ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ
САВЕ
првог Архиепископа Српског

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГА САВЕ
Преко три и по века почивале су у манастиру Милешеву свете мошти Светога
Саве, и биле за Србе непресушни извор сваког племенитог надахнућа, сваког
еванђелског прегнућа, сваке еванђелске ревности, еванђелске вере, љубави, наде,
утехе, радости, окрепљења. Ако је српској души био потребан лек од ма какве
бољке, налазила га је у чудотворним моштима свог највећег светитеља и свебрижног
утешитеља. Ако је српској души била потребна света сила, која насигурно спасава
од сваког греха, од сваке муке, од сваке смрти, од сваког злодуха, она је ту
силу црпла из овог светог извора. Ако је Србима, као народној целини, била
потребна ма каква помоћ, они су је тражили и налазили у Милешеву код свога
бесмртног Светитеља и чудотворног Просветитеља. Сваком правом Србину он је био у
свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима
гресима избавитељ, у свима смртима спаситељ и васкрситељ.
Све то Свети Сава је био Србима у највећој мери, особито за време ропства под
Турцима, после пропасти српског царства на Косову 1389 године. У то мрачно и
свирепо доба Свети Сава чудотворним телом својим у Милешеву постаје најречитији
благовесник и најубедљивији сведок славне прошлости српске, најмилији утешитељ и
најмоћнији охрабритељ поробљеног народа свог, најбесмртнији исповедник и
најнеустрашивији бранитељ истине и правде Христове. У њему српски народ гледа
своју савест, своју душу. своје срце, своју веру, своју љубав, своју наду, своју
истину, своју правду, своју слободу. И из свога светог гроба овај бесмртни
владар српских душа управља српским народом. Безбројним чудесима, која се
самилосно лију из светих моштију његових, он исцељује не само телесне већ и све
душевне недуге и бољке ојађених српских душа, и српског народа као целине.
Имајући њега, Срби су имали неубивљиву, бесмртну наду, да ће их кад тад свети
Бесмртник Милешевски ослободити агарјанског ропства. Зато су са свих страна
Српске земље хитали к њему, к светом гробу његовом на поклоњење, на охрабрење,
на исцељење од сваковрсних невоља, и туга, и бољки и недуга. И чудо за чудом
васкрсавало је српске душе из очајања, из малаксалости, из смрти. Све је хитало
своме свемилосном утешитељу и свепобедном васкрситељу, хитало молитвама, хитало
сузама, хитало уздасима. И добијало помоћи стварне, истинске, свеутешне.
Све то завојевачи Турци пратили су будно. На њихове очи дешавала су се
необична чудеса од светих моштију Светога Саве. Штавише, чудотворном светитељу
прибегавали су у болестима својим и многи муслимани, и добијали чудесна
исцељења. Све то потстакло је Турке да уклоне овог чудотворног будитеља верске и
националне свести српске, и овог неућутног храбритеља поробљеног народа на бољу
будућност. Као непосредни повод за то Турцима послужи устанак Срба у Банату
1594. године. Устаници су на својим заставама имали лик Светога Саве. Главни
командант турске војске против устаника био је Синан паша, велики војник, али
необразован, сујеверан, страшно суров и свиреп, а усто је "зверски мрзео
хришћане". Он нареди да се тело Светог Саве пренесе из Милешева у Београд и
спали.
На челу турске војске која је отишла по тело Светога Саве био је Ахмет бег
Оћуз. Војска упадне у Милешево на Велики Петак 1594. године, начини покор, узме
из кивота тело Светога Саве, и пренесе у Београд Синан паши. И у суботу, 27.
априла 1594. године, Синан паша спали тело Светога Саве у Београду, на Врачару,
где се данас налази црква Светога Марка. Плачем и лелеком широм целе Српске
земље пропраћен је овај језовити злочин.