петак, 27. јануар 2012.


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског

АРХИЈЕРЕЈСТВО СВЕТОГА САВЕ

Извесне манастирске потребе побудише преподобног Саву да опет путује к цару и
патријарху, али не у Цариград већ у Никеју, пошто су и цар и патријарх били
тамо, а Цариград је од 1204 год. био у рукама латина крсташа. Свети Сава је
негде половином 1219 кренуо за Никеју у Малу Азију. Никеја је у то време била
средиште готово целокупног политичког живота Грка. Славна тиме што су у њој
држани Први и Седми Васељенски Сабор, Никеја је много добила пресељењем цара и
патријарха; за кратко време она је напредовала још више. У доба светог Саве то
је био град широких улица с многобројним становништвом, високим градским
бедемима и високим палатама. Тада је у Никеји царовао цар Теодор I Ласкар, зет
свргнутог цара Алексија III; имао је за прву жену Ану, сестру Јевдокијину, те је
према томе, био пашеног самодршцу Стефану, по првој му жени Јевдокији. Цар
дочека Светог Саву са великом љубављу, јер је био много слушао о његовим
подвизима у Светој Гори, а и као пријатеља.
Пошто је дуже време био царев гост и успешно свршио све манастирске послове,
свети Сава се спремаше да крене натраг. Али, примивши Богом послани савет у срце
своје, он одлучи да приступи остварењу своје заветне мисли; и рече себи и својим
пратиоцима: "Сада је време да, с Божјом помоћу, остварим жељу срца мога о земљи
отачаства мога. Да ли ће после овога бити такво време, да опет овамо дођем? Ко
зна да ли ћемо бити живи?"
Положивши наду на Бога, он изађе пред цара са овом молбом: "Бог који жели
спасење свима, па и нама, учини, те оцем мојим и нама би изагнана зловерна јерес
из земље људи наших, и православна вера расте и множи се. Но једно нам
недостаје: немамо свога архиепископа да посвећује у нашој земљи и да учи у
Господу. Тога ради веома молим доброту ваше кротости: нека твоје царско
величанство нареди светом оцу весељенском патријарху, да једнога од братије који
су са мном посвети за архиепископа земљи нашој, на освећење наше и на похвалу
побожности ваше". Цар одговори: "Радосне душе испунићу твоју молбу, али хоћу да
видим брата кога си изабрао, да ли ће се допасти души мојој, јер тај треба да је
врло достојан". Свети на то рече: "Нека сви дођу преда те, па ће ти анђео твој
казати кога ће изабрати Бог у души твојој". И кад бише призвана сва братија
хилендарска, који беху дошли са преподобним Савом, цар рече: "Оци моји a братија
твоја сви су чесни и свети, али нисам врло уверен да је ико од њих достојан тако
високог чина и апостолског престола. Тебе пак самог с Богом изабра душа моја,
јер се живот твој, још од младости твоје, не сакри од нас". А свети се одрицаше,
говорећи: "Ни ја нисам дорастао до тога степена, нити сам га се удостојио
начином живота".
Цар извести патријарха о молби Светога, и поручи му да другога не удостоји
таквог достојанства осим самог молиоца. Патријарх се веома обрадова царевом
избору, јер и сам много љубљаше преподобнога. И одмах оде к цару, па цар и
патријарх заједно говораху Светоме: "He одричи се апостолског избора који
учинисмо, јер од Бога Духом Светим имамо о теби извештај у срцу нашем. Прими и
наш савет као добар и користан. Сада у почетку потребан је људима твојим добар у
Богу помоћник са таквим чином; a y тебе је сада реч поуке спојена са влашћу, и
све ће ти бити лако имајући Бога за помоћника. И шта је - спасти само себе
испосничким самовањем? Ако пак у свету многе речју обратиш од заблуде Богу,
урачунаће ти се у већу љубав к Богу".
А преподобни, сав заробљен слатком љубављу према пустињском животу,
избегаваше положаје као птица мреже, претпостављајући свему анђелски живот у
пустињи, у посту, страдању и молитвеном тиховању. Љубављу за тим животом он
раздираше душу своју, и он продужи упорно одбијати цара и патријарха. Цару
најзад то додија, па му рече: "Ко нешто нема, а тражи то препирући се! Требало
је да се покориш богоугодном савету многих, а не да се својом непокорношћу
опиреш и остајеш при своме. Тражи који ће те посветити, а ми нисмо беспослени".
- Рекавши то, цар се повуче.
Шта је ова смиреноумна и праведна душа, која је хвале и почасти људске мрзела
као хулу и бешчешће, могла чинити, видећи царево огорчење и патријархово
настојавање? Нуђен много од патријарха и свих високих царевих људи, он се покори
царевој вољи и рече: "По својој вољи нека Бог изврши вашу свету заповест на нама
грешнима".
Обрадован тиме, цар нареди да се све што је потребно за посвећење архијереја
припреми из царске палате. И на празник Успенија Богоматере, године 1219,
весељенски патријарх Мануил рукоположи преподобног Саву за архиепископа све
Српске земље. Цар је са свима великашима присуствовао посвећењу, и узвикивао:
"Достојан (=аксиос)!" Достојност Савину је и сам Бог објавио: један од великаша
виде како се при хиротонији изли на Саву небеска светлост, и обасја га, и учини
га целим огњеним и светлозарним. По завршетку божанствене службе цар и сви
великодостојници приђоше новом архијереју и примише од њега благослов.
Благочестиви цар позва к себи у царске палате на обед патријарха, све епископе
са свештенством и многе великаше; патријарх новог архиепископа српског посади
поред себе као сапрестолника. Неисказано радостан због тога, цар приреди велико
славље, и обдари великим даровима патријарха, епископе и свештенике, свакога по
достојанству, тако да су се сви дивили превеликој царевој љубави према Светоме.
Том приликом цар и убоге довољно обдари златом.
Ускоро затим свети Сава се стаде спремати за повратак у земљу свога
отачаства. Но Бог му стави у срце мисао, о којој он много размишљаше, мисао:
измолити од цара и патријарха право да се архиепископи српски посвећују у својој
земљи, због даљине пута у Никеју, због великих трошкова, због честих ратовања
између западних и источних владара која могу омести путовање; и због тога да
некад цареви или патријарси не би из нерасположења држали дуго упражњеним
архиепископски престо српски. Размисливши добро о томе, свети Сава је желео да
својој Цркви издејствује потпуну самосталност, те да ни у чему не зависи ни од
Истока ни од Запада. Ради тога призвавши у помоћ Бога молитвама преподобног оца
свог Симеона, он приступи цару говорећи: "Ако си, Богом побуђен, благоволео
учинити нама савршену љубав, онда је доврши твојом царском заповешћу: да од
блаженог и свесветог оца васељенског патријарха добијем благослов и заповест
устима и руком, и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у
царев град ради посвећења, него да се тамо посвети од својих епископа".
Чувши ову неочекивану молбу, цар се измени у лицу. Она се не допаде ни
патријарху, ни великашима, јер су желели да Српска црква буде потчињена
весељенском престолу патријаршиском. Ho c друге стране цар, због велике љубави
коју имађаше према светом Сави, стиђаше се да му не испуни молбу, па с муком
утишавши оне који негодоваху, учини Светоме по прошењу. Тада свети патријарх,
умољен од цара, написа благослов - грамату, да више не долази из Српске земље у
царев град кад хоће да посвете себи архиепископа, него да тај архиепископ са
сабором својих епископа то учини, или пак да се сами епископи сакупе и посвете
себи архиепископа. Руком и устима патријарх и сви архиепископи, митрополити и
епископи благословише новог архиепископа и благословише и оне који ће после њега
бити, и заповести благословене, сваки својом руком потписавши, предадоше
Светоме. Много дана патријарх примаше архиепископа Саву, и као новопосвећеног
учаше га свима црквеним правилима. Пошто га обдари архијерејским жезлом и светим
одеждама. патријарх му уручи још једну грамату, и то овакву: "Ја Мануил,
васељенски патријарх архиепископ Константинова града, новога Рима, у име Господа
нашег Исуса Христа посветих Саву за архиепископа све Српске земље, и дадох му у
Богу власт: да по свој његовој области црквеној посвећује епископе, свештенике и
ђаконе; да разрешује и везује кривице сагрешења људских; и да све учи и крштава
у име Оца и Сина и Светога Духа; и нека сви православни хришћани слушају њега
као и мене самог".
Опростивши се са светим патријархом, многоструко и драгоцено обдарен од њега
божанственим почастима, архиепископ Сава оде к цару да се опрости с њим. Цар га
с љубављу дочека и, молећи од њега благослов, рече му: "Све молбе твоје испуних,
оче; молим твоју светост, да нам будеш молитвеник у молитвама својим ка Господу.
Нека праћен Богом добро стигнеш к својима, па нас потом извести о своме
здрављу". Цар му даде што му је за пут потребно, и уз то много злата, које он
одбијаше. На то му цар рече: "Прими ово, да као новопостављени архијереј дајеш
путем онима који просе од тебе; и моли се за нас".
Тако се свети отац наш Сава удостоји апостолског чина, и издејствова Српској
цркви самосталност. Он морем отпутова у Свету Гору. Када се тамо рашчу за његов
долазак, поврвеше к њему у Хилендар оци из пустињских гора, из пећина, из
каменитих увала, поврвеше радосни и тужни: радосни, што ће се видети са њим и
добити благослов од њега; тужни, што ће их он морати оставити, он - њихов добри
хранилац у Богу, сапосник и саподвижник, који је још од детињства одрастао са
њима у пустињи. Свети архиепископ их све милостиво утеши речима и обдари
по требама, молећи их да му својим молитвама к Богу буду помоћници. А прот и
остали игумани великих и малих манастира призиваху редом светог архиепископа да
служи и посвећује им свештенике, ђаконе и чтеце. Тако свети подвижник последњи
пут обиђе све манастире и поклони се свима црквама, помоливши се у свима светим
црквама за себе и за благоверног цара и за цео свет. И пошто проту и игуманима и
свима даде целив у Господу, врати се у Хилендар. Ту насамо поучи игумана да
свима потчињенима сам буде образац сваке врлине, а братију опет - да у свему
слушају игумана са страхом Божјим. И давши свима мир, благослов и целив у
Господу, он крену за Србију, узевши са собом неке одабране монахе, са намером да
их у Србији посвети за епископе.
Одлазећи из Свете Горе, светитељ са љубављу и тугом посматраше дубраве и
камените путеве, по којима је бос ходио, свете похађао, њиховом се блаженом
животу дивио, животу непрестаног молитвеног узвишавања ума од земаљског к Богу.
Сећаше се и првих година свога монаховања, и како је много поука добијао од ових
светих подвижника, и како је много помоћи од њих добијао на свом путу ка Богу
гледајући њихов живот. А помисао да свега тога неће наћи у својој земљи чинила
му је растанак са Светом Гором још тежим. И он, одлазећи из Свете Горе као из
неког божанственог раја, плачући говораше: "О, коликих се блага лиших ја,
кукавац! О, колико богатство - молити се Богу неометан бригама световним -
замених ништавном славом људском! Авај мени, авај мени! ко да се не заплаче нада
мном! Где падох и шта добих! Господе Боже мој, одвајам се од светих Твојих у
које се уздах, одлазим из Свете Горе! Ако је на мени блага воља Твоја, молитвама
Пречисте Матере Твоје и угодника Твог Симеона, оца мог, не остављај ме у такој
тузи да мe утученост потопи!"
Тако путујући цео дан тужан и невесео, он стиже до првог конака изван Свете
Горе. Сав утучен и уморан, он прилеже да се одмори. Но гле, у сну му се јави
Пресвета Богомајка, и подиже му душу из утучености, говорећи му: "Имајући мене
за посредницу код Цара свих Сина и Бога мог, зар ти и због тога тугујеш?
Уставши, иди хитно на посао, за који те Господ изабра, ништа не сумњајући, јер
ће ти све у Господу помагати на добро".
Дошавши к себи од виђења, и нашавши срце своје утешено неисказаним весељем,
свети Сава са многим сузама заблагодари Богу. И имајући пречисто уздање у Бога,
он радосно продужи пут свој. Дошавши у велики град Солун, он се поклони гробу
светог великомученика Димитрија, и свима светим црквама по реду, посети
митрополита и отседе у манастиру Филокали. И, ни часа не часећи, он призва
највештије живописце, и замоли их да му брзо израде две велике иконе: једну -
Господа Христа Сведржитеља, и другу - Пречисте Мајке Божије, која му се јавила.
Сјајно украсивши ове иконе златним венцима, драгим камењем и бисером, светитељ
их постави у цркви манастира Филокале, у знак захвалности због јављења
Богородице које је имао. У Солуну он набави све црквене утвари, потребне за
његову архиепископију, и потребне законске књиге[18]. Онда крену у своју земљу, известивши претходно о свом
доласку брата свог, самодршца Стефана.
Чувши да му долази брат, благочестиви Стефан се испуни двоструком радошћу:
једно, што му долази давно жељени и љубљени брат; и друго, што долази са
божанском влашћу архиепископа. Али, спречен болешћу, он му није могао сам изаћи
у сусрет, него посла синове своје да га пресретну на граници Грчке. Кад свети
Сава стиже к одру болеснога брата, овај беше толико болестан да се није могао
подићи да брата загрли. Но Господ, доласком угодника Свог, свеопшту жалост због
Стефанове болести окрену на радост. Јер свети Сава животворним крстом освети
воду, и том освећеном водом и топлом молитвом напоји брата, и свега га окропи,
па метнувши свете руке своје на чесну главу његову, са сузама се помоли Богу
тајно у срцу, и одједном болест ишчезе, самртничко бледило на лицу уступи место
животном руменилу, болесник устаде са одра, иако најбољи лекари говораху пре
тога да му нема наде на живот, и одмах седе за трпезу са светим архиепископом и
са благородницима.
По доласку свом у Србију као архиепископ, свети Сава обавести прво свог брата
самодршца Стефана шта је учинио у Никеји и шта намерава сада чинити и како мисли
да изведе организацију Цркве. После тога он оде у свету лавру Студеницу, да се
поклони гробу свога љубљеног и светог оца, и да му захвали за помоћ коју му је
он стално указивао. Дошавши у свету Лавру, он са многим сузама љубави
изљyби свету цркву и мироточиви гроб свог светог оца, захваљујући свом светом
оцу за сва добра која му непрекидно чини.
Свети Сава одмах приступи спровођењу организације Српске цркве. У договору са
братом Стефаном, властелом, свештенством и народом, он по географским целинама
подели земљу на епархије, епархије на протопопијате, а протопопијате на црквене
општине. Најбоље од својих ученика постави и посвети за епископе, а најбоље
свештенике за протопопе. Издржавање епископија обезбеди са самодршцем Стефаном
на тај начин, што свакој епископији дадоше доста велика властелинства. У исти
мах он прописа уједно и уредбе о реду и раду у тим властелинствима, и особито, о
односу епископа према становништву тих властелинстава. Сем тога, свака
епископија доби по један аутентичан препис Номоканона (=Крмчије) и свих осталих
потребних црквених књига, и свети Сава нареди да се у свакој епархији преписи
црквених књига имају вршити само из тих епископских примерака. Тиме је спречено
кварење црквених текстова које се неминовно дешава сталним преписивањем са
преписа, а не са оригиналног текста.
Боравећи у Студеници, свети Сава је у све недеље и велике празнике, по
светогорском обичају и правилу, држао у цркви свеноћна бденија, и вршећи свету
божанствену литургију посвећивао свештенике, ђаконе, подђаконе и чтеце, а све
људе учио правоверју и да се обраћају к Богу покајањем и строгим животом. И
диван бејаше призор, који се непрестано понављао: кад год је свети архиепископ,
за време богослужења, прилазио гробу свога оца и кадио га, свети Симеон је у
награду за то своме сину просветитељу одговарао изненадним изливањем мира на сву
цркву. Из Лавре свети Сава оде на свој архиепископски престо у Жичу. Црква још
не беше живописана. Светитељ је украси живописом, свети престо утврди на светим
моштима, и освети је. Ту он посвети дванаест одабраних ученика својих за
епископе у Србији. Ноћ и дан не престајаше марљиво учити свакога, говорећи им:
"Епнскопство је добро дело, јер се труди о Богу и к Богу, и има велике почасти
од Првога Пастира, Епископа душа наших - Христа Бога. Епископ треба да је без
мане, трезвен, целомудрен, побожан, гостољубив, вредан да учи, да није пијанииа,
да је марљив, неподсмешљив, да није лицемер, да није свађалица, да није
грамжљив, да није среброљубац, да је милостив, и остало знате (ср. 1 Тим. 3,
2-7). Ваља вам се, дакле, постарати да се од ових и свих других зала најпре ви
сами сачувате, и да вам живот свагда бива беспрекоран, да би сте се утврдили као
образац сваке врлине у Богу повереној вам пастви". И још им говораше да се у
свему држе учења и предања светих апостола и светих отаца, давши им и књиге
законске. И тако, давши свима мир и благословивши свакога, он их посла у њихове
епархије.
Када велика црква у Жичи, за коју су иконописци били доведени из Цариграда,
би довршена са свима достојним лепотама, свети архиепископ нареди брату
самодршцу Стефану, да дође у Жичу са свима великашима и благородницима. Сам пак
свети архиепископ сазва са своје стране епископе, игумане и све црквене
служиоце; и сви се сабраше у великој цркви у Жичи, у архиепископији. А кад сабор
би врло велики, свети Сава, севши са братом самодршцем на престо
првосветитељства, рече ради чега је сазван сабор и о себи, говорећи:
"Знате и чули сте о првом и другом бежању мом од вас у пустињу; знате и то,
да ниједну од лепота овога света не претпоставих љубави Божјој; молитва Богу
свагда је за мене била највеће блаженство на земљи. Ради вас, саплеменика мојих,
ја оставих свету и слатку ми пустињу и дођох овамо не да тражим ништа ваше него
душе ваше; тако рећи, ради душа ваших ја душу своју омрзох, сећајући се древних
светаца који са болом у срцу говораху Богу о својим суплеменицима: Ако спасаваш,
спаси људе ове; ако ли нећеш, онда и мене испиши из књига, у које си ме уписао
(ср. 2 Мојс. 32, 32); желео би да ја сам будем одлучен од Христа због браће
своје по телу, Израиљаца (Рим. 9, 3). Угледајући се на њих и саосећајући са
вама, ради вашег спасења ја и своје презрех. Но, ако ме послушате, па ја
узаконим нешто добро у Богу међу вама, онда ћу вашим спасењем стећи и
удвостручити своје спасење и ја. Тога ради молим вас, будите ми послушни у свему
што вам у вашу корист предложим у Богу. Ето, Господ Бог ваш, молитвама угодника
Свог, светог и препододобног оца нашег Симеона, утврди вас и умножи и
распространи, и многи су међу вама начелници и власти, ипати и војводе, a многи
су и жупани мали и велики. Није лепо да онај који вама у Богу влада има исти
назив са вама; напротив, као што ја вас ради бих обучен влашћу свештенства и
постављен за поглавара Цркве у Богу, тако треба и онога који у Богу влада
народом украсити венцем царства, и то ради ваше части и хвале, славе и
величине".
Чувши ову благу светитељеву реч, пуну љубави за њих, они бише тронути, и с
радошћу му се поклонише, обећавајући му да ће га у свему послушати. А тада беше
празник Господа и Спаса нашег. Пошто би отслужено свеноћно бденије, свети
архиепископ служаше свету и божанствену литругију са свима епископима, и
игуманима, и с многим свештеницима. У одређено време, пред освећивање Дарова,
свети Сава призва свога брата великог жупана Стефана пред свети жртвеник,
благослови га молитвама и мољењем к Богу, препаса га драгоценом багреницом,
венча чесну главу његову венцем царства, и помазав га миром, прогласи га
самодржавним краљем Српским у Богу. A благородници и сав народ поклонише му се,
и молећи му од Бога дуги век узвикиваху: "Нека буде! нека буде!"
Кад изађоше из цркве, сви седоше за трпезу. Архиепископ и краљ приредише врло
велики пир, на коме беху присутни сви благородници, епископи и сав народ; при
чему и убоги беху богато обдарени. Благочестиви краљ се неисказано радоваше, не
царском венцу, не скупоценој багреници, - јер је знао да су трошни и пролазни, -
него толиком народу који се слегао са свих страна, и што су видели дивну цркву
његову. Она је била тако величанствена и украшена, да је сваки који је видео
помислио да је земаљско небо.
Сутрадан свети архиепископ нареди да се опет сви сазову у цркву. А кад се
епископи и благородници и сви људи сабраше, свети архиепископ са братом краљем
Стефаном седе, и, отворивши своја богоречита света уста, говораше свима: да буду
чврсти у вери отачкој; да се клоне богомрских јереси, јер "немогуће је, не
одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро"; да се вером
и покајањем обраћају од својих заблуда к Православљу, јер је страшно упасти у
руке Бога живога. "Чувши и разумевши толику љубав Божју која је на нама,
говораше светитељ Божји, кренимо сви усрдно стазама духовних заповести, свагда
прилежно молећи Господа Бога свог. Јер прво и последње дело јесте: непрестано
узносити Богу богоугодне молитве и мољења; беспрекорно ходити у светим
заповестима Његовим; држати предања светих апостола Његових; и не одлучивати се
од црквенога збора. Јер прва заповест дата је свакоме човеку: клањати се Господу
Богу своме; и Њему јединоме служити сваком душевном и телесном чистотом и сваким
доброверјем; и Њему работати несагрешиво; сав живот свој управљати по Његовој
вољи, и Њега се једино бојати, и смиравати себе пред Њим, и сматрати себе за
ништа, а Бога сматрати за све: за силу и крепост и Спаситеља и избавитеља и
победитеља непријатељских напада, и за чувара од почетка и свршитеља до краја,
Исуса Христа Сина Божија, коме припада слава и моћ заједно са Оцем и са
Пресветим Духом, и сада и увек и кроз све векове".
Чувши ову поуку, сви говораху: "Верујемо и исповедамо, владико, како ти
учиш". После тога свети Сава, са свима епископима, приступи служењу свете
литургије. По прочитању светог Еванђеља, апостолски сапрестолник свети Сава
стаде громко читати Символ вере, који за њим реч по реч изговараху сви: краљ
Стефан, благородници и сав народ. И тако три пута сви изговорише Символ вере.
Затим свети Сава нареди да сви за њим громко произносе ово: "Примамо све свете
Саборе светих Отаца, који су се у разним местима састајали ради утврђења
божанствене православне вере; и кога се они одрекоше, одричемо се и ми; и које
они проклеше, проклињемо и ми. Клањамо се и целивамо свечесну икону човечанског
нас ради оваплоћења Христа, Логоса Божјег и Очевог. Клањамо се и целивамо икону
Пречисте Матере Његове, и исповедамо да је Она Приснодјева и Богородица. Клањамо
се светоме дрвету, часном Крсту, и њега целивамо, јер се на њему прикова живот
свих - Христос. Клањамо се божанственим и светим Тајнама Христа Бога нашег и,
причешћујући их се са вером, примамо не прост хлеб и вино, него само тело Христа
Бога нашег и саму свету и животворну крв Његову, проливену за живот света.
Клањамо се светим и божанственим црквама и светим местима; поштујемо и свете
сасуде; клањамо се и иконама свих светих угодника Божјих, достојно их поштујемо
и целивамо, следећи у свему апостолским предањима и учењу светих Отаца. Тако
верујемо и тако исповедамо; а све јеретике и сву злу јерес њихову проклињемо".
Потресан је тo био призор у храму: сав народ гласно исповеда своју веру и
проклиње јерес, а свети Сава стоји усред народа, и као други претеча и крститељ,
свима вапије: "Покајте се!" А краљ Стефан, видећи где брат његов чини што пређе
у њих није било, дивљаше се и многим сузама земљу окропљаше.
И трећег дана свети Сава позва све у архиепископију, и поучи их довољно
светој вери, наглашавајући да треба живети по светим правилима вере. И
апостолски говораше: "Нити нам строг живот без праве вере у Бога може што
помоћи, нити нас право исповедање вере без добрих дела може претставити Господу,
Него треба обоје заједно да бива, да би човек Божји био савршен и да не храмље
никаквим недостатком. Јер вера спасава, када љубављу у Богу чини добра".
И пошто свима даде мир и благослов, он отпусти благочестивог краља и
благороднике њиховим домовима, а оне који су исповедали јерес задржа са собом у
цркви, па их насамо тачно испита. Онима који беху некрштени, пошто претходно
проклеше јерес у којој бејаху, свети Сава нареди да се по закону црквеном
припреме за свето крштење, па их онда удостоји крштења. Онима пак који су били
крштени у латинској јереси (тојест у римокатоличкој јереси), пошто исто тако
најпре проклеше своју злу јерес, и пошто исповедише Символ вере, и прочиташе
молитву светоме миру, заповеди да се тим светим миром помажу по свима чулима, и
да тако буду с нама у вери. Свети Сава заповеди и свима епископима да тако исто
поступају са таквим јеретицима који им буду долазили.
Свети Сава посла и многе егзархе, тојест многе изасланике, да изналазе оне
који су као паганци (као незнабошци) узели жене без благослова и молитве, и
заповеди им да такве венчавају, макар били стари и деце имали. Сам пак свети
Сава прохођаше и обилажаше сву земљу народа свога, утврђујући народ у
православљу, поучавајући га, предајући му добре нарави и обичаје, настављајући
све ка покајању и исповести. Иноке сабираше на скупове у манастирима и
прописиваше им да држе прописе законске и службе црквене. Јеретике поучаваше
много и мољаше да се придруже саборној апостолској Цркви. А упорне и окореле
јеретике одлучиваше од Цркве.
Крунисање Стефана за краља изазва завист код угарског краља пошто није волео
уздизање Србије, и он објави рат Стефану. Стефан одмах дозва светог
архиепископа, и замоли га да иде к угарском краљу Андрији и одврати га од рата.
Свети Сава, готов да помогне свакоме, поготову брату и своме народу, послуша
брата, и са надом у Бога одмах крену. Угарски краљ га прими с великом чешћу као
архиепископа и краљевог брата. У почетку, благе речи светитељеве о правди,
истини и љубави, не подејствоваше на краља. Он се охољаше пред Светим као
несавитљиви кипарис. Но светитељ, уздајући се у Бога, није губио наду. Како тих
дана беше велика жега, свети Сава поручи краљу да му пошаље мало леда. Краљ с
радошћу нареди да се светом архиепископу одмах однесе леда из његових леденица.
Али га слуге обавестише да се од силне жеге сав лед истопио у свима леденицама.
To веома ожалости краља. Али веома обрадова светог архиепископа. Јер он одмах
прибеже молитви. И подигавши руке своје к Богу, са сузама говораше: "Господе
Исусе Христе, Боже наш, надо моја и уточиште, помоћниче мој и избавитељу, нека
се ови људи сада, који нас нападају насиљем, поуче на нама. He остави ме,
Господе Боже мој! Молитвама Пречисте Матере Твоје, Приснодјеве Богородице, и
светог угодника Твог Симеона, оца нашег, учини сада са мном знамење на добро, да
га угледају они који ме ненавиде, и да се постиде. Послушај ме, Господе,
послушај; као што си некада пророка Свог послушао огњем, послушај и сада градом
небесним мене, грешног слугу Твог, да и ови разумеју да сам ја слуга Твој, и да
се ужасну и уплаше, и да се они који траже да нам напакосте, задиве и прославе
име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроз све векове."
И док молитва беше још на устима Светога, настаде олуја, севање муња, страшна
грмљавина, сумрак, и сручи се велики град око светитељевог обиталишта и покри
земљу много. Светитељ, стојећи још на молитви, са сузама захвали Господу,
говорећи: "Слава Теби, Господе! слава Теби, Човекољупче! слава Твоме милосрђу,
што си и мене грешнога послушао! Довољно је, Господе, Твоје милости, коју показа
ради мене, слуге Твога; нареди опет свесилном речју Својом да град престане!" И
одмах с речју његовом престаде град. Свети, захваливши Богу са много радости,
заврши молитву. Онда нареди да му се донесе од богоданог града, те сам најпре
окуси од њега као од неког благослова. Потом пyну сребрну зделу града посла
краљу са речима: "Пошто се у твог краљевског величанства не нађе леда због жеге,
јa бих принуђен да иштем од Творца времена, од свебогатог Бога. И пошто ми
Господ дарова лед из евојих неоскудних скровишта, ја шаљем и теби на благослов.
Пошљи људе да узму колико им треба".
Краљ прими пошиљку са дивљењем и страхом. И договори се са својим великашима
да испуне молбу светог архиепископа: да имају мир и љубав са краљем српским. И
сви заједно са краљем одоше к светом Сави, и клањајући му се и одајући му хвалу,
говораху: "Пошто увидесмо да си ти Божји човек, буди нам присни гост, а брат
твој, краљ српски, нека нам је увек у љубави много више него пре. Молимо тебе,
Божји човече, опрости нам што ти рекосмо у препирци, и не спомињи то к Богу, да
не бисмо нешто настрадали, јер видимо да си Божји човек, и Бог те слуша у
свему". И сви прилажаху к њему, узимаху благослов од њега, прилагаху очи своје и
лице ка кудељној мантији његовој и, целивајући је, отступаху од њега. Јер врлина
побожности уме да задивљује не само саплеменике, него и непријатеље, особито
када се Богом чудесне ствари објављују. Нарочито се краљево срце испуни великом
љубављу према светитељу. И он изјави жељу да светитељу исповеди грехе свога
живота и веру своју. Светитељ с љубављу прими његово покајање, поучи га правој
вери, и препоручи му да се одрекне латинске јереси, пошто краљ држаше латинску
веру. После трократног одречења од латинске јереси, краљ три пута изговори свети
Символ православне вере. И пошто изврши на њему и све остало што је прописано за
такве, и пошто га свега обнови вером православном, светитељ га удостоји причешћа
пресветог Тела и скупоцене Крви Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. Потом
га много поучи истинама православне вере. Утешени краљ отпусти светог Саву ка
брату Стефану са великим даровима благочестивом краљу Стефану, и засебно обдари
премногим почастима Светога и оне који беху дошли с њим, и испративши га сјајно,
отпусти га у његову земљу. Посла и од својих великаша да га са сваком почашћу
допрате, док се и преко Саве не превезе.
Ускоро после тога разболе се благочестиви краљ Стефан, па позва свог светог
брата да га удостоји светог анђелског монашког лика. Но Свети није хтео нипошто
учинити то, рекавши му да ће га он сам замонашити када дође време. Стефан се за
кратко време опорави од болести, и свети архиепископ отиде у своју
архиепископију. Међутим, краљ Стефан се понова разболи, и то врло тешко, и с
плачем написа Светоме да дође и да га удостоји светог и анђеоског иночког лика,
"јер, рече, нећеш ме више видети у овом животу". Блажени Сава одмах крену и брзо
иђаше к своме брату, али Стефан брже изиђе из овог живота, и отиде ка Господу, и
нико га не смеде удостојити иночкога лика. И ни краљевство не беше оставио
никоме од својих синова, говорећи: "Краљевство није моје, него Божје и светог
владике и брата мог који се трудио о њем. И као што га пређе даде мени молитвама
и благословом, тако ће га и сада дати ономе на кога му Бог укаже".
Краљеви синови и сви мали и велики плакаху и спремаху се за погреб, a y
сусрет светоме архиепископу послаше гласнике са поруком: "Владико свети, мучним
хитним путовањем не бацај себе у болест, брат твој и без иночкога лика отиде ка
Господу". Када свети архиепископ чу за смрт свога брата, мач бола прохођаше му
душу. Сишавши брзо с коња и захваливши Богу са много сузног ридања, рече: "Слава
Богу за све!" Но ражалостивши се много више што брата свог није удостојио
монашког лика него ли што је умро, он рече: "Ја сам, бедник, крив за то пред
мојим братом; него као свагда, и сада још више, Господе, Господе, не остави ме
да се због тога увек у животу мом потапам тугом". И падајући на земљу с плачем
великим и опет устајући, мољаше се говорећи: "Владико Господе Исусе Христе, Боже
наш, Ти си човечанском природом Својом заплакао над Лазарем, и божанском
природом Својом истргао си га влашћу из ада, и подигао га из гроба после четири
дана и, предоставивши га жива сестрама његовим Марти и Марији, Ти си им сузе
утолио! Господе, Ти си Јаирову кћер подигао из смрти као иза сна; Ти си
удовичина сина подигао са одра, када су га носили да сахране. И ја грешни данас
се угледам на њих; падајући пред Тобом, ја се молим благости Твојој: као некада
њих, тако и мене сада услиши и помилуј, јер си Ти тада и сада и вавек исти. Теби
је све могуће, и ништа Ти није немогуће. У Твојим је рукама душа и дисање сваког
створа, јер Ти живот држиш и смрћу владаш, и осим Тебе нема спасиоца. Свесилном
речју Својом заповеди пресветлом и благом. ангелу Твом, да врати душу слуге
Твога, брата мога, да буде опет жив данашњи дан до идуће ноћи, да бих га могао
украсити анђеоским монашким ликом, што му беше жеља. Смилуј се, дакле, сада и на
мене грешног, да и ја слуга Твој памтим милост Твоју на нама, да бих смелије и
усрдније служио Теби, Богу моме, у остало време живота мога". Па онда са великом
вером и слободом рече: "Анћеле Божји, у име Господа нашег Исуса Христа говорим
ти: поврати душу слуге твога, брата мога, да бих га, дошавши к њему, опет нашао
жива". И тако, усевши на коња, брже гоњаше путем, говорећи: "У Тебе се, Господе
уздах, да се не постидим".
Стигавши у двор, он приђе к преминулом брату, одмакнувши од њега оне који
плакаху. И довољно окропивши огњеним сузама чесно лице његово, он се дуго мољаше
тајно у срцу за њега Тајновидцу и Свевидцу - Богу. И положивши на његово срце
своју свету десну руку, осени га крсним знаком у име Свете Тројице. И одмах
осети како срце поче да куца и хладно тело да се загрева и оживљује. Обрадован
што му је услишена молитва, он Христову реч рече краљевим синовима који стајаху
напред и свему народу: "He плачите, нити вичите, краљ није умро него спава, и
душа је његова у њему" (ср. Мат. 9, 24). И буђаше краља као иза сна, говорећи
му: "Устани, господине мој, и говори ми!" Тада краљ, отворивши очи своје из
самртног сна, и познавши Светога, узе му руке и целиваше их. Свети га онда
подиже, и он одмах устаде и седе. Сви присутни беху задивљени и запрепашћени, и
сви сложно викаху: "Господе, помилуј!"
Потом свети архиепископ украси свог брата краља светим и анђеоским и великим
ликом монаштва, именовавши га Симон монах место Стефан. Онда приведе његовој
руци најстаријег сина његовог Радослава, и нареди му да њему преда краљевство.
Краљ монах рече: "Ја влашћу скиптар, а ти молитвама благослов". Симон с љубављу
целиваше монашко одело своје, у које беше обучен, више се радујући њему него
царској одори. Потом га свети архиепископ причести Пресветим Тајнама Христовим.
И пошто изврши на њему све што је по уставу, свети архиепископ рече: "Благодарим
Ти, Господе, што услиши молитву моју, и што видех слугу Твога, брата мога, како
жељах. Прими опет у мир душу његову, Господе, да се као о васкрсењу његову и о
престављењу његову опет прослави име Твоје свето". И тако монах Симон, слатко се
веселећи и Богу благодарећи, на рукама светога архиепископа предаде дух свој
Господу, септембра 1223 године. Присутни пак, сви се од удивљења оставише плача
и, славећи Бога и светог архиепископа, чуђаху се светости његовој, што Бог
молитвама његовим учини таква чудеса међу њима. Свети Сава, са епископима и
свештенством, са краљевим синовима и благородницима, испратише до Студенице тело
преминулог краља монаха, и тамо га чесно и достојно положише у цркви Свете
Богородице, близу светог Симеона, оца његова.
НАПОМЕНЕ:

18. Сматра се да је тада преведен Номоканон (= Крмчија) Фотијаве редакције

Нема коментара: