њему, како историја прича, одговараше: Та је ствар, драги мужу, и неким птицама и животињама природно дата, па ако и ми добијемо тај дар онда нека је хвала Богу од Кога ти је та божанска намера дата. Таквим је речима блажени Јован жену своју приводио ка целомудрију.

А што се тиче његове љубави према сиромасима и милостиње што је свагда чинио потребитима и невољницима, и што се тиче давања хране гладнима и саучешћа показаног према болнима, - много о томе говори стари српски синаксар, и ко би то све могао испричати и избројати? Свети Владимир беше пријатан и умилан телом но још пријатнији и умилнији духом, тако да су се надприродна показала врлинска дела његовог живота и чистоте. Једно само желим да нагласим, и то не ради показивања и хвалисања, него што ће се то онима који то нису чули и знали показати као најочигледнија слика која и најнемарљивије и најлење људе може покренути на подражавање. А то је ово.

Близу краљевског двора и краљевских дворских соба била је једна мала зграда у којој нико од посетилаца њених није смео да проведе ноћ, јер је место било страшно и мрачно и около су текле реке. Била је ту велика дивљина и због густине шуме и дрвећа тамо није допирао зрак сунца ни месеца. Нико тамо није кренуо у шетњу а да не сретне звери и дивље животиње. (Сада је то место, наравно очишћено и ту је подигнут храм у име овог светитеља). Једнога дана јашући туда овај блажени краљ Јован Владимир са своја три великаша, и пролазећи покрај тога места, угледа изненада као једнога орла коме се више главе сијаше као сунце пресветли Крст. Идући даље у ту шуму они стигоше у долину, и ту се заустави часни Крст. Сјахавши с коња заједно са великашима, људима одличним и побожним, он са њима заједно паде ничице и са великим усрђем и сузама поклони се свечасном и животворном Часном Крсту, који му се као оно Константину показа од Бога као скиптар моћи, као прави знак блаженства и бесмртног Царства које му се у наследство припремало. Због тога он сагради тамо молитвени дом, цркву, и долажаше на то место не једном него по писаноме - седам пута на дан. Тако он често улажаше у ту шуму и по обичају чињаше молитве и поклоне. Ту он постави и икону распетога Христа, и силом чесног и животворног Крста и Господа на њему прикованога, слободно долажаше сам ноћу и без престанка ту у тајности чињаше ноћна бдења и молитве. Но није било могуће овај светилник под судом скривати, јер је требало да светли и да се види и што пре да се покаже људима двора и дома његова, да би се на тај начин, по нелажним устима Господа нашег Исуса Христа, прославио Отац Небески. Шта се дакле догодило, и куда га је то Дух Свети упућивао и руководио?

Кад у оно време грчки самодржац Василије Порфирогенит диже рат на цара Самуила и победивши га уђе у Охрид, и непријатељи овог блаженог кретоше на његово краљевство, Албанију и Илирију, тада се свети Јован Владимир хваљаше не снагом и оружјем, него Господом Богом својим... Он и тада спокојно живљаше као што је то и доликовало човеку који је сав свој ум имао свецело посвећен Свевишњем Богу, за Кога је желео и крв своју да пролије и за љубав Његову да умре, да себе целога принесе Богу на жртву живу и миомирисну. И он, више небески него земаљски човек, стално је из божанске љубави размишљао о заповестима и наредбама Господњим. Завидљивац пак наших добара и непријатељ рода људског, онај исти који је и праведнога и беспрекорнога Јова искушавао, и који се на лоповски начин супротставља подвизима праведника, то јест сами лукави ђаво, лукаво је смислио да против праведника покрене мржњу и непријатељство брата жене његове. Покренут од ђавола овај (тј. Владислав) вешто смисли против Праведника неправедну смрт. Претварајући се најпре лицем како га тобож воли, а у себи у ствари скриваше злочин, ... он - пакосник дозва к себи шурака свог и мучки га удари мачем својим. Но он у томе не успе. И тек када му светитељ даде свој мач, онда му овај вероломник отсече главу. И, о чуда! Светитељ онако на коњу прихвати своју свету и драгоцену главу и потрча право у молитвени дом оне шуме где се налажаше чесни и животворни Крст. И кад тамо стиже, на опште запрепашћење свих, он сјаха с коња, и узевши своју свету и мученичку главу, спусти је, и поклонивши се на коленима рече: Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух мој! А онај гнусни убица уздрхта и с места побесне отргнут и од једног и од другог живота. Јер праведник само по видљивости паде, а одлете као крилат ка Ономе Кога је свагда желео, и сједини се са Анђелима чије је житије на земљи подражавао.

Када пак народ сазнаде шта се збило и чу за неправедно убиство доброга краља, заштитника и оца, потрча одмах сва војска: намесници краљевства, великаши, кнезови, архијереји са крстовима и литијама и са клиром и народом, и сахранише девичанско и пречисто краљевско тело његово са многим кађењима и појањима. И сиђе божанска светлост на гроб његов, и премнога се чудеса догодише: слепи прогледаше, беени се од демона ослободише, болни се исцелише, свето миро из моштију његових потече. И тако све до данашњега дана Светитељ поста творац толиких чудеса и дивних дела. Он се заиста показује као сведок (мученик) Истине увенчан по праведним мерилима правде Божје, јер је Божански Промисао заиста праведно измерио правду његову. Тако је дакле поживео и животни свој пут завршио, и к Богу је узишао Кога је толико љубио. И сада, не гледа као кроз огледало, него се самим лицем појављује пред Лицем Христовим, и чистије и јасније созерцава светлост Блажене и Свете Тројице.

Ради свега тога треба према моћима својим да прослављамо и похваљујемо овога праведника, поборника и учитеља благочешћа, подвижника и уздржљивца, кротког, мирног и тихог врлиника, који је на земљи царовао и над земаљским стварима, и над гресима, и над уобразиљним помислима. Њега, који у борбама беше непобедив, и који је однео победу над заблудама и јересима. Јер кад се слави и хвали праведник тада се радују народи. Кроз ово ми узашиљемо Богу бескрајну жртву кроз жртве и молитве мученика. Пошто дакле оваквог заступника имамо пред Господом, празнујмо данас не по јелински него по хришћански; не трбухом, него душом, еда би светковина била достојна Светитеља. Они који у себи имају злопамтљивост нека је из љубави према Великомученику забораве и опросте ближњима, и нека добрим делима и милостињама умилостиве Бога. Угледајмо се добрим делима на Светога, еда бисмо и ми задобили бесмртни живот и нестариво блаженство. Ускликнимо и завапимо, ми грешни и ништавни, који смо се овде сакупили, овоме Мученику и Венценосцу:

О! мучениче Христов и војниче, и пријатељу и слуго Његов, који си од Њега толике благодати и милости добио! Као и обично, тако те и сада истичемо као свога заступника, и молимо те сви ми верни који ти вршимо овај пречасни спомен твој: Буди посредник и молитвеник пред Господом за нас грешне и унижене, и као заступник наш моли се за народ хришћански који се бедно мучи. Не престај неућутно говорити заједно са свима светима: Поштеди стадо Твоје, Пастиру Добри! Помилуј, Човекољупче, Цркву Твоју, јер ју је бура страшно захватила и јер је у опасности да се поцепа! Сажали се на наследство Твоје, јер га сваки дан поробљавају. Смилуј се на децу Своју, јер их је све мање и мање. Погледај, Владико, на народ Твој, јер га спопаде понижење и пропаст. Погледај на насиље и пружи нам човекољубиву љубав Твоју: види болест нашу, и дај нам оздрављење; погледај на вапаје наше, и јави милосрђе Твоје. Услиши нас, Милосрдни, и немој се до краја гневити и одбацити нас. Казнио си нас, сад нас исцели; расејао си нас, сад нас окупи и сабери; одбацио си нас, сад нас помилуј и поврати Теби; предао си нас - ослободи; прогнао си нас - опет нас поврати; немој се сећати више безакоња народних. Јер си Ти једини безгрешан, Ти си једини Човекољубац, Ти си једини многомилостиви Господар. Твој је живот и у Тебе је извор живота; Твоја је моћ и Твоја је сила. Јер си Ти Бог наш, Ти - Пастир и Спаситељ свету. Помилуј нас и из ропства избави народ Твој, еда бисмо у радости прослављали Тебе у Тројици слављенога Бога: Оца и Сина и Светога Духа, једно Божанство и Царство, сада и увек и кроза све векове. Амин.



НАПОМЕНЕ:

16. Ова похвала је узета из напред споменуте грчке Службе ("Аколутија"), с тим што је понешто изостављено и исправљено, тј. усклађено према старијем српском предању о св. Краљу Мученику.