петак, 27. јануар 2012.


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског

ПРЕСТАВЉЕЊЕ СВЕТОГА САВЕ

Иако слаб и изнурен, свети Сава крену преко Мале Јерменске и "турачке
стране", па се у једном пристаништу Мале Азије укрца у лађу, која је ишла за
Цариград. Но на путу се, због многих напора које је поднео, тешко разболе на
лађи. Пошто беху на пучини, он није могао да се искрца и нађе лека болести, и
беше у великој невољи, и душа му беше близу смрти. Ученици не знађаху шта да
раде, и плачући говораху му: "Знамо, владико, да ће те Бог и сада, као свагда
послушати. Стога My ce помоли, бар нас ради да те сачува у животу док смо у
туђини и док нас не изведеш из ове пучине. Јер, ако ти не будеш с нама, ови
иноверци који нас возе продаће нас у ропство, или ће нас због богатства које
носимо побити и бацити у море". И Свети им рече: "He плашите се ради тога, чеда,
нити тугујте. Уздам ce y Бога да вас се неће коснути ниједно од тих зала која
споменусте". И мољаху га ученици да бар нешто метне у уста, да га због
многодневног неједења не би снашла превремена смрт. Но болесном светитељу се
ништа није хтело од онога што су они имали, и изрази жељу да би само свеже рибе
јео. Ученици одмах замолише старешину лађе да испуни светитељеву жељу, али он
грубо одби њихову молбу као неразумну, пошто је море било узбуркано и лађа
пловила брзо. Своје ожалошћене ученике светитељ тешаше речима: "He трудите се,
чеда, воља Господња нека буде на мени".
Тек што светитељ то изусти, један велики талас убаци огромну рибу у лађу пред
ноге светитељу. Он тронуте душе захвали Богу што му испуни жељу, и наложи
ученицима да спреме рибу за све што су на лађи. Старешина лађе, видевши како Бог
чудесно испуни светитељеву жељу, припаде к ногама његовим, молећи опроштај.
Богопослана риба беше врло укусна; сви на лађи то углас изјављиваху. Поткрепивши
се богопосланом рибом, светитељ одмах оздрави и недуг ишчезе од њега без трага.
И Богом чувани допловише у Цариград. Ту се свети поклони светим црквама, и
проведе много дана у манастиру Пресвете Богородице Евергетиде, набављајући за
своје отачаство свете мошти и црквене утвари.
Из Цариграда свети Сава исплови лађом за Бугарску, да посети свог пријатеља
Асена, чија кћер беше удата за његовог братанца краља Владислава. Из приморског
града Месемврије он извести цара о свом доласку. Цар му одмах посла своје
благороднике, слуге и коње, да га свечано допрате до престонице Трнова. У Трнову
га цар срете и с љубављу дочека, и приреди велику свечаност о његову доласку. И
због зиме смести га у својим топлим палатама. Уочи Богојављења цар и блажени
патријарх Јоаким замолише светог Саву да отслужи службу и освети воду. Светитељ
то с радошћу учини. И када над водом читаше молитве освећења и крстообразно
благосиљаше воду, вода се у купељи раздвајаше и опет састајаше. Видевши то, цар
и сви с њим прославише Бога. Светитељ покропи светом водом цара и све присутне.
Ускоро после тога цар, пред полазак у лов, замоли светитеља да због зиме
остане у његовом дому све до Васкрсења Христова. Слугама нареди да му у свему
буду на услузи. Остави му и много злата, да даје ништима који му долазе. И
узевши молитву и благослов од Светога, цар радостан оде у лов. По цареву одласку
светитељ се разболе, и осети да га Бог позива к себи. Дозвавши своје ученике,
светитељ им нареди које ће све свештене ствари, набављене на Истоку, однети у
архиепископију, a које у Студеницу. Написа и посланицу којом дарова мир и
благослов краљу Владиславу и блаженом архиепископу Арсенију и свој земљи народа
свог, па посла ученике своје у Српску земљу, а код себе остави мало њих. Даде он
и у патријаршију бугарску свештене одежде, књиге златом оковане, свећњаке
бисером и драгим камењем украшене, и друге црквене сасуде. А и ниште обдари
дарежљиво.
И тако, раздавши све и не оставивши ништа за себе, он се спреми на лак
одлазак из света, захваљујући Богу што му испуни молбу и што хоће да дух његов
прими у туђој земљи. Болесног архиепископа посети блажени патријарх Јоаким, и
видећи да је скоро на издисају, он му предложи да о његовој болести извести
цара. Светитељ га најсрдачније умоли да то не чини, и не узнемирава и не мучи
цара, који му је и без тога толико љубави и пажње указао. Још замоли и самог
патријарха, да му учини љубав и остави га сама, да би у тишини предао Господу
дух свој. И они дадоше један другоме целив у Христу, па се патријарх повуче. У
поноћи уочи недеље Свети се причести светим и животворним Тајнама Христовим, и
рече што и увек говораше: "Слава Богу за све". И одмах се развесели духом, као
да су му дошли одавно му мили саславитељи; и та веселост сведочаше да су му
дошли анђели Божји; и лице му сијаше неисказаном светлошћу, посведочавајући тиме
чистоту душе његове. И тако, до краја благодарећи Бога, он предаде душу своју у
руке Његове, 13 јануара 1236 године.
Блажени патријарх Јоаким са епископима, игуманима и градоначелницима
недоумеваху где да сахране тело светитељево, пошто Свети не беше оставио никакво
завештање о томе. Морао се обавестити цар, да нареди где да Светог сахране.
Чувши за светитељево престављење, цар је много негодовао на патријарха што га
није благовремено известио о болести светитељевој; и нареди да Светога положе у
његовом манастиру у цркви Светих Четрдесет Мученика, коју он беше подигао. И још
нареди цар да се при погребу Светога разда много злата ништима, за покој
преосвећенога, пошто цар веома љубљаше Светога.
Блажени патријарх поступи у свему по царевој наредби: свечано сахрани тело
Светога у цркви Светих Четрдесет Мученика, и ниште обилато обдари. А цар,
вративши се из лова, оде прво, не дому свом, него цркви Светих Четрдесет
Мученика, те се поклони гробу Светога, радујући се и благодарећи Бога што га је
удостојио да има такво благо у својој цркви. И одмах заповеди цар, да се
светитељева гробница озида мермером, покрије царском одором, поставе свећњаци на
гробу и златом оковано кандило над гробом, показујући на тај начин љубав своју
према Светоме и после смрти његове, као што ју је показивао и за живота његова.
Пошто прође година дана од сахране светог Саве у Трнову, свеблажени намесник
његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па
дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред
људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа,
који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је
црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и
законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове
Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље
пренесеш у његово отачаство". Краљ се веома обрадова предлогу архиепископовом,
па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту цару Асену са молбом да
му да тело светога Саве. Прочитавши писмо, и чувши исту молбу и од самог
посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово
лежали у нас без части и без пажње, праведно би било да га тражите да бисте му
указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, као што би и
међу вама; и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са
великом почашћу, што онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако
га отпусти празних руку.
Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и
говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене
отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете
мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у
недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се
царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их да ли да да
Светога. А они му рекоше да то нипошто не чини, пошто велможе и сав град
негодују због тога. Тада цар опет написа утешно писмо своме зету, краљу
Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу
нама, Христовим вернима, ко сам онда ја да се противим вољи Божијој, или да се
дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није
завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине
мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што ми је немогуће
учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују".
Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но
бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде
своме тасту. И посла му пред собом гласнике, да долази са много својих
благородника, епископа и игумана. Гласницима уручи много злата за патријарха и
царске саветнике, да би они орасположили цара да му испуни молбу. Цар Асен изиђе
далеко испред града у сусрет своме зету, и дочека га са сваком почашћу и
љубављу. А кад стигоше у град, краљ Владислав, пре него што су ушли у царске
палате, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Светих
Четрдесет Мученика, да се поклоне своме оцу и учитељу и Божјем угоднику.
Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ
Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што
сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од
мене, па затим - да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује
царево срце да нам те не да. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако
због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као
пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и
труд мој тебе ради, и чуј веру моју. He остављај своје отачаство ради кога си
поднео многе подвиге и безбројне труде и патње, нити ме облачи у стид и срамоту,
боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о
теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе
са собом, оче".
Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од
силних суза. Утом га и цар позва у двор на свечану трпезу. Славље је било
велико; и зета свога ради цар учини много весеља и љубави. Но идуће ноћи цару се
јави у сну анђео Божји у облику светога Саве и нареди му да да Светога, да га
однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и, призвавши
патријарха и своје саветнике, исприча им своје виђење у сну. Они му рекоше да је
сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цару да да
Светога да га однесу у његову земљу, да царство не би снашла нека беда.
Цар дозва свога зета Владислава. Овај дође к цару са епископима и
благородницима, и поднесе му молбу да им да тело Светога. Иако веома ожалошћен
због такве молбе, цар се бојаше да задржи Светога због виђења које имађаше у
сну. Па правећи се као да чини неку милост своме зету, краљу Владиславу, он му
изађе у сусрет молби, говорећи: "Ја сам хтео да Богом дарованог ми Светог
задржим код себе у мом манастиру; и свети гроб његов поштовах и украсих, као што
си видео, и никако ни помишљао нисам да Свети буде однесен одавде. Али, пошто си
потрудио високо краљевство своје и сам дошао к меда, оцу своме, ја нећу да тебе,
сина свог ртпустим тужна. Узми, дакле, свога у Господу оца, и однеси га у своју
земљу, као што желиш."
Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста,
у радосном изненађењу паде пред њим на земљу и поклони му се, јер свом душом
осећаше да се тиме обогатио богатством, драгоценијим од свих царских ризница.
Пошто би припремљено све што је потребно за пренос светих моштију, краљ
Владислав позва своје епископе да у храму отслуже свету литургију за покој
Преосвећенога; и када отворише гроб, нађоше светитеља потпуно целог телом и
непорушеног, и као да спава; власи главе и браде његове беху светле и целе, и
миомир као најлепши мирис разли се по целом храму[21]. Па не само свето тело преподобнога, него и дрво које је
било около њега, и гробни прах, Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима.
Чувши то, трновски грађани се у гомилама стицаху да виде Светога, и добијаху
исцељење од својих недуга, јер велика сила излажаше из њега: бесомучни се
ослобађаху од нечистих духова, хроми ходаху, грбави се исправљаху, глуви слух
добијаху. A који због мноштва народа не могаху приступити светим моштима
његовим, узимаху миомирисни прах гробни, и, призивајући Светога, метаху прах на
своје болеснике, и сви добијаху здравље молитвама његовим Богу. И сви који ово
гледаху, слављаху Бога и дивљаху се светости Светога, па разграбивши миомирисни
прах гробни, хитаху да овај благослов однесу у домове своје, негодујући на цара
што је допустио да Светога носе од њих.
Чувши то, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе
Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. На
опроштајној трпези, цар с љубављу кораше свога зета говорећи: "Дошавши, отео си
ми Богом даровано ми скровиште, и послао га у своју земљу. Насити се, дакле, јер
си испунио жељу срца свога. Али, учини да и ми, молитвама његовим, добијемо
милост од Бога, јер одржасмо истинску љубав према њему и за живота и после смрти
његове". На крају, краљ многим даровима, одабраним коњима и другим почастима,
обдари цара и патријарха, а још више цар обогати краља и све који беху дошли с
њим. И тако се самодршци у љубазном испраћању растадоше.
Дуго су потом грађани Трнова, а и они из унутрашњости, долазили к
светитељевом гробу, доносили своје болеснике, помазивали их као миром
миомирисним прахом из гроба светитељева, и исцељивали се молитвама његовим. Томе
се веома радовао цар Асен, замишљајући као да је Свети ту, и нареди да се гробне
даске које беху држале Светога у гробу, и чудотворни миомирисни прах, положе у
гроб светитељев, да се преко гроба стави првобитни камен, и да се гроб прекрије
царском одором као и пређе, и да се метну свећњаци и златом окована кандила у
част Светога, да осветљавају свети гроб његов у царевом манастиру, у цркви
Светих Четрдесет Мученика.
У том манастиру беше неки инок по имену Неофит, који већ много година бејаше
згрчен, и никако се није могао прострти ни право стати, него је по земљи пузио
подупирући се дрвеним штакама. И тако провођаше свој врло паћенички живот. Свети
Сава му је још за живота, чим је био дошао у тај манастир, указивао много
човекољубиве милости. По преносу светитељевих моштију неки богомољци једном
приликом добро угостише и напојише вином инока Неофита, да није могао допузити
ни до своје рогоже, и он остаде у припрати црквеној. У таком стању он леже на
камен преко гроба светога Саве, и заспа. У поноћи га неки светао муж разбуди, и
он наједном скочи са гроба и стаде на своје ноге. И у ужасу се дивљаше, говорећи
себи: "Јесам ли то ја, Неофит? He пужах ли јуче по земљи на коленима и штакама,
а сад сам здрав и ходим без сваке помоћи? Какав је то ужас да мном? He знам да
ли сам то ја, Неофит?" И потражив штаке, нађе их на гробу; и опипавши себи
колена, осети да су месом и кожом обложена, па рече: "Заиста сам ја Неофит". Сав
радостан због исцељења, он захваљиваше Богу; и, бијући главом о гроб Светога, он
узбуђено говораше: "Како ћу ти се ја убоги одужити, оче? Чиме ћу моћи украсити
твој чудотворни свети гроб? Славим те, благи оче, Саво, што ме још за живота
човекољубиво помилова милошћу, када сам се по земљи вукао, и што ме сада, када
си ка Господу отишао; подиже са земље здрава те слободно ходим! Требало је да
ме, по заповести Божјој, земља прогута, што сам пијан, не знајући, легао на твој
свети гроб и спавао, а ти, уместо да ме казниш, исцелио си ме. Ваистину си
ученик благог и незлобивог и истинитог Бога, те си, држећи Његове заповести,
тако са мном поступио".
У таквом стању затече Неофита парамонар (монах-црквењак), када уђе у цркву
пред јутрење да ужеже кандила. Угледавши човека крај светитељевог гроба,
парамонар се веома уплаши и збуни, мислећи или да је привиђење или неки
крадљивац. Дошав к себи, он упита: "Ко си ти? И откуда си ушао у цркву пре
свију?" Неофит одговори: "Ја сам грешни Неофит који се до јуче сакат вукох на
коленима". Парамонар, видевши га потпуно читава и да здрав ходи, још се више
уплаши, помишљајући да је нека утвара, па, охрабривши себе крсним знаком, рече
му: "Ако си ти сакати Неофит, као што кажеш, како си онда здрав, и како сада
сасвим право и здраво ходиш?" Неофит му одговори: "He знам, оче, Бог зна. Само
знам да ме јуче они богољупци с љубављу добро нахранише и напојише, да нисам
могао допузити ни до рогоже своје, него се довукох до гроба светог Саве Србина.
И, несвестан, легав преко гроба, ја спавах. У поноћи, неки светао човек, одевен
у свештеничко одело, са жезлом, дође к мени спавајућем, и, гурајући ме, рече:
"На гробу мом спаваш? Устани и одмах сиђи!" A ja, уплашивши се од светлости
његове и, без икакве помоћи, по речи његовој, скочих са гроба, и кад се расаних
од страха, одмах осетих да стојим здрав код гроба светитељева. И много стајах,
плачући ка Светоме и молећи се што сам ја бедник помилован, док ти не уђе, оче".
Онда Неофит показа парамонару и своје штаке, и своја колена, месом и кожом
обложена. Уверен у чудесно исцељење Неофитово, парамонар оде к архимадриту да
узме благослов за клепање, и исприча о исцељењу Неофитовом. Архимандрит са свима
иноцима дође у цркву, и, видевши Неофита како здрав ходи, дивљаху се.
Архимандрит извести о томе цара и патријарха, и сви захвалише Богу за сва дивна
дела која чини преко светог Саве.
Уколико cy расла чуда од гроба Светога, утолико је народ све више долазио
ради исцељења. To досади братији манастирској, али се не усуђиваху забранити
народу да долази, бојећи се благочестивог цара. Но када цар Асен отиде к Богу,
иноци у манастиру охрабрише се, и стадоше забрањивати народу да долази на гроб
светитељев. У то време сконча неки митрополит бугарски, који је за живота још
златом измолио од инока манастира Светих Четрдесет Мученика, да тело његово
положе у гроб светога Саве. Иноци учинише то с радошћу, да би одвратили народ да
не долазе на светитељев гроб. Али они ни тиме не успеше да спрече чудесна
исцељивања оних који са вером долажаху к светитељевом гробу.
Међутим, благочестиви краљ Владислав преносећи свете мошти светог стрица свог
у своју земљу, радосно хиташе испред кивота, као некада Давид испред Ковчега
Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени
архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и
мноштвом народа, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти
његове као Божјег угодника. Кад народ чу о доласку Светога, сливаше се са свих
страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога
онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише
исцељење од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима,
благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости, са псалмима
и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га
у цркви светог Вазнесења Господњег чесно и свечано положише у гроб који му краљ
Владислав беше спремио. И благочестиви краљ Владислав приреди велико празнично
славље у спомен светога Саве. Овај пренос светих моштију светога Саве из Трнова
у Милешево би извршен 1237 године.
После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у
манастиру јави се у сну свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из
гроба и положе их испред гроба у цркви. To би учињено: подигоше из гроба
пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и иставише га напред у
цркви, свима на виђење и поклоњење.
"И потом бише многа чудеса од ових светих моштију, вели животописац монах
Теодосије, и многа исцељења бивају и сада онима који болују од многих недуга и
вером долазе. И отачаство своје, Српску земљу, оба заједно: преподобни Симеон и
свесвештени Сава, утврђују молитвама к Богу, и бранећи чувају од најезде
непријатеља, и наследно предају краљевство од оца сину. Јављају се и пред
пуковима српским анђели Божји у њиховом облику, шиљани од Бога молитвама њиховим
на помоћ у биткама, тако да су многи од војника говорили: "Видесмо светог
Симеона и светога Саву пред нама у пуку како језде на коњима, и то онога у
смерној монашкој одећи, а овога у светлом архијерејском одјејању. Многе
непријатеље који су се били подигли на отачаство њихово, на Српску земљу, они
молитвама к Богу одвратише, а неке и до краја уништише".


НАПОМЕНЕ:

21. Животописац Доментијан вели: И отворивши гроб преосвећенога, нађоше га уистини
света телом и духом, као што су га и пре у животу виђали.

Нема коментара: